Devet [roman u ilustrovanim pričama]

by Slavimir Stojanović

Sava Nikolić, poznati dizajner, u devetoj godini pao je na glavu i doživeo težak potres mozga uz kopmletan gubitak pamćenja. Trideset godina kasnije sticaj dramatičnih okolnosti učiniće da pamćenje počne postepeno da mu se vraća, sve dok ne napuni devet godina, drugi put.

Slavimir Stojanović Futro je beogradski dizajner, vizuelni umetnik, kreator lajfstajl brenda Futro i autor dečje slikovnice Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka. Njegovi projekti u domenu dizajna dobili su preko 300 međunarodnih nagrada. Dobitnik je i Nagrade za životno delo Udruženja za tržišne komunikacije Srbije. Ovo je njegov prvi roman.

252 pages, Paperback

First published January 1, 2018

Reviews

[Anel Mušanović]

Jedna vožnja autobusom od dva sata dovoljna je da se ovaj roman počne, da se uvučete u priču i da ga par minuta prije posljednje stanice završite. Ono što me privuklo ovom djelu jesu korice i sinopsis koji je slutio zanimljivu priču.

Napisano jednostavnim jezikom, u formi polomljenoj na fragmente kao naša sjećanja, Futro prelijepo slika svog glavnog lika kroz riječi i daje mu neku posebnu vrstu identiteta. To je čovjek koji zapravo otkriva sve najljepše i najgore o sebi, a onda pokušava da razumije tu kreaciju sebe.

Izlomljeno na kratka poglavlja, sa nekim stvarno divnim ilustracijama, Devet se čita brzo i drži pažnju sa svojim običnim tonom koji se nježno podvlači pod vašu kožu i prepoznaje vas kao običnu osobu koja je lomljiva. Roman sadrži nekoliko očaravajućih rečenica i stranu 193 koja malo pecka u očima.

Jedna mala stvar, nježna poput zagrljaja i snažna kao ljubav. Preporuke!

[Nina]

"[...] čovek treba da radi ono što mu najlakše ide sve dok mu to ne postane teško. A onda mora da nastavi da radi to isto sve dok mu ponovo ne postane lako. I tako u krug. Ceo život."

[Ivana]

U redu, u svakom čoveku možda čuči bar jedna knjiga, ali ne to ne znači da treba da bude objavljena. Slavimir je stvarno izuzetan dizajner, ali ni blizu dobar pisac. Ceo roman liči na neku psihoterapijsku vežbu introspektivnog pisanja pa je onda odlučeno da se te crtice spoje u roman.
Slučajno sam uhvatila njegov intervju na radio Beogradu prošle godine, tako sam saznala za ovu knjigu i za to da je u velikoj meri autobiografska. Ta informacija me je privukla da je pročitam.

Ipak, jedan delić na samom kraju knjige mi se veoma dopao:
"Isto je i kad žmurim i kada su mi oči otvorene. Znam ko sam."

Dve zvezdice za trud i za dobro odradjenu psihoterapiju.

[Đorđe Simić]

Na momente odlična, a bilo je i delova uz koje sam se mučio da zadržim pažnju, ali sama priča je svakako zanimljiva i neke od ilustracija su zaista sjajne.

[Aleksandar]

Kada vam, trideset godina nakon što ste kao devetogodišnjak pali na glavu i doživeli potres mozga i zaboravili sve što vam se do tog trenutka dogodilo, u istom danu umre majka i rodi se ćerka silom prilika shvatite šta je život. Potrebno je mnogo snage i umeća da se iz takve situacije izvuče maksimum. Uspomene vas vuku na jednu stranu, a nova sećanja koja želite da upamtite na drugu. I šta onda čovek, dizajner, muž, otac i sin Sava Nikolić može da uradi nego da se usredsredi na ono što mu je najdragocenije.

