What do you think?
Rate this book
Aleksandar od Jugoslavije
Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada...
Gubili su Obrenovići ratove, a snažili Srbiju. Da li je to poraz? A on, evo, pobedio u svim ratovima, slavi ga ceo svet, a Srbija, biološki, na umoru. Da li je to pobeda?
Da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda – glasi pitanje nad pitanjima koje u novom romanu Vuka Draškovića sam sebi postavlja glavni protagonista, kralj Aleksandar Karađorđević, tvorac i prvi vladar nove države Južnih Slovena na početku XX veka.
Sa kojim se dilemama nosio, sa kakvim se nasleđem i preprekama susreo po završetku Prvog svetskog rata, koje su domaće i strane sile ometale stvaranje velike države od Soluna do Alpa, koja je bila njegova državna ideja i kako je zamišljao budućeg građanina zemlje četiri puta veće od predratne Srbije – čitalac će saznati iz ove knjige koja preispituje istorijsku ulogu i uspostavlja ljudski lik kralja Aleksandra Karađorđevića, od stvaranja Kraljevine SHS 1918. do atentata u Marselju 1934. godine.
Bez ulepšavanja i bez omalovažavanja, Vuk Drašković nam iznosi unutrašnju borbu i dileme regenta i kralja Aleksandra, proslavljenog vrhovnog komandanta Srpske vojske u Velikom ratu, koji nam, u jednoj dramatičnoj ispovesti, iznosi svoju viziju države, već tada ugrožene mnogim pukotinama...
Gubili su Obrenovići ratove, a snažili Srbiju. Da li je to poraz? A on, evo, pobedio u svim ratovima, slavi ga ceo svet, a Srbija, biološki, na umoru. Da li je to pobeda?
Da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda – glasi pitanje nad pitanjima koje u novom romanu Vuka Draškovića sam sebi postavlja glavni protagonista, kralj Aleksandar Karađorđević, tvorac i prvi vladar nove države Južnih Slovena na početku XX veka.
Sa kojim se dilemama nosio, sa kakvim se nasleđem i preprekama susreo po završetku Prvog svetskog rata, koje su domaće i strane sile ometale stvaranje velike države od Soluna do Alpa, koja je bila njegova državna ideja i kako je zamišljao budućeg građanina zemlje četiri puta veće od predratne Srbije – čitalac će saznati iz ove knjige koja preispituje istorijsku ulogu i uspostavlja ljudski lik kralja Aleksandra Karađorđevića, od stvaranja Kraljevine SHS 1918. do atentata u Marselju 1934. godine.
Bez ulepšavanja i bez omalovažavanja, Vuk Drašković nam iznosi unutrašnju borbu i dileme regenta i kralja Aleksandra, proslavljenog vrhovnog komandanta Srpske vojske u Velikom ratu, koji nam, u jednoj dramatičnoj ispovesti, iznosi svoju viziju države, već tada ugrožene mnogim pukotinama...
320 pages, Paperback
Published September 28, 2018
12 people are currently reading
150 people want to read
About the author
Vuk Drašković
26 books42 followersVuk Drašković (1946, Međa kod Žitišta), pisac, političar, osnivač i predsednik Srpskog pokreta obnove. Po završenim studijama prava u Beogradu 1968, radio kao novinar u Tanjugu i dopisnik iz afričkih zemalja. Od 1980. posvetio se književnosti, a od kraja 80-ih godina do danas je i politički angažovan.
Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji HH veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, bio zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a nekoliko puta i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.
Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).
Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.
Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji HH veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, bio zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a nekoliko puta i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.
Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).
Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 20 of 20 reviews
November 24, 2018
Vuk Drašković – Aleksandar od Jugoslavije (Laguna)
Ne može se govoriti o ovoj knjizi a da se ne kaže neka o njenom piscu. Vuk Drašković – izdajnik srpstva za srpske nacionaliste i srpski nacionalista za “izdajnike” srpstva. Pod izdajnicima (pod znacima navoda) podrazumevam građansku opoziciju, globaliste, mondijaliste, eurofanatike, NATO lobiste. Hiljadu je razloga zašto ga nacionalisti smatraju izdajnikom: pisac je otvorenog pisma Vukovaru u kome se protivi uništavanju toga grada dok je to uništavanje trajalo, nosio je crni flor za Sarajevo pod opsadom snaga Republike Srpske na čelu procesije građana Beograda dok je ta opsada trajala, sa Vesnom Pešić i ženama u crnom palio sveće i polagao cveće za žrtve toga grada, bio najveći protivnik Slobodana Miloševića kada je ovaj bio najjači i za to platio skupu cenu – prebijanje, atentati, ubijanje bliskih saradnika, zalagao se za prihvatanje svih mirovnih planova od Z4 do Rambujea, zalagao se za Srbiju na zapadu, za ulazak u NATO pakt, u Evropsku Uniju, za uspostavljanje dobrih odnosa sa vekovnim srpskim neprijateljima Hrvatima, Albancima, Bošnjacim, zalagao se za rešavanje pitanja Kosova bez odlaganja. Taj izdajnik velikog kalibra, međutim, nije valjao drugim “izdajnicima” jer je početkom osamdesetih pokrenuo pitanje srpskih žrtava ustaškog terora, vađenje posmrtnih ostataka iz jama u koje su bacani Srbi za vreme NDH, jer je napisao roman Nož u kome je, po mišljenju “izdajnika”, potpirivao međunacionalnu mržnju u BiH, jer je na nekom mitingu u Sandžaku početkom devedesetih rekao “ko digne turski barjak, odsećićemo mu i ruku i barjak”, jer je osnivač paravojne formacije “Srpska Garda”, jer je zahtevao reviziju uloge četničkog pokreta u drugom svetskom ratu, jer je tražio da se pronađe grob Draže Mihajlovića, jer je zahtevao da se rehabilituju žrtve posleratnog “crvenog terora”, jer je tražio otvaranje dosijea državne bezbednosti iz Titovog vremena…Interesantno je to – i jedna i druga grupacija ga, recimo to otvoreno, baš mrze. Mrze ga sa potpuno suprotnih pozicija. Ono što mu jedni zameraju, trebalo bi kod drugih da mu bude plus ali ne, taj plus se višestruko potire sopstvenim zamerkama na njegovo delovanje. Zato je unapred jasno da se Vukovo tumačenje uloge Kralja Aleksandra Karađorđevića u istoriji Jugoslavije neće svideti ni jednima ni drugima. Ali će se i jednima i drugima svideti ova knjiga, jer i jedni i drugi znaju da kažu “Vuk je kao političar očajan, ali je dobar pisac”. Ne bih se složio s njima. Mislim da je Vuk najbolji kao prorok ili futurista (ako su vam mrski termini iz religije), pa kao političar, tek onda dolazi pisac. Ne kažem da ne zna da piše – romani su zanimljivi za čitanje ali su najčešće u svojoj suštini direkno izražavanje političkog stava. I dok se “Nož” može posmatrati kao pravo književno delo koje su, doduše, čitaoci i kritičari potpuno pogrešno shvatili jer su ga proglasili za raspirivača nacionalizma a ono je bilo suprotno tome – suštinska negacija nacionalizma kao ideje, “Noć Đenerala” i “Aleksandar od Jugoslavije” više liče na časove istorije – izvodi iz zapisnika sa suđenja stavljeni u usta protagonista romana u prvonavedenom, odnosno izvodi iz istorijskih arhiva prezentirani kroz dijaloge glavnih likova u drugonavedenom, propušteni kroz prizmu autora. Imajući u vidu da tu Vukovu istinu napadaju sa svih strana političkog spektra, rekao bih da je ona, ta Vukova istina, u velikoj meri objektivna. Koliko uopšte nešto može biti objektivno. Prvo što mi upada u oči posle čitanja knjige je to da su prva i druga Jugoslavija bile u suštini veoma slične. Jeste da po društvenom uređenju ne mogu biti različitije (kraljevina i socijalistička republika) ali po tenzijama između političkih elita naroda koji su je činili, po sledstvenoj potrebi da oblik vladavine bude diktatura, po načinu na koji su se raspale (građanski rat u okviru krupnijih dešavanja – drugog svetskog rata, odnosno pada Berlinskog zida) obe Jugoslavije su bile slične. Nastale pod uticajem velikih sila, raspale se pod uticajem velikih sila, uz svesrdnu pomoć političkih elita jugoslovenskih naroda. Baš te političke elite su glavni razlog neuspeha jugoslovenskog projekta, jer čini se da bi narodi koji su je činili mogli da funkcionišu u zajedničkoj državi da nema političara koji ih zarad sopstvenih ciljeva i ambicija okreću jedne na druge. Ono što političari ne mogu da ponište to je jugoslovenski kulturni prostor – on opstaje postojala Jugoslavija ili ne i to zahvaljujući jeziku koji je zajednički. Kao što se u vreme Aleksandrove Jugoslavije za Srbe, Hrvate i Slovence se govorilo da je to jedan troimeni narod tako bi se sada moglo reći da je srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski jedan čevoroimeni jezik. Dok se ti jezici ne udalje do nerazumevanja, ideja jugoslovenstva će živeti, iako čisto sumnjam da će posle dva neuspela pokušaja iko pokušati da stvara treću Jugoslaviju. Čitajući knjigu stiče se utisak da se stvari uopšte ne menjaju, da su stalno na delu isti obrasci međusobnih odnosa, na samo na prostoru Jugoslavije nego i šire. Ostao sam zabezeknut kada sam na dan proslave stogodišnjice primirja u prvom svetskom ratu u Parizu, kada je predsednik Srbije, sile pobednice iz tog rata, dočekan onako kako je dočekan, pročitao u knjizi “Aleksandar od Jugoslavije” kako je dočekan kralj Aleksandar, u tom trenutku još kralj Srbije, sile pobednice iz tog rata, na mirovnoj konferenciji u Versaju u Parizu. Potpuno isto! I jedan i drugi skrajnuti, poniženi, potcenjeni, zarad viših interesa velikih sila.. Još jedan zaključak se nameće – Jugoslavija je bila američki projekat. Prva ne bi ni bila stvorena da nije bilo Amerikanaca, druga se ne bi održala da nije bilo njih a nestala je kada im više nije bila potrebna, nakon sloma Sovjetskog Saveza. Dakle, da zaključim – ako volite lepu književnost, potražite je negde drugde, a ako volite istoriju, uz polemičke tonove, ovo će biti prava knjiga za vas.
