Magi - Kao da je bila nekad

by Dušan Vesić

Sa ljubavlju koja ne umanjuje razboritost i nepotkupljivošću koja ne slabi emociju, Dušan Vesić je ispisao važnu i potresnu knjigu o velikim mukama, blistavom daru i tragičnom kraju najveće heroine jugoslovenskog rock’n’rolla.

Njegova priča o Margiti Stefanović, koliko teskobna toliko i poštena, koliko gorka toliko i iskrena, nije samo nezaobilazan dokument za svakoga ko voli i poštuje Magi, nego i ogledalo u kojem će se prepoznati oni koji su umeli da ublaže njen bol, oni koji su se okoristili njenom nemoći i oni koji su pokazali ravnodušje pred njenim strašnim patnjama.

U isto vreme, to je razorna priča o usponu i propasti jugoslovenske srednje klase i licu i naličju Beograda. Pisana autoritativno i sa atributima istorijske rasprave, Magi: Kao da je bila nekad jeste duboko čestita knjiga koja pomera granice i postavlja nove standarde, ne samo u ovdašnjoj rock literaturi, nego i znatno šire i dalje od toga.

Ivan Ivačković

Genres: Nonfiction, Music, Biography

435 pages, Paperback

First published March 10, 2018

About the author

Dušan Vesić je rođen u Beogradu, na Svetu Petku 1959. godine. Smatraju ga jednim od najvažnijih rock-novinara Jugoslavije u periodu od 1980. do 1990. godine. Pisao je za gotovo sve relevantne novine i časopise tog vremena promovišući rock-kulturu. Bio je urednik za domaću scenu u časopisima Rock i Pop Rock. Bio je direktor festivala zabavne muzike Beogradski šlager – Menadžer (1992–1995). Od 1996. godine bavi se video-produkcijom. Autor je kultnog dokumentarnog TV-serijala Rockovnik (40 epizoda) i TV-serije i filma EKV – Kao da je bilo nekad. Živi u Beogradu i Puli.

Reviews

[Stevo Stiv · Rating 5 out of 5]

Prvi put u mom čitalačkom stažu (koji nije baš malen) desile su se neke stvari:
Da pročitam knjigu od 400 i kusur stranica za jedno popodne. Još mi igraju slova pred očima.
Da istu tu knjigu odbacim, zatvorim, sklonim od sebe... a zatim joj se opet vratim, samo par sekundi ili minut kasnije.
Da autoru pomenem "sve po spisku" a istog trenutka da mi bude žao zbog toga.
Da zapravo u konačnici ne znam šta bih rekao.
Ovu knjigu ne preporučujem. Jer ona ima na početku jasno "uputstvo za čitanje", ne zato što smo mi maloumni ili primitivni već - zato. Ukoliko sto posto niste sigurni da se tog uputstva ne možete pridržavati, nemojte čitati ovu knjigu. Nemojte! Ozbiljno to mislim.
Svako ko me zna, zna i koliki uticaj je na moj život izvršila EKV i njihova muzika. Da sam išao na Milanov grob kao na hodočašće i to ne iz pomodarstva jer nisam mu sklon već što sam to zaista doživio kao neko svoje lično hodočašće. Da su sve njihove pjesme uvijek bile obavezan dio moje muzičke kolekcije. I najzad, najvažnije - da sam izmedju ostalog i zahvaljujući njima uspio da preživim turobne devedesete. E o tim turobnim devedesetim, kad su te pjesme na neki način spašavale moj život, životi ljudi koji su bili tvorci tih pjesama polako su se gasili. Nimalo dostojanstveno, reklo bi se.
Margita Stefanović Magi bila je i ostala "najljepša, najmističnija, najspektakularnija" pojava na ex YU rock sceni. Tonovi koje je ona dala muzici EKV - a načinili su tu muziku takvom kakva jeste. Umrla je sama i napuštena, od komplikacija izazvanih sidom, od bolesti od koje se inače ne umire. Zapravo, nije bila sama i napuštena, kraj nje su bili ljudi koji su je voljeli, ali uvijek ostaje ono jedno pitanje: šta je sa armijama onih koji su je "voljeli". To se pitanje neminovno provlači kroz ovu knjigu. Udara kao malj s onim pitanjem "kakvi smo to ljudi" i kakvo je ovo mjesto za život. No dobro, nema u knjizi moralisanja, moralisati možete sami sa sobom. Onaj ko kaže "pa ona je bila jedan običan istrošen džanki" - taj naravno ne spada u ljude koji bi bilo kad trebali ovo da čitaju. Jer, bila je. Vesić ne bježi od toga. Vesić je napisao jednu poštenu knjigu. Veoma poštenu. Netipičnu za našu licemjernu sredinu koja "o pokojnicima sve najljepše". Nije Vesić štedio Magi u ovoj knjizi, ali nije štedio ni sebe.
Onaj ko nema ni najblažu predstavu kakav je pakao heroinskog ovisnika, ni taj ne bi trebao da čita knjigu. Onaj ko nema ni najblažu predstavu kakav je pakao heroinskog ovisnika devedesetih i kakav su pakao devedesete bile na ovim prostorima, ni taj ne treba da je čita. To je bio spoj nečeg najgoreg i najmračnijeg što se moglo desiti. S jedne strane pakao, a s druge pakao. Nije to bilo mjesto za život. Knjiga govori o propasti. Rekao bih "propasti cijele jedne civilizacije" koja je na kratko pokušala da bljesne na ovim prostorima. Vesić se ne obračunava ni sa kim. Donosi jednu beskompromisnu priču iako će onima koji bar približno razumiju neki od ta dva pakla biti jasno da je ostalo još puno praznina. Puno. Tipa kakve je sve torture Magi stvarno prošla od izvjesnog Zlaje što samo možemo naslutiti, plus, šta znače sve te uvijene rečenice o odnosu sa dilerima i kako je tada bilo "uraditi šemu" - to je prepušteno vašoj mašti na volju. Mnogo toga.
Vesić isto tako popunjava praznine koje su ostale u filmu "Kao da je bilo nekad" čiji je on autor. Pojašnjava neke stvari, ipak ostaje čovjek sa obzirom, sa osjećajem mjere, sa dozom gospodstva koju su svi izgubili, on ne piše ovu knjigu da bilo kome oduzme dostojanstvo niti da gazi preko mrtvih, ne, Vesić ostaje gospodin. Od početka do kraja. Čovjek s misijom koju je uspješno završio i ostavio nama za dalje korake. Na prosudbu, ocjenu, razmišljanje i batrganje s vlastitim emocijama.

