Прелест

by Filip Grbić

Реч прелест у најужем смислу можемо одредити као духовну обману, односно скретање душе с правог пута ка путу лажи и гордости. Главни јунак у роману, Максим Туманов, непрестано је у потрази за леком који ће ублажити његове унутрашње болове, залечити душевне ране и омогућити му да бар на тренутак буде спокојан. Емил Сиоран би то назвао сањалачким стањем егоизма, али пре би се могло рећи да Максимов поглед на свет вуче ка ничеовском песимизму снаге – његове интелектуалне склоности ка страшном и неугасива жеђ за животом заправо проистичу из изобиља снаге, здравља и ведрине.

Главни јунак се бори са самим собом док га страсти отимају једна од друге, ковитлају и онеспокојавају. Прелешћен човек је преварен човек, јер лажна духовна стања подсећају на истинска, па се човек у њима лако заплиће. Максим Туманов је јунак XXИ века – он вапи за смислом и за лепотом, али истовремено је уморан и резигниран, јер је разапет између страсти и разума, спокоја и неспокоја. Тражећи смисао живота, он покушава да пронађе одговор на питање да ли постоји излаз или је сваки излаз у животу заправо нови улаз.

„Ко мисли да проза не сме да мудрује, али не зазире од тешких мисли, може Прелест да чита са страшћу.“

224 pages, Paperback

Published January 1, 2018

About the author

Филип Грбић је рођен 1984. године у Београду. После завршене Треће београдске гимназије диломирао је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Предаје филозофију, ради као библиотекар и бави се књижевним превођењем.

Reviews

[Milan]

Nema bolje prilike za generacijsko okupljanje od sahrane. „Svi su tu kao nekada, čuje se pesma pohlepnih popova…“ A upravo jednom ovakvom svečanošću započinje roman „Prelest“ mladog srpskog autora, već ovenčanog nagradom „Miloš Crnjanski“ za prvi roman, Filipa Grbića.

Sahrana druga koji je izvršio samoubistvo je divna prilika da se susretnu stari prijatelji, da se svi ponovo vide, izogovaraju, procene koliko su se ugojili, oćelaveli, duhovno i fizički propali, koliko se životni neuspesi ocrtavaju u njihovim najnovijim borama i velikim podočnjacima. Čini se, ipak, da su ovaj put sve oči pune prezira i osuđivanja uperene samo u jednu osobu. Da, da. U pitanju je upravo protagonista ovog romana. Maksim Tumanov, lično. Viktorov najbolji prijatelj. Toliko su bili dobri ortaci da Viktorova majka ne želi ni da ga pogleda, a i ostali su veoma suzdržani kada je u pitanju komunikacija sa ovom personom.

Kako je Maksim zaslužio sav ovaj prezir i sveopšte gađenje? Na koji način je odigrao ključnu ulogu u Viktorovom propadanju i konačnom padu na visoku granu drveta na kojoj se obesio? Šta je to tako specijalno loše u mladom profesoru filozofije iz ozbiljne i pristojne građanske porodice? Ništa! Apsolutno ništa je sve ono što se nalazi u njegovoj duši. Budući da priroda ne podnosi prazan prostor taj vakum unutar Maksima ispunjen je bolom. Čist i nepatvoren bol depresije i očaja godinama se širi Maksimovim telom. Bol koji iscrpljuje.

Maksim neprekidno traga za nekim antiseptikom koji će izlečiti njegove rane ili, makar, ublažiti neizmernu bol. Alkohol , droga i neobuzdani seks u koje Maksim, makar, za trenutak, traži spas ne mogu da mu pomognu da prestane da oseća šta (ne) oseća. Osim autodestruktivnog ponašanja kojim uništava sve svoje šanse i potencijale, ovakvim životnim stilom na dno povlači svakoga ko mu se previše približi. I Viktor je jedna od plivača i mulju života kojeg je Maksim povukao na dno. Drugi su imali sreću da se na vreme distanciraju od ovog egocentričnog nosioca svih boli ovog sveta.

