Blago cara Radovana

by Jovan Dučić

Klasici srpske književnosti. Knjiga o sudbini. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepio bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago... Knjiga mudrosti i lepote velikog srpskog pesnika, jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. Riznica poetičnih filozofskih razmatranja o sudbinskim temama koje zaokupljaju svakog čoveka. Izvor znanja i životnog nadahnuća. Knjiga koja generacije čitalaca podstiče na razmišljanje, pruža podršku u teškim trenucima i pomaže svakome ko uroni u njene redove da lakše pronađe svoj put. O sreći ▪ ljubavi ▪ ženi ▪ prijateljstvu ▪ mladosti i starosti ▪ pesniku ▪ herojima ▪ kraljevima ▪ prorocima

Genres: Classics, Serbian Literature, Nonfiction, Philosophy, Unfinished

Paperback

First published January 1, 1932

About the author

The exact date of Dučić's date of birth is still undetermined; it is variously said to have been on 17 February (or 5 February according to the Julian calendar) of 1871, 1872, or 1874, with the latter date most often given. He died on 7 April 1943 at age 72.

He was born in Trebinje in today's Bosnia-Herzegovina, where he attended primary school. He moved on to a high school in Mostar and trained to become a teacher in Sombor. He worked as a teacher in several towns before returning to Mostar, where he founded (with Aleksa Šantić) a literary magazine Zora ("Dawn").

Dučić's openly expressed Serbian patriotism caused difficulties with the authorities—at that time Bosnia-Herzegovina was de facto incorporated into the Austro-Hungarian Empire—and he moved abroad to pursue higher studies, mostly in Geneva and Paris. He was awarded a law degree by the University of Geneva

and, following his return from abroad, entered Serbian diplomatic service in 1907. Although he had previously expressed opposition to the idea of creating Yugoslavia, he became the new country's first ambassador to Romania (in 1937). He had a distinguished diplomatic career in this capacity, serving in Istanbul, Sofia, Rome, Athens, Cairo, Madrid and Lisbon. Dučić spoke several foreign languages and he is remembered as a distinguished diplomat. His Acta Diplomatica (Diplomatic Letters) was published posthumously in the United States (in 1952) and in former Yugoslavia (in 1991).

It was, however, as a poet that Dučić gained his greatest distinctions. He published his first book of poetry in Mostar in 1901 and his second in Belgrade, 1912. He wrote prose as well: several essays and studies about writers, Blago cara Radovana (Tsar Radovan's treasure) and poetry letters from Switzerland, Greece, Spain and other countries.

Like Šantić, Dučić's work was initially heavily influenced by that of Vojislav Ilić, the leading Serbian poet of the late 19th century. His travels abroad helped him to develop his own individual style, in which the Symbolist movement was perhaps the greatest single influence. In his poetry he explored quite new territory that was previously unknown in Serbian poetry. He restricted himself to only two verse styles, the symmetrical dodecasyllable (the Alexandrine) and hendecasyllable—both French in origin—in order to focus on the symbolic meaning of his work. He expressed a double fear, of vulgarity of thought, and vulgarity of expression. He saw the poet as an "office worker and educated craftsman in the hard work of rhyme and rhythm".

Dučić went into exile in the United States in 1941 following the German invasion and occupation of Yugoslavia, where he joined his relative Mihajlo (Michael) in Gary, Indiana. From then until his death two years later, he led an Illinois-based organization (founded by Mihailo Pupin in 1914) which represented the Serbian diaspora in the US. During these two years, he wrote many poems, historical books and newspaper articles espousing Serbian nationalist causes and protesting the mass murder of Serbs by the pro-Nazi Ustaše regime of Croatia. During this time he attracted some criticism from other Yugoslav exiles for his espousal of Greater Serbian ideas, a position which also attracted the attention of the US Government's Office of Strategic Services (the forerunner of the CIA).

He died on 7 April 1943 and was buried in the Serbian Orthodox monastery of Saint Sava in Libertyville, Illinois. He expressed a wish in his will to be buried in his home town of Trebinje, a goal which was finally realized when he was reburied there on 22 October 2000 in the newly built Gračanica church.

