What do you think?
Rate this book
Вилево
Ако е възможно да съществува физически място, на което високите честоти могат да оказват влияние от небето върху преживелите катастрофата, то това място се нарича Вилево…
Спечелилият Наградата за литература на Европейския съюз роман „Вилево“ изисква внимание, търпение и аналитично мислене от страна на читателя. Лука Бекавац предизвиква, поставя сложни въпроси и поражда сериозни съмнения и дилеми. Води ни по грешни следи и криви пътеки, оставя ни без достатъчно информация или поне такава, която в определена ситуация е от решаващо значение за разбирането ѝ, отменя принципа на причинно-следствената връзка, преобръща представите ни за пространството и времето, повдига въпроса за паралелните светове и възможностите за транскомуникацията и изцяло дестабилизира картината на света, в който живеем.
Романът се състои от три напълно разнородни части: „Август“, „След полунощ“ и „Маркович“. „Август“ е точен препис на четири монолога, свалени от повредена магнетофонна лента. Монолозите произнася момичето Теа, което заедно с по-голямата си сестра Елиза живее в изоставена къща във Вилево, недалеч от Осиек, през 2109 г. Втората част на романа е представена във вид на диалог на двете сестри с трима събеседници от друго време, чиято самоличност не знаят. Третата, заключителната част е научен труд за неидентифицирани сигнали по време на паравоенните радиовръзки, написан през 1947 г., посветен на темата за инструменталната транскомуникация. Този труд описва как трима нелегални водят предаванията на партийната радиостанция в Осиек през лятото на 1943 г. и по необясним начин установяват (и губят) комуникацията със сестрите, вероятно същите Теа и Елиза.
Спечелилият Наградата за литература на Европейския съюз роман „Вилево“ изисква внимание, търпение и аналитично мислене от страна на читателя. Лука Бекавац предизвиква, поставя сложни въпроси и поражда сериозни съмнения и дилеми. Води ни по грешни следи и криви пътеки, оставя ни без достатъчно информация или поне такава, която в определена ситуация е от решаващо значение за разбирането ѝ, отменя принципа на причинно-следствената връзка, преобръща представите ни за пространството и времето, повдига въпроса за паралелните светове и възможностите за транскомуникацията и изцяло дестабилизира картината на света, в който живеем.
Романът се състои от три напълно разнородни части: „Август“, „След полунощ“ и „Маркович“. „Август“ е точен препис на четири монолога, свалени от повредена магнетофонна лента. Монолозите произнася момичето Теа, което заедно с по-голямата си сестра Елиза живее в изоставена къща във Вилево, недалеч от Осиек, през 2109 г. Втората част на романа е представена във вид на диалог на двете сестри с трима събеседници от друго време, чиято самоличност не знаят. Третата, заключителната част е научен труд за неидентифицирани сигнали по време на паравоенните радиовръзки, написан през 1947 г., посветен на темата за инструменталната транскомуникация. Този труд описва как трима нелегални водят предаванията на партийната радиостанция в Осиек през лятото на 1943 г. и по необясним начин установяват (и губят) комуникацията със сестрите, вероятно същите Теа и Елиза.
- GenresScience Fiction
232 pages, Paperback
First published January 1, 2013
4 people are currently reading
114 people want to read
About the author
Luka Bekavac
18 books15 followersLuka Bekavac rođen je 1976. u Osijeku. Diplomirao je komparativnu književnost i filozofiju te doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje od 2006. radi na Odsjeku za komparativnu književnost. Objavljivao je autorske tekstove i prijevode u časopisima Zarez, Tvrđa, Quorum (član uredništva 2004.–2006.), Gordogan, Frakcija, Književna revija, 15 dana, Akt, Književna smotra, Umjetnost riječi, Filozofska istraživanja i Performance Research te u emisijama Trećega programa Hrvatskog radija i Radija 101. Njegov prvi roman Drenje (Zagreb, 2011.) bio je nominiran za niz regionalnih književnih nagrada. Drugi roman Viljevo dobio je Nagradu Janko Polić Kamov Hrvatskog društva pisaca za 2014. godinu, nagradu Europske unije za književnost 2015. i Nagradu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti za 2014. za područje književnosti.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 13 of 13 reviews
December 21, 2025
Vjerojatno najbolja "augmented reality" knjiga koju sam pročitao. Potpuno je zadovoljstvo uroniti u priču napisanu na ovakav način: prvi dio je transkripcija oštećene audio vrpce, drugi je dio dekriptirana transmisija iz drugog svijeta, a treći je dio znanstveno istraživanje/esej objavljen u (nepostojećem) časopisu, kompletan s fusnotama i opaskama urednika koje se referiraju na postojeće i nepostojeće autore, knjige i citate. Iznimno fascinantno za čitati, a pogotovo jer vas tjera da se ispitujete o vlastitoj stvarnosti. "Drenje" mi je i dalje favorit, ali ovo je stvarno blizu.