Nedugo nakon Viktorove sahrane na vrata Maksimovog života zakucala je dekadentna prošlost u vidu ćerke tinejdžerke. Kao plod jedne od hiljadu i jedne sulude noći ćerka je prava novost u njegovom životu. Zbog ove novosti vredi se potruditi, dekontaminirati, ozdraviti i krenuti na pravi put. A tu je i nova devojka, stara poznanica sa terapije, koja je puna razumevanja i tolerancije prema njegovim destruktivnim inhibicijama, kao i znanja kako da se sa njima uhvati u koštac.

Čini se da je pred Maksimom čitav jedan novi život. Sve je konačno savršeno i normalno. Zašto onda ne bi prestao da uzima lekiće koji ga jedini održavaju na površini?

Osnovni problem koji sam imao sa ovim romanom jeste što sam imao snažan osećaj da sam autor nikada nije doživeo duboku depresiju, dekadenciju i roditeljstvo o kojima piše. Nekako mi sve to deluje površno, kao zbirka opštih mesta, kao da je depresija ubačena jer je u pitanju kul tema. Jednostavno, delovalo mi je neubedljivo. Sporedni likovi su jednodimenzionalni i služe samo da daju podršku protagonisti, što dodatno pojačava osećaj neubedljivosti.

Ono što je dobro u vezi sa romanom „Prelest“ jeste stil i način pripovedanja. Filip Grbić odlično vlada stilom, jezikom i rečenicama. Jednostavno poseduje tu moć da uvuče čitaoca u priču i da ga ne nikada ne pusti. Na primer, uz ovu knjigu sam čitao još dve. I dok sam čitao jednu od te dve druge knjige pitao sam se gde su, zaboga, oni junaci… Bio je potreban trenutak da se dozovem svesti i da shvatim da ti junaci nisu iz tog romana kojeg upravo čitam već iz Grbićevog. Znači da ima tu spisateljsku moć i veštinu da „navuče“ i uvuče u priču, da te ne pušta da je napustiš, čak i kada je više ne čitaš. Takođe, u romanu postoje sjajni delovi u kojima autor na sjajan način secira i slika društvenu stvarnost. To su mesta na kojima briljira jer je on definitivno mnogo više filozof (ne samo po obrazovanju i vokaciji), nego bludnik i depresivac.

Nisam pročitao njegov prvi roman, pa ne mogu da upoređujem, ali slobodnu mogu da kažem da, uz pravi i srećniji izbor teme, Grbić može da se u budućnosti pokaže kao jedan od (naj)boljih autora naše književne scene.

Ovoj knjizi sam posvetio poseban tekst koji možete pročitati na ovom linku: http://www.bookvar.rs/prelest-depresi...

[Esteban · Rating 3 out of 5]

Mešanje filozofije za početnike i nedovoljno autentičnih scena orgijanja i drogiranja, nije za mene predstavljalo dobar spoj u ovom romanu.
Iako je Filip Grbić - jasno je - i obrazovan, i talentovan i pametan, tematski ovaj roman zapravo ne dozvoljava da se na adekvatan način vide ključni kvaliteti ovog autora.
Sve deluje prilično na silu, glavni junak ne budi ni simpatije ni gađenje. Zapravo ne budi nikakve emocije. Repetitivnost njegovog propadanja, jednostavno postaje dosadna posle nekog vremena, a pojedina rešenja u zapletu su neuverljiva i dramaturškim jezikom rečeno: moguća, ali ne i verovatna.
Iako se roman otvara na veoma potentan način - okupljanje stare ekipe na sahrani jednog od prijatelja - nakon toga zapravo čitamo mnogo različitih priča i epizoda, nepotrebnih ponavljanja sličnih scena, koje za svrhu imaju da nam približe naratora i glavnog junaka. Međutim, mi o njemu saznajemo sve na prvih 50 strana. Sve kasnije je samo potvrda istog i onoga što već znamo. Samim tim, nije previše uzbudljivo.
Moja preporuka za Filipa Grbića bi bila da se više bavi temama u kojima može da pruži autentičan pogled i likove ispunjene sa više života, a manje ideja.
Kvalitet romana su svakako brojne vrlo lepo napisane i promišljene sekvence koje povezuju radnju u romanu sa aktuelnim životom u Srbiji na način koji je dovoljno jasan, ali ne i dnevno politički i banalan.

