Zabluda Svetog Sebastijana

by Vladimir Tabašević

Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao.

Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju.

Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.

Genres: Novels, Fiction, Serbian Literature

200 pages, Paperback

First published October 24, 2018

About the author

Vladimir Tabašević (1986) rođen je u Mostaru pod punim imenom Bošnjak-Tabašević Vladimir, od oca Hrvata i majke Srpkinje. Uoči građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, sa majkom prelazi u Beograd. Učiteljica mu u prvim razredima osnovne škole samoinicijativno iz imena briše očevo prezime Bošnjak. Autor je knjiga poezije Koagulum (2010), Tragus (2011), Kundak (2012) i Hrvatski kundak (2014) i romana Tiho teče Misisipi (2015). Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč (prezupc.com). Živi na periferiji Beograda.

Reviews

[M]

Nema zvezdice.
Nešto ovoliko besmisleno ne može da se oceni.

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 4 out of 5]

Uspjela sam je završiti taman na vrijeme, uoči večerašnjeg razgovora s autorom koji ću voditi u najvećoj instituciji kulture u našem gradu i šire. Detaljnije utiske ću, stoga, pisati sutra jer očekujem da će mi nakon večerašnjeg druženja neke stvari biti jasnije.

Ukratko, da je zahtjevan za iščitavanje i razumijevanje, jeste. Zaboravite, ako možete, na sve uobičajene i očekivane književne okvire. Tabaševićev stil je drugačiji, autentičan, upečatljiv. Ovo je roman o mnogo čemu: o stasavanju dječaka tokom rata i izbjeglištva, nakon raspada porodice, o osjećaju nepripadanja novoj sredini, o životu u siromaštvu, na socijalnim marginama, ali i o mnogim važnim pitanjima kao što su pitanja žrtve, lažnog milosrđa, pravdoljublja kao opravdanja za osvetu za pretrpljenu nepravdu, ali najviše od svega, ovo je roman o jeziku.

Tabašević ovo piše za svoju dušu, ispituje sopstveno shvatanje jezika, poigrava se, eksperimentiše,.. S druge strane, svaka riječ u njegovom tekstu ima tačno, pažljivo, unaprijed osmišljeno i mjesto i značenje. Pojedine metafore su izvanredne, zanimljivo je kako njegov mozak razmišlja, opaža i, konačno, imenuje i opisuje pojave oko nas. Jedno sasvim neobično iskustvo, jedan vrlo specifičan kvalitet doživljaja svijeta. Uz sve to, rekoh li da Tabašević posjeduje osebujen jezički korpus i nevjerovatan talenat služenja samim jezikom, ali je njegovo stvaranje daleko više od pukog nizanja slika i baratanja riječima.

Pazite sad, da budem potpuno iskrena. Da ovu knjigu nisam "morala" pročitati, vjerovatno bih odustala nakon četrdesetak stranica. O, kako mi je drago što nisam. Ne sudite o knjizi na osnovu korica, na osnovu slike koju mediji stvaraju o samom piscu, na osnovu vaših dosadašnjih čitalačkih navika i praksi, na osnovu prvih stranica i površnog čitanja. Ovo je knjiga koja se čita više puta zbog svog semantičkog bogatstva, ovo je knjiga od koje vam prokuha mozak poput motora automobila čije kapacitete dovedete do krajnjih granica.

Ako vas zanima kako je bilo na promociji, posjetite blog: https://sputnjik1.wordpress.com/2019/...

[Andreas S. · Rating 4 out of 5]

Roman je svakako vredan čitanja i mislim da neću preterati ako kažem da je u čitavim segmentima fascinantan. Ono što Tabašević čini s jezikom slično je stilu Herte Miler u romanima "Lisac je oduvek bio lovac" i "Čovek je veliki fazan na ovom svetu" - impresivno, snažno, teško i zabavno; to je tekst sa kojim se treba rvati i klati. Međutim, nakon dve trećine romana dogodio mi se isti problem kao i sa "Tiho teče Misisipi" i "Pa kao" - ili ja gubim koncentraciju (od tolike borbe, a želim da ostanem na nogama i da ne pravim pauzu), ili nastaje neka tekstualna šizofrenija koju ni odmoran ne bih umeo da ispratim. Druga zamerka se odnosi na utisak da Tabašević već treći put piše isti roman. To svakako ne znači da je u prva dva sve rečeno i da je ovaj bespotreban, ali je ovaj šablon sa dečakom, odrastanjem i ratom već dovoljno eksploatisan i mislim da je vreme za nešto drugačije.