Ne može se govoriti o ovoj knjizi a da se ne kaže neka o njenom piscu. Vuk Drašković – izdajnik srpstva za srpske nacionaliste i srpski nacionalista za “izdajnike” srpstva. Pod izdajnicima (pod znacima navoda) podrazumevam građansku opoziciju, globaliste, mondijaliste, eurofanatike, NATO lobiste. Hiljadu je razloga zašto ga nacionalisti smatraju izdajnikom: pisac je otvorenog pisma Vukovaru u kome se protivi uništavanju toga grada dok je to uništavanje trajalo, nosio je crni flor za Sarajevo pod opsadom snaga Republike Srpske na čelu procesije građana Beograda dok je ta opsada trajala, sa Vesnom Pešić i ženama u crnom palio sveće i polagao cveće za žrtve toga grada, bio najveći protivnik Slobodana Miloševića kada je ovaj bio najjači i za to platio skupu cenu – prebijanje, atentati, ubijanje bliskih saradnika, zalagao se za prihvatanje svih mirovnih planova od Z4 do Rambujea, zalagao se za Srbiju na zapadu, za ulazak u NATO pakt, u Evropsku Uniju, za uspostavljanje dobrih odnosa sa vekovnim srpskim neprijateljima Hrvatima, Albancima, Bošnjacim, zalagao se za rešavanje pitanja Kosova bez odlaganja. Taj izdajnik velikog kalibra, međutim, nije valjao drugim “izdajnicima” jer je početkom osamdesetih pokrenuo pitanje srpskih žrtava ustaškog terora, vađenje posmrtnih ostataka iz jama u koje su bacani Srbi za vreme NDH, jer je napisao roman Nož u kome je, po mišljenju “izdajnika”, potpirivao međunacionalnu mržnju u BiH, jer je na nekom mitingu u Sandžaku početkom devedesetih rekao “ko digne turski barjak, odsećićemo mu i ruku i barjak”, jer je osnivač paravojne formacije “Srpska Garda”, jer je zahtevao reviziju uloge četničkog pokreta u drugom svetskom ratu, jer je tražio da se pronađe grob Draže Mihajlovića, jer je zahtevao da se rehabilituju žrtve posleratnog “crvenog terora”, jer je tražio otvaranje dosijea državne bezbednosti iz Titovog vremena…Interesantno je to – i jedna i druga grupacija ga, recimo to otvoreno, baš mrze. Mrze ga sa potpuno suprotnih pozicija. Ono što mu jedni zameraju, trebalo bi kod drugih da mu bude plus ali ne, taj plus se višestruko potire sopstvenim zamerkama na njegovo delovanje. Zato je unapred jasno da se Vukovo tumačenje uloge Kralja Aleksandra Karađorđevića u istoriji Jugoslavije neće svideti ni jednima ni drugima. Ali će se i jednima i drugima svideti ova knjiga, jer i jedni i drugi znaju da kažu “Vuk je kao političar očajan, ali je dobar pisac”. Ne bih se složio s njima. Mislim da je Vuk najbolji kao prorok ili futurista (ako su vam mrski termini iz religije), pa kao političar, tek onda dolazi pisac. Ne kažem da ne zna da piše – romani su zanimljivi za čitanje ali su najčešće u svojoj suštini direkno izražavanje političkog stava. I dok se “Nož” može posmatrati kao pravo književno delo koje su, doduše, čitaoci i kritičari potpuno pogrešno shvatili jer su ga proglasili za raspirivača nacionalizma a ono je bilo suprotno tome – suštinska negacija nacionalizma kao ideje, “Noć Đenerala” i “Aleksandar od Jugoslavije” više liče na časove istorije – izvodi iz zapisnika sa suđenja stavljeni u usta protagonista romana u prvonavedenom, odnosno izvodi iz istorijskih arhiva prezentirani kroz dijaloge glavnih likova u drugonavedenom, propušteni kroz prizmu autora. Imajući u vidu da tu Vukovu istinu napadaju sa svih strana političkog spektra, rekao bih da je ona, ta Vukova istina, u velikoj meri objektivna. Koliko uopšte