September 19, 2019
Egy magnószalagra vett monológ, egy rádióbeszélgetés, és egy tudományos értekezés. Mondjuk ez nem biztos, hogy így együtt egy regény, de lehetne éppen valami, ami nagyon érdekes.
Sajnos csak visszafogottan tudok lelkesedni, amint azt mindjárt ki is fejtem.
Szóval három, formai szempontból markánsan elkülönülő részre tagolódik a könyv, ami tulajdonképpen egy ígéretesen nem konvencionális megoldás, csak egyben azt is feltételezi, hogy az olvasó mindenképpen túljut az első részen. Az első hatvan oldalon ugyanis egyetlen összefüggő, ámde csapongó gondolatfolyamot kapunk - szerintem inkább hasonlít gondolatfolyamra, mint egy tudatosan rögzített, a felvétel előtt/közben átgondolt, tagolt beszédre. Bekavac pedig úgy játszik rá erre az effektusra, hogy egyáltalán nem tagolja mondatokra a hatvan oldalt, kizárólag hármaspontokat alkalmaz, illetve jelzi a szüneteket és a hangfelvétel hibáit.
Nem szépítem, ez a szövegrész idegőrlő és közel olvashatatlan volt. A rendhagyó rögzítést és tördelést meg lehet éppen szokni, viszont egy ilyen strukturálatlan, fókuszálatlan beszéd- vagy gondolatfolyam rettenetesen érdektelen, amennyiben a beszélő személyisége, problémái és asszociációi nem vonzzák be az olvasót. Elmondani nem tudom, mennyire nem érdekelt ez a rész, és hogy mindeközben mennyire nehéz odafigyelni valamire, ami sem esztétikumot, sem szerkezetet nem kínál.
Ezután egy szintén rendhagyó formájú szövegegység következik: a rádióbeszélgetés, azaz a transzmisszió. Oldalakon keresztül csak bináris kódok, majd értelmetlen betűsorok, majd egy, ha nehézségekkel is, de már dekódolható párbeszéd lejegyzése következik. Ezt sajátos megjelenítési okokból, jó száz oldalon át, egyszerre kell a két szembenlévő oldalon olvasni. (Bizonytalanabbak egészen nyugodtan ragadjanak vonalzót a sorvezetéshez, én néha a könyvjelzőmet vetettem be.) Viszont azt kell mondjam, ez a rész határozottan szintet ugrott: izgalmas volt követni, ahogy a két fél fokozatosan fedezi fel egymásban az értelmet és a furcsaságokat, ahogy tapogatózik, interpretál, manipulál. Még ezen a ponton se nagyon értettem sokat a történet egészéből, de legalább már értékelni tudtam a kísérletező, alternatív szövegformálást, ami ezúttal nagyon szépen szolgálta ki a tartalmat és annak megjelenítését.
A kötetet záró harmadik rész olyannyira egy tudományos cikk alakját ölti magára, hogy nekem már úgy tűnt, valójában egy tudományos cikk paródiája (például két olyan hosszú, a címhez kötött lábjegyzettel kezdődik, hogy a tanulmány főszövege el sem tud kezdődni az első oldalon). Ez a regényrész(?) lenne hivatott valamelyest rendet tenni az első kétszáz oldalon olvasott tökéletes zagyvaságban, de a végletekig száraz megfogalmazásmódja, a felvetett tudományos elméletek követhetetlen bonyolultsága komolyan megnehezíti a befogadást. Stílusjáték? Nem tudom. De az biztos hogy nem akarok olyan fikciós irodalmat olvasni, amelynek a főszövege egy hat oldalnyi lábjegyzettel zárul.
Némileg összefoglalva ezt a sokféle benyomást:
A jelenség, amit a könyv körbejár - anélkül hogy elárulnám a lényeget - egy nagyon jó sci-fi alapanyag. A formai kísérletezés szintén klassz dolog, én nyitott vagyok az ilyesmire (éljen a posztmodern, vagy akármi is ez!), de nehéz ilyenkor egyensúlyt, illetve működőképes kapcsolatot teremteni az olvasóval. Vékony a határ a tudatos formai kísérletezés és az öncélú bravúrkodás között.
