«Його книжки мають смак найрідкісніших плодів, які зростають сьогодні в саду сербської літератури. В них є енергія і фантазія душі того покоління, яке опирається цьому світові поетично незлостиво й радісно, протиставляючи себе руйнації та вбивчим потягам...» — так сказав про книжки Горана Петровича Мілорад Павич. Без сумніву, до думки одного з найвідоміших письменників сучасності приєднається кожен, хто доторкнеться до світу творчості Горана Петровича. Справді, його проза — це щось незвичайне для сучасного світу: вона смачна, але ніколи не нудно-солодка, вона витончена, але в ній немає жодного натяку на претензійну елітарність, вона нагадує дивовижний Острів, який стоїть посеред Океану історії та буденності...
One of the most significant and most widely read contemporary Serbian writers. He studied Yugoslav and Serbian literature at the Faculty of Philology of Belgrade University.
He worked as a librarian at the Žiča city library, not too far away from the Žiča Monastery.
Awards:
the Borislav Pekić Fund Scholarship; the "Prosveta Award"; the "Meša Selimović Award"; the "Charter of Rača", the "Golden Bestseller", "Vital Award"; the "National Library of Serbia"Award; the "Most widely read Book Award" (NIN, 2001); the "October Award of the City of Kraljevo; the "Borislav Stanković Award".
Petrović's books have been reprinted several times. His novels have already been translated into Russian, French, Italian, Polish and Spanish.
Goran Petrović jedan je od najznačajnijih (i najčitanijih) srpskih pisaca mlađe generacije srpskih savremenih prozaista. Rođen je u Kraljevu 1961. godine. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog uni...veziteta. Radio je dugo kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa „Povelja“ gradske biblioteke u Kraljevu. Objavio je: knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003) i dramu Skela (2004), zbirku pripovedaka „Razlike“ (2006) i kino-novelu "Ispod tavanice koja se ljuspa" (2010). Knjige su mu štampane u preko četrdeset izdanja. Petrovićevi romani su objavljivani u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski jezik, poljski i bugarski. Prema romanu Opsada crkve Svetog Spasa, a u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića, u Narodnom pozorištu u Somboru postavljena je istoimena predstava. Goran Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, „Prosvetine“ nagrade, nagrade „Meša Selimović“, „Račanske povelje“, „Zlatnog bestselera“, „Vitalove“ nagrade, nagrade Narodne biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za 2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade „Borisav Stanković“.
Приповетка из ове збирке која ми је посебно привукла пажњу је ,,Месец над тепсијом". Ево пар речи о њој: -чудесна приповетка попут бајке која говори о трајности приче, животу, смрти, моћи маште и љубави једног деде и унука. Главни јунаци ове приповетке су деда и унук који полазе на узбудљиво путовање до ивице света, где се у паралелној причи открива и невероватна историја живота славног војсковође Александра Македонског. Маштовити деда и вечити дечак, који је свој дом обојио најлепшим бојама, у којем је прича нарастала попут хлеба, упознаје свог унука са смислом приповедања и живота уз подсећање да је свет некада био тепсија обрубљена приповедањем, а прича је становала на ивици света. Тако њих двојица крећу у поход који паралелно прати прича о последњим данима живота Александра Македонског. Он је након многобројних похода и освојеног целог света запао у тешку болест због тога што није имао шта више освојити. Лек за његову болест открива мистериозни старац са совом ушаром на глави и речима да није освојио ивицу света. Међутим, тајне ове приповетке откривају се посредно тек на крају приче. Сазнајемо да је старац весник смрти који Александра Македонског, али и деду одводи на онај свет. Ивица света је симбол загробног простора који је неосвојив, а смрт једна велика илузија која се човеку чини мрачна. Тако нам ова приповетка оставља многобројна питања за тумачење и порука, а једна од њих је да никада није лако изгубити вољенуо особу, али она наставља да живи кроз сећање њених потомака и причу која је вечна, а то је управо онај аманет који деда оставља унуку на чивање.
Дуже сонячна, тепла і легка збірка новел. Проза Петровича легка і повітряна, прозора і затишна. Ніби заплющивши очі стоїш під теплим літнім сонцем, тебе обвіває легенький бриз... Його „Острів“ побудовано зі слів, снів, спогадів, випадково підмічених цікавинок і буденностей, автобіографії і казки. Тут і справді є повість, в якій родина насипала собі острів посеред океану з самих лише сновидінь. А в іншій новелі пара може створювати зі слів все, від намиста й запіканок до щастя. Магічний реалізм в усій своїй красі. Звісно, навіть літнє небо ні-ні, та й закриється хмарами. Так і тут, деякі оповідання такі щемливі і сумні. Дідусь вирішує, що він більше не потрібен родині і поступово перебирається до підвалу. Юнаки їдуть на війну. Інвалід все життя слухає одну й ту ж мелодію, намагаючись передати послання богу. Але все ще тихо і журливо, без непотрібного драматизму і патетики. Просто так і є. Можливо, є шанс зробити так, щоб було менше. Ото й усе. Збірка хоч маленька, але читалася у мене досить довго. Її хочеться розтягнути, повигріватися під її теплом. Ось це — справжня легкість буття! :) Палко рекомендую!
Оце щойно дописавши, зрозуміла, що у Петровича я колись давно читала й іншу книгу, яка теж мене цілковито зачарувала — „Книгу з місцем для побачень“. Мрія книгоголіка) Але це вже зовсім інша історія, як-то кажуть ;)
Неймовірна збірка оповідань. Вони химерні, сумні, дивовижні, чудернацькі. Згадаю деякі. «Из Хроники Тайного Соощества» розповідає про творчих людей, які змушені таємно зустрічатися в картинах художника і вже там декламувати поезію, виступати на сцені, писати, грати на музичних інструментах. «Слова» - про розсипані довкола слова, які створюють цілий світ. «Пам’ятник» історія пам’ятника, його тіні, ставлення до нього людей, як метафора політичних переворотів. «Случай на Балканской» як дідусь дуже сильно хоче купити квиток до Белграда, хоча сам живе в Белграді, і всі інтерпретації цього. «Все, что я знаю о времени» мощно розказані клаптики цілого життя через призму різних годинників. Відчуваю смуток і зачудування. Шукаю фанклуб Горана Петровича, щоб туди записатися.
"Читамо за Наду" Писац који опчињава сваком књигом. Неко је написао да је настављач дела Милорада Павића. Ова звирка приповедка враћа приповедача у свет детињства . Његове приче чине овај свет бољим местом јер су испуњене љубављу , сновима и надом.
This entire review has been hidden because of spoilers.