Reviews

[aLena · Rating 1 out of 5]

Odmah da kažem da nisam ljubitelj Dučićevog lika i djela, posebno poezije okarakterisane kao ljubavna. Ironično je, za ljubavnu poeziju, kako je malo doživljene i proživljene ljubavi u njoj. Previše je to sterilno za moj ukus.

Nastranu poeziju, sad pričamo o Blagu Cara Radovana. Mnogo je generalizacije i gorčine u Dučićevom opisu žene. Nebrojeno sam se puta iznervirala u toku slušanja ovog djela (ovo je bila moja prva audio knjiga), a sljedeća rečenica mi je najviše zaparala uši:

"Žena nije ni bolja, ni gora, a možda ni drugačija nego čovek."
Možda zato što žena JESTE čovjek?!

Žena u ovom djelu nema ni snagu, ni vrlinu, ni karakter. Posebno ne u onom poglavlju koje je njoj posvećeno. Ne znam kako se tek susrećem sa ovim djelom, ali u neku ruku mi je drago. Da sam mlađa i neiskusnija, previdjela bih gorčinu, kupio bi me šarenim i lepršavim rečenicama. Blago cara Radovana po meni je samo razmetanje erudicijom i ništa više, ali mogu da vidim zašto se neki ljudi kunu u njega kao u neku vrstu priručnika ili svete knjige.

Da ne bude da sam se razočarala samo u jedno poglavlje i popljuvala cijelu knjigu, moram reći da se ne slažem ni sa Dučićevim stavovima o sreći, o ćutalicama, o glupacima... Kaže na jednom mjestu da ljudstvu najviše nesreće prave glupaci. Ne bih se složila. Glupak nikada ne može biti proračunat kao visoko inteligentna osoba. Glupak najviše nesreće pravi sebi.

Neke stvari tumačimo u zavisnosti od trenutnog raspoloženja i životnih okolnosti. Naime, poznato je da jedno djelo u različitim periodima života ostavlja potpuno drugačiji utisak, tako da ću se Blagu cara Radovana nekad vjerovatno vratiti da vidim da li će se išta promijeniti, mada sumnjam. Ocijeniti Dučića najmanjom ocjenom je možda i preoštro, ali dvije zvjezdice bi značile "it was ok", sa čim se nikako ne mogu složiti. Nije ovo nikakvo blago, tek pozlaćena bižuterija.

[Helena · Rating 3 out of 5]

Nisam mogla da se nateram da uzmem knjigu u ruke vec dve godine i odlucila sam da odslusam audio verziju. Mogu reci da se nisam pokajala jer je drugacije ne bih ni zavrsila.
Ducic je mozda za svoje vreme bio pametan covek i mozda su njegova misljenja za to vreme relevantna ali ja sa njima ne mogu da se slozim i vecina mi deluje zastarelo ako ne i seksisticki cak i za to vreme. Pritom moram reci da sam deo o zenama preskocila. Da nisam, knjigu ne bih ni zavrsila.
Neki delovi i dalje jesu relevantni i uzivala sam u njima ali celokupni utisak je trojka.

[Beneficial Fangirl · Rating 5 out of 5]

Još uvek se sećam šta je profesorka u srednjoj rekla za ovu knjigu "...Domaćice je masovno kupuju kao savremenu psihologiju, zato što misle da je vrlo popularna i da postoji tamo neki car Radko koji ide u potragu za blagom. Nemaju pojma u šta se ustvari upuštaju i o čemu se u knjizi radi."
Drage domaćice molim vas držite se Alhemičara ako je to zaista tako :D
Mnogo puta se nisam slagala sa Dučićem, njegovim stavovima i razmišljanjima, ali sam se slatko nasmejala. Skoro da svo vreme dok sam čitala, nisam skinula osmeh sa lica. Kao da mi je neki mudar dekica pričao, posle svog dugogodišnjeg životnog iskustva, svoja razmišljanja o prijateljsvu, ženi, ljubavi, pesnicima,...
Iako se nisam slagala sa mnogo toga što je Dučić napisao u ovoj knjizi, ipak mi je postala izuzetno draga i neodoljiva, uprkos Dučicevoj pasivnoj agresivnosti i gorčini, ma uprkos svemu!

