What do you think?
Rate this book
Mi smo branili Košare #1
Poslednja straža
Dana 30.9.1998. godine vojnik junske klase Izviđačko-diverzantske čete Niškog korpusa, Vladimir Radoičić (19), poslat je na izvršenje zadataka u rejonu karaule "Košare", na jugoslovensko-albanskoj granici. Sa tog zadatka, on i još četvorica pripadnika Vojske Jugoslavije- Ilija Pavlović (19), Miladin Gobeljić (20), Miloš Pavlović (30) i Miroslav Jocić (30), nikada se neće vratiti.
Roman prati poslednje mesece Vladinog života, ali i godine koje su usledile nakon njegove pogibije. Knjiga je zasnovana na sećanjima njegove majke Lozanke, ali i ljudi koji su preživeli "pakao Košara" i ostali da svedoče o herojima sa granice.
Nenad Milkić
Roman prati poslednje mesece Vladinog života, ali i godine koje su usledile nakon njegove pogibije. Knjiga je zasnovana na sećanjima njegove majke Lozanke, ali i ljudi koji su preživeli "pakao Košara" i ostali da svedoče o herojima sa granice.
Nenad Milkić
245 pages, Paperback
First published January 1, 2014
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
June 16, 2026
"Сада када знам ко ме чека да се вратим из војске, једва ћу чекати да рок што пре прође. Обећавам ти."
Како је младост лака, верујеш у обећање које дајеш.
Верујеш и у оно које примаш.
Како је и наивна, не знаш ни у који рат крећеш или не знаш ни у ком рату остајеш.
Роман „Последња стража“ писца Ненадa Милкића представља снажан и емотиван увод у трилогију „Ми смо бранили Кошаре“, засновану на једном од најтежих и најболнијих периода новије српске историје.
Иако је део трокњижја ова књига функционише као заокружена прича о храбрости, губитку и људскости.
Зато то и није само роман о једној агресији на српски народ, то је роман о систему у ком смо живели и у ком живе још многи.
О систему у ком људски живот нема цену, безвредан је.
Младост о којој пише Ненад Милкић у роману Последња стража делујe далекa у односу на све како данас изгледа, иако многи од нас памтимo војнике и поносне испраћаје у војску. Па чак и девојачка писма и ишчекивање истих.
Далекa су нам јер нисмо ни знали шта нас чека, попут Владимира протагонисте романа што не зна колико ће корака да нам узму иако смо свој бранили.
Далекa су јер не знамо колико боли и кад мајка не остане сама јер има двоје деце који ће је надживети, али нема оно једно које и не зна зашто је страдало.
Не познавао нико никада бол мајки и сестара јунака са Кошара!
Далеко су јер нисмо знали где ћемо и у каквом логору ћемо бити за скоро три деценије.
Нека нам опросте, слава им!
А колико су и како ове деведесете године другачије у људима видимо кроз дијалоге овог романа.
Дијалози су пуни вредности, љубави, бриге, пажње.
Питам се да ли је могуће да смо некада тако разговарали и тако се волели!
Милкићев стил је једноставан, али продоран. Без патетисања, он успева да дочара тежину рата, али и снагу другарства које се рађа у најтежим условима.
Управо та веза међу војницима постаје централна тачка романа као противтежа страху и смрти. Кроз дијалоге и кратке, ефектне сцене, читаоцу се откривају карактери који нису
идеализовани хероји, већ људи од крви и меса, са својим слабостима и храброшћу која се рађа у тренутку нужде.
Ово дело није само ратни роман у класичном смислу. Aутор успева да иза сурове стварности фронта изнесе интимну, људску причу о младим војницима који се, готово преко ноћи, суочавају са страхом, неизвесношу и одговорношу већом од њих самих.
„Последња стража“ је рoман у ком је бол описана најверније могуће и оно што га чини посебно вредним јесте начин на који аутор осветљава унутрашње борбе ликова, њихове сумње, сећања, потребу за смислом и ослонцем у тренуцима када све делује изгубљено.
Бол мајке Лозанке је опипљива и овде посебно аплаудирам писцу.
Мада су ликови сви дубоко карактеризовани, па чак и они који су споредни и појaвљују се једном у некој просторији или разговору.
