Ако вам при помену имена као што су Рашид Валас, Бонзи Велс, Арвидас Сабонис, Стив Смит, Скоти Пипен, Брајан Грант и сл. очи одмах засијају и сјетите се оног епског мелтдауна Портланда против Лејкерса у четвртој четвртини седме утакмице финала Западне конференције у НБА сезони 2019-2020, онда вам препоручујем да оставите читање овог текста и моментално се латите новчаника, јер ви сте публика за ову књигу. Ако, с друге стране, појма немате шта сам ово управо изблебетао и ко су дођавола ти људи, то још увијек не значи да нисте, јер исто као што не морате да знате ништа о америчком фудбалу да бисте уживали у одличном филму Тхе Реплацементс са Кијануом Ривсом, тако не морате да будете познавалац кошарке да бисте пратили ову занимљиву причу о успону и паду једног кошаркашког тима. Али вјероватно ће већина оваквих људи процијенити да то ипак није за њих и моментално ће одустати од даљег читања текста. Окрени-обрни, вјероватно све што даље слиједи џаба пишем, али шта да се ради.
Ко је барем мало пратио НБА у то вријеме прије 15ак до 20ак година, зна макар површно о чему је ријеч. Портланд је сакупио изузетно талентовану генерацију кошаркаша која је била један од главних фаворита за освајање шампионског прстена. Проблем (за тим, наравно, не за нас из публике) јесте што је у тој генерацији мало ко био скроз добар с главом. Обично у успјешним тимовима буде највише по једна или двије будале (нпр. Денис Родман у Чикагу), чију будаластост амортизује остатак тима, док је код Портланда било обрнуто. Они су у то вријеме имали Стива Смита и Скотија Пипена (и можда још једног или двојицу играча) који су били озбиљни професионалци, док су остали сви потицали из разорених породица, од дјетињства се дружили са разноразним бандама и сл., тако да је скоро па сваке седмице неког од њих хапсила полиција, било због марихуане, било због посједовања оружја, тучњава, борби паса (!) и разних других ствари. Најбољи играч тима, Рашид Валас, није имао проблема са полицијом, али јесте са судијама. Имао је изузетно кратак фитиљ и врло често је мечеве завршавао избачен због двије техничке. Рекордер је НБА лиге по броју техничких грешака у једној сезони (имао их је тада више од комплетног тима Кливленда) и на трећем мјесту по укупном броју.
Ово вјероватно звучи као сценарио неког осредњег спортског филма. Ту онда на сцену ступа харизматични тренер у виду Џина Хекмена или Мишел Фајфер, успијева да усклади различите темпераменте, ријеши све проблеме и тако симпатичну банду отпадника доведе до шампионске титуле. Нажалост, стварни живот је мало другачији и много досаднији од филма. Портланд је покушао са разним тренерима и сви су добили отказ. Најближе што су стигли освајању шампионске титуле била је поменута 2000 година, када су против Лејкерса у седмој (одлучујућој) утакмици имали у посљедњој четвртини 15 разлике, а онда је наступила потпуно бизарна серија промашаја и Лејкерси су успјели да преокрену резултат (ово можете да погледате на ЈуТјубу), добију утакмицу, онда се у финалу без већих проблема обрачунају са Реџијем Милером и његовом Индијаном (иначе сигурно много слабијим тимом од Портланда) и тако је почела доминација Кобија (РИП) и Шака. Портландов тим, с друге стране, одмах након тога је почео да се распада и наредне двије сезоне испали су у првој рунди плеј-офа, оба пута опет од Лејкерса и оба пута са неславних 3-0.
Ја се јасно сјећам те посљедње четвртине те седме утакмице. Претходне утакмице нисам гледао, чак ни први дио те утакмице, зато што нисам знао за кога да навијам. Кобија и Шакила нисам подносио, нарочито овог посљедњег, сматрајући да је потпуно нефер да неко буде толико огроман и истовремено толико окретан и да само његово присуство доноси његовом тиму огромну предност (наравно, то је било далеко од истине - иако су Брајант и О'Нил били најбољи играчи тима, Лејкерси су били тим у коме је свако знао своју улогу и имали су врхунске играче на свим позицијама, плус као тренера Фила Џексона, једног од највећих у историји). Природно би било да сам навијао за Портланд, али нисам, зато што су они избацили Јута Џез, за који сам тада навијао. Одлучио сам да испратим само ту посљедњу четвртину, видио да је 15 разлике и већ прогласио Портланд за побједника, а онда је почело да се дешава... Негдје током испуштања те огромне предности почео сам да навијам за њих и вјероватно их је то до краја и укопало. Тад сам био врло несретан, као да сам знао шта се у будућности спрема (наиме, нехумана доминација Лејкерса током три године). Онда сам се послије навикао јер се тек отприлике сваке седме године дешава да тим за који навијам побиједи.
Малецка утјеха за мене и остале антинавијаче Лејкерса и оне којима су "криминалци" из Портланда ипак били симпатична јесте да је поменуте Лејкерсе коначно докрајчио управо један члан те генерације Портланда - додуше у другом дресу. Био је то управо Рашид Валас (за оне који не знају - човјек на насловној страни ове књиге), који је 2004. трејдован из Портланда у Детроит и стигао таман на вријеме да учествује у шампионском походу те екипе, који се завршио апсолутно бруталним касапљењем Лејкерса, који су чак били и појачани довођењем Герија Пејтона и Карла Мелоуна. Међутим, тад се десило потпуно супротно него прије четири године - Лејкерси су имали гомилу слабо усклађених звијезда, док је Детроит био скуп нећу рећи анонимуса, али свакако не кошаркашких легенди. Међутим, играли су паклену одбрану и демолирали Лејкерсе 4-1, при чему је и та једна побједа прилично висила у ваздуху. Након тога Брајант и О'Нил су се разишли, али је сваки од њих освојио поново титулу (О'Нил једну са Мајамијем, Брајант двије са Лејкерсима).
Да се вратимо на Портланд. Шта је заправо чучало у позадини свега? Када је једна од њихових најбољих генерација (са Клајдом Дрекслером и Теријем Портером) почела да се повлачи, власник Пол Ален (да, онај из Мицрософта) ангажовао је као генералног менаџера свог друга Боба Витсита, е не би ли овај направио нову, потенцијално шампионску, генерацију. Витсит је имао прилично интересантне погледе на формирање тима. Био му је битан само таленат, док је карактер потпуно игнорисао. Тако је почео да сакупља све проблематичне ликове, који нису били скупи јер их скоро нико други није хтио, а онда је оставио тренерима да се сналазе с тим. Или, како би то рекао продекан за научно-истраживачки рад на мом факултету - "Види ти то некако...". Наравно, нико од њих није успио да се избори с тим. У једној од најбриљантнијих изјава ЕВЕР, кад си Витсита питали о недостатку хемије међу играчима његовог тима, он је рекао "Нисам студирао хемију, студирао сам спорт".
Какве су све неприлике правили играчи Портланда и како је заједница реаговала на то и шта се дешавало прије и након описане утакмице са Лејкерсима можете да прочитате у овој врло занимљивој књизи, за коју су интервјуисани бројни тадашњи играчи, тренери, чланови руководства и разни други људи. Видим да овде многи критикују књигу због разних ствари, нпр. преопширних описа и непотребних детаља учинака играча на утакмицама, али мени ништа од тога није засметало. Књигу сам прочитао врло брзо (у односу на вријеме које сам имао на располагању за читање, наравно) и драго ми је што се аутор толико потрудио да пренесе и детаљне информације и утиске људи који су у свему томе учествовали.