[Seksi Salata · Rating 1 out of 5]

Moram da čestitam samoj sebi. Stvarno ne znam kako sam ovo uspela, bravo!

[Vladimir Stankovic · Rating 4 out of 5]

Ne žalim ništa na svetu nego što u mladosti nisam znao da sam mlad, i da mi je to saznanje moglo dati osećanje superiornosti nad milionima najmoćnijih i najbogatijih ljudi.

[vale · Rating 1 out of 5]

daleko bilo.
stvarno ne znam šta prolazi kroz glavu ljudima (posebno ženama??) koji su ovo ocenili peticom?
ljudi saberite se molim vas

[Marina · Rating 1 out of 5]

Neverovatna količina mizoginije u ovom delu je definitivno najveći utisak i ono što me je onemogućilo da knjigu završim. A stvarno sam se potrudila i dala joj više puta šansu, zaista sam želela da sagledam delo u celini. Preskočila sam deo o ženi, jer posle dela o ljubavi mogu samo da zamislim kako je napisano, ali on je nastavio s tom besmislenom mržnjom prema ženama i kroz ostala poglavlja i stvarno je nečitljivo. Zapravo čak neslušljivo jer sam slušala audio knjigu i zahvaljujući tome nisam mnogo ranije prekinula. Najgore je što nije u pravu bukvalno ni za jednu jedinu stvar a predstavlja kao veliku filozofiju života, ja sam ostala u šoku stvarno. Ne znam koja ga je žena tako duboko oštetila, ali nije opravdanje. Nije opravdanje ni "neko drugo vreme", to je intelektualac koji je živeo i stvarao u dvadesetom veku! Ovo delo je sramota i za Dučića i za srpsku književnost, treba da se ogradimo od ovog dela, a ne da ga veličamo i i dalje štampano. Preskočiti u širokom luku.

[Кајафа · Rating 5 out of 5]

Iako je knjiga prvi put objavljena 1932. godine, neka razmišljanja su veoma popularan i danas, skoro jedan vek nakon štampanja. Naravno, postoje stvari sa kojima se ne bih složio, što zbog vremenskog perioda koji je protekao od stvaranja ovog dela do danas, što zbog različitih stavova sa piscem. Knjiga puna mudrih reči.
Za ljubitelje citata, ova knjiga predstavlja pravo blago, jer je sama po sebi jedan veliki citat o ljubavi, herojima, sreći, prijateljstvu, o stvarima koje čine život!

[Aleksandra]

Epic!

[Jana · Rating 5 out of 5]

Knjiga je jednostavno prelepa!

Ducic pise o svim vaznim stvarima - idealima, herojstvu, dobroti, ljubavi, smrti, lepoti, prijateljstvu, slobodi, vitestvu, zrtvi, junastvu, ludosti, poletu, veri, pesnistvu, ciljevima na maestralan i duboko informisan nacin, prikazujuci, osim precizne forme pisanja i izbrusenog knjizevnog stila, ogromno poznavanje opste kulture, velikih svetskih religija, razlicitih mitologija i folklora.

Boze sacuvaj sve kvazi kulturne ljude i cinike obucene u odore novopecenih intelektualaca, ustiju punih opstih mesta i recikliranih fraza, koji ce voleti i postovati iskljucivo stvari koje njihovo stado u tom trenutku postuje i voli, koji ce ne samo ovu knjigu, vec i ceo Ducicev opus otpisati samo zbog nekih diskutabilnih reci o zenama napisanih pre 100 godina.