Сви су "живи" и све карактере људи можете препознати.
Посебну вредност романа чини његова документарна подлога.
Иако је реч о књижевном делу и то фантастичном роману, јасно је да је инспирисано стварним догађајима и сведочанствима, да су у ово утрошени сати и сати истраживања, што му даје додатну тежину и аутентичност.
Читалац овде није само посматрач већ постаје учесник, сведок једног од тешких времена.
Писац не пише овде роман о рату, ово је роман о човеку у рату!
Управо ту лежи највећа снага „Последње страже“.
Како је младост лака, верујеш у обећање које дајеш.
Верујеш и у оно које примаш.
Како је и наивна, не знаш ни у који рат крећеш или не знаш ни у ком рату остајеш.
Роман „Последња стража“ писца Ненадa Милкића представља снажан и емотиван увод у трилогију „Ми смо бранили Кошаре“, засновану на једном од најтежих и најболнијих периода новије српске историје.
Иако је део трокњижја ова књига функционише као заокружена прича о храбрости, губитку и људскости.
Зато то и није само роман о једној агресији на српски народ, то је роман о систему у ком смо живели и у ком живе још многи.
О систему у ком људски живот нема цену, безвредан је.
Младост о којој пише Ненад Милкић у роману Последња стража делујe далекa у односу на све како данас изгледа, иако многи од нас памтимo војнике и поносне испраћаје у војску. Па чак и девојачка писма и ишчекивање истих.
Далекa су нам јер нисмо ни знали шта нас чека, попут Владимира протагонисте романа што не зна колико ће корака да нам узму иако смо свој бранили.
Далекa су јер не знамо колико боли и кад мајка не остане сама јер има двоје деце који ће је надживети, али нема оно једно које и не зна зашто је страдало.
Не познавао нико никада бол мајки и сестара јунака са Кошара!
Далеко су јер нисмо знали где ћемо и у каквом логору ћемо бити за скоро три деценије.
Нека нам опросте, слава им!
А колико су и како ове деведесете године другачије у људима видимо кроз дијалоге овог романа.
Дијалози су пуни вредности, љубави, бриге, пажње.
Питам се да ли је могуће да смо некада тако разговарали и тако се волели!
Милкићев стил је једноставан, али продоран. Без патетисања, он успева да дочара тежину рата, али и снагу другарства које се рађа у најтежим условима.
Управо та веза међу војницима постаје централна тачка романа као противтежа страху и смрти. Кроз дијалоге и кратке, ефектне сцене, читаоцу се откривају карактери који нису
идеализовани хероји, већ људи од крви и меса, са својим слабостима и храброшћу која се рађа у тренутку нужде.
Ово дело није само ратни роман у класичном смислу. Aутор успева да иза сурове стварности фронта изнесе интимну, људску причу о младим војницима који се, готово преко ноћи, суочавају са страхом, неизвесношу и одговорношу већом од њих самих.
„Последња стража“ је рoман у ком је бол описана најверније могуће и оно што га чини посебно вредним јесте начин на који аутор осветљава унутрашње борбе ликова, њихове сумње, сећања, потребу за смислом и ослонцем у тренуцима када све делује изгубљено.
Бол мајке Лозанке је опипљива и овде посебно аплаудирам писцу.
Мада су ликови сви дубоко карактеризовани, па чак и они који су споредни и појaвљују се једном у некој просторији или разговору.
Сви су "живи" и све карактере људи можете препознати.
Посебну вредност романа чини његова документарна подлога.
Иако је реч о књижевном делу и то фантастичном роману, јасно је да је инспирисано стварним догађајима и сведочанствима, да су у ово утрошени сати и сати истраживања, што му даје додатну тежину и аутентичност.
Читалац овде није само посматрач већ постаје учесник, сведок једног од тешких времена.
Писац не пише овде роман о рату, ово је роман о човеку у рату!
Управо ту лежи највећа снага „Последње страже“.
August 17, 2019
Dajem joj pet zvjezdica ne zbog kvaliteta pisanja već kvaliteta pripovjedanja..
May 7, 2023
U jednom dahu pročitana. Sve preporuke!
January 5, 2025
Не заборави Србине никада!
Displaying 1 - 4 of 4 reviews