P.S. Većinu ovih stvari sam znao, nešto sam naslućivao, nešto me još zbunjuje, ali nije ovo knjiga za naivne. Ne za djecu kojima bi mogla srušiti dječačke snove o nekom tamo velikom bendu kog su slučajno otkrili na youtubeu. A još manje je to knjiga za one koji u toj narko kulturi vide neku veličinu, strast, možda čak i ljepotu. Nema ničeg lijepog u ubodu iglom u trulo meso. Nikad ga nije bilo i nikad ga neće biti. I to kažem bez trunke moralisanja ili osude bilo koga.

[Zoran Žmirić · Rating 5 out of 5]

Čitajući ovu biografiju o Magi tekst sam gutao bez daha, a što sam se više bližio kraju sve sam manje bio siguran u to želim li čitati o tome koliko je Margita imala frajera i koliko je kilograma nabacila između dva kriziranja. Privuklo me to što ovo nije samo Magina biografija već cijelog benda, no čini mi se da je to u nekoj mjeri knjiga o Magi kad se iznose škakljivi detalji, a kad se govori o uspjehu, onda je to knjiga o bendu. O muškim članovima saznajemo tek o pokojem ego tripu i o razbacivanju love na drogu, dok se Margiti izokrenulo utrobu i istreslo na papir. Vjerujem da je ovo česta trik situacija kad su biografije poznatih u igri. Ljude većinom zanima sve o njima, dok mene u slučaju Magi zanima samo to kako je stvarala glazbu, a u tome mi nisu pomogle priče o tome tko je bio diler benda, koliko ih je koji menadžer izvarao i kad je i kojeg tipa Magi odvela kući. No kad se na kraju sve sumira ova se knjiga može gledati i kao portret raspada jedne generacije u kojoj je Margita Stefanović opisana kroz beskrajni niz tužnih događaja kojima je Vesić portretira kao žrtvu trenutka, prilike, društva, obitelji te na koncu sebe same. U tom smislu čak i prljav veš kojim neke stranice knjige obiluju kod većine čitatelja proći će bez zamjerke, a knjiga će ispuniti očekivanja. Kako god, ovo je dobro napisana knjiga na koju definitivno nisam bio spreman.

[Palindrome · Rating 4 out of 5]

Čini mi se da je ova knjiga, u odnosu na druge napisane a koje se bave biografijom članova EKV-a, bolja jer ne obuhvata samo priču o Margiti Stefanović, već vrlo detaljno konkretizuje vreme u koje je smešteno čvorište knjige, odnosno, u kom je živela Margita. Vreme koje su mnogi koji su voleli EKV i sami živeli, koje su osetili tokom vlastitog življenja.

Ovde vidimo Beograd, vidimo srednju klasu, njen duboki pad, lomove u zemlji, lomove u ljudima.
Krhkost koja se rasipa u parčiće ma koliko želela da se odupre tome.
Pratimo i priču o bendu, o licu i naličju unutar muzike, unutar međuljudskih odnosa, unutar njih samih.
Malo šta bismo mogli saznati o njima što već ne znamo - pod uslovom da smo kopali, da smo želeli da ih upoznamo, ali bez idealizacije, odistinski.
Ne, ne vidim potrebu ljudi koji vole (osobu, muziku, čoveka, život) da kroz ružičaste naočare posmatraju predmet svog dubokog interesovanja. Ne vidim zašto bismo bežali od mogućnosti (ili činjenice) da neke pesme Ekatarine Velike pevaju o heroinu - bio je deo njihovih života, zašto ne bi i pesama?
Jer, ukoliko osim o tome one pevaju i o nečemu drugom, ako se u stihovima mogu naći i druge asocijacije, nije li to kvalitet više koji postoji kod poetike benda?
Mislim da jeste.

Mislim da Vesić pišući o generaciji toga doba, (recimo baš o Magi) pokušava da predsatvi svet koji i nije imao neku veliku šansu. I sam je citirao nekog (zaboravih koga) ko je rekao da jeste donekle simptomatično što je mnogo ljudi tog doba utisnutih u naša sećanja bilo bez potomaka. TO donekle i jeste generacija bez budućnosti.

Iskreno, mene je, od nekog momenta u knjizi, sve manje interesovala priča o Magi, o ljudima, bendu. Ne volim nešto nekrofiliju, večito obožavanje i žal za preminulima.
Čitala sam u knjigu se unoseći kao međ prozorska okna, kako bih što bolje videla svet oko sebe, zatočen u knjizi Dušana Vesića.
Svet dobar, loš, negdašnji. Njegovu svetlu stranu i ono što je potom usledilo.

[Vuk Đurica · Rating 5 out of 5]

Ima jedan detalj u knjizi, gde sam se jako nasmejao. Kada Magi, Milan i ostali iz benda izađu sa probe i pohvale se nekim Pankerima kako su smislili novo ime za bend (EKV), a jedan od Pankera im dobacio: "Aaa imate novo ime? Kako se sad zovete? Žedna Vena?"

To me je odmah podsetilo na moj prvi susret ikada sa grupom Pankera.

Pre nekih 20 godina, prvi put smo došli kao društvo iz našeg malog mesta u Novi Sad kako bismo izašli u grad. Sedeli smo na klupicama na glavnom trgu, kada sam ugledao grupu Pankera kako idu ka nama, njih sedam, osam. Na čelu je bio neki visok momak sa crvenom krestom na glavi. Nosio je majicu bez rukava na kojoj je pisalo "Punk is Dead". Bio je lepuškast, koščata vilica, ramena široka, ruke mišićave, svaka vena se vidi, gotovo sigurno stalan gost u snovima svake novosadske pankerke, gotičarke i rokerke iz tog vremena. Ono što sam odmah primetio jeste da mu je izraz lica bio nekako nadrkan, preozbiljan, izgledao je kao da se nikada u životu nije nasmejao, niti da planira da se nasmeje.

Uglavnom, oduševljen što ih vidim, ustao sam i popeo sa na klupu, napravio od kažiprsta i malog prsta znak đavola i proderao se: "I love Punk!"

Svi su me izignorisali, kao da ni ne postojim, svi osim jedne bucmaste Pankerke koja se okrenula ka meni, kratko me odmerila, odmah primetila da sam žgolja i nekako gadljivo rekla: "Ma šta ti love-uješ jado? Bolje idi pojedi nešto!" Nakon čega se okrenula i nastavila dalje.