nešto može biti objektivno. Prvo što mi upada u oči posle čitanja knjige je to da su prva i druga Jugoslavija bile u suštini veoma slične. Jeste da po društvenom uređenju ne mogu biti različitije (kraljevina i socijalistička republika) ali po tenzijama između političkih elita naroda koji su je činili, po sledstvenoj potrebi da oblik vladavine bude diktatura, po načinu na koji su se raspale (građanski rat u okviru krupnijih dešavanja – drugog svetskog rata, odnosno pada Berlinskog zida) obe Jugoslavije su bile slične. Nastale pod uticajem velikih sila, raspale se pod uticajem velikih sila, uz svesrdnu pomoć političkih elita jugoslovenskih naroda. Baš te političke elite su glavni razlog neuspeha jugoslovenskog projekta, jer čini se da bi narodi koji su je činili mogli da funkcionišu u zajedničkoj državi da nema političara koji ih zarad sopstvenih ciljeva i ambicija okreću jedne na druge. Ono što političari ne mogu da ponište to je jugoslovenski kulturni prostor – on opstaje postojala Jugoslavija ili ne i to zahvaljujući jeziku koji je zajednički. Kao što se u vreme Aleksandrove Jugoslavije za Srbe, Hrvate i Slovence se govorilo da je to jedan troimeni narod tako bi se sada moglo reći da je srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski jedan čevoroimeni jezik. Dok se ti jezici ne udalje do nerazumevanja, ideja jugoslovenstva će živeti, iako čisto sumnjam da će posle dva neuspela pokušaja iko pokušati da stvara treću Jugoslaviju. Čitajući knjigu stiče se utisak da se stvari uopšte ne menjaju, da su stalno na delu isti obrasci međusobnih odnosa, na samo na prostoru Jugoslavije nego i šire. Ostao sam zabezeknut kada sam na dan proslave stogodišnjice primirja u prvom svetskom ratu u Parizu, kada je predsednik Srbije, sile pobednice iz tog rata, dočekan onako kako je dočekan, pročitao u knjizi “Aleksandar od Jugoslavije” kako je dočekan kralj Aleksandar, u tom trenutku još kralj Srbije, sile pobednice iz tog rata, na mirovnoj konferenciji u Versaju u Parizu. Potpuno isto! I jedan i drugi skrajnuti, poniženi, potcenjeni, zarad viših interesa velikih sila.. Još jedan zaključak se nameće – Jugoslavija je bila američki projekat. Prva ne bi ni bila stvorena da nije bilo Amerikanaca, druga se ne bi održala da nije bilo njih a nestala je kada im više nije bila potrebna, nakon sloma Sovjetskog Saveza. Dakle, da zaključim – ako volite lepu književnost, potražite je negde drugde, a ako volite istoriju, uz polemičke tonove, ovo će biti prava knjiga za vas.
April 15, 2021
Pročitala zbog serije...i šta sad? Ne znam. Da je bilo zanimljivo, bilo je. Da je bilo novih informacija, pa bilo je i toga, ali ne koliko sam očekivala.
Nekako imam osećaj da nije sve najbolje povezano. Jedna scena, pa druga scena, pa treća scena jedva da imaju veze jedna sa drugom. Kao da su u knjizi čisto onako, eto, da se nađu.
Vidi se šta je uzeto iz dokumenata, a šta nije baš zbog te nepovezanosti. Svašta tu fali.
Volela bih da je bilo više detalja. I to je bilo pomalo raštrkano. Pojavi se novi lik, jedva saznamo nešto o njemu, i onda treba da čekamo da se opet pojavi (bilo to nekoliko scena ili poglavlja kasnije) da čujemo ostatak njegove priče.
Mislim da je trebalo jasnije naznačiti kada se sve dešava tj. koja je godina. Pomenuto je svega nekoliko puta da je 1918. / 1919. / 1928. / 1929. / 1933. godina a između skoro ništa.
Onaj monolog na kraju ne bih da komentarišem.