[Quiver · Rating 3 out of 5]

Šta je to prelest?

Knjiga indirektno polazi od pretpostavke da većina čitalaca ne poznaje tu reč, pa zato se i na prvoj stranici nalaze dva citata koja služe da nam tu reč malo približe, onako akademski. Roman koji sledi služi da nam tu reč podrobno objasni, pa potom i dočara što približnije. Toliko približno da se u nekom trenutku zapitate odakle vam tam mučinina u stomaku.

Pripovedanje počinje upečatljivo, razornim događajem koji obeležava ostatak radnje, mada je teško reći da ono što sledi ima radnju. Radije bih to nazavala sve manje i manje smislenim ringišpilom sa koga slabo kada silazi glavni junak, profesor filozofiju u srednjoj školi. Bludničenje, drogiranje i mentalne bolesti—nećete se prevariti u proceni ako toj kombinaciji dodate još po nešto tog tipa. Glavni dodatak mešavini je doza filozofije koja drži knjigu da se ne raspadne u razuzdane deliće i svemu daje donekle apsurdan, kvazi-intelektualni ton.

Zanimljiva kombinacija sa pomalo banalnim krajem.

[Srđan Vidrić · Rating 4 out of 5]

Moj prikaz ove knjige možete pročitati ovde - https://medjutim.dnk.org.rs/filip-grb...

[Наташа · Rating 3 out of 5]

Често себе изненадим. Овај пут, изненађење, беше оваплоћено у лику - ни мање, ни више, него - Слободана Антонића.
Антонић, с мета-позиције, (за)уман, каквим га је Бог дао, брани младог поету од феминисткиње, упослене на Јавном медијском сервису, која се декларише као књижевна критичарка.
Дотични одбрамбени спис ми је проследио мушкарац којем тешко могу да кажем "Не" (авај, шта би на ово рекле феминисткиње? 😳), па сам узела да прочитам роман о којем, Антонић и ини, диване.
И...?
Почетак беше обећавајућ. Млађахни Грбић је талентован, образован, стилски примамљив - увлачи вас у причу и не допушта вам да књигу одложите.
Али, након почетног одушевљења (као у фази заљубљености), долази до отрежњења.
Ученик одликаш, након блиставе каријере, пропада на првој години студија - - на то ми личи средина романа и његов крај.
Управо из тог разлога, 3 звездице одлазе за овог младог момка који, свакако, завређује пажњу.. Мислим да поседује потенцијал, али да би требало далеко озбиљније да се посвети писању.. Ово су тек цртице.. Слатке, али недовољно разрађене.

[Uroš Đurković · Rating 2 out of 5]

Dobio sam tačno ono što sam očekivao.

[Nataša · Rating 3 out of 5]

Veoma mi je žao što je malo pažnje posvećeno pojašnjavanju psihološkog stanja glavnog lika. Jasno je da mu je teško, mučno, i takva je atmosfera u čitavoj knjizi. Jedino nije jasno zbog čega.

[Кристина Квашчев · Rating 5 out of 5]

"Ја сам одговоран за оно што говорим на својим часовима, али нисам одговоран за то како ће моји ученици схватити оно што ја говорим." Па, прилично лично сам схватила ово дело, али, не би за то требало да кривим аутора, зар не? Да сам је ја писала, вероватно бих се и сама обесила. Аутору свака част, али бих желела да више не напише такву књигу.

[Jelena Antic · Rating 4 out of 5]

Nešto potpuno drugačije. Realna priča o mladiću koji se teško pronalazi i ne želi da prihvati realnost, zato beži u svet alkohola i droge.

[Faust · Rating 5 out of 5]

Ima nečeg neobjašnjivo sirovog i neposrednog u ovoj priči, izvesnog osećanja žalosti koje ne popušta od prve stranice.

