რომანი სტრუქტურულად რამდენიმე ანტითემაზეა აგებული - ერთმანეთს უპირისპირდება ორი ომი და ორი ბრძოლა, ორი მხედართმთავარი და ორი ქალაქი და სათაური - ომი და მშვიდობა. ომი რომანში მხოლოდ ომი არ არის, საომარი მოქმედებები იკვეთება და ერთიანდება ადამიანთა კლასობრივი უთანასწორობის პრობლემებთან, თითოეული გმირის ბრძოლასთან, საკუთარ თავთან. მწერალი პერსონაჟთა განსაკუთრებულ ფსიქოლოგიურ პორტრეტებს ქმნის. კეთილები და ბოროტები, ძლიერები, სუსტები, დიდგვაროვნები და გლეხები, სალონური საუბრები, ნადირობა, შეხვედრები და განშორებები, ბანქოს თამაში - ყოველდღიური მოვლენები - ეს მთელი ეპოქაა, რეალურიცა და გამოგონილიც - სიდიადით, ნამდვილობით, პატარ-პატარა ადამიანური ტრაგედიებით და უდიდესი კატასტროფით - დიდი ომით. ეს რომანი მწერლის განცდაა, რომელიც ჩანს ყველგან: მთავარი გმირების არაერთგვაროვან ხასიათებში, მათ გრძნობებსა და წამიერ სისუსტეებში, შემზარავ ბატალურ სცენებში, მშვიდ პეიზაჟებში. თავად გმირები გამორჩეულები და ხანდახან რჩეულები არიან, ხანაც უსახელოდ წასულები. ისინი რაღაც დიდის, დიადის წინაშე მარტო რჩებიან და ბრძოლას იწყებენ. მშვიდობა, რომელიც უარყოფს ომს. მშვიდობა მშვიდობაა და თან მთელი სამყარო. მშვიდობა თავისთავად ადამიანთა ბედნიერი, იდილიური ყოფაა, ყოველდღიური ცხოვრების წვრილმანებით სავსე, სხვა ადამიანებთან ურთიერთობა, დიდი სიყვარული და შინაგანი სიმშვიდე. სიმშვიდე, როგორც სულიერი მდგომარეობა. ადამიანი მხოლოდ ომებში არ იბრძვის, ყოველდღე იბრძვის ვინმესთან და საკუთარ თავთან. მშვიდობა ადამიანთა სულებში მხოლოდ ომის შემდგომ არ ისადგურებს, მშვიდობა ომის ანტაგონისტია. ომის, როგორც კაცობრიობის ერთ-ერთი ყველაზე საშინელი და არაერთხელ განხორციელებული ჩანაფიქრის.
Lev Nikolayevich Tolstoy (Russian: Лев Николаевич Толстой; most appropriately used Liev Tolstoy; commonly Leo Tolstoy in Anglophone countries) was a Russian writer who primarily wrote novels and short stories. Later in life, he also wrote plays and essays. His two most famous works, the novels War and Peace and Anna Karenina, are acknowledged as two of the greatest novels of all time and a pinnacle of realist fiction. Many consider Tolstoy to have been one of the world's greatest novelists. Tolstoy is equally known for his complicated and paradoxical persona and for his extreme moralistic and ascetic views, which he adopted after a moral crisis and spiritual awakening in the 1870s, after which he also became noted as a moral thinker and social reformer.
His literal interpretation of the ethical teachings of Jesus, centering on the Sermon on the Mount, caused him in later life to become a fervent Christian anarchist and anarcho-pacifist. His ideas on nonviolent resistance, expressed in such works as The Kingdom of God Is Within You, were to have a profound impact on such pivotal twentieth-century figures as Mohandas Gandhi and Martin Luther King, Jr.
Днес довърших епоса Война и мир на Лев Толстой. Не мисля, че някога ще бъдем напълно сигурни, ако кажем, че това е роман в класическия смисъл на думата, но това, в което аз съм сигурен е, че Война и мир е абсолютен шедьовър. Обемът на книгата е плашещ, но именно тази предизвикателност носи първоначалното удоволствие за читателя. Събитията описват особен исторически период, но не мисля да обърна внимание на това. Нещото, което ме потресе беше интелектът на Лев Толстой. Съвсем смело мога да кажа, че се нарежда в челната тройка на най-интелигентните автори, с които съм се сблъсквал. Не мисля да изпадам в задълбочени анализи на случки или характери, защото не се смятам дотам квалифициран, за да го направя с лека ръка. Величието на тази книга (при изданието, което четох книгите бяха две) идва от смесването на сюжетните линии и проявите на чисто личната, писателска мъдрост на Толстой. В главите, в които авторът разсъждава, всеки може да забележи виртуозния рационализъм на неговата мисъл. В съжденията си Толстой изпреварва историите на участниците в епоса си с векове.