[Tatjana Sarajlić · Rating 5 out of 5]

Prava jezička poslastica. Roman koji traži fokus sve vrijeme. Da se čita u dahu - ne može. Morala sam nekako ići lagano, da upijem svaki dio, da kraj nađem na početku. To što radi sa riječima stvarno nije mala stvar, na trenutak pomislim da im promišljeno traži mjesto, a onda u narednom času imam utisak da su se, eto, slučajno tu obrele. Definitivno vrijedan pažnje, a svakako i NIN- ove nagrade.

"Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita."

"Kad masku staviš, strah se najviše vidi. Uvek nas plaši ono što se najavljuje iza naizgled bezbrižnih lica."

"Svi ljudi, pisci, umetnici, izluđuju me, jer, nekako, znam, da u njihovim glavama teku misli koje su u skladu sa svetom, a ludilo je, baš, to kada misliš da tuđe misli teku bolje, lepše, tačnije, normalnije, nego tvoje što teku, da teku onako kako ti misliš da bi i tvoje trebalo da teku. Kad ne razumeš svoje misli, i greškom se bojiš toga."

[Uroš Đurković · Rating 4 out of 5]

(Ljubavna afera Crnjanskog i Herte Miler.)

Odavno nisam čitao nešto tako mračno, zagušljivo i uznemirujuće. Treba se izboriti sa ovim istovremeno smolastim, hrapavim i entropičnim tekstom.

On je i jedna neobična reinkarnacija lirskog romana; Tabašević je najubedljiviji kao pesnik, a čini se da je svoj prozni opus zasnovao upravo na ubijanju pesnika u sebi. Njegove rečenice se srču i donose nespokoj. Zato mu treba pristupiti oprezno, izboriti se da otpor ne preovlada.

Ovo je važna knjiga - znatno bolja od prethodnog Tabaševićevog romana - poetizovana ratna kaljuža, sentimentalna studija o mimoilaženjima i zlu. O jeziku. Čini se da je ponekad potrebno izmaštati sasvim novi jezik, da naše iskustvo daleko premašuje ono što može biti izrečeno. (Ponešto valja pročitati naglas, u leksici i ritmu krije se dodatan nespokoj, ali i lepota.) Shodno tome, posebno su upečatljivi momenti potekli iz prtljaga piščevog ličnog iskustva. Prvu celinu romana doživljavam tako kao beskrajno kondenzovanu poemu o teskobi - živim blatom iz koga naviru hipnotički (tumorni) ježevi, kao na koricama knjige. (I da - posebno obratiti pažnju na ježeve i sve njihove pojave, npr. na Sebastijana izbodenog kao jastuče za igle.→Novica Tadić).

Tu je takođe i pitanje taštine, ideologije, licemerstva, zloupotrebe, (ne)moći, odrastanja, ludila... Sumnja i kiselina zabluda. Sabor zabluda i batrganja.

Tabašević je poput kasapina koji oseća ogromnu strast prema baletu. Želeo sam da ovaj roman bude lošiji. Ali nije.

Drago mi je što se otvorilo jedno ogromno polje 'prepucavanja' vezanih za ličnost i delo Vladimira Tabaševića. U njima se umnogome nalazi produžetak upravo onoga o čemu je sam pisao.
(I netemeljna, zlonamerna čitanja su čitanja. Što ih ne opravdava, naravno.)

A ja ću, u međuvremenu, kao svaki površni duh, čekati da se konačno pojavi savremeni srpski roman koji će da pretraje trenutak u kome je nastao.