Žalosna je mladost likova koje pratimo, rasplinuta u ništavnost slabošću tela i zaostalošću duše, izopačenim strastima... Alkohol, žuč i ejakulat što se vrtlože, skrnave sve što je u čoveku čisto i naivno.

Žalosni su pokušaji ovog nakota sladostrašća da žive dostojanstvene živote profesora, menadžera, supružnika i mnogih drugih maski što neizbežno obljube lice kao pijavice onda kad čovek trepne i izađe iz tunela mladosti u jedan sasvim veštački svet gde se mere titule i bankovni računi, gde beskrajni nizovi binarnog koda diriguju jadnom orkestru živih.

Žalosno je Viktorovo telo što visi sa grane crnog jasena, ispošćeno i opoganjeno, dok ga miluje poskok kao da objavljuje "Ova vreća humusa je ponovo naša! ...Et in pulverem reverteris!"

Žalosne su cipele čika Baneta, kao i slike njegove porodice, i dani koje provodi sam u svojoj glavi, postavljen na portirnicu staklenog obeliska kao komad nameštaja, kad već u poslednjem činu svog komada nikako drugačije ne može doprineti predstavi. Nisu bitne priče koje deda ima da ispriča unuci, niti njegovo puko prisustvo, bitan je niz nula i jedinica koji može da isprosi od svoga poslodavca ne bi li nesrećnom izdanku svoje loze stavio na uzglavlje par crvenih novčanica. Samo se to računa, samo ga zato trpe.

Žalosni su ovi dani gde majka Evropa pati pod invazijom svetova koji nedostatak svog kvaliteta i kulture nadoknađuju zverskom vitalnošću i besomučnom reprodukcijom; a sve usled apatije i uskih nam prsa u kojima je davno zgasnuo θυμός. Naša je sramota ako od celog kanona našeg veličanstvenog kontinenta ostane samo fusnota u hronikama budućnosti da objasni kako smo bili bledolika vrsta što je terorisala svet par milenijuma pa onda skončala u sveopštoj impotenciji tela i duha.

Eto, sad imate ideju o tematskim okvirima knjige, ali ta ideja nipošto nije sveobuhvatna, u pitanju su samo slike koje sam ja poneo kao najupečatljivije.

Moram pomenuti kako me je eksplicitna priroda teksta podsetila na Krvavi Meridijan, s tim što kod Makartija čitalac utrne i shvati ekstremno nasilje kao integralni deo pejzaža, kao one sitne zvuke što se čuju ispod tonova violončela koji rezultuju iz neizbežnog mehaničkog delovanja prstiju na žice; dok prljavi jezik Prelesti ni jednog trena ne srasta elegantno sa samim romanom, već štrči odvratno i pakosno, ne dopustivši čitaocu da zaboravi ponor što se otvara u grudima ljudi kada ih napusti božanska iskra.

Šta ostaje na kraju? Možemo li se mi smrtnici oprati za života ili to blaženo oslobođenje čeka tek u zagrobnim vodama Aherona i beskrajno milosrdne Lete?

Očekivao sam katarzu, onaj strašni pad u ruke živog boga o kome govore hrišćani, ali još nisam siguran da li je to ono što se desilo na poslednjoj stranici.

Ovo je svakako jedan promišljanja vredan narativ, i ne preostaje mi ništa do da se bacim na prelistavanje pasusa koje sam obeležio za retrospekciju.

[ａｎａ · Rating 3 out of 5]

Procitana u dahu, ali ostaje utisak da je knjiga nedovrsena, neobjasnjena. Nesto fali.

[Nebojša Petković]

Prikaz uskoro :)