Odjednom, oči onog nadrndanog Pankera su samo na milisekund pale na mene, nakon čega mu se na licu pojavio najiskreniji kez koji sam ikada video. Tada se okrenuo i prišao toj bucki, okačio svoju ručerdu oko njenog vrata i poljubio je u teme glave. Vrlo brzo je i ostatak njihove ekipe počeo da zbija neke šale, da se gurkaju, nakon čega su svi otišli dalje svojim putem, verovatno zauvek zaboravivši na moje postojanje, a eto mene, 20 godina kasnije, i dalje se sećam tog trenutka kao da je bio juče, trenutka u kome sam najviše na svetu želeo da budem deo te družine - Da budem Panker!

Do tada sam uvek izlazio na mesta gde se svirala narodna muzika, a nakon tog dana, počeo sam sve više da izlazim u pubove, neke underground klubove, da se vucaram po rock i metal koncertima. I dan danas se družim sa ljudima koji su iz tog nekog sveta, iz takve neke muzike, i sve se to desilo samo zato što sam tog dana sreo te Pankere.

Uglavnom, ono što sam hteo da Vam kažem i što je poenta ove cele priče, jeste da su Pankeri možda najgotivniji ljudi ikada.

[Srđan Strajnić · Rating 5 out of 5]

Odmah da kažem da sam oduvek bio u raskoraku sa EKV. Tako se potrefilo, ali tih godina dok je trajala njihova karijera (1982-94) ja sam se najvećim delom svog vremena bavio sopstvenim životom - završavanjem škola, stvaranjem porodice, odgajanjem dece, započinjanjem privatnog posla, rušenjem režima, skrivanjem od mobilizacije...desilo se da je kod mene rok muzika u tom periodu bila u drugom, možda i u trećem planu (za razliku od nekih drugih perioda mog života). Dok ovo pišem, jasno vidim koliki je to kontrast u odnosu na ono što je u to vreme činilo život članova EKV (uz poneki izuzetak) - okultizam, bolesti zavisnosti, promiskuitet i naravno, stvaranje i izvođenje muzike. Pošto smo generacija (sa par godina odstupanja tamo-ovamo), dobro mi je poznato to vreme i sva iskušenja koja je pred savremenike postavljalo, pa mi nije namera da sudim i optužujem ali činjenica je da smo živeli u paralelnim svetovima. Možda je to razlog da se nikada nisam „primio“ na EKV, ma koliko oni bili hajpovani od strane rok kritike i još više, od rok publike. Sada kad sam pročitao knjigu, čini mi se da sam intuitivno osetio da kod njih nešto nije u redu. Neko će reći, moraš da odvojiš autora od muzike (ili neke druge umetnosti) – ne mora da ti se sviđa privatni život autora, ili njegova shvatanja i opredeljenja da bi ti se svidela njegova dela. To je u principu tačno, ali u praksi obično nije baš tako prosto to odvajanje autora od dela. Ipak, umetničko delo proizilazi iz autorovog ako ne realnog a ono svakako unutrašnjeg života, pa je u slučaju EKV teško zamisliti da njihovo delo ostane nedodirnuto njihovim okultističko-zavisničkim preokupacijama, njihovim seksualnim aberacijama i njihovim psihološkim i zdravstvenim problemima. Glavnu junakinju knjige Margitu Stefanović znam samo po čuvenju (nikada je uživo nisam video, čak ni na koncertu) pa ću verovati Dušanu Vesiću da je bila neodoljiva za muški pol, a zna se da je bila kreativna, muzički izuzetno nadarena, da je bila vrlo bitna za EKV ali ću mu verovati i da je bila psihički nestabilna, heroinomanka, promiskuitetna i autodestruktivna. Vesiću verujem jer je uspeo da napiše poštenu knjigu u kojoj nikoga nije štedeo ni kad su primedbe ni kad su pohvale u pitanju. Kudio je ono što je za kuđenje, hvalio ono što je za pohvalu. Ono što mi se naročito svidelo je to što nije prećutkivao stvari koje fanovi grupe i glavni akteri ili porodice aktera ne žele da čuju. Išlo mu je na ruku to što većina aktera ove knjige nije više među živima pa nije moglo da dođe do očekivanih negativnih reakcija. Tako sam prvi put od Vesića čuo za okultističke seanse inspirisane Alisterom Kroulijem u kojima su članovi EKV učestvovali tokom niza godina ili za Mladenovićev bi/homo/seksualizam. O upotrebi narkotika sam na žalost znao, ma kako površno pratio njihovu karijeru. Posle čitanja knjige, ostaje neka tegoba u grudima. Kada se gleda sa ove distance, ta grupa ljudi (ne mislim samo na članove benda, već i njihovo okruženje) hermetički zatvorena u svom svetu koji sa spoljašnjim svetom ima malo dodira i još manje obostranog razumevanja je proživela mračne devedesete pre nego što su one i počele. Magin „strašni Beograd“ je za mene Beograd devedesetih. Kad se samo setim kako je izgledala „Slavija“ iznad koje se skupljao dim od onih silnih „pljeskarnica“ na ćumur, ili Avalski drum sa prodavcima benzina u kanisterima. Svi mi iz dvedesetih smo imali svoje dilere, ako ne heroina a ono deviza, benzina, cigareta…gde li je danas čuveni Ćora, koji je radio kod voždovačke crkve, poznat po onoj rečenici: eee, brte, nemoj sad da menjaš devize, za sat vremena će biti bolji kurs, i to ti opet kaže kad dođeš za sat vremena. Ta klaustrofobična atmosfera oko EKV nagovestila je ono što nas čeka. To i jeste ono što je zadatak umetnika – da osete vreme koje će doći. Nemojte ni slučajno da preskočite esej Jelene Marković koji se nalazi na kraju knjige, kao „Prilog 7“ pod nazivom „EKV – Kultura droge, sloboda i identitet“ u kome autorka kroz analizu bitnih EKV pesama pokazuje da njihovo značenje transcendira od primarnog – opisa narkomanskih rutina i stanja – do proširenog, koje se odnosi na pitanja slobode i identiteta pojedinca i na kraju do opšteg, u širem smislu političkog. Ono što me je oduvek odbijalo od muzike EKV, ta njihova pretencioznost i naglašena artističnost, apsolutno izostaje u stilu i načinu pisanja knjige Dušana Vesića, što je svakako, bar po mom mišljenju, pohvala za autora. On je dokumentaristički ogoljeno mada ne sasvim nepristrasno (vidi se da je svim srcem na Maginoj strani) prikazao životni put Margite Stefanović, od rođenja do smrti. Prikazao je i porodični bekgraund vrlo bitan za razumevanje Magine složene ličnosti. Kod Vesića nema patetike čak ni kad prikazuje kontinuirano tragični život Magi Stefanović koji je imao vrlo, vrlo retke trenutke sreće gledajući period od rođenja do smrti. Ono što me je i lično pogodilo je njena nerealizovana a potencijalno vrlo uspešna karijera arhitektkinje (je l’ mora ovako da se kaže?) koja je prekinuta usled nepristajanja na kompromise. Podsetila me na arhitektonsku karijeru moje kćerke koja je poput Margite bila talentovana za taj posao, u mladim godinama osvajala nagrade, imala uspeha u svetu, ali se posle sudara sa domaćim arhitektonskim establišmentom zauvek (bar tako sad izgleda) odrekla te lepe profesije. Srećom, moja Marija je posle toga krenula mnogo zdravijim putem pa je poređenje samo donekle adekvatno. Margita Stefanović nije imala podršku okruženja da se iz mnogih frustrirajućih situacija izvuče na bezbedan, za nju povoljan način. Jeste pravila pogrešne izbora, ali joj ni okolnosti često nisu išle na ruku. Posle svega što smo pročitali u Vesićevoj knjizi tragičan kraj je bio neminovan. Na kraju ove odlične knjige, zanimljive ne samo za fanove EKV, naći ćete priloge sa prozom i poezijom Margite Stefanović, već pomenuti esej, vrlo koristan indeks pomenutih ličnosti i kolekciju fotografija. Zaista sveobuhvatan prikaz jednog nesrećnog života. Apsolutna preporuka.