[Ivan · Rating 1 out of 5]

Druga strana ukaljane ninove medalje.
Drugi ekstrem na lestvici notornih gluposti koje se naziru u domaćoj književnosti.
Ne znam odakle pravo ovom da vodi bilo kakvu internet stranicu gde pljuje domaću kulturu kada piše knjige ko umobolni degenerik koji pokušava da emulira koju god spodobu on smatra vrednom divljenja.
Frapantno, degutatno, vređajuće, nezrelo, samozadovoljavajuće, smećarski, prazno, netalentovano govno od "romana''.
Netalentovana konjina je ovo napisala, slični njemu se ovom raduju, slični njemu su ovo nagradili, slični njemu su pali na ovu jevtinu šaradu.
Blaženstvo moje što nisam među njima

[Srđan Vidrić · Rating 5 out of 5]

Najveći problem u pristupu KNJIŽEVNOM stvaralaštvu Vladimira Tabaševića je, paradoksalno, NEKNJIŽEVNE prirode. Stiče se utisak da je o njegovom DELU nemoguće govoriti bez upućivanja u LIK. Otuda me i ne čudi činjenica da o NJEMU, a ne o njegovom DELU, najoštrije govore oni koji ga uopšte nisu čitali. Upravo zato me i rastužuje uverenje da bi se roman "Zabluda Svetog Sebastijana" dopao mnogima koji ga, zbog silnih predrasuda, nikada neće pročitati. Ja sam, recimo, pročitao sve što je napisao u prozi i bez ikakve naknadne pameti, zbog toga što je upravo za "Zabludu" dobio Ninovu nagradu, mogu sa sigurnošću da kažem da je ovo njegovo najbolje i najzrelije delo. Kada se jednom budu svodili računi i pisala istorija srpske književnosti ove polovine 21. veka, Tabašević će sigurno biti označen kao predvodnik svoje generacije. On je odvažan, temperamentan, pretenciozan, ne ide utabanim stazama, ne plaši se da eksperimentiše sa formom i jezikom..., ali nisu li takvi u svom vremenu bili i oni kojima se mi sada, sa bezbedne vremenske distance, divimo dok ih čitamo? Pisac koji napiše rečenice kao što su: "Rat, još uvek, nikad neće početi.", "Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita.", "Bol možda ima usne, ali govori srcem kao benzin koji sopstveno srce isparava.", "Sećanje je nekad svitac koji prekroji livadu...", "(N)iko još nije razumeo jezik kojim pričaju deca koja su jezik učila u rat" i da ne nabrajam dalje, ne može biti loš pisac. Međutim, ovde nije bitna niti presudna "lepota" pojedinih rečenica, koliko celokupna suma jezika na kojem je Tabašević, definitivno, mukotrpno radio. Ovde nema fabule u klasičnom smislu te reči, ovde ima pregršt postavljenih pitanja. Čitav je roman u nekakvoj izmaglici, slutnji i domaštaju. Ključni motivi su sećanje, zabluda, jež, rat, izbeglištvo, odrastanje, dvojništvo, istina, laž, žrtva. "Zabluda Svetog Sebastijana" mora se čitati otvorenog srca, strpljivo i polako. Jedino tako može se istinski spoznati sav književni potencijal i vrednost ovog dela.

[Miroslav Maričić · Rating 3 out of 5]

Nakon čitanja knjiga Tiho teče Misisipi i Pa kao, kojima sam bio oduševljen, bezglavo i sa radošću zagnjurio sam svoje misli u skorašnjeg dobitnika NIN- a. Najpozitivniji utisak je fantastičan i nesvakidašnji jezik, brojne metafore, originalnost izražavanja, bez konvencija i mogućnosti da ga izjednačimo sa nekim drugim autorom i njegovim jezikom, skoro pa kao poezija u prozi. Stil pisanja takođe po mom ukusu, originalan, sa puno ritma i udubljivanja u mentalne aspekte junaka Karla, Dina, Eme, Lidije i svih onih drugih sporednih likova koji na prenose jednu atmosferu nelagode i autsajderstva. Ono što mi se nije dopalo jeste već treći put ista potka za sitan vez. Opet je to odbačeni dečak, mladić izbačen i sažvakan iz čeljusti rata koji pokušava da poveže niti svog života i pomiri se sa svojom sudbinom. Priča je do maksimuma konfuzna, kao valjda i misli tog dečaka, maksimalno opterećujuća i junačka je volja bila potrebna da od ove knjige ne bih odustao pre kraja. Od Tabaševića, sada znam, pročitaću sve što napiše, patiću i krvariću dok čitam, ali čitaću jer od njega tek dolaze, i u to sam apsolutno siguran, one najkvalitetnije knjige. Ne želim da poverujem da je jedino o čemu on zna da piše dečakovo stanje uma nako rata i porodične disfunkcionalnosti.