Cena koju ljudi originalnih misli ponekad moraju da plate, pogotovo ako te misli napisu i te knjige gricne zub promenljivog vremena, jeste to da ce u moru dobrih i ispravnih stvari koje zagovaraju – nekad oko necega i da pogrese. I to je slucaj sa promilom ove knjige koja se odnosi na oredjene tadasnje Duciceve stavove o zenama. Ali ono sto je u ovoj knjizi dobro, vanvremensko, mudro i duboko – nije nista od toga manje samo zato sto Ducic nije bio u pravu oko nekih fragmenata drugih medjusobno nezavisnoh tema.

Blago cara Radovana nije knjiga za one koji ne tragaju za ovom blagom, ali jeste knjiga koja ce sigurno oplemniti svakog citaoca koji za blagom traga i knjiga koja je izvor znanja, poeticnih filozofskih misli i nadahnuca za svakog ko se odvazi da je otvori.

“Цар Радован је цар царева, владар судб��не, господар свемира.
…
Нико не зна његове битке ни тријумфе, јер његова моћ није над војскама, ни његова слава у бојним подвизима. Он царствује у миру своје величине и сунча се на сунцу своје снаге и лепоте
…
Цар лудака, али цар свију људи од акције и идеала! Цар оних који у лудилу срца или у лудилу мозга верују у невероватно и остварују немогућно! Цар Радован је цар царева, силнији него херој Агамемнон, богатији него Мидас, дубљи него пророк Језекиљ, и мудрији него цар Соломон. Све очи овог света упрте су у њега.”

[Violeta Savić · Rating 1 out of 5]

Konačno odvojih vremena da se posvetim ovoj knjizi čitajući halospeve o njoj, ali skoro dublje razočarenje u knjigu nisam doživela. Da mi je neko rekao da ću u knjizi Jovana Dučića pročitati toliko šovinističkih rečenica, generalizovanja, oprečnih stavova, ne bih mu verovala. Knjiga me je posle čitanja ostavila besnu i razočaranu. Ne mogu da verujem da jedan učen i inteligentan čovek kao Dučić može opisivati sve žene sveta na ovakav način. Nije problem što se ne slažem i sa 5% stavova u knjizi, problem je što su njegovi opisi i zaključci potpuno nerelevantni i deluju kao želja nekog povređenog pubertetlije da "popljuje" svoju bivšu devojku. Teško i bezvredno čitati.

[Veilch_en · Rating 1 out of 5]

Gomila gluposti, pokušaj filozofskog dela. Ja ne znam kako je moguće da je neko pisao i mislio ovako o ženama, to poglavlje nisam čak mogla ni da završim. Ostalo takodje, samo okićeno da izgleda lepo, da bude zvučno, a zapravo nabacane predrasude, lični stavovi i razmišljanja bez nekog dokazivanja ili dedukcije. Zašto je ovo ovako visoko ocenjeno i zašto sam ovu knjigu dobila kao školsku nagradu mi nikada neće biti jasno.

[David Lapadatović · Rating 2 out of 5]

Čitao sam ovo jer sam morao zbog škole, a vrlo rado bih da zaboravim period i mučenje koje sam doživljavao tokom čitanja...
2 ⭐ zbog par citata koje mogu da iskoristim, u suprotnom bila bi to jedna ogromna jedinica
Previše filozofsko razmišljanje, ako mene pitate. A o opisu žene ne želim da bilo šta kažem, suvišno je 😐

[Danilo Đ · Rating 4 out of 5]

Zapravo jako dobra knjiga. Ducic je bio veoma obrazovam i pametan covek, samo nisam bas siguran koja zena ga je toliko povredila. Ako izuzmemo tu mrznju, stvarno mogu jako korisne pouke da se izvuku

[Елеонора Балановић · Rating 5 out of 5]

Љубав је, сматра Јован Дучић, осећање које је цар свих других осећања и збир свих највиших и најчистијих човекових стремљења и могућности. За љубав треба невиности и наивности колико и за религију. Она је највећа мудрост и најфинија душевност која се човеку може десити. ♥️

Не могу се начудити лепоти и мудрости ове књиге! 🦋

⭐⭐⭐⭐⭐

[Bojan Ostojić · Rating 3 out of 5]

Poetski predivno delo. Filozofski krajnje subjektivno, ali hrabro i iskreno. U kontekstu, kako tradicionalne tako i moderne kulture, moralno problematičan sadržaj iz potpuno različitih razloga. Zanimljive opservacije i tumačenja ljudske prirode koje imaju prizvuk mudrosti, čemu doprinosi autoritet autora, ali vrednost ovog dela je po meni čisto pesnička.