[Biljana · Rating 4 out of 5]

''Da li mi je potrebno malo vremena? Šta je to što razumem tako dobro? Gdje je ona unutrašnja snaga koja je nekada otkrivala baš svaku ljudsku laž? Gde je strah? Duboko zakopan ili izgubljen? Jedan odlazi, drugi ostaje... Jesam li izgubljena? Hoću li se ikada vratiti? U međuvremenu, izgubila sam prijatelje, zdravlje, ali još uvek mislim da je početak moguć, da je početi iznova neizbežno - zato bolje budi spremna M, ili ćeš izgubiti više od otkucaja srca - ostaćeš bez njega - nestati.''

Priča o Margiti je priča o Ekatarini Velikoj. Priča o nekom drugom vremenu koje je nasilno prekinuto uplovivši u razdor - države, prijateljstva, društva u cjelini.

Kroz ovu knjigu stičemo uvid u Magino djetinjstvo, čime su u dobrom dijelu razjašnjeni svi njeni dalji postupci, nastali kao posljedica loših odnosa u porodici tipične srednje klase tog vremena, u kojem su se roditelji ostvarivali kroz svoju djecu, po bilo koju cijenu.
Prvenstveno mislim na njenu majku sa kojom je provodila najviše vremena, koja ju je zlostavljala fizički i psihički, a ta nikad zadovoljena potreba za pažnjom i ljubavlju pratiće je do samog kraja.

Vesićeva priča o Magi stavljena je u istorijski kontekst, koji joj daje dodatni smisao i daje prikaz kako se jedna cijela generacija odrasla u bivšoj državi nije snašla u vrtlogu mržnje, promjena i nesređenog društva.

Teško, tragično, beznadežno, nepravedno, egoistično, nezrelo, bespomoćno, a u pozadini se čuju tonovi koje svira najtalentovanija muzičarka koji su ovi prostori ikada imali.

[Lara · Rating 5 out of 5]

❤

[Kulturna · Rating 4 out of 5]

Ponekad bih se našla u nekim razgovorima koji su govorili o EKV-u i čuvenoj Magi. Tada je najčešće njeno ime izgovarano sa nekakvim poštovanjem, ali i sjetom. Naravno, teško je bilo pratiti i sudjelovati u takvim razgovorima jer nisam bila dio tog vremena. Ono što mi je sjajno ovdje je što ova knjiga ne govori samo o Magi već i o nastanku EKV-a te odnosima unutar benda. Kada se spomene EKV, odmah se spominje i droga. Više puta sam znala čuti kako je to bio narkomanski bend. Međutim, rijetko tko mi je objasnio kakva je bila njihova glazba i utjecaj na kulturu onog vremena, sve do ove knjige.

[Bezimena knjizevna zadruga]

Drsko, hladnokrvno, beskompromisno pisanje uz strogo doziranu empatiju prema celoj priči omogućili su da ova knjiga uspe na svim nivoima. Da je ne prezru i ne odbace ekv fanovi iako puca gorke istine iz svih oružja i na svakoj strani. Da približi novotalasnu stvarnost i starobeogradsku magiju svima ostalima koji nikad nisu voleli hermetičnu poetičnost i kult mistiku najvećeg domaćeg benda ikada.

Na kraju smo dobili hronološki sređenu biografiju najvažnije dame srpskog rokenrola koja boli i ujeda, ali i presek jednog vremena i njegove opšte dezintegracije na svim nivoima.
Deseti krug pakla. Možda i jedanaesti.

Žikić je onomad napisao knjigu o Milanu od starta dajući do znanja da mu je važno da bude takva da bi se svidela i njemu da je tu, dakle pristojnu, dostojanstvenu i punu pijeteta.
Vesić je uradio potpuno suprotno. Pljunuo je na papir sve što zna. A zna bogami mnogo. Pustio je i druge da govore unutar korica, mnogo toga su reprize davno datih izjava i intervjua. Obložio ih je sopstvenim zapažanjima, koja su, teška srca priznajem, uglavnom hirurški precizna i fantastična. Ostao je dovoljno distanciran od ikakve patetike mada očito naklonjen junakinji priče i svestan težine života koji je iznela.

Pa i pored neukusne višegodišnje promocije knjige od Marića do Mitrovića, besmislenih aluzija u javnim nastupima, prilično nepotrebnog i obimnog zaključka knjige koji rekapitulira sve kao za loše đake koji su leteli preko strana, na kraju je efekat knjige sličan Mećavi. Dostojan onih o kom je napisana.