Sajnos csak visszafogottan tudok lelkesedni, amint azt mindjárt ki is fejtem.
Szóval három, formai szempontból markánsan elkülönülő részre tagolódik a könyv, ami tulajdonképpen egy ígéretesen nem konvencionális megoldás, csak egyben azt is feltételezi, hogy az olvasó mindenképpen túljut az első részen. Az első hatvan oldalon ugyanis egyetlen összefüggő, ámde csapongó gondolatfolyamot kapunk - szerintem inkább hasonlít gondolatfolyamra, mint egy tudatosan rögzített, a felvétel előtt/közben átgondolt, tagolt beszédre. Bekavac pedig úgy játszik rá erre az effektusra, hogy egyáltalán nem tagolja mondatokra a hatvan oldalt, kizárólag hármaspontokat alkalmaz, illetve jelzi a szüneteket és a hangfelvétel hibáit.
Nem szépítem, ez a szövegrész idegőrlő és közel olvashatatlan volt. A rendhagyó rögzítést és tördelést meg lehet éppen szokni, viszont egy ilyen strukturálatlan, fókuszálatlan beszéd- vagy gondolatfolyam rettenetesen érdektelen, amennyiben a beszélő személyisége, problémái és asszociációi nem vonzzák be az olvasót. Elmondani nem tudom, mennyire nem érdekelt ez a rész, és hogy mindeközben mennyire nehéz odafigyelni valamire, ami sem esztétikumot, sem szerkezetet nem kínál.
Ezután egy szintén rendhagyó formájú szövegegység következik: a rádióbeszélgetés, azaz a transzmisszió. Oldalakon keresztül csak bináris kódok, majd értelmetlen betűsorok, majd egy, ha nehézségekkel is, de már dekódolható párbeszéd lejegyzése következik. Ezt sajátos megjelenítési okokból, jó száz oldalon át, egyszerre kell a két szembenlévő oldalon olvasni. (Bizonytalanabbak egészen nyugodtan ragadjanak vonalzót a sorvezetéshez, én néha a könyvjelzőmet vetettem be.) Viszont azt kell mondjam, ez a rész határozottan szintet ugrott: izgalmas volt követni, ahogy a két fél fokozatosan fedezi fel egymásban az értelmet és a furcsaságokat, ahogy tapogatózik, interpretál, manipulál. Még ezen a ponton se nagyon értettem sokat a történet egészéből, de legalább már értékelni tudtam a kísérletező, alternatív szövegformálást, ami ezúttal nagyon szépen szolgálta ki a tartalmat és annak megjelenítését.
A kötetet záró harmadik rész olyannyira egy tudományos cikk alakját ölti magára, hogy nekem már úgy tűnt, valójában egy tudományos cikk paródiája (például két olyan hosszú, a címhez kötött lábjegyzettel kezdődik, hogy a tanulmány főszövege el sem tud kezdődni az első oldalon). Ez a regényrész(?) lenne hivatott valamelyest rendet tenni az első kétszáz oldalon olvasott tökéletes zagyvaságban, de a végletekig száraz megfogalmazásmódja, a felvetett tudományos elméletek követhetetlen bonyolultsága komolyan megnehezíti a befogadást. Stílusjáték? Nem tudom. De az biztos hogy nem akarok olyan fikciós irodalmat olvasni, amelynek a főszövege egy hat oldalnyi lábjegyzettel zárul.
Némileg összefoglalva ezt a sokféle benyomást:
A jelenség, amit a könyv körbejár - anélkül hogy elárulnám a lényeget - egy nagyon jó sci-fi alapanyag. A formai kísérletezés szintén klassz dolog, én nyitott vagyok az ilyesmire (éljen a posztmodern, vagy akármi is ez!), de nehéz ilyenkor egyensúlyt, illetve működőképes kapcsolatot teremteni az olvasóval. Vékony a határ a tudatos formai kísérletezés és az öncélú bravúrkodás között.
November 3, 2022
Damn.
June 11, 2017
I would describe Viljevo as a very interesting novel with elements of thriller and paranormal. I don't want to go into details, because I don't want to spoil the plot for someone. It seems to me that much of this novel's merit lies in its uncertainty and ambiguity, so better not to reveal too much. I will, however, say that the novel is composed of three different parts (in some ways of 3 different texts). The first part of the book is narrated by Dora, a young women living in dystopian future. The second part is composed of transcripts ( to learn what kind of conversation transcripts they are, you'll have to read the novel). The third part is written in a form of an article for a fictional scientific journal. This 'article' strives to analyse the above mentioned conversations. Upon completing this book, one is left with much to ponder. All in all, a very impressive work.