[Aleksandar Šegrt · Rating 3 out of 5]

o starosti - "star čovek, to je degenerik, a starost je nakaza" :D
moram da priznam da mi je bio beskrajno zabavan. po svojoj isključivosti i besomučnosti malo podseća na vojvodu.. u benignijem obliku.
pesnike baš ne shvatam ozbiljno, ali ovo je u redu pročitati :)

[нина · Rating 1 out of 5]

фуј

[Luka V · Rating 5 out of 5]

Дучић кроз писање “Благо цара Радована” извлачи на пиједастал сву ширину своје ерудиције и чврсто се може рећи да овим романом он приказује способност и куражност да се одмакне од својих писанија пјесама а уједно прикаже своју величину и ауторитет којих је сам био свјестан.
Ни мало наивно и веома богато приказује животне лекције кроз низ есеја позивајући се на стил попут великих Марка Аурелија, Платона и Аристотела.
За главног саговорника бира баш читаоца који пред питким стилом и кроз историјске сцене приказаним темама попут храбрости, љубави, младости итекако увиђа сву величину нашег писца , великог по свим свјетским калупима и мјерама.

“Страх је извор свих заблуда а досада је извор свих порока”.

[Janja · Rating 2 out of 5]

jedva

[Mateja · Rating 1 out of 5]

Dučić se svadja sam sa sobom.

[Danijel · Rating 5 out of 5]

Str. 12/13- Vsaka filozofija je žalostna. Če malo dlje govorite o sreči, se boste tudi vi nazadnje počutili malce nesrečni. Ni nobene velike človeške resnice, o kateri smemo misliti do konca brez nevarnosti za svojo misel; ne o religiji ne o ljubezni ne o smrti. Vse, kar je globoko, je na dnu videti temno in neveselo in v nobeno brezno ni mogoče dolgo gledati brez vrtoglavice in groze. Kolikor dlje razmišljate o življenju, toliko več se odpira njegovih pasti, ki razgaljajo njegova brezpotja. Zaradi tega, če veliko govorite o nesrečah v življenju, nazadnje ne vidite več življenja, ampak nesreče- zares, človek živi ves svoj čas v neštetih nevarnostih, in vendar se dogaja, da veliko število ljudi preživi vse življenje, ne da bi dočakali kako posebno nesrečo. […..] Strahote življenja postanejo del naše usode samo, če se vanje posebej poglabljamo. […] Kdor smisla življenja ni iskal, ni živel; toda kdor ga je iskal, ta nikdar ni bil posebno srečen.
Sreča torej ni ideja, temveč iluzija, ker sreča ni stavr razuma, temveč stvar predstave. Zato človek verjame, da je srečen, tudi takrat, koni srečen. Vendar tudi nesreča je prav tako utopija kakor sreča, saj od stotine nesreč gotovo polovica izmišljenih in namišljenih. Zato je mogoče govoriti samo o tem, kaj je lahko predmet sreče ali nesreče, in se ne da govoriti o tem, kdo je srečen, kdo pa nesrečen. Kdor misli, da je srečen, ta je zares srečen. [….] Toda izmišljenja sreča ali namišljena nesreča sta vendarle popolni resničnosti: ker moreta trajati vse življenje in ker je vsak človek prepričan v tisto, kar občuti, tudi kadar ni prepričan v tisto, kar misli.
Najmanj srečni so tisti ljudje, ki bi imeli vse razloge, da bi bili srečni. [….] Pomeni, da je sreča stvar mišljenja in da sama po sebi ne predstavlja ničesar. Sreča je vendarle samo fikcija. Toda, če sreča obstaja, je to samo v željah, ker je želja gibanje in akcija, pomeni edino življenje in edina radost. Nesporno, so tudi ljudje, ki ne znajo biti srečni niti s še tolikšnimi vrlinami ali še tolikšnim bogastvom. So tudi ljudje, rojeni za nesrečo, kakor so nekateri rojeni za glasbo.