Термин Прелест потиче из светоотачког речника и представља стање духовне самообмане. Прелешћен човек је онај који о себи гаји високо мишљење у погледу духовности, док је заправо на савим кривом путу. Неретко се та обмана у његовом уму, али и према неискусној околини, манифестује на начине најближе чуду, што је, у ствари, тужан и често застрашујућ плод демонске симулације божанске благодати. У ширем смислу, то је човек који обмањује себе и друге, живећи у свету илузија за које верује да су стварност.
За роман Филипа Грбића сам, током читања, често помишљао да би могао бити називан и другим именима из тог богатог, а за обичан свет заборављеног речника, као што су Униније (очајање), Сумашедши (полудели), Ђавоиман (опесднут) или просто Страст. Ипак, термин Прелест је добро одабран, јер не говори искључиво о том дијаболичном стању које можда најпотпуније описује свети Игњатије Бранчанинов у својој књизи Пут прелести и пут смиреноумља, супротстављајући ове две крајности, већ је у дотичном случају свеобухватнији и изражава више од проблема појединца.
Максим Туманов, који нам се обраћа у првом лицу, па се лако поистовећујемо с њим или њега поистовећујемо са аутором, човек је пријатне спољашњости и невероватне, готово аристократске, харизме. У исто време он је најдисфункционалнија особа коју можете да замислите и сва његова спољашњост јесте брижљиво изграђена фасада око потпуно руинираног ентеријера (Окречени гробови - Матеј 23, 27). Упознајемо га у драматичном тренутку – након што сазнаје за самоубиство најбољег пријатеља из младости, кога је, узгред буди речено, последњи пут видео када га је и отерао од себе.
Наставак прати хладан и наоко безосећајан тон који нас полако упознаје са околностима Викторове смрти, али и односом осталих заједничких пријатеља и Викторове мајке, према њему. Мешавина равнодушности и цинизма, којом одбија неизговорене или логореичне жаоке, са друге стране открива рањиву душу која се на тај начин брани. На први поглед осећате сажаљење према толиком неразумевању, али то је варка. То је обмана коју на нас пројектује протагониста, најпре обманувши себе. Но, смрт је тачка прекида колотечине и обмане у којима живи последњих година. Сасвим нормално...
И поред шарма и неспорне интелигенције код Максима Туманова ништа није нормално. У ствари он је изнутра потпуно растројена особа која привид нормалности оджава лековима прописаним од психијатра, кријући, како сам каже „душу изопачену од страсти“. Када смрт пријатеља с којим је делио историју необузданог хедонизма, прекине стање суздржане меланхолије и квазинормалности, за Максима се поново отвара свет паклене разузданости. Свет који је такође средство умиривања унутрашњег бола, али са деструктивним последицама, како по његову околину, тако и по њега самог.
Стални скокови између врло утемељених и друштвено ангажованих ставова протагонисте (и аутора) и сумануте аутодеструкције, само су привидно супротстављени, јер су и једни и други потрага за смислом у времену које бисмо свеукупно могли именовати прелешћеним. Хедонизам и страст су императив и идеал модерног друштва које све своје забашурене грехове и сав смрад загнојених рана, камуфлира комформизмом и трком за задовољавањем најнижих порива. А они, пориви, су гладне звери, како то и свети оци веле, које се никад не могу заситити, већ су гладније, што их више хранимо. Исти је случај и са Максимовим страстима. Колико на почетку стајемо на његову страну, по природи поистовећења, правдајући његове слабости и надајући се превазилажењу (јер нам аутор за тако нешто даје наду, као што је живот нуди Максиму), толико смо на крају згрожни природом која пројављује више демонског него људског у себи.
Иако ми се на почетку чинило недослаедним то истовремено потенцирање оштрих друштвених запажања протагонисте, са његовим одсуством слободне воље да се одупре аутодеструкцији, проницљивости за коју је потребно отргнути се матрици коректности, док у исто време то није могуће на нивоу нагона, како је књига одмицала, увидео сам да је ова дихотомија заправо најпоштенија. Она је искрена до мере исповести (не мислим да је то аутор директно доживео, иако је немогуће бити аутентичан на папиру без одређеног искуства), јер не гради иделистичку слику, већ оцртава понор између оног што бисмо желели да будемо и онога што јесмо. Као код светог апостола Павла: „Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним“ (Римљанима, 6.15).
Не могу да кријем да су ми ауторови политички и социолошки ставови који провејавају на маргинама приче итекако блиски, те да ми прија његов хумор (циничан и надмен, што је одлика времена и посебан вид наше опрелешћености и губитка невиности). У том смислу, ово је делимично штиво политичке некоректности, будући да је наше друштво наштеловано на либералистичке догме чак и када су се оне убајатиле тамо одакле су потекле. Зато овакви романи, мада написани јасним и бритким стилом, а не мање изражавајући дубоке и битне теме за појединца и друштво, тешко могу завредети извикане награде попут Нинове :)
Прилично сам се осмехивао читајући одређене реченице и наилазећи на поједина места, проналазио себе у неким цитатима (као онда када Максим на себе примењује причу о сејачу и семену). Реченице које исписује Филип Грбић су пуне живота, чак и кад су ироничне и дрске или пак описују поноре пада. Овог пута, без патоса, издвојићу једну која описује не тако пријатан сусрет са људима из табора на који нас либерална идологија стално навикава до нивоа менталног силовања: „Спонтана каква јесте, природа је увек селективна и хировита, може се чак рећи да је аристократски настојена, али као таква, природа нужно представља непобедивог класног непријатеља свих еманципованих дегенерика“.
Нисам сигуран да ће се ова књига свидети свима, мада знам многе којима би могла. Без обзира на јасне друштвене позиције које аутор заузима, а које не деле сви, она ипак говори о свима, а саживљавање са несрећом појединца у бездушном свету чудовишне динамике, јесте њена главна одлика. Оно што ово дело, за мене, чини посебно вредним, јесте његова крајња нада, која га толико разликује од мора распрострањених критичких осврта што излаз ипак не виде. Максимова прелест није напросто испарила, као што ни наше неће, али се за њу лек може наћи само на најопробанијем попришту живота – у заједници. У заједници пријатељаства у коме се налази опроштај, у заједници породице која никад није идеална, али је једина лековита. Сузе очишћенја којима овај роман завршава нису банална патетика, нити олако спирају свако непочинство и ожиљак, али јесу насушна потреба сваког од нас како бисмо преживели.
Моја најискренија препорука