Rolerkoster emocija koje su ga izvozale u dvadeset četiri časa pokreće u njemu potrebu da se vrati u detinjstvo i priseti svega onoga što je posle pada zaboravio. U tome mu pomaže ćerkica čije odrastanje u Savinom umu pali davno ugašene lampice. Polako i strpljivo on uspeva da delić po delić, sastavi mozaik svog detinjstva. Nisu to baš sve lepe slike. Boravak u internatu, nevesele dečije igre u Njujorku, očeva pijanstva i svađe s majkom, nesuglasice sa bratom. Ipak, kakve god da su neophodne su da bi on uspeo da sagleda i shvati ko je Sava u ovom trenutku. Trenutku u kojem je vreme da oprosti sebi i drugima, odbaci ljutnju i ironiju. On je sad okrenut svojoj novoj porodici, supruzi i ćerki koje su mu najveća podrška za sve izazove, poslovne i privatne, koji mu dolaze u susret.

Sava u prvih devet godina ćerkinog odrastanja, potpomognut tananom vezom, kakva se uspostavlja samo između očeva i ćerki, uspeva da se priseti svega što je zaboravio.

U potrazi za izgubljenim vremenom Sava shvata da je baš takav krivudav put, njegov put i da je zadovoljan mestom do kojeg ga je doveo.

Odatle se, bez osvrtanja, može samo napred.

[Ivan]

Sada mi je samo žao što je nisam ranije pročitao.

[Vukasin]

umišljenko

[Ljiljana Šipragić]

Ako znate ko je Futro - pročitajte. Ako ne znate - krajnje je vrijeme sa saznate.

[Vuk Trifkovic]

Impresivan debi roman. Mad Men za Srbiju u prve dve decenije 21.og veka. Valjarevic, filtriran kroz ad agencije.

Par recenica poput "ubedjen sam da sam neverovatan" su sjajne.

[Aleksandar]

Ocena 10/5. Uopšte nisam očekivao.

“Also, we should cry more.
That way we wash our eyes, so we can see better.”

“Ljubav u poslu moraš da zaslužiš. Ali prvo moraš da voliš ljude. I klijenti su ljudi, a ne devetoglave aždaje ili kako ih već nazivaš.”

“Oči mi se napune suzama, okrenem se u tišini - izadem na kišu da ih ona spere. Kako cu sad bez Arsenija? Ko će da mi kaže šta da radim?”

“Potpuno sam izgubljen. Ako je ovo dno, sve što treba da uradim jeste da se snažno odgurnem. Toliko znam. Ali ja snage ni za to nemam.”

“Čovek treba da radi ono što mu najlakše ide sve dok mu to ne postane teško. A onda mora da nastavi da radi to isto sve dok mu ponovo ne postane lako. I tako ukrug. Ceo život.”

[Olja]

Odusevljena sam. Ovaj covek ume svasta. I ne boji se. Knjiga je iskrena, emotivna bez opasnosti da upadne u patetiku, interesantna, brza,njegova istina ogoljena i direktna. Ilustracije su odlicna ideja i sasvim su u sluzbi price.

[Goran Jankuloski]

Ova knjiga se može dopasti muškarcima koji ne plaču često.

[Jelena Hiblović]

Biblija!

[Jana]

Odlična knjiga. Veoma brzo se čita i lako se udubite u priču. Ilustracije su zaista divne.

[Asja]

volim

[mina]

Simpatičan roman, dobro štivo za plažu 😉

[Farah Noor]

Divna knjiga!

[Marija]

Nakon što sam poslušala autorovo gostovanje na Agelast podkastu i videla u kolikoj meri je roman autobiografski, čini mi se da bi bolje ispalo da je prosto napisan memoar, uz pomoć saradnika.

[Miljan Đorđević]

Stop the count.

[Mira Pantic]

Ilustracija i pisanje skroz dobri. Takođe je solidno predstavljen koncept "glass child". Očekivala sam, međutim, snažniju i intenzivniju priču, ali mi je knjiga delovala malo mlako i sporo.

[Sandra]

Čovek iz prvog lica pokušava da objasni i sebi i čotaocima šta mu se sve dešavalo i šta se trenutno dešava u životu nakon što je sa devet godina doživeo veliki udarac i izgubio pamćenje. Ta velika trauma dovodi do raznih posledica u odnosima sa njegovom familijom, ali i ukazuje na šablone koje želi da izbegne u svojoj novoj porodici. Sama priča je jako dinamična, a kroz objašnjavanje sleda događaja autor se zapita i o uzročno posledičnim vezama svog i tuđeg ponašanja. Knjiga je prožeta jako zanimljivim grafičkim radovima koji upotpunjuju priču budući da je glavni lik (kao i sam autor) poznati grafički dizajner.