Svejedno vredi pročitati, mada je serija potpuno ista, od reči do reči pa kako vam je draže.
3.5 zvezdica
Nekako imam osećaj da nije sve najbolje povezano. Jedna scena, pa druga scena, pa treća scena jedva da imaju veze jedna sa drugom. Kao da su u knjizi čisto onako, eto, da se nađu.
Vidi se šta je uzeto iz dokumenata, a šta nije baš zbog te nepovezanosti. Svašta tu fali.
Volela bih da je bilo više detalja. I to je bilo pomalo raštrkano. Pojavi se novi lik, jedva saznamo nešto o njemu, i onda treba da čekamo da se opet pojavi (bilo to nekoliko scena ili poglavlja kasnije) da čujemo ostatak njegove priče.
Mislim da je trebalo jasnije naznačiti kada se sve dešava tj. koja je godina. Pomenuto je svega nekoliko puta da je 1918. / 1919. / 1928. / 1929. / 1933. godina a između skoro ništa.
Onaj monolog na kraju ne bih da komentarišem.
Svejedno vredi pročitati, mada je serija potpuno ista, od reči do reči pa kako vam je draže.
3.5 zvezdica
August 17, 2020
~Aleksandar od Jugoslavije~
"Vojnik i političar. On je vatra i voda, i rat i mir, i bajonet i maramica koja briše krv sa ratnih bajoneta".
~Aleksandar Karađorđević je bio ~
~Pobednik u dva balkanska rata i u Velikom ratu.
~Ujedinitelj Srba, Hrvata i Slovenaca.
~Tvorac Kraljevine Jugoslavije.
~Prva žrtva fašizma u Evropi.
~Srpski Bonaparta, kako su ga nazivali Francuzi.
~Potomak Đorđa Petrovića, koji je podigao prvi srpski ustanak.
~Sin najvoljenijeg kralja u narodu, kralja Petra l Karađorđevića.
~Unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša.
~Aleksandar je viteški kralj koji je svojom borbenošću zadivio ceo svet.
~Proslavljeni komandant vojske o kojoj su mnogi slušali samo u bajkama. Vođen parolom "Pobeda ili smrt". I mnoge žrtve padoše za oslobođenje i mnoge pobede behu, pobede mrtvih. Ali od "Srba, u ovom ratu nije bilo većih junaka ni većih mučenika".
Mnogi behu nezadovoljni tvorbom Jugoslavije i svako iz nekog svog razloga. Hrvati su prednjačili. Htedoše Jugoslaviju, ali ne htedoše da budu pod Srbima, iako im je Srbija donela slobodu tada. Mnoge evropske zemlje takođe. Nisu priznavali tu kako kažu "ilegalnu" i samoprozvanu državu. Na mirovnoj konferenciji u Versaju jedino su joj Francuska, Amerika i Norveška pružile podršku. Što je bilo dovoljno za početak. Ali kakav? Radostan i tužan u isto vreme po kralja koji je iz svakog rata izlazio kao pobednik. Jedino je na svom frontu bio nemoćan. Svome narodu ni na koji način nije mogao da ugodi u svemu.
Različite nacionalnosti i veroispovesti, istog jezika, bilo je nemoguće sastaviti u celinu tako lako.
Mnogo je bilo onih koji su držali Aleksandra na nišanu, sa drhtavom rukom na orizu i čekali trenutak da opale. Mnogo njih je svakodnevno oštrilo noževe. Mnogo njih ga je čekalo sa bombama u rukama. Preveliki broj aveta i utvara su mu disali za vratom. Čekajući pogodan trenutak za napad i nadajući se smrtnom ishodu. Kako onih sa dva lica, koji glume prijatelje i kunu se u njega, tako i onih zakletih neprijatelja. Behu tu Staljin, Musolini, Horti, bugarski Boris, hrvatski secesionisti, zavetnici Velike Albanije, nostalgičari za bečkom monarhijom, čak i mnogi Srbi. Među njima, oficiri i ekstremni nacionalisti, među kojima beše čak i njegov brat Đorđe Karađorđević.
Svi su oni remetili miran san kralju Aleksandru i zadavali mu brige i glavobolje. Zbog toga kralj, ne samo da je jedva spavao, već je jedva i jeo. Obroke je zamenio desetinama cigareta na dan. Neodgovan prema sebi, ni zdravlje mu ne beše sveto. Sve je olako primao k' srcu. Za šta je zaslužan njegov burni šumadijski temperament i vrela crnogorska krv. "Vojničko vizionarstvo i neustrašivost, koja je često fanatična i venčana sa smrću, u krvi je Aleksandrove porodice". Ponajviše u krvi njegovog pradede Karađorđa, u narodu poznat po neustrašivosti i preke naravi. Takav beše i sam Aleksandar. Neustrašivi vojnik koji je "golim" grudima i u prve redove jurišao na neprijatelja. Zbog toga, 9.oktobra 1934.god u 16:45 biva ubijen u Marselju. Tada pade kralj, a za njim pade i narod na kolena, sa suzama u očima. I zavlada tišina i tmina i tuga...