[Marko Kovač · Rating 4 out of 5]

"Прелест је самообмана погорђених хришћана који умишљају да су непорециво на Божијем путу, јер им се јављају лажни знаци духовне висине – укључив и одобравање околине. То само учвршћује њихову гордост, а она води у пропаст. Прелест је сваки живот у лажи, свако прихватање лажи за истину, због чега она погађа не само монахе и подвижнике, већ све људе."

Главни јунак, уједно и приповедач, професор филозофије Максим Туманов осећа необуздану потребу да подели са читаоцима дубину својих падова и илузорност својих успона. Крхка стабилност његовог свакодневног живота почиње да се руши када он, на самом почетку романа, сазнаје да је његов најбољи пријатељ из младости Виктор Јокановић извршио самоубиство.
Глав��и јунак у роману, Максим Туманов, непрестано је у потрази за леком који ће ублажити његове унутрашње болове, залечити душевне ране и омогућити му да бар на тренутак буде спокојан. Тражећи смисао живота, он покушава да пронађе одговор на питање да ли постоји излаз или је сваки излаз у животу заправо нови улаз. На том путу самоспознаје, он све дубље срља у пороке, разврат, самољубље.

Роман сам прочитао у даху и дубоко га проживео. Питка нарација, широк каталог живих епизодних ликова, који су мајсторски оцртани, па се тако чини да је и наша стварност тачна, иако би се многима који је нису искусили учинила као фикција, претеривање, скуп бизарности. Реченице нису стереотипне, техника приповедања одлична, ниједног тренутка ми није било досадно, дословно роман нисам могао да испустим из руку. Све време док сам читао роман, нисам могао да се не запитам, колики егзистенцијални бол осећа главни јунак. Можда ће некоме звучати чудно, али иако је Максим такав какав је- саможив, неодговоран, поводљив, подмукао, ипак сам до самог краја навијао за њега.

Грбићеви јунаци, с једне стране, упорно проглашавају лаж за истину и дубоко су потонули живећи у лажи. С друге пак стране, неки од тих јунака имају и истински саблажњива и обмањујућа духовна искуства – попут Максима који, пошто прода ауто, а новац однесе деци у Звечанској, чује небеску литургију, да би се, с временом, такви доживљаји почели мешати с „крајње недоличним и опсценим представама о Исусу, Богородици и апостолима, које су (му) лебделе пред очима."