**********
Roman je zaista odlično napisan, iako se na prvu ruku može činiti pomalo kaotičan. Mislim da ga je najbolje pročitati bez nekih uvoda i bez da se zna neki opći okvir priče. Čini mi se da je ovo jedna od onih knjiga gdje je posebno važno da čitatelj sam otkrije o čemu se tu radi. Sama priča je veoma zanimljiva i neobična, a način na koji je ispričana čini ju jedinstvenim. Osjećaj potpune zaokruženosti priče nisam imala, možda je i namjerno ostavljena nedovršenom. U nekim dijelovima pomalo i bizarna, ova me knjiga uspijela iznenaditi, ali i zadržati moju pažnju. Svidjelo mi se kako roman zadobiva neki potpuniji (iako ne i potpuni) smisao tek sa vremenom, a do tada je čitatelj prisiljen donositi sam svoje zaključke. Neki dijelovi knjige činili su mi se pomalo i nepotrebno dugima, to jest, mogli su biti i sažetiji, no u konačnici, knjiga se, uz malo privikavanja, čita bez većih poteškoća i ima dobar ritam. Atmosfera je dosta depresivna i tužna, ali ne napadno, a mogao bi se pronaći i koji element horora, mada meni se čini da su više prisutni elementi trilera, a ne toliko horora. Paranormalni aspekt knjige je izvrsno razrađen. Roman bi se mogao nazvati i distopijskom književnošću pa time i znanstvenom fantastikom, a u svemu tome posebno me fascinirala njegova povezanost s prošlošću. Način na koji roman spaja prošlost i budućnost, pa na neki način i sadašnjost je veoma kreativan. Pokušaj znanstvenoga objašnjena događaja je također bio dosta dobro napravljen i otvorio neka nova pitanja. Ono što me se najviše dojmilo je to pitanje vječne ljudske potrebe za komunikacijom. Što je zapravo razgovor? Što je duh? Što je prošlost, a što budućnost? U kojoj mjeri mi svi nosimo svoje duhove prošlosti u budućnost? Nije li to sve jedan vječni razgovor?
U samom početku, bilo mi je teško pratiti pripovijedni glas, ali kada sam se navikla na njega, imala sam osjećaj uronjenosti u priču. Knjiga se sastoji od tri dijela koja se veoma razlikuju po stilu pisanja. Prvi dio knjige nazvan Kolovoz sastoji se od zapisa djevojke Dore. Ona snima svoje monologe jer joj to na neki način olakšava dušu. Sada kada razmislim, moram reći da mi se njen glas čini sasvim autentičan, a također kroz kasnija dva dijela knjige, ono što ona kazuje počinje dobijati novi smisao. Osim toga, dok sam čitala Kolovoz stvarno sam imala osjećaj toga vječnoga kolovoza, topline i izoliranosti koja je često tako karakteristična za ljeto. Kao što sam rekla, prvih desetak stranica nije mi ju bilo lako pratiti, ali onda je Dora sasvim oživjela kao lik. Nepovezanost Dorinih misli je zapravo potpuno logična, s obzirom na sve- ona pripovijeda prvenstveno radi sebe, a baš je to čini posebno bliskom čitatelju. Njeno pripovijedanje u maniri struje misli doista dobro prenosi osjećaj toga prostora i vremena, a kroz njega doznajemo sve više i više o toj djevojci i njenoj starijoj sestri.
Pomalo se otkriva ne samo njena prošlost, nego i prošlost njene sestre i obitelji, a zatim se počinje oslikavati i slika toga svijeta u kojem djevojke žive. Dora naime živi u staroj kući sa svojom starijom sestrom. Obje su odsječene od svijeta i nisu sigurne hoće li ikada i sresti neko drugo biće ljudskoga roda. Odnos između njih dvije mi se učinio jako zanimljiv. U njemu u isto vrijeme ima i topline i zamjeranja. Dora me se dojmila i kao lik i kao pripovijedač, a bila bih voljela saznati i više o njezinoj sestri. Istina, kroz drugi dio knjige (razgovore) otkriva se više toga, ali opet puno toga ostane obavijeno velom tajne. Treći dio knjige je napisan u formi članka za izmišljeni znanstveni časopis. Neću ništa više reći o drugom i trećom dijelu knjige jer mislim da je ovu knjigu najbolje čitati zadržavajući osjećaj iznenađenja.