Možda sam se malo više raspisala. Ali u njemu ima toliko još radnje, toliko zapleta i raspleta, da to ne bih mogla za jedan dan da Vam opišem. Ostavljam Vam da se sami uverite u to. Jer ovo je pravi istorijski roman, koji će dugo ostati u sećanju svakoga ko ga pročita. Obiluje istorijskim činjenicama, ali nije suvoparan. Ima tu dosta dijaloga, spletki, kraljevih monologa, kao i pisama i telefonskih razgovora, beležaka iz dnevnika. I sve je to autor lepo upakovao i sa mašnom na vrhu poklonio svima nama da uživamo u njemu. I zaista jesam uživala. Ovo je jedan od boljih istorijskih romana koje sam pročitala. Od mene ogromna preporuka.
"Vojnik i političar. On je vatra i voda, i rat i mir, i bajonet i maramica koja briše krv sa ratnih bajoneta".
~Aleksandar Karađorđević je bio ~
~Pobednik u dva balkanska rata i u Velikom ratu.
~Ujedinitelj Srba, Hrvata i Slovenaca.
~Tvorac Kraljevine Jugoslavije.
~Prva žrtva fašizma u Evropi.
~Srpski Bonaparta, kako su ga nazivali Francuzi.
~Potomak Đorđa Petrovića, koji je podigao prvi srpski ustanak.
~Sin najvoljenijeg kralja u narodu, kralja Petra l Karađorđevića.
~Unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša.
~Aleksandar je viteški kralj koji je svojom borbenošću zadivio ceo svet.
~Proslavljeni komandant vojske o kojoj su mnogi slušali samo u bajkama. Vođen parolom "Pobeda ili smrt". I mnoge žrtve padoše za oslobođenje i mnoge pobede behu, pobede mrtvih. Ali od "Srba, u ovom ratu nije bilo većih junaka ni većih mučenika".
Mnogi behu nezadovoljni tvorbom Jugoslavije i svako iz nekog svog razloga. Hrvati su prednjačili. Htedoše Jugoslaviju, ali ne htedoše da budu pod Srbima, iako im je Srbija donela slobodu tada. Mnoge evropske zemlje takođe. Nisu priznavali tu kako kažu "ilegalnu" i samoprozvanu državu. Na mirovnoj konferenciji u Versaju jedino su joj Francuska, Amerika i Norveška pružile podršku. Što je bilo dovoljno za početak. Ali kakav? Radostan i tužan u isto vreme po kralja koji je iz svakog rata izlazio kao pobednik. Jedino je na svom frontu bio nemoćan. Svome narodu ni na koji način nije mogao da ugodi u svemu.
Različite nacionalnosti i veroispovesti, istog jezika, bilo je nemoguće sastaviti u celinu tako lako.
Mnogo je bilo onih koji su držali Aleksandra na nišanu, sa drhtavom rukom na orizu i čekali trenutak da opale. Mnogo njih je svakodnevno oštrilo noževe. Mnogo njih ga je čekalo sa bombama u rukama. Preveliki broj aveta i utvara su mu disali za vratom. Čekajući pogodan trenutak za napad i nadajući se smrtnom ishodu. Kako onih sa dva lica, koji glume prijatelje i kunu se u njega, tako i onih zakletih neprijatelja. Behu tu Staljin, Musolini, Horti, bugarski Boris, hrvatski secesionisti, zavetnici Velike Albanije, nostalgičari za bečkom monarhijom, čak i mnogi Srbi. Među njima, oficiri i ekstremni nacionalisti, među kojima beše čak i njegov brat Đorđe Karađorđević.
Svi su oni remetili miran san kralju Aleksandru i zadavali mu brige i glavobolje. Zbog toga kralj, ne samo da je jedva spavao, već je jedva i jeo. Obroke je zamenio desetinama cigareta na dan. Neodgovan prema sebi, ni zdravlje mu ne beše sveto. Sve je olako primao k' srcu. Za šta je zaslužan njegov burni šumadijski temperament i vrela crnogorska krv. "Vojničko vizionarstvo i neustrašivost, koja je često fanatična i venčana sa smrću, u krvi je Aleksandrove porodice". Ponajviše u krvi njegovog pradede Karađorđa, u narodu poznat po neustrašivosti i preke naravi. Takav beše i sam Aleksandar. Neustrašivi vojnik koji je "golim" grudima i u prve redove jurišao na neprijatelja. Zbog toga, 9.oktobra 1934.god u 16:45 biva ubijen u Marselju. Tada pade kralj, a za njim pade i narod na kolena, sa suzama u očima. I zavlada tišina i tmina i tuga...