Животите на героите преминават абсолютно ритмично и предопределено – третият том започва със силно детерминистична част, която демонстрира именно това. Нито едно геройство не е сакрализирано, нито един грях не е сатанизиран – те са такива, каквито са. Съдбата на Княжна Маря е пример за високата мисъл на Лев Толстой в тази посока. В по-голямата част от историята тя вехне от нещастие, в края на книгата получава това, което и е отредено. Именно това прави най-добре тази книга – учи ни как да гледаме на живота. Не да го харесваме, защото е изплетен от щастливи нишки, не да го презираме, защото ни измъчва, а да го обичаме именно, защото е такъв, какъвто е. Величествена творба на човешката мисъл, заслужаваща задължително и втори прочит. Предизвикателство за съвременния човек, изискваща огромен ресурс от време и мисъл, но всяка една прочетена дума от 587 287-те си заслужава.
Когато ябълката узрее и пада — от какво пада тя? От това ли, че е привличана от земята, или че изсъхва дръжката й, от това ли, че слънцето я суши, че натежава, че вятърът ще я събори, или че на застаналото под нея момченце му се иска да я изяде?
Но както в астрономията новото гледище казваше: „Наистина ние не усещаме движението на земята, но като допуснем, че е неподвижна, стигаме до безсмислица; а като допуснем движението, което не усещаме, стигаме до закони“, така и в историята новото гледище казва: „Наистина ние не усещаме нашата зависимост, но като допуснем, че сме свободни, стигаме до безсмислица; а като допуснем зависимостта си от външния свят, от времето и причините, стигаме до закони.“
В първия случай трябваше да се откажем от съзнанието за несъществуващата неподвижност в пространството и да признаем неусещаното от нас движение; в настоящия случай — също тъй е необходимо да се откажем от несъществуващата свобода и да признаем неусещаната от нас зависимост
ერთიანად განვიხილავ ორივე ტომს... თავიდან მომეწონა. კარგად წავიდა. ურთიერთობების მრავალფეროვნებით ანა კარენინას სჯობდა. თან უხვად იყო ომის ამბებიც, რომელსაც მრავალფეროვნება შეჰქონდა რომანში. მეორე ტომი უკვე დამძიმდა, ოღონდ არა სიუჟეტის სიმძიმით, არამედ ტოლსტოის მიერ უხვად ფრქვეული ფილოსოფიით, კუტუზოვის გაპრავებით, ნაპოლეონის ლანძღვით და ა.შ. ეპილოგი საერთოდ ძლივს ჩავიკითხე, როცა თავისუფლების, აუცილებლობის და ძალაუფლების გარჩევა დაიწყო. ასეთი " ზანუდნობა" დიდი ხანია არ წამიკითხავს. მერჩივნა პერსონაჟების ბედზე მეტი შემეტყო. ბერძენიშვილი პიერის და მისი ცოლის დეკაბრისტიბას, მათ გადასახლებიდან დაბრუნებას ახსენდება, რაც ალბათ ან სხვა რომანის სიუჟეტია ან არ ვიცი. ფაქტია აქ არ ყოფილა. საერთოდ ძალიან უცნაური ტრანსფორმაცია მოხდა. ნატაშა ჯერ სიცოცხლით სავსე გოგო იყო, მერე რეალობისგან მოტეხილი და სევდიანი იყო. რაც გასაგებია და ბოლოს ტიპიურ რუს დედაკაცად ქცეულა. ქმარს რომ აჩმორებენ და მართავენ. :) პიერი იმ დროს უფრო მომწონდა, როცა მასონობდა, გულუბრყვილო იყო და პროგრესი აინტერესებდა. ეგეთი უფრო წარმომიდგენია დეკაბრისტად, ვიდრე ის პოხუისტი, რადაც ტყვეობაში იქცა. იგივე ითქმის ნატაშაზეც... მარია ძალიან მომწონდა. ერთადერთი რაც მაღიზიანებდა, მისი რელიგიურიბა იყო. საერთოდ ტოლსტოის რელიგიურობა, რაც მის ფილოსოფიაშიც ჩანს, ძალიან გამაღიზიანებელია ჩემთვის. მარის ქმარი კი საშინლად მოექცა სონიას და ვფიქრობ ძალიან მარაზმია, თუნდაც ის, რომ სონია მათ სახლში ცხოვრობს. ბოლკონსკი ვითომ კარგი ტიპი იყო და ბოღმა, გულგრილი ტიპი არმოჩნდა. ყველაზე მეტად პიერის და მარის ერთად ყოფნა მინდოდა. ვთვლი ეგენი ყველაზე მეტად შეეფერებოდნენ ერთმანეთს.
ომს რაც შეეხება, ის რაც საინტერესო იყო თავიდან, საბოლოოდ მხოლოდ ნაპოლეონის ლანძღვად და კუტუზოვის ქებად გადაიქცა. ყოვლად არასაინტერესო ეპიზოდებით და უსასრულოდ განმეორებადი მსჯელობებით. საერთოდ, აბერკრომბის "გმირების" შემდეგ, რთულია ვინმემ ოდნავ მაინც მიახლოვებით საინტერესოდ აღწეროს ომები. 🤷🏻♀️
This entire review has been hidden because of spoilers.