P.S. Nisam pročitala Drenje i nisam znala da je ovaj roman (Viljevo) zapravo nastavak, ali sada ću ga svakako potražiti. Luka Bekavac me se dojmio kao pisac zavidnoga tehničkoga umijeća koji zna ispričati priču na jedinstven način.
**********
Roman je zaista odlično napisan, iako se na prvu ruku može činiti pomalo kaotičan. Mislim da ga je najbolje pročitati bez nekih uvoda i bez da se zna neki opći okvir priče. Čini mi se da je ovo jedna od onih knjiga gdje je posebno važno da čitatelj sam otkrije o čemu se tu radi. Sama priča je veoma zanimljiva i neobična, a način na koji je ispričana čini ju jedinstvenim. Osjećaj potpune zaokruženosti priče nisam imala, možda je i namjerno ostavljena nedovršenom. U nekim dijelovima pomalo i bizarna, ova me knjiga uspijela iznenaditi, ali i zadržati moju pažnju. Svidjelo mi se kako roman zadobiva neki potpuniji (iako ne i potpuni) smisao tek sa vremenom, a do tada je čitatelj prisiljen donositi sam svoje zaključke. Neki dijelovi knjige činili su mi se pomalo i nepotrebno dugima, to jest, mogli su biti i sažetiji, no u konačnici, knjiga se, uz malo privikavanja, čita bez većih poteškoća i ima dobar ritam. Atmosfera je dosta depresivna i tužna, ali ne napadno, a mogao bi se pronaći i koji element horora, mada meni se čini da su više prisutni elementi trilera, a ne toliko horora. Paranormalni aspekt knjige je izvrsno razrađen. Roman bi se mogao nazvati i distopijskom književnošću pa time i znanstvenom fantastikom, a u svemu tome posebno me fascinirala njegova povezanost s prošlošću. Način na koji roman spaja prošlost i budućnost, pa na neki način i sadašnjost je veoma kreativan. Pokušaj znanstvenoga objašnjena događaja je također bio dosta dobro napravljen i otvorio neka nova pitanja. Ono što me se najviše dojmilo je to pitanje vječne ljudske potrebe za komunikacijom. Što je zapravo razgovor? Što je duh? Što je prošlost, a što budućnost? U kojoj mjeri mi svi nosimo svoje duhove prošlosti u budućnost? Nije li to sve jedan vječni razgovor?
U samom početku, bilo mi je teško pratiti pripovijedni glas, ali kada sam se navikla na njega, imala sam osjećaj uronjenosti u priču. Knjiga se sastoji od tri dijela koja se veoma razlikuju po stilu pisanja. Prvi dio knjige nazvan Kolovoz sastoji se od zapisa djevojke Dore. Ona snima svoje monologe jer joj to na neki način olakšava dušu. Sada kada razmislim, moram reći da mi se njen glas čini sasvim autentičan, a također kroz kasnija dva dijela knjige, ono što ona kazuje počinje dobijati novi smisao. Osim toga, dok sam čitala Kolovoz stvarno sam imala osjećaj toga vječnoga kolovoza, topline i izoliranosti koja je često tako karakteristična za ljeto. Kao što sam rekla, prvih desetak stranica nije mi ju bilo lako pratiti, ali onda je Dora sasvim oživjela kao lik. Nepovezanost Dorinih misli je zapravo potpuno logična, s obzirom na sve- ona pripovijeda prvenstveno radi sebe, a baš je to čini posebno bliskom čitatelju. Njeno pripovijedanje u maniri struje misli doista dobro prenosi osjećaj toga prostora i vremena, a kroz njega doznajemo sve više i više o toj djevojci i njenoj starijoj sestri.
Pomalo se otkriva ne samo njena prošlost, nego i prošlost njene sestre i obitelji, a zatim se počinje oslikavati i slika toga svijeta u kojem djevojke žive. Dora naime živi u staroj kući sa svojom starijom sestrom. Obje su odsječene od svijeta i nisu sigurne hoće li ikada i sresti neko drugo biće ljudskoga roda. Odnos između njih dvije mi se učinio jako zanimljiv. U njemu u isto vrijeme ima i topline i zamjeranja. Dora me se dojmila i kao lik i kao pripovijedač, a bila bih voljela saznati i više o njezinoj sestri. Istina, kroz drugi dio knjige (razgovore) otkriva se više toga, ali opet puno toga ostane obavijeno velom tajne. Treći dio knjige je napisan u formi članka za izmišljeni znanstveni časopis. Neću ništa više reći o drugom i trećom dijelu knjige jer mislim da je ovu knjigu najbolje čitati zadržavajući osjećaj iznenađenja.