Čudan vulkan emocija biste mogli probuditi u sebi ako vas je EKV ikada dodirnuo u srce. Drugačiji no inače. Prljaviji i jači. Vredi probati.

[Marko Veljković · Rating 5 out of 5]

Ovo nije knjiga samo o Margiti. Ovo je priča za nas i za svu našu decu. Ovo je priča o bendu sa najtragičnijom sudbinom. Smatram da ovu knjigu treba da pročita i neko ko ne voli EKV, jer je ovo važna opomena za ono što sledi ako neka osoba uđe u svet heroina. Vesić nije štedeo na rečima kad je u pitanju pomenuto zlo i zahvalan sam mu na tome, jer se meni lično ogadilo samo dok sam čitao o tome i nadam se da će što veći broj ljudi isto tako doživeti knjigu. Drago mi je što je ovo surovo iskrena biografija bez ikakve cenzure. Vesić neprestano veliča Margitin talenat i lepotu, ali se isto tako i ne ustručava da priča o njenom poroku i ne pokušava da je opravda. Ova priča mi je pomogla da stvorim malo bolju sliku o Margiti i da pokušam da je za neke stvari razumem, ali mislim da je bila previše tajanstvena i neobična da je bilo ko može odgonetnuti do srži, kao i sama muzika kojoj je prenela deo svoje duše. Ovo je prva knjiga koja me je slomila toliko da sam morao da sačekam nekoliko dana kako bih napisao recenziju. Pored toga što govori o tragičnoj sudbini jednog benda, takođe govori o usponu i padu jednog muzičkog žanra koji mi se uvukao pod kožu od malih nogu i postao je na taj način deo mene, pa mi s vremena na vreme nedostaje kao neka voljena osoba koje više nema, i umesto albuma za slike, u takvim trenucima zgrabim gitaru koja mi je uvek nekako pri ruci kada je neophodno i onda odsviram "Oči boje meda" i setim se odmah jednog svojeglavog i talentovanog basiste, jednog modernog filozofa i pesnika koji nije štedeo glas i reči u pesmama i jedne lepe klavijaturistkinje čija harizma još uvek nije prestala da zrači, zatim shvatim da nisam dostojan da kao običan smrtnik sviram muziku besmrtnih, pa odložim gitaru na stranu i pustim njihovu ploču da se zavrti na gramofonu. Iznenada osetim spokoj kad čujem prve tonove Zemlje i nasmejem se od srca jer znam da EKV nikad neće umreti.

[Dimitrije Vojnov · Rating 4 out of 5]

Kada jedna osoba pored umetničkog stvaralaštva ozbiljno posveti svoj život narkomaniji, teško je razdvojiti te dve stvari, i to ne zbog nekog romantičarskog pogleda na povezanost tragedija i gubitka sa umetnošču ili opijata sa inspiracijom, već zbog toga što je narkomanija oblast koja zahteva celog čoveka, oduzima mu vreme, opseda misli, oblikuje ličnost i moralni kodeks.

Otud, Vesićevo opredeljenje da ovo bude Tell All knjiga gde imamo umetnički rad ali i politoksikomaniju Margite Stefanović ima smisla, i opravdano je. Ne vidim ovu knjigu kao neko tabloidno razaranje ličnosti umetnice već upravo sagledavanje svega onoga što je činilo njen život i tu veoma specifičnu dinamiku u kom uspeh na jednom polju nije garantovao uspeh na drugom.

Vesić dosta vibrantno opisuje odnose u bendu, i tenziju koja je među njima postojala, probleme koji su se javljali u kreativnom i ličnom pogledu, kao i doprinos svakog pojedinačnog člana. Rad benda dat je iz Margitine vizure ali se ne može reći da je favorizovao njen doprinos već bih rekao da ga je iskazao veoma realno.

Kad je reč o tom privatnom segmentu, borbe sa bolestima zavisnosti i raznim privatnim odnosima, od onih porodičnih do onih romantičnih, rekao bih da je prikaz toga osetljiv, zadire duboko u intimu, ali isto tako neizbežan je jer su ta pitanja duboko prožimala život pa samim tim i stvaralaštvo Margite Stefanović. Način na koji se ponašala u vezama, uloga droge u njenom životu, sukobi sa porodicom, odnosi sa poslovnim saradnicima, u njenom slučaju jesu bili toliko snažni, i u izvesnom smislu totalni, da se ne mogu odvojiti od njene kreacije, a naročito ne od izvođačkog aspekta.

U tom pogledu, Vesić izlaže sve, ali kao i uvek u pričama u kojima se govori o HIVu postoji jedna dimenzija koja je etički osetljiva. Naime, jedna od ključnih tema kod biografa Freddieja Mercuryja jeste pitanje u kom trenutku on saznaje da ima virus, i na koji način to utiče na njegovo ponašanje. Vesić je međutim, istovremeno veoma medicinski konkretan u pogledu oboljenja koja su mučila Milana i Margitu, proistekla iz drogiranja, dakle o AIDSu, ali ne definiše tačno od kog momenta oni znaju da su pozitivni.

Postoji ta poetična i pomalo naivna slika gde oni saznaju da su učestvovali na okultnoj žurci sa čovekom koji je tih dana umro od AIDSa 1988. godine. Međutim, nigde se konkluzivno ne kaže da oni tada odlaze na testiranje i znaju da su pozitivni. Zašto je to važno? Pre svega zato što oni od tada pa do kraja svojih života imaju ljubavne partnere, vode relativno otvorene i slobodne živote, bez nekog uzdržavanja. Pitanje HIVa i toga da li je njihova okolina o tome znala svakako da bi dala posebnu boju njihovim odnosima, naročito odnosa njihovih partnera prema njima koji imaju bitnu kreativnu ulogu - naročito u slučaju Margite Stefanović.

Otud period posle Milanove smrti sve do ozvaničenja da je kod nje HIV postao AIDS, obeležen je ne samo povremenim radom već i veoma ozbiljnim romantičnim odnosima koji bi imali bitno drugačiji predznak ako je partner upoznat sa tako bitnom činjenicom kao što je HIV+ status.

Otud, moglo bi se reći da je ta tema hrabro otvorena a nije sasvim dobro obrađena. Primer suprotan ovome jeste kapitalna biografija Freddie Mercuryja koja je ispresecana deonicama o istoriji HIVa i AIDSa kao bolesti, i epidemije koja mu je odnela život.

