Автобиографическая повесть "Четвертая Вологда" занимает особое место в творчестве В.Т. Шаламова. Она посвящена детству и юности автора всемирно известных "Колымских рассказов", раскрывает истоки духовного становления писателя, родившегося в семье священника. В книге воссоздана атмосфера жизни Вологды начала XX века, содержится много уникальных подробностей о культуре и быте города в предреволюционную и революционную эпохи. Данное издание представляет наиболее полный текст повести Шаламова и впервые снабжено научным комментарием. Богатый иллюстративный материал и включение в книгу других произведений писателя, связанных с Вологдой, придают изданию особую художественную и познавательную ценность. Книга предназначена широкому кругу читателей.
Варлам Тихонович Шаламов — русский советский прозаик и поэт, наиболее известный как автор цикла рассказов и очерков «Колымские рассказы», повествующего о жизни заключённых советских исправительно-трудовых лагерей в 1930—1950-е годы.
Занимљива сећања Варлама Шаламова на детињство, одрастање и младост у Вологди спочетка ХХ века. Вологда је провинцијски руски град, али ипак довољно близу обема руским престоницама, и Москви и Санкт Петербургу да до ње допиру свежи ветрови велеграда, са свим својим револуционарним и слободоумним превирањима. Ауторитарни, али ипак на чудан начин просвећени отац, образовани свештеник који је више од деценије провео на Алеутским острвима у САД проповедајући православље, мајка учитељица којој се живот свео на кухињу, дом и децу, али која напамет зна Пушкина свакако ће подстицајно деловати на дете Варлама, који гута књиге и све што му дође под руку. У таквој средини, лако се обликује личност која је свесна своје околине и свих грешака друштва у коме одраста. Због своје слободоумности ће и завршити као затвореник у беспућима Сибира. Овде ипак тих беспућа нема много, с обзиром да су ове белешке пре свега базиране на детињству и дечаштву. Како је ово нађено у Шаламовљевој заоставштини, доста је понављања и несређености, што одузима на утиску, али вредно је читања.
У БИГЗ-овом издању које сам ја читао, додате су и неке приче које тематизују логорско искуство, не знам да ли из чувеног колимског опуса или не, али и оне су занимљиве, додуше помало лирске.
"La prosa è restituzione immediata, è l’immediata risposta ad avvenimenti esterni, l’immediata assimilazione e rielaborazione di quanto si è visto, ed è la consegna di una formula nuova e ancora sconosciuta. La prosa è la formula del corpo e, nel contempo, dell’anima. La poesia è soprattutto destino, è il risultato di una lunga resistenza spirituale, risultato e al tempo stesso mezzo per resistere – la fiamma che si sprigiona dall’attrito con le rocce, le più compatte e profonde. La poesia è anche esperienza – un’esperienza personale, la più personale che ci sia –, ed è la via da noi scoperta per affermare tale esperienza: la necessità irrefrenabile di esprimere in modo durevole qualche cosa di importante, che magari è tale soltanto per noi." (pp. 9, 10)
Шаламов мой литературный кумир. Читал, как и подобает внемля кумиру, с открытым ртом, хотя никакого особенного откровения в книге нет. Он рассказывает о Вологодском детстве, своей семье, временах студенчества в Москве 20-х годов. Меня восхищает как Шаламов видит историю — не в цифрах статистики, не как обыватель во вкусах колбасы и уж тем более без личной обиды (хотя вот ему то есть за что быть обиженным).