"Bol možda ima usne, ali govori srcem kao benzin koji sopstveno srce isparava"

[Srdjan · Rating 3 out of 5]

Vidim da je nekima autobiografsko u Tabaševićevim knjigama dosadilo, ali ja, poslije ove jedne pročitane njegove knjige, imam radikalno drugačiji stav: autobiografsko je jedino što u ovoj knjizi vrijedi, i mislim da on u svemu što će u buduće da piše treba da se, što je moguće direktnije i bukvalnije, drži svog ličnog iskustva. Potrebno je to, jer je Tabaševićeva sudbina tipična za mnoge, tragična, opominjuća i treba da bude artikulisana kroz medijum savremene proze, ne bi li je ljudi bolje shvatili, zapamtili i možda nešto iz nje naučili. S druge strane, čini mi se da on jedino o striktno autobiografskom zna dobro da piše. Sve ostalo čega u ovoj knjizi ima (a ima nažalost i previše toga ostaloga) – nekakav hrišćanski opskurantizam, solipsističko filozofiranje, pred kraj i priča sa socijalnim motivima – zapravo su sasvim bespotrebno bjekstvo od autobiografije, jalov pokušaj da se knjizi da dodatna vrijednost, što mi se čini fundamentalno pogrešnim i zbog čega knjizi dajem relativno nisku ocjenu.

Drugi aspekt Tabaševićeve knjige koji mi se čini važnim je jezik. Kako to obično biva, i ovom proznom piscu prijalo je bavljenje poezijom: jasno je da Tabašević shvata i osjeća i nesemantička svojstva jezika. Naravno, i takav jezik smislenu realizaciju ima samo u onom manjem i boljem dijelu knjige (kada, recimo, dolazi do briljantne kovanice „devedesetmrtva“, generičkog naziva za bilo koju godinu onih vremena kad su se u mnogo čijim životima dešavale silne pizdarije). U onom slabijem, a većem dijelu teksta, i takav jezik ražalovan je skoro do nivoa besmislene salate od riječi.

Osim kao sredstvo književnog izraza, treba pomenuti i način na koji Tabašević tematizuje jezik kao prvu žrtvu rata, izbjeglištva, transplantacije u novo okruženje. Možda to ne mogu sasvim shvatiti ljudi koji nisu imali slično iskustvo, ali nadam se da Tabašević neće previše obraćati pažnju na to. On treba da nastavi da gura svoju priču čak i ako ga optuže da čitav život piše istu knjigu.

[Strasna Mera · Rating 5 out of 5]

Ukoliko izdržite svu navalu sećanja, emocija, reči kroz koju se teško probija kroz prvih stotinak strana, otvoriće vam se jedna neverovatna, zanimljiva i očekivano odlična priča. Tabašević je stvarno majstor karakterizacije likova kroz stil, tempo, rečenicu. Moja osećanja su se kretala u rasponu od-šta ja ovo čitam, do- ovo je neverovatno. Sigurna sam da je ovo delo koje će se dugo čitati i imati svoje sledbenike.

[Marko Lapcevic · Rating 2 out of 5]

Teško štivo... Jedva sam pročitao knjigu...