Грбић дубоко промишља о епохи у којој живимо, о проблемима са којима се модеран човек данас суочава. Вешто осликава дух времена и унутрашњу динамику раслабљеног појединца, безнађе, безидејност, жртву борбе баналности и страсти наспрам духовне глади. Грбића често пореде са Мишелом Уелбеком, са којим дели суморно осећање пропасти појединца у свеукупној пропасти европске цивилизације. Евидентно је да човек и културе широм света пропадају. Филип се ту зналачки надовезује, али ипак остаје свој. Управо то ценим и поштујем, бити оригиналан, остати доследан себи.

"Дато ми је да видим оно што је узвишено, али ми није дато да се попнем до тог узвишеног, ког ипак никако не могу да се отарасим, јер га видим јасније него што видим предмете који ме окружују."

"Међутим, ја нисам трезан чак ни када се уздржавам од пића. Моје емоције су вечито у расулу и зато све посматрам кроз призму својих поткупљивих заноса, било да ме они воде у одушевљење или у очајање."

"Народ који се одрекне свог културног идентитета чини нешто до те мере самоубилачко да се може упоредити једино с отварањем граница пред најездом припадника других народа и култура."

"Народ који диже руке од својих митова чини политичко самоубиство ма колико да се труди да то одрицање увије у рационалне и прагматичне оквире."

"Изопачена свест не може да живи без неке до малоумности поједностављене представе о непријатељу. Ти људи не сањаре о помирењу међу завађеним народима или о бескласном друштву: предмет њихових садистичких фантазија су вешала, стрељачки водови и голи отоци."

"Нерон је запалио Рим да би себи дочарао како је изгледала Троја у пламену. Да ли то значи да не треба више да читамо Хомера?"

„Ја сам одговоран за оно што говорим на својим часовима, али нисам одговоран за то како ће моји ученици схватити оно што ја говорим."

"Треба се дочепати неке нове илузије, захваљујући којој ће живот поново постати могућ."

"Прошлост ме више не узнемирава. Све што се икада догодило- морало је да се догоди јер ме је све то водило ка овом тренутку."

[Knjiškimoljac · Rating 5 out of 5]

Neverovatan roman i stil autora! Ruminacije su bile predobre, ali ovo je još bolje! :0 Neka mi neko kaže da Filip Grbić završava još neki roman! Ono što mi se najviše svidelo: praktični filozof, načitan, inteligentan, književni stilista, "nadreligijsta" (njegov odnos prema hrišćanstvu je iskren i intiman, a opet objektivno ispravan), inovativnost tema o kojima piše (psihološki problemi savremenog čoveka (Odisej 21. veka koji je otputovao iz svoje duše i luta po prostranstvima uma)). Značajno je to što se u romanu pokreću važni problemi današnjeg društva: sistem obrazovanja, razvoj političkih aktivista prekrivenih velovima aktuelnih reči (npr. 'feminizam'), rastrojstvo institucije braka, falsifikovanje ličnih dokumenata/rezultata, nagli razvoj psihologije/psihoterapije i korišćenje sedativa kao "popravljača života" (a u stvari isprazno uzimanje novca i ubijanje ličnosti), ispraznost (začetak života/deteta besmislen pored života koji(m) živimo) i glavna tema: samoobmana kao borba za tračak nade u svakodnevic, kao opravdanje za sve užase koje smo pročitali, videli ili možda doživeli.

[Mirjana Dimitrijevic · Rating 3 out of 5]

Više sam očekivala od ove knjige. Mislila sam da će biti jedna kvalitetna psihološka drama, ali se ispostavilo da je samo solidna. Radi se o depresivnom muškarcu, njegovom duševnom bolu i duhovnoj praznini, njegovim bezuspešnim pokušajima da bude srećan, njegovim strastima i slabostima.