Str. 12- Kdor smisla življenja ni iskal, ni živel; toda kdor ga je iskal, ta nikdar ni bil posebno srečen.

Str. 19- Najbolj klavrn je človek, ki živi v sovražnosti do drugih ljudi; ta se prvi poreže z noži, ki jih je sam nabrusil. [….] Ljudtsvo je stoletja sovražilo tudi zgolj v imenu religije (ki vedno oznanjna samo ljubezen), o kateri se je največ govorilo in najglobljerazmišljalo. [..] Če vam je kdo storil kaj hudega, se varujte, da ga ne zasovražite, ker vas bo sovraštvo stalo še dodtano izgubo in nov nemir …..

Str. 21- Ko bi ljudje razumeli, kako malo je treba, da je človek srečen, bi se s tem izognili najbridkejšim dnem v svojem življenju.

Str. 24- Pogostokrat je smešno, kaj vse številni ljudje imenujeji srečo. Sicer to vsakdo počne bolj po tujih merilih kakor po svojem občutku. [……..] Mladostniški obup je nagel in ogorčen, ker ne vedo, koliko ostaja po prvih porazih v življenju še novih poti sreče in zmage; zato je tudi največ samomorov med mladimi.

Str. 51- Vsem zdravim ljudem je vendarle mogoče biti srečen. Občutek nesreče je, najpogosteje, samo duševno stanje (večkrat tuja sugestija), najpogosteje stvar temperementa, včasih tudi samo stvar osebnega predsodka o življenju. Sreča, to je utopija zdravih, a nesreča, to je fantazija bolnih.

Str. 55- Sreča je samo, da ljubezen edino dogajanje, kjer se v nesrečo slepo drvi po svoji volji.

Str. 57- Ljubezen je čustvo, ki je rezultat vseh drugih čustev, vsota vseh človekovih sposobnosti, najvišjih in najčistejših.

Str. 229- Res sta samo vznemirjenje in strast sovražnika človekovega življenja, kjer življenje zagrenita in skrajšata.

[Igor Gligorijevic · Rating 4 out of 5]

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi u njegove pokrajine pune sjaja i muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni. Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovana, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima. Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. - Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki svoju sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči. Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led i buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira s nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca. I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. - Ali znaju to i mudraci. Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. - Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago, i očajavao bi da nema njegove manije i opsesije. Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci. Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem. O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago. O njemu sanjaju i Proroci, koji, u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje. O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru. Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega.

SADRŽAJ:

* Blago cara Radovana
* O sreći
* O ljubavi
* O ženi
* O prijateljstvu
* O mladosti i starosti
* O pesniku
* O herojima
* O prorocima

7/10

[Zinedin Hasić · Rating 4 out of 5]

Filozofska misao našeg čovjeka, i to nije (ne)pesimistična, već nekako realna, prožeta empirizmom, kojeg Dučić promatra zdravo razumski - objektivno. Dosta toga toga je izrekao kroz ovo djelo; govorio je ljubavi, što nije ni malo lahko; govorio je o srći, što je još teže; i naposlijetku, govorio je o ženi, o kojoj je poslije slobode, valjda, najteže govoriti. O svemu ovome je slobodno, bez ustrućavanja on pisao. Njegova misao može se smatrati i tačnom, a i ne mora. Ja je smatram radikalnom. Nisam uspio neke stvari da sročim i da ih prihvatim kao nametnuto-takve. Naprimjer: "Ako je ona (pisac audira na moju voljenu) predmet misli, onda nju gubimo u osjećanjima." - ništa mi nije jasno. Uživam dok o njoj mislim, a osjećanja su sve burnija i burnija.
Sve u svemu - dobra knjiga, vrijedna čitanja, definitivno. Dučić je uspio da filozofsku misao prilagodi i mlađem naraštaju, kako bi toj populaciji najviše koristila.