[Bono · Rating 4 out of 5]

Kao što je Ema u svemu tražila poetske odbljeske, tako i Tabašević rastače sve svakodnevno u jedan novi izmaštani prostor, a to postiže nesvakidašnjim metaforama, njegov poetski alat je udarački i čini podnošljivim provlačenje kroz neprohodan tekst.
Toliko toga je izrečeno zanijekanom suprotnošću, sveprisutni ježevi koji teku, koji bivaju zgaženi, prisutni i na zadnjim stranicama, sada pušteni da teku u Neretvu dok most natkrivljuje utvarnost Mostara.Pitanja ideologije, pokušaja da se izbjegnu zablude i kriva samoprepoznavanja, naše poimanje intimnosti koja može biti iskazana na nepoznat način(Dino), intelektualna impotencija koja nikada neće privući ljude sklone kritici, jer je na pogrešan način uvjerena u vlastitu nadmoćnost, pa time ne može ni naići na dobar prijem.
Razumijem svakoga nesklonog Tabaševićevom izrazu, no ovaj roman je zapanjujuće otkačen.

[Gorica · Rating 5 out of 5]

Hvala Ti,

Vladimire Tabaševiću,

za ovo remek delo napisano "nama koji smo učili maternji jezik za vreme rata, često bez matere, ježili se."

Nama, načinjenim od hiljadu nekih nas, glava prepunih ušećerenih misli iako znamo da mrak ima ime, nama koji šta sve nećemo preživeti, nama kojima se ta rečenica i dalje mrda po životima. Jer, život je.

Nama, rođenim pre tih devedesetmrtvih godina, koji smo puni odličnih godina, naoružani i sećanjem i britvom i bedom i pištoljem.

Nama, naučenim kada i kako da ćutimo. Nama koji smo naučili neki svoj jezik i značenje tišine.

Nama, koje su nas tešili sa toliko laži da smo hteli da im odsečemo usne i koji svoju bol govorimo sami sebi, opet i opet kao molitvu.

Nama, koji štucamo u ruci dok pišemo.

Nama, kojima se nešto desilo i desilo se samo nama zaustavljenima u nekom aoristu.

Nama, kojima su u nekom momentu počeli da dolaze dani kada smo sazrevali preko noći i zbog toga voleli samo sa hladne strane.

Nama, kojima toliko dugo ništa nije pripadalo, nama koji ne odlučujemo čega ćemo se sećati, ali nas oni neki podsećaju, prkajući po ranama koje nisu njihove.

Nama, koji imamo svoje reči kojima čitamo sve što se dešava oko nas i sećamo se, i previše dobro, svojih nekadašnjih nastojanja, stradanja i patnji.

Nama, koji se sećamo prvog čvora u našem priklještenom srcu.

Hvala Ti, Vladimire Tabaševiću, za ovu ponovo nađenu mamdžbinu, nama kojima je ostala negde u nekom aoristu.

I svi mi, koji spadamo pod sva gorenavedena "nama", Ti govorimo "nema na čemu" za reči zahvalnice. U nama će ovaj roman nastaviti da živi - daleko od tamo nekog aorista.

Remekdelo!

[19MM91 · Rating 2 out of 5]

Tesko stivo, tesko razumljiva poenta i krilatica cele knjige. Opterecujuce je citati, naprezanje je nuzno. Uz desetine stvarno zanimljivih opisnih recenica, metafora i paralela, nista mi nije toliko zapalo za oko. Stil pisanja je jedinstven i nesvakidasnji, ali generalno - celim delom nisam odusevljen.

[Naopako dete]

Ovaj treći roman kao da predstavlja sintezu prethodna dva (Pa kao i Misisipi) i to na tematskom nivou, koji se bavi recepcijom rata i jezika u ratu, iz čega se onda otvara prostor za analizu sećanja posredstvom jezika, a analiza sećanja pretapa se u psihološku analizu karaktera koji su pod neposrednim uticajem sečanja. Priča je ispriča iz perspektive Karla kao dečaka, kao adolescenta i kao odraslog čoveka. On je kao beba koja raširenim očima posmatra svet i iščuđava se gotovo svemu i samom sebi u tom svetu u kom se nalazi.