Falila mi je motivacija za neke postupke glavnog junaka. Meni kao čitaocu nije bilo jasno zašto on oseća toliko veliki bol. Ili mi je tokom čitanja promaklo, ili je to ostalo nedorečeno da nagađam. Ljubavna priča mi nije bila dovoljno ubedljiva, kraj je zbrzan. Stekla sam utisak da je pisac žurio da što pre završi knjigu.

U svakom slučaju, daću šansu ostalim Grbićevim knjigama. Možda mi se više dopadnu.

[Anđa Denić · Rating 4 out of 5]

Razvila sam čudan odnos sa Maksimom, glavnim likom romana. Na trenutke razumem njegove stavove, recimo kada poredi psihoterapiju sa prostitucijom, kada kaže da glumi normalnost u društvu pričajući o inflaciji, novcu i politici u koje se ne razume ili kada govori da je u mladosti pogrešno smatrao da će ga saznanje osloboditi patnje. Postoje delovi Maksima koje ne mogu da razumem, specijalno scena kada se nalazi u društvu čoveka koji 20 godina nije konzumirao alkohol. Maksim tada insistira da čovek sa njima pije, što ovaj ne prihvata. Na kraju Maksim, bez znanja čoveka, sipa alkohol u njegovo piće.

[Danea Dana · Rating 4 out of 5]

Kakav haos od knjige, prica koja prati glavnog lika Maksima intelektualca, zavisnika od alkohola, droge i dosta toga, koji sam sebe kažnjava čim mu malo krene u životu. U jednom trenutku vam se gadi i okreće želudac, u drugom shvatate da je jadno ljudsko biće i saosećate za njega. Brza i zanimljiva priča, mahom patetična, pa u momentima budi nadu za drugom šansom i srećnim krajem. Neočekivani obrt, knjiga se čita za dan.

[Kiara Elis · Rating 2 out of 5]

Previse zamorna, na nekim delovima dakako zanimljiva ova knjiga govori o borbi coveka sa realnoscu, zeljama njegovog srca naspram razuma, ocekivanjima od samog sebe kao i o ocekivanjima koji drugi ljudi od njega imaju. Iako se bavi ozbiljnom tematikom ispricanom na neozbiljan nacin (sto jako cenim), knjiga me je odusevila jedino svojim imenom.

[Марко · Rating 3 out of 5]

Максим Туманов има проблем. Одбија га и привлачи ништавило. Прелест је брз, бистри роман који ће вас и насмејати и узнемирити. Поред демона са којима се Туманов бори, књига говори и о суноврату елите београдског славског колача, пардон појаса, те повратку и успону декаденције скоројевића. Хоће ли наш Максим преживети? Прочитајте Прелест и сазнајте.

[Isnilon Totoni · Rating 5 out of 5]

Nije loše, brzo sažvakana jedna Beogradska priča, zanimljivo je u svakom slučaju..

[Milena Jay · Rating 5 out of 5]

Gorko. . .ali opet za svaku preporuku.

[Jovana Kuzmanović · Rating 4 out of 5]

Dobra tema, sjajan glavni junak, čvrste rečenice, odlični filozofski momenti, meni dobar i kraj, mada vidim da ga mnogi kritikuju. Na stilu bi se moglo još raditi: neki važni delovi deluju zbrzano, dok se drugi preterano otežu. Kao tema borbe čoveka sa stvarnošću, očekivanjima, pa i vlastitim razumom, mislim da prilično dobro funkcioniše, pogotovo ispripovedano prilično jednostavnim, nepretencioznim jezikom. Da je malo strukturno i pripovedački sređeniji i da su sporedni likovi bar malo ozbiljnije obrađeni, bio bi ovo odličan roman. Ali, čak i ovako, opšti utisak je više nego dobar.

[Andrija Radulović · Rating 5 out of 5]

Filipe, zasto?

To sto pricas o firmi u kojoj radim, to i nekako da ti oprostim... :)

Moram da priznam da je knjiga ostavila na mene jako veliki utisak. Mracna je, depresivna, sve sto se lepo desi glavnom liku, on popije, posmrce ili otera od sebe. Mucaljiva, ali nekako ne mozes da je spustis, cita se u jednom dahu , sve preporuke.