U završnom delu knjige postoji i nekoliko priloga Jelene Marković koji deluju kao završni deo karijere same Magi, kao neko pabirčenje van jasnog konkursa, iako sami tekstovi u kojima se tumači EKV nisu sami po sebi loši, ali nisu ni ništa naročito niti imaju neke suštinske veze sa stilom knjige.

U svakom slučaju, knjiga je podrobna, i u svakom slučaju hrabra, i po svom karakteru uz sve nedostatke jeste prava rok biografija, smeštena u jedno društvo koje se raspada i koje nudi neke nesvakidašnje slike.

[Tijana · Rating 5 out of 5]

Pored Magine biografije, prikazuje i istoriju EKV-a, sve članove koji su je činili i stanje u Jugoslavije, zbog čega je odlična.

[Boris · Rating 5 out of 5]

MAGI-KAO DA JE BILA NEKAD (DUŠAN VESIĆ)
Leto je, užasno je vruće u gradu i iskreno mrzi me da pišem bilo kakav prikaz, ali ova knjiga je toliko dobra, da sam odlučio da načinim izuzetak, i latim se laptopa na plus trideset pet.
Dušan Vesić je izvrstan poznavalac srpske, beogradske, jugoslovenske muzičke scene, rokenrola. No ovo nije knjiga samo o jednoj od najblistavijih zvezda tog roka-Margiti Stefanović Magi. Ovo je knjiga o jednom vremenu, o atmosferi, ukusu, željama, nadama i strahovima osamdesetih, ovo je knjiga o užasu devedesetih u koje se skliznulo, i u kom se često upravo najtalentovaniji i najemotivniji poput Magi, nikako nisu mogli snaći. Ovo je knjiga o umetnosti, o muzici, o jednom od najkvalitetnijih bendova sa ovih prostora-EKV. Ovo je knjiga o emocijama, knjiga o ljudima koji su ne sto, već 300 posto sebe uložili da stvore nešto lepo i neprolazno. Ali je ovo i objektivna knjiga, ne idealizuje i ne glorifikuje. Ova knjiga itekako pokazuje užasnu i mračnu stranu života, pakao heroinske zavisnosti koja je najviše pratila Magi, a i neke druge članove benda. No, vratimo se Magi.
Magi je uistinu bila raskošni, blistavi talenat. Bila je apsolutni sluhista, imala je savršeni sluh koji joj je omogućavao da bez problema vlada svakom melodijom, i svakim instrumentom. Svirala je u klasi i tangu sa Ivom Pogorelićem, čekala je velika, verovatno i međunarodna karijera u klasičnoj muzici. Njena majka je sprečila da to i ostvari. Magi se okreće drugoj vrsti muzike, i zvezde su se poklopile tako da to bude upravo EKV.
Magi je bila onaj poslednji, ali neophodni sastojak čarobnog koktela koji je stvorio magiju EKV. Bez nje, to uistinu ne bi bilo to. Iako su svi oni bili sjajni izvođači, falila je ta virtuoznost, muzikalnost, magija koju je Magi posedovala. Kada je ona stigla, više nije bilo prepreka da se vinu u muzički vrh. Sve te sjajne pesme, u čijem stvaranju je učestvovala, a i one koje nije ali ih je svirala, obojila je svojom muzičkom magijom. Uistinu, bezbroj je sjajnih pesama EKV koje će ostati za sva vremena (Kao da je bilo nekad, Par godina za nas, Oči boje meda, Ljubav, Zemlja, Ti si sav moj bol, Budi sam na ulici, Novac u rukama, Krug, Srce, Sinhro, Siguran, Svetilište...).
Pored umetničke magije, Magi je posedovala i veliku ličnu harizmu. Dobro kaže Vesić u knjizi: ko uistinu tih godina, nije bio zaljubljen u nju? Posedovala je neku neobičnu lepotu, lepotu ,,obične'' devojke iz komšiluka, devojke iz kraja, ali koja je imala u sebi neku neobičnu mistiku, tajanstvo. Magi nije morala, poput mnogih današnjih pevačica, da se razgolićuje, ugrađuje silikone, ponaša razuzdano na sceni. U najobičnijim pantalonama, džemperu, rolci, bila je seksepilnija od svake izvikane lepotice. Kako reče u knjizi neko, Magi je bila najlepša upravo kad svira. Sećam se nekih njenih intervjua , kratkih isečaka iz istih koje sam pogledao na internetu,njenog blagog, i tihog, kao uspavanog glasa, gotovo odsutnog. Ali na sceni se sve to totalno transformisalo. Na sceni, kada svira, Magi je bila-magija. Vulkan strasti, emocija. Muzika je bila njena snaga.
To je ono najlepše o Magi, ono što je učinilo besmrtnom u muzičkom svetu, njen umetnički doprinos i doseg je nešto što niko, bar niko iole objektivan, ne može negirati. Vesić naravno, objektivno prikazuje njen život i smrt, tako da u ovoj knjizi neće izostati ni portret mračne i tragične strane njene ličnosti i života-užasnog pakla heroinske zavisnosti, koji je godinama pratio Magi, i doveo do njenog tragičnog kraja.
Teško je to objasniti, i dati bilo kakav sud. Zašto je neko toliko nadaren i uspešan potonuo u takav pakao, i naneo sebi nezamislive fizičke, telesne i psihičke, duševne patnje? Da li je krivac dominantna i surova majka? Neuspešne i neodržive ljubavi? Smrt, u roku od nekoliko godina, većine dragih joj ljudi? Ne znamo, i ne možemo znati. Možda bi se sve isto desilo i da je imala najbolju majku, srećno detinjstvo, savršene ljubavne i prijateljske veze. Mnogi će reći, drugi su prošli mnogo teže stvari u životu, pa nisu posegli za drogom. I to je tačno. Nismo svi isti, nemamo svi istu snagu volje i karaktera. No u svakom slučaju, pored sjajno ispričane priče o muzici, ova knjiga šalje i jasnu poruku mladima: DROGA JE ZLO. Droga nije kreativnost, euforija, beg od stvarnosti, rešenje bilo čega. Droga je čisto zlo, i može srušiti i uništiti i najbolje i najtalentovanije i najplemenitije.
Ali ni taj mračan i tragičan kraj ne može poništiti Magino nasleđe. Njena muzika je besmrtna, jer, kao u snu,
Dani i noći su slonovi na indijskom crtežu. Kao da je bila nekad.
Bila-i uvek će biti.