Jezik i dalje cveta, ali ako je u prethodne dve knjige( pogotovo u Misipiju) on bio neuredna bašta prepuna šarenog i rascvetalog cveća koje treba potkresati i dovesti u sklad, u Zabludama svetog Sebastijana ta jezička bašta sasvim je dovedena u red i živi u gotovo apsolutnom miru sa prostorom u koji je smeštena. I za razliku od situacije kakvu možda zatičemo u Pa kao, u ovoj knjizi forma ne guši jezik u tolikoj meri da sputava ispoljavanje osećanja, koja su, čini mi se, pored svega glavna i najjača tačka Tabeševićevih romana uopšte.

Ono što me posebno veseli jeste to što Tabašević raskrikava umetnički prestiža koji je zaodenut u nekakav navodno tajanstveni veo potrkepljen navodnim stvaralačkim potrebama i što sasvim jednostavno raslaže i predstavlja onu drugu, reklo bi se, stvarnu stranu takvog života i to na osnovama one, svima zajedničke, egzistencijalne niti.

I, da. Čitaće se opet.

[Nataša · Rating 4 out of 5]

Nakon što sam se informisala o autoru, postale su mi jasne sjajne pesničke slike koje dominiraju ovim delom.
A ja lep, svoj, na note, u rupama sav, ničiji, kao zvezda.

[Mrtvo luče]

Izuzetno lepo napisano, vešta igra rečima, živo, pevljivo, možeš čuti muziku...kao oblak šećerne vate koji je sav divan, raskošan, obojen, ali nekako nikad da zagrizem zaista. Verno i vešto opisan emocionalni incest, trauma i posledice, no, nedostaje srž. Deluje kao samo deo nečeg većeg, obimnijeg, celog.

[Vitomir Jovanović · Rating 5 out of 5]

Ovo je neverovatno hrabar i iskren roman o jednoj ličnoj priči, kroz koju su nažalost prošli mnogi.
Trebalo je pronaći taj jezik deteta, jezik sirovog emocionalnog iskustva i staviti nas u telo i um jednog dečaka-izbeglice. To iskustvo je toliko autentično i snažno, da sam u jednom trenutku morao da ostavim roman jer su bolna iskustva koja prenosi bila veoma snažna, a jezik koji je to prenosio je bio toliko ubedljiv, taj jezik sirovog emocionalnog iskustva, koji je po definiciji nemoguć, a pisac ga se ovde nekako domogao. To je po mom skromnom mišljenju jedan divljenja dostojan literarni poduhvat i plod jednog dara. A to što je ovakav roman dobio nagradu jeste nešto što govori da ima nade i da je književost i dalje u borbi protiv zla, ali sredstvima koja se ne pronalaze ni u mržnji ni u žrtvi, ni u traženju dželata.

[Una Popović]

nemam ocenu za ovu knjigu, mogu je samo opisati kao ~pretenciozna~. toliko mi je testirala volju, gotovo na svakoj stranici sam poželela da odustanem a nisam samo jer ne volim nedovršene knjige. većinu nisam razumela iskreno, i nije mi jasno odakle toliko poređenja sa crnjanskim, smanjite malo doživljaj

[Ruza Minić · Rating 2 out of 5]

ништа посебно...

[Ninoslav Rupić]

Impenetrable and sometimes incomprehensible language style, not my cup of tea.

[Dutjombo · Rating 1 out of 5]

Potpuno besmisleno i dosadno.

[Gorica Orsholits · Rating 5 out of 5]

Odlomak iz knjige:
Ćutanje tih dana upada u usta ljudima, a deca koja uče jezik za vreme rata moraju da nauče i to kako se ćuti i kad se ćuti, kako se priča i kad se priča.
Ljudi oko nas - ovi koji odustaju od jezika, odrasli, ćute jer negde se sprema zlo, šminka se, namešta, trti pred ogledalom, i ćutanjem računaju da ćemo se sakriti - ti ljudi ćute, a deca sama onda, zapričana, uče taj jezik, ali tako što se, pre svega, uče ćutanju.
Ta deca sam j, Karlo, ta deca si ti koji si naučio svu decu da se sećaju sebe kako stradaju.

[Sanja Kanazir · Rating 3 out of 5]

Pročitah. Naterah sebe da pročitam knjigu do kraja.
Početak mi je jasan. Čak i pored nejasnog stