What do you think?
Rate this book
Mamac, Cink
Hardcover
Published January 1, 2015
22 people want to read
About the author
David Albahari
115 books133 followersDavid Albahari (Serbian Cyrillic: Давид Албахари, pronounced [dǎv̞id albaxǎːriː] was a Serbian writer. Albahari wrote mainly novels and short stories. He was also a highly accomplished translator from English into Serbian.
Albahari was awarded the prestigious NIN Award for the best novel of 1996 for Mamac (Bait). He was a member of SANU (Serbian Academy Of Sciences And Arts).
Albahari was awarded the prestigious NIN Award for the best novel of 1996 for Mamac (Bait). He was a member of SANU (Serbian Academy Of Sciences And Arts).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
January 21, 2024
— Не знам због чега је тако морало да буде, али тако је било. Најбоља ствар коју човек може да научи у животу јесте да постоје тренуци када не треба постављати питања. Ћутиш и памтиш. Оно што је у теби нико не може да ти одузме, а оно што је изван тебе свеједно није твоје.
Роман за који је Албахари добио Нинову награду 1996. године и који се од скоро налази у програму за лектиру за осми разред, отвара вечно питање живота и смрти, посматра, анализира и грли фигуру мајке, покушавајући да је отргне од заборава и коначне смрти, критикује ратно време, људе који скупљају предмете и везују се за исте, као да живот стаје у материју и да се од пропадања може отргнути.
Преслушавајући касете на којој су снимци разговора са својом покојном мајком приповедач се сећа тренутака у којима су настали, најпре вођен жељом да сачува од заборава тек преминулог оца, да би се постепено открио мотив чувања мајке од заборава, слушајући о њеном животу и сећањима које је у себи чувала све док није преминула.
,,Да би ушао у себе, мораш себе да преврнеш као рукавицу, као чарапу из које вадиш лоптице згњеченог конца.”
Слушајући глас своје покојне мајке, далеко од родне земље, приповедач улази дубоко у себе суочавајући се са оним што је прогутало време, научена снага и утеха заборава. Мајка је била и остала до самог краја фигура јачине, фигура која не стаје, фигура која рађа љубав, фигура која покрива све укућане, и најзад — фигура која не може никада умрети коначном смрћу.
Чак и када су сви кофери спаковани, и док лежи у болничком кревету показујући прстом негде ка ћошку у ком се не налази ништа, то мајка немо говори — види, одлазим тамо где нема рата, мртвих мужева, мртве деце, тамо где влада мир, тамо где живо око не слути живот, и чекам. Чекам тебе. Са осмехом и оним истим вечито немирним рукама који вазда нешто стварају.
Ово је роман који је довољно само једном прочитати. Он није узбудљив. Он нема конкретну радњу. Његово приповедање је изувијано и реченице су често конфузне. Ипак, ово је роман о мајци. О тој фигури која рађа и којој вечно припадамо и чија смрт никада није коначна.
Роман за који је Албахари добио Нинову награду 1996. године и који се од скоро налази у програму за лектиру за осми разред, отвара вечно питање живота и смрти, посматра, анализира и грли фигуру мајке, покушавајући да је отргне од заборава и коначне смрти, критикује ратно време, људе који скупљају предмете и везују се за исте, као да живот стаје у материју и да се од пропадања може отргнути.
Преслушавајући касете на којој су снимци разговора са својом покојном мајком приповедач се сећа тренутака у којима су настали, најпре вођен жељом да сачува од заборава тек преминулог оца, да би се постепено открио мотив чувања мајке од заборава, слушајући о њеном животу и сећањима које је у себи чувала све док није преминула.
,,Да би ушао у себе, мораш себе да преврнеш као рукавицу, као чарапу из које вадиш лоптице згњеченог конца.”
Слушајући глас своје покојне мајке, далеко од родне земље, приповедач улази дубоко у себе суочавајући се са оним што је прогутало време, научена снага и утеха заборава. Мајка је била и остала до самог краја фигура јачине, фигура која не стаје, фигура која рађа љубав, фигура која покрива све укућане, и најзад — фигура која не може никада умрети коначном смрћу.
Чак и када су сви кофери спаковани, и док лежи у болничком кревету показујући прстом негде ка ћошку у ком се не налази ништа, то мајка немо говори — види, одлазим тамо где нема рата, мртвих мужева, мртве деце, тамо где влада мир, тамо где живо око не слути живот, и чекам. Чекам тебе. Са осмехом и оним истим вечито немирним рукама који вазда нешто стварају.
Ово је роман који је довољно само једном прочитати. Он није узбудљив. Он нема конкретну радњу. Његово приповедање је изувијано и реченице су често конфузне. Ипак, ово је роман о мајци. О тој фигури која рађа и којој вечно припадамо и чија смрт никада није коначна.
Displaying 1 of 1 review