Možda sam se malo više raspisala. Ali u njemu ima toliko još radnje, toliko zapleta i raspleta, da to ne bih mogla za jedan dan da Vam opišem. Ostavljam Vam da se sami uverite u to. Jer ovo je pravi istorijski roman, koji će dugo ostati u sećanju svakoga ko ga pročita. Obiluje istorijskim činjenicama, ali nije suvoparan. Ima tu dosta dijaloga, spletki, kraljevih monologa, kao i pisama i telefonskih razgovora, beležaka iz dnevnika. I sve je to autor lepo upakovao i sa mašnom na vrhu poklonio svima nama da uživamo u njemu. I zaista jesam uživala. Ovo je jedan od boljih istorijskih romana koje sam pročitala. Od mene ogromna preporuka.
October 18, 2018
Knjiga o coveku koga ne simpatisu previse u Srbiji, ali smatram da ce nakon citanja ove knjige mnogi ljudi promeniti misljenje. Draskovic je napisao maestralan roman koji se sastoji od patriotizma, spletki, politike, borbe za prosirenje teritorije, takodje govori o atentatu na coveka koji je bio prva zrtva nacizma. Nije na nama da sudimo. Pogotovo ne ovom coveku!
September 27, 2020
Ocena: 3.5⭐
May 5, 2019
Vuk Drašković je dobar književnik i ova knjiga je lijepo napisana. Dodatno, bogata je detaljima i kao takva je vrijedna. Zasmetao mi je pokušaj glorifikovanja jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića jer je nespojiv sa činjenicama iz istorije.
Ono što je kod kralja Aleksandra, uprkos svemu, za poštovanje je san o Jugoslaviji (iako bi on u isto vrijeme mogao biti i njen stvaralac i grobar). Ja sam ovu knjigu zbog tog sna i čitala. Oni koji nisu vjerovali u Jugoslaviju, ne vjeruju ni u integraciju bilo koje vrste, niti u vrijednosti izvan nacionalnih okvira. Neke stvari i događaji za koje je pisac u ovoj knjizi pokušao pronaći opravdanje je bolje ostaviti u prošlosti, jer je njih nemoguće vidjeti u pozitivnom svjetlu
Ono što je kod kralja Aleksandra, uprkos svemu, za poštovanje je san o Jugoslaviji (iako bi on u isto vrijeme mogao biti i njen stvaralac i grobar). Ja sam ovu knjigu zbog tog sna i čitala. Oni koji nisu vjerovali u Jugoslaviju, ne vjeruju ni u integraciju bilo koje vrste, niti u vrijednosti izvan nacionalnih okvira. Neke stvari i događaji za koje je pisac u ovoj knjizi pokušao pronaći opravdanje je bolje ostaviti u prošlosti, jer je njih nemoguće vidjeti u pozitivnom svjetlu
March 14, 2023
Нисам очекивао да ће ми ни Драшковић, а ни ова књига толико пријати, али ето десило се. Вјероватно је нереално висока оцјена 3, али то је мала наградица.
November 8, 2024
О краљу Александру има доста мишљења да ли је требао урадити овако или онако. Сада гледајући можда је требао другачије, али испало је тако како је испало. Вук Драшковић нам доноси у овој књизи једну одличну причу о стварању прве славенске државе и о мукама и проблемима са којима се сусретао њен стваралац. Е сада да ли је то било исправно или не тешко је рећи али оно што нам писац кроз ову своју књигу доноси је та унутрашња борба са самим собом да ли је исправно поступљено или не. Овде је то одлично описано и приказано. Тај дио књиге ме је највише одушевио и мислим да је штета што цијела књига није у том правцу остала. Други дио књиге је више отишао у неком политичком опису стања и превирању а мање је приказана та унутрашња борба. Тај дио књиге морам рећи мало ми је и покварио ову књигу. Можда је то политичко препуцавање и остале ствари код већ формиране државе могло се оставити за неку другу књигу. Наравно јасна ми је намјера да се обухвати и овај други дио у књизи али први дио ми је пуно бољи и опет кажем одлично је представљена та у унутрашња борба човјека са својим одлукама. Књига је занимљива, лака за читање, приближиће вам краља Александра и упознати вас са периодом стварања Краљевине СХС а и са животом самог краља. Моје препоруке за читање.