P.S. Nisam pročitala Drenje i nisam znala da je ovaj roman (Viljevo) zapravo nastavak, ali sada ću ga svakako potražiti. Luka Bekavac me se dojmio kao pisac zavidnoga tehničkoga umijeća koji zna ispričati priču na jedinstven način.
January 17, 2025
Apsolutno umijeće konstrukcije pripovijesti
July 1, 2017
3.5
Cuando me acerqué a la caseta de la editorial "Tres Hermanas" a por este libro, me dijeron que lo amaría o lo odiaría, me dijeron que era muy experimental, y que no era para todo el mundo.
Puedo entender su advertencia.
Vaya por delante que para mí (y ya sé que estoy muy pesadito con este tema) hubo un antes y un después en mi manera de entender formalmente una novela tras leer "La casa de Hojas" . La experimentación con la estructura es tan...salvaje... en esa novela que ya ningún experimento posterior me ha sorprendido demasiado.
Todo esto viene a colación porque esta novela juega con los mismos factores que "La casa de Hojas". El lector nunca sabe realmente qué está pasando, qué está leyendo, en qué lugar se encuentra, y qué nos quiere contar el autor (si es que nos quiere contar algo).
La novela tiene tres partes, que forman un todo, pero no puedo detallar más para no arruinar el efecto artístico.
Solo diré que la primera de ellas, en la que una voz femenina nos va relatando su situación en un largo monólogo fragmentado y errático, es sencillamente magistral. La sensación como lector era de estar avanzando en la niebla, intuía formas, intuía lo que la narradora quería contarme, pero era tan elusivo, tan difuso que tenía que seguir avanzando para ver si las formas se concretaban, y entendía los hechos, o, sencillamente, y como así fue, nunca llegaría del todo a entender o vislumbrar lo que se me quería contar.
Si el libro acabara allí, sería un 10. Sin duda.
La construcción de esa perorata de 100 hojas es magistral.
La pena es que las dos partes que terminan de componer el puzzle, necesarias para intuir relativamente de que va el libro (reconozco que hay muchas cosas que, tras acabarlo, aún se me escapan), no están a la altura.
No son malas, de hecho son notables, pero no llegan al nivel de la primera parte y bajan la media .
¿El argumento? Si cuento lo más mínimo estropeo el efecto que busca el autor, pero no es puro sci-fi, de hecho se acerca más a lo sobrenatural (aunque luego no, y no diré más).
Es un libro recomendable, y apreciable dentro de esas novelas que tratan de jugar con la estructura (incluso física) de lo contado y publicado, y creo que puede ser una muy buena introducción a todos aquellos que traten de buscar nuevos horizontes en ficción, horizontes mucho más arriesgados y formalmente extraños.
Cuando me acerqué a la caseta de la editorial "Tres Hermanas" a por este libro, me dijeron que lo amaría o lo odiaría, me dijeron que era muy experimental, y que no era para todo el mundo.
Puedo entender su advertencia.
Vaya por delante que para mí (y ya sé que estoy muy pesadito con este tema) hubo un antes y un después en mi manera de entender formalmente una novela tras leer "La casa de Hojas" . La experimentación con la estructura es tan...salvaje... en esa novela que ya ningún experimento posterior me ha sorprendido demasiado.
Todo esto viene a colación porque esta novela juega con los mismos factores que "La casa de Hojas". El lector nunca sabe realmente qué está pasando, qué está leyendo, en qué lugar se encuentra, y qué nos quiere contar el autor (si es que nos quiere contar algo).
La novela tiene tres partes, que forman un todo, pero no puedo detallar más para no arruinar el efecto artístico.
Solo diré que la primera de ellas, en la que una voz femenina nos va relatando su situación en un largo monólogo fragmentado y errático, es sencillamente magistral. La sensación como lector era de estar avanzando en la niebla, intuía formas, intuía lo que la narradora quería contarme, pero era tan elusivo, tan difuso que tenía que seguir avanzando para ver si las formas se concretaban, y entendía los hechos, o, sencillamente, y como así fue, nunca llegaría del todo a entender o vislumbrar lo que se me quería contar.
Si el libro acabara allí, sería un 10. Sin duda.
La construcción de esa perorata de 100 hojas es magistral.
La pena es que las dos partes que terminan de componer el puzzle, necesarias para intuir relativamente de que va el libro (reconozco que hay muchas cosas que, tras acabarlo, aún se me escapan), no están a la altura.
No son malas, de hecho son notables, pero no llegan al nivel de la primera parte y bajan la media .