[Staša · Rating 1 out of 5]

U trenutku kada sam čitala ovu knjigu, bila mi je velika želja da je pročitam i postavila sam sebi to kao ozbiljan zadatak. Da je nisam pročitala tada, sada sigurno ne bih, jer mislim da sada ne bih mogla da svarim deo o ženi, koji mi je još tada smetao, a za koji bi mi tolerancija danas bila neuporedivo manja.
Uvek se setim rečenice svoje profesorke filozofije koja je Dučića okarakterisala kao ,,ženomrsca’’ kada je pričala o ovom delu i moram reći da se slažem sa njom, kako tada, tako i sada, a slagale su se i sve tadašnje kolege iz razreda koje su pročitala ovo delo.

Da zanemarimo sada Dučićevo vidjenje žene, deo o sreći mi se dopao i kupio me je, bilo je nekih fantastičnih i efektnih rečenica, medjutim, moj utisak je opadao kako se knjiga razvijala i u poslednjem delu nisam ni približno uživala.

Zbog velikog neslaganja sa nekim od iznetih stavova, moram dati ocenu 1, jer ,kada se sve uzme u obzir, nisam uživala u ovom delu.

[Dijana Čop Nešić · Rating 5 out of 5]

Iako nisam neki ljubitelj Dučića, ovo delo je nekako otelotvorenje mudrosti sa ovih prostora pa sam mu dala šansu i istinski me je oduševilo. Ako izuzmemo činjenicu da Dučić nije neki ljubitelj ni poštovalac žena, što se u ovoj knjizi vidi, sve ostalo je maestralno napisano.
Bavi se samim životom, postojanjem ,smislom,centrom naše brige, ljubavi ,sreće i nesreće. Na vrlo realan način upoznaje nas sa blagom naših predaka-blagom predanja.

''Ko smisao života nije tražio, taj nije ni živeo ali ko ga je tražio taj nikada nije bio dovoljno srećan.''

''Što uspemo našom pameću, upropastimo našom ćudi a što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima i najzad što postignemo našom mudrošću izgubimo našim temperamentom.''

''Mi smo istinski dobri samo kad smo istinskis rećni, retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude.''

[Miloš · Rating 2 out of 5]

Knjiga za moj ukus ima previše filozofije. Ustvari, to i jeste filozofska knjiga.
Pisac je razmatrao neke od najvećih tema (heroje, priljatejstvo, žene...)i uz misli i stavove antičkih filozofa i mislilaca izražavao svoja mišljenja.
Delo bi možda nekom drugom delovalo mnogo zanimljivije nego meni, i imao bi mnogo što-šta da doda piščevim stavovima, ali s obzirom na to koliko ja malo volim filozofiju, a kamoli ovoliko filozofiranje, nisam merodavan da ocenim ovo delo drugačije nego sa dve zvezdice...

[Jelena · Rating 3 out of 5]

Ako je ovo intelektualac tog doba, nije mi jasno zasto toliko romantizujemo proslost.
Elem, gomila stereotipa napisana na takav nacin da deluje dubokoumno. Ne moze se poreci da je Ducic svakako nacitan.
Kome se to dopada, preporucujem ovu knjigu, sve generalizacija do generalizacije, jako povrsan opis nekih drustvenih grupa i pojava. Posebno kada se dodje do naucnika, toliko nerazumevanje toga o cemu se prica zaista nisam ocekivala.

[Ana · Rating 5 out of 5]

Knjiga koja me seli u prozu pomiješanih emocija. Na granici odustajanja od čitanja, neslaganja sa piščevim stavovima, a u drugu ruku oduševljenje pameću i pronicljivošću koju nudi svakom svojom rečenicom. Teška i mukotrpna borba sa knjigom jeste, ali vrijedi biti bogatiji za ‘more’ raznovrsnih misli i uvjerenja.

[miloš · Rating 3 out of 5]

dučiću koja ti je žena slomila srce... znam da nije francuskinja...