December 21, 2018
kao i sve Draskoviceve knjige (skoro sve) jako se lako i brzo cita zbog pitkog stila pisanja. Prica o Aleksandru bar menei pruza na uvid neke nove poglede na tadasnju situaciju. Zaista zanimljiva prica o jednom velikom ratniku pod kojim je srpski narod ostvario velike pobede ali i doziveo velike pogibije
September 18, 2022
Postoji stav da je Vuk Draskovic dobar pisac, koliko je los covek. Bez obzira na sumnjive politicke angazmane pisca i ociglednu dozu subjektivnosti, ovaj istorijski roman fantastican je prikaz medjuratnog perioda u nasoj zemlji pod vodjstvom Kralja Aleksandra. Kombinujuci fantastiku, teorije zavere ali i istorijske cinjenice Draskovic na impozantan nacin prikazuje licnost Kralja Aleksandra, po mom skromnom misljenju, jednog od najvecih licnosti koji je nas narod imao. Zaista je velika dilema u kom smeru bi istorija isla da nije uspeo atentat u Marselju 1934.
April 18, 2020
После његовог ножа и руског конзула, избегавам његове књиге, јако су тешке за нас да их читамо.
Опет, изолација вирусом корона и све друго прочитано!!!
Ову књигу треба читати више пута, јер ову историју нашег народа ми нисмо учили.
Препорука свима који желе да мало осветле тај "тамни" део наше историје да је прочитају.
Опет, изолација вирусом корона и све друго прочитано!!!
Ову књигу треба читати више пута, јер ову историју нашег народа ми нисмо учили.
Препорука свима који желе да мало осветле тај "тамни" део наше историје да је прочитају.
October 4, 2018
Lepo je to Vuk oživeo.
November 21, 2019
Захваљујући књизи делимично сам променила мишљење о краљу Александру, а посебно емотивна су ми места где се присећа Црне Горе, Цетиња и одрастања на двору Петровића.
December 1, 2023
Moram priznati da u ovoj knjizi postoje mnoge stvari koje mi se nisu dopale (mislim da mu ono pismo iz budućnosti nije trebalo, ne sviđa mi se kako je odrađen atentat itd.) ali sveukupno je knjiga na mene ostavila jak utisak. Sviđa mi se način na koji je odrađena psihologija likova, uvođenje fiktivnog Luke Mesečine i njegovih dnevnika, poglavlje Post mortem je bio odličan način da se završi saga o Aleksandru i Kraljevini Jugoslaviji... Možda je u nekim momentima Drašković preterivao sa pravljenjem žrtve od Aleksandra, ali sve je to u granicama umetničke slobode i njegovog ličnog stava o jednoj istorijskoj ličnosti
This entire review has been hidden because of spoilers.
August 16, 2025
Knjiga koja se čita u jednom dahu. Donosi intrigantan i pomalo netipičan pogled na zbivanja između dva svjetska rata.
Ako je zaista utemeljena na autentičnim dopisima novinara i savremenika tog doba, Luke Mesečine, onda smo možda cijelo vrijeme živjeli u zabludi. Ipak, vrijeme će pokazati šta je istina.
Njegova izjava: "Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada..." nosi nevjerovatnu dubinu. Čini mi se da taj stav i danas ima snagu i aktuelnost.
Iako nisam strastveni ljubitelj ovog autora, moram priznati da cijenim njegova djela koja sam imala priliku pročitati.
Ako je zaista utemeljena na autentičnim dopisima novinara i savremenika tog doba, Luke Mesečine, onda smo možda cijelo vrijeme živjeli u zabludi. Ipak, vrijeme će pokazati šta je istina.
Njegova izjava: "Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada..." nosi nevjerovatnu dubinu. Čini mi se da taj stav i danas ima snagu i aktuelnost.
Iako nisam strastveni ljubitelj ovog autora, moram priznati da cijenim njegova djela koja sam imala priliku pročitati.
September 6, 2019
Priča o životu jednog od najvećih vladara Srbije. Njegovom umeću vladavine, humanosti i tome kako ga je poštenje koštalo.
July 25, 2023
Savršeno
May 22, 2024
Nisam uspela da procitam, nije mi se dopao ni nacin pisanja, a ni besomucna upotreba zareza gde god ne treba
March 10, 2021
Историјски роман, са акцентом више на историји него на роману. Промишљање на тему настанка и опстанка Југославије кроз одбрану личности њеног оснивача. Доста занимљивих историјских чињеница уклопљено у причу, која се сагледава са позиције познавања онога што је уследило.
October 5, 2019
Pomalo plitko i patetično, ali nije loše uz seriju Kralj Petar, da se malo upotpuni znanje o tom periodu...
Displaying 1 - 20 of 20 reviews