¿El argumento? Si cuento lo más mínimo estropeo el efecto que busca el autor, pero no es puro sci-fi, de hecho se acerca más a lo sobrenatural (aunque luego no, y no diré más).
Es un libro recomendable, y apreciable dentro de esas novelas que tratan de jugar con la estructura (incluso física) de lo contado y publicado, y creo que puede ser una muy buena introducción a todos aquellos que traten de buscar nuevos horizontes en ficción, horizontes mucho más arriesgados y formalmente extraños.
Read
June 28, 2020Not reviewing this right now, because the Hungarian translation is eligible for an award I'll be jurying for, and I haven't asked yet if I can... But I have so many thoughts, so I'll ask if I can share :)
_____
Source of the book: My mom sent it to me from Hungary (thank you Mom!)
_____
Source of the book: My mom sent it to me from Hungary (thank you Mom!)
December 29, 2024
buraz moj
May 25, 2015
Knjiga se odvija u istom svemiru kao i Drenje, pratimo je iz tri rakursa.
Prvi je pisan u formi transkripta audio-snimke. Monolog Dore (Dorotea), koja govori o svom životu u Viljevu, uz nekoliko pikantnih detalja o katastrofi i Centrali o kojima ipak saznajemo premalo da bi mogli složiti kompletnu sliku (iako, obrisu su jasno vidljivi).
Druga cjelina je također "transkript", ovaj put komunikacije između sestara i nepoznatih entiteta (kasnije se lako razjasni s kim sestre razgovaraju). Transkript je popraćen komentarima i interpretacijama Dorine sestre Elizabete.
Treći dio je simulacija stručnog članka za pseudoznanstveni (ili paraznanstveni) imaginarni časopis "Duh i rašlje". Članak je pisao Stjepan Marković uz fusnote njegovog sina Josipa koji je čitatelju poznat još iz knjige Drenje.
Sva tri dijela imaju nekoliko dodirnih točaka, uz same protagoniste. Kroz sva tri dijela se provlači šum, šum u komunikaciji, nepotpune i dvosmislene rečenice, ali za razliku od Drenja, ovdje ipak ne dobivamo informacije na kapaljku, već je ovaj put pronađen bolji mix atmosfere i "akcije". Akcija je namjerno u navodnicima, i čitatelj i protagonisti su samo pasivni promatrači priče koja se odmotava kroz vrijeme, koje je ovdje itekako relativno. Tajanstvena atmosfera i dalje ostaje, ali u puno bolje pogođenoj mjeri.
Za razliku od Drenja, ovdje je ta mistika jasno na djelu, neki fizički zakoni su (pre)savijeni, astrologija, visak, Hartmann, eter, sve radi, ili tako barem vjeruju pojedini protagonisti. Autor (i Marković) ipak drže i jednu znanstvenu liniju, ostavljajući mogućnost da je to transvremensko komuniciranje, ili preklapanje svemira, moguće i uz znanstvene zakone kakve mi poznajemo. Dvosmislenost cijelog teksta, i mnoštvo prostora za vlastitu interpretaciju, ima u izobilju, ali to knjizi samo daje šarm i posebnu kvalitetu višekratnog čitanja.
Viljevo nije nastavak Drenja per se. Prije nekakav prequel Drenju, u fazonu u kojem obje knjige i funkcioniraju. Zapravo, dobili smo uvid u jedan timeline koji nije striktno kronološki, nešto što je tema preispitivanja svih romana koji se bave putovanjem kroz vrijeme i sl. problematikom "povratne veze" koju "budućnost" može imati na "prošlost".
Knjiga mi se svidjela za nijansu više od Drenja, otkriva više detalja (i ostavlja mnogo više mjesta budućim "nastavcima") o svijetu u kojem protagonisti žive, živahnija je, dublja. Poigravanje sa prezimenima Marte i Dorine bake, dodirne točke između Viljeva i Drenja (i kao knjiga i kao mjesta na zemljopisnoj karti), otvaranje "prozora" komunikacije u određenom periodu, sve to ostavlja mogućnost stvaranja određenog serijala o frekvencijskim pojasima/šumu-koji-je i novim knjigama kojima se unaprijed veselim.
Prvi je pisan u formi transkripta audio-snimke. Monolog Dore (Dorotea), koja govori o svom životu u Viljevu, uz nekoliko pikantnih detalja o katastrofi i Centrali o kojima ipak saznajemo premalo da bi mogli složiti kompletnu sliku (iako, obrisu su jasno vidljivi).