[Mia Misirlić · Rating 5 out of 5]

"A Magi sam voleo beskrajno. Valjda zbog tog straha u očima. To je ona vrsta ljubavi u kojoj ništa nije važno i ništa ne postoji osim same ljubavi. To je ničim izazvana ljubav. Ko nije voleo Magi, taj je džaba živeo." 🖤

[ephyjeva · Rating 4 out of 5]

За испразне хвалоспеве који су уследили на рачун Екатарине Велике после Миланове смрти рекла је: „Све је то иронично јер ми немамо шта да једемо.“

Знате ли шта ми се највише допало у овој књизи? Немилосрдни Драган Кремер.

Има у музици Екатарине Велике неког притајеног нихилизма који ме одувек одбија. Нећу да се сад правим да нема дана када одврнем Круг до даске или изнова преслушавам уводну деоницу Срца, али истина је да се ту мој опсег слушања ЕКВ-а и завршава. И нећу да кријем да мислим да је покојни Бојан Печар имао најлепше очи на свету, нити да Жика Тодоровић на бубњевима отвара потпуно нову димензију слике и звука, али кад у коментарима испод било које њихове песме затекнем низ јадиковки и нарицања уз незаобилазне отрцане фразе типа "небо узима набоље" оних умишљених интелектуалаца који сматрају да су богзна како софистицирани јер слушају "најбољи југословенски бенд", е тад ми стварно припадне мука.

Постоји ли особа која слуша ЕКВ и притом не пати од комплекса супериорности?

Упркос свему томе, животи познатих рокера ми неизоставно привлаче пажњу. Око судбине Маргите Стефановић испредају се разноврсне приче, а ставови оних који се позивају одговорним да суде о њој крећу се између "најгора наркоманка" до "највећа уметница". Сам Весић примећује да су и једни и други врло вероватно у криву, а да је истина заправо много мутнија.

Маги спада у оне биографије које се налазе на самој средини између топлих (неретко патетичних) мемоара аутора који је дотичну личност интимно познавао и оних других, чији је аутор "стручњак" и документовању живота музичара приступа са аналитичке тачке гледишта, лишен дубљих емоција и повезаности с том особом. Захваљујући томе, Весић је у причу о Маги унео потребну дозу хуманости и уверљивости. Обојио ју је тужним бојама јер је такав био њен живот.

Има неке универзалне трагедије у животима рокера на свим меридијанима. Усудила бих се да кажем да, ако разгрнемо завесе жанра и стила, можемо закључити да судбина ЕКВ-а умногоме наликује судбини Рамонса. Ствар је у случају панкера само још гора утолико што се њихово име блати на све стране, нарочито на мајицама. За оне које занима, ево и објашњења.

И на Екатарини Великој се богате многи који су својевремено игнорисали Маргиту кад је пред крај живота посртала на улици и падала од слабости, као што на заоставштини Рамонса лову згрћу исти они који су осамдесетих тврдили да је требало да се разиђу након Too Tough to Die плоче, јер је то, ваљда, последња пристојна ствар коју су произвели. Е, али Pet Sematary је изашла 1989, јесте ли знали то? И шта ћемо сад?

Топла порука истинским љубитељима Екатарине Велике, у које се лично не убрајам: не дозволите да мејнстрим култура данашњице уништи оно за шта су Маги, Милан, Бојан и остали дали животе.

[Nina · Rating 5 out of 5]

Sreća je na neuramljenim fotografijama. Sreća je reč iz pisama, filmova… Ili samo još jedan puzzle-san u kojem se smeješ. I ne mogu da zaboravim.

[Matic Slapšak · Rating 5 out of 5]

You can read my review (in Slovene) at https://maticpise.com/2025/05/14/magi...

[Ivana Krizan · Rating 5 out of 5]

Tragic and touching!

[Martina Solaja · Rating 5 out of 5]

EKV mi je drag band i baš sam se veselila saznati više o Margiti Stefanović. Prva asocijacija na Margitu mi je profinjenost i nježnost, takvu ju pamtim iz nešto intervjua i dokumentaraca što sam ih do sada odgledala. I onda sam pročitala ovu knjigu i šokirala se... Tim više što je bila toliki talent i što mi je jako draga glazbenica... Znala sam, naravno, da je, kao i većina članova banda, imala problema s drogom, ali nisam sve ovo očekivala. Uf...

Iako je knjigu na trenutke bilo teško čitati, osobito pred sam kraj, preporučujem ju svima jer je autor, uz detaljnu Margitinu biografiju, opisao i odnose unutar banda te stanje u državi u to doba. Sviđa mi se što autor ne pristupa senzacionalistički ružnim trenutcima u njihovim životima.

"... pogledaj me očima deteta..."

[Gm · Rating 4 out of 5]

Tesko, surovo i “sirovo” stivo. Verovatno nece bas svakom ko bude citao ovu knjigu ona najbolje “leci”. U svakom slucaju veoma osvescujuc sadrzaj o jednom vremenu, jednoj grupi koja ga je obelezila i jednoj neverovatno svestranoj, inteligentnoj i nesrecnoj osobi koja je ostala u secanju svih nas koji smo to vreme delili sa junacima knjige.

[Lidija Lopac · Rating 4 out of 5]

Potresno, tuzno i vrlo realno... Prikazano bez ostatka, s time da je citanje posljednjeg odlomka knjige bilo fizicki bolno iskustvo. Kakva steta... Istovremeno mozete dobiti vrlo zivu i upecatljivu sliku Beograda, r'n'r scene 80-tih i kako je desetljece islo prema svome kraju, potonuce u mracne 90-te.
Citati.

[kača · Rating 4 out of 5]

Najbolja knjiga za sve EKV fanove.

Droga,rat i život femme fattala Magi vrlo su duboke teme.

Ima mnogo stranica i zna biti teško za čitati pri čemu pomažu slike profesionalaca i članova benda.

Ovo je dobra knjiga i mislim da ju svi trebaju pročitati barem jednom.

[Dragana Jovanović · Rating 5 out of 5]

Fantastična

[Belma Simić · Rating 4 out of 5]

Jedva sam se natjerala da završim ovu knjigu.
Slučajno sam je počela čitati i slučajno završila.
Posebna knjiga sa posebnom porukom!

[i share blood type w kurt · Rating 5 out of 5]

magi ❤️

[Sabrina · Rating 1 out of 5]

I had to stop reading some 20% in. I simply could not find the book, or the author, credible after:

(i) Vesic quotes extensively from a letter from Lidija Nikolic's book "Osecanja. O. Secanja" but fails to realize that the letter writer is Lidija and not Margita* (in other words, it's Lidija that wrote to Margita about being crazy about a guy, as well as being very jealous and insecure; Vesic, however, fails to realize this--although the letter is signed using one of Lidija's very distinctive nicknames (and, if that's not enough, a physical descriptor ("freckly") that clearly describes Lidija)--and so he uses this letter to psychoanalyze Margita and her relationship with her parents that apparently led to all this jealousy and insecurity); and

(ii) Vesic talks about a supposed love affair between Margita and Ivo Pogorelic, which allegedly happened just before Pogorelic went to study music in Moscow, but fails to realize that makes absolutely no sense as Pogorelic, who is a year older than Margita, was at most 12 when he went to Moscow.

So how can I/we trust anything else Vesic says in his book?

On a side note--because I'm too tired to discuss this in detail, though it should be discussed further--I'd bet you dollars to donuts that Vesic would not consider himself to be anything close to a misogynist. And yet... Yes, Margita's mother may have been far from perfect, but to imply her behavior towards Margita was such as it was because (loosely translated) "in practice, she didn't have a husband and all that comes with that" (between the lines, in the context of the entire paragraph, you can tell he means "sex")? Baffling. Also, he babbles about one of Margita's boyfriends (Srdjan Vejvoda) having been born in 1952 and about those born in 1952 (like Vejvoda) and in 1959 (like Margita) usually having super strong connections. I mean... what? Mind-boggling. (I'd consider a 27-year-old dating a 20-year-old more concerning than anything else, even if it was the late '70s/early '80s.)

1 star for the thoroughly amusing sentence starring Milic Vukasinovic.

*Don't believe me? The letter is on page 81 of Nikolic's book. It's signed, "Mnogo te voli tvoj Tip, jedna pegava Ija Beba Bibojka, koja jedva ceka da se vratis i da bude sa tobom." I remembered this letter somewhat clearly because at first I also thought it was Margita writing to Lidija. But, unlike Vesic (and his editor and his fact checker, if he even had either), I read the letter fully.

Edited to add: Oh, the letter writer also says her only friend is currently on Brac (a Croatian island). And the page directly preceding the letter contains a photo of Margita (and what looks like a young man) on Brac, that same summer.

[readingbuilding · Rating 5 out of 5]

Kao sto sam vec u videu napomenula, ova knjiga je za mene jedna od najbolje, najopseznije, najtemeljnije napisanih biografija ikada.

Mozda je Dusan Vesic pobegao od istorije, ali je neminovno postao jedan od pisaca istorije.

Ako neka knjiga opisuje Beograd, makar i kao "strasni" na nacin da citalac apsolutno uspeva da dozivi sve sto se dogadjalo i do te mere biva "iskonzumiran" da to prenese na citav svoj dan u sadasnjem vremenu, to je ova knjiga.

Jako je "satisfying" kako sa lakocom pisac prolazi kroz velika razdoblja od perioda roditelja, preko glavnih junaka do sadasnjeg vremena uz navodjenje cinjenica, prica i detalja ali sa jasnom merom koja odusevljava i ostavlja doslovno bez teksta.

Kako samo originalno naziva poglavlja, imam osecaj kao da citam klasiku, ali modernu literaturu, ali biografiju, ali novinski clanak, ali roman.

Ova knjiga se ne cita, ona se oseca.
Procitati krajnje trenutke Milana Mladenovica je bilo na cudan nacin i carobno i potresno, teskobno.
Isto vazi i za Bojana Pecara.

Ovo je knjiga koja opisuje Margitu, ali i sve sto je stvorila, samim tim i bend i clanove benda, ali i clanove drustva kome je i pripadala i nije pripadala.

Svi znamo kako se prica zavrsava, ali imati umece "bez dlake na jeziku" preneti zivot jedne licnosti, a uspeti ukazati postovanje i konacno docarati i pruziti akcenat na ono dobro i lepo u njoj osvezava, pruza nadu.
Pruza nadu da postoje bolji ljudi.

[Lea Bekvalac · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga je veliki udarac u glavu. Toliko surova, realna,a u nekim trenutncima tako predivna. Vesić nije štedio ni nas ni Magi i direktno prozvao sve koga se trebalo prozvati. Vidi se da se trudio uložiti vremena u istraživanje svih detalja Maginog života kojeg je htio staviti u knjigu. Autor točno unosi onoliko EKV-a koliko je potrebno da ovo nebi bila biografija o bendu već o njoj. Po mom mišljenju, prava biografija za ovakvu veliku umjetnicu. Magi definitivno počinje sve više utjecati na mene i inspirirati me i sa pozitivnim i sa negativnim. Citati u knjizi su predivni i urezuju se u sjećanje.


“Živim od ljubavi. Pa,sve ove godine smo radili kako bismo pokazali kako je moguće živeti to što radiš. Ne od ‘tog što radiš’ ,već ‘to što radiš’. “

[Josipa Matić · Rating 4 out of 5]

Autor se uhvatio zadarka pisanja ultimativne muzičke biografije Margite Stefanović . Učinio je na dobar način s primjerenim "pacingom" . Struktura poglavlja, poredanih u kompoziciju filma/drame mi se jako sviđa. Sve jako svjetleće zvijezde bljesnu i odu vrlo brzo, tako je i njena zvijezda otišla preblizo. Vesić bez imalo uljepšavanja (knjiga na momente djeluje uznemirujuće) prikazuje sve drame Stefanovićkinog života i sve uspone, ali i razočaranja. Također, knjiga nudi i zanimljiv uvid u unutarnju dinamiku odnosa između članova benda i kakvi su bili kao osobe.

[Branko · Rating 5 out of 5]

Odlična biografija o jednoj od najtalentovanijih i najtragičnijih heroina jugoslovenske rok scene. Vesić nas školski, postupno uvodi u Margitin život započinjući sa kratkom istorijom njene porodice i vremena njihove mladosti, preko njenog rođenja i odrastanja, do godina provedenih u EKV, kao i onih posle raspada benda. Knjiga obiluje detaljima vezanih ne samo za Magi, već i članove benda ali i to vreme u kojem su stvarali. Na žalost zbog tragične sudbine skoro svih članova benda na kraju ostavlja po malo jedan gorak okus u ustima.