Druga cjelina je također "transkript", ovaj put komunikacije između sestara i nepoznatih entiteta (kasnije se lako razjasni s kim sestre razgovaraju). Transkript je popraćen komentarima i interpretacijama Dorine sestre Elizabete.
Treći dio je simulacija stručnog članka za pseudoznanstveni (ili paraznanstveni) imaginarni časopis "Duh i rašlje". Članak je pisao Stjepan Marković uz fusnote njegovog sina Josipa koji je čitatelju poznat još iz knjige Drenje.
Sva tri dijela imaju nekoliko dodirnih točaka, uz same protagoniste. Kroz sva tri dijela se provlači šum, šum u komunikaciji, nepotpune i dvosmislene rečenice, ali za razliku od Drenja, ovdje ipak ne dobivamo informacije na kapaljku, već je ovaj put pronađen bolji mix atmosfere i "akcije". Akcija je namjerno u navodnicima, i čitatelj i protagonisti su samo pasivni promatrači priče koja se odmotava kroz vrijeme, koje je ovdje itekako relativno. Tajanstvena atmosfera i dalje ostaje, ali u puno bolje pogođenoj mjeri.
Za razliku od Drenja, ovdje je ta mistika jasno na djelu, neki fizički zakoni su (pre)savijeni, astrologija, visak, Hartmann, eter, sve radi, ili tako barem vjeruju pojedini protagonisti. Autor (i Marković) ipak drže i jednu znanstvenu liniju, ostavljajući mogućnost da je to transvremensko komuniciranje, ili preklapanje svemira, moguće i uz znanstvene zakone kakve mi poznajemo. Dvosmislenost cijelog teksta, i mnoštvo prostora za vlastitu interpretaciju, ima u izobilju, ali to knjizi samo daje šarm i posebnu kvalitetu višekratnog čitanja.
Viljevo nije nastavak Drenja per se. Prije nekakav prequel Drenju, u fazonu u kojem obje knjige i funkcioniraju. Zapravo, dobili smo uvid u jedan timeline koji nije striktno kronološki, nešto što je tema preispitivanja svih romana koji se bave putovanjem kroz vrijeme i sl. problematikom "povratne veze" koju "budućnost" može imati na "prošlost".
Knjiga mi se svidjela za nijansu više od Drenja, otkriva više detalja (i ostavlja mnogo više mjesta budućim "nastavcima") o svijetu u kojem protagonisti žive, živahnija je, dublja. Poigravanje sa prezimenima Marte i Dorine bake, dodirne točke između Viljeva i Drenja (i kao knjiga i kao mjesta na zemljopisnoj karti), otvaranje "prozora" komunikacije u određenom periodu, sve to ostavlja mogućnost stvaranja određenog serijala o frekvencijskim pojasima/šumu-koji-je i novim knjigama kojima se unaprijed veselim.
March 28, 2014
Drenje volim više.
November 8, 2021
Много добра идея, изпълението - не знам. Все пак, вероятно щях да бъда далеч по-впечатлен от книгата ако не беше ужасяващият навик на българските издатели да пишат на корицата (или понякога в предговорите) ключова информация за повествованието, която поднесена предварително осакатява цялото преживяване.
Определено бих прочел и друга книга на автора ако някой български издател поеме риска да преведе и издаде такава.
Определено бих прочел и друга книга на автора ако някой български издател поеме риска да преведе и издаде такава.
February 7, 2020
The idea got lost under the almost unbearable amount of ballast the prose dragged till the end.
Its "metaness" could take a refreshing twist on the otherwise basic sci-fi/esotheric core, but was terribly overwritten and lacking of true substance.
Its "metaness" could take a refreshing twist on the otherwise basic sci-fi/esotheric core, but was terribly overwritten and lacking of true substance.
April 22, 2023
Soha nem olvastam még sci-fit ilyen formában. Mind a nyelvi, mind a szerkezeti megoldásokra tekintettel zseniális alkotás. De mindez egyben a hátránya is. Nem volt egy könnyed olvasmány, kell hozzá egy bizonyos hangulat, illetve koncentráció, hogy átjöjjön a regény mondandója. Ami viszont a leginkább tetszett, hogy még a bonyolult írói stílus mellett is tökéletesen kirajzolódott/tak mind az alapsztori, mind pedig a karakterek főbb vonásai. Még a tudományosnak szánt részek mögött is megtaláljuk az embert. Ajánlani leginkább a sci-fi zsáner ínyenceinek tudom, de azoknak is akik szépirodalmi szűrőn keresztül akarnak ebbe a zsánerbe bepillantást nyerni.
Displaying 1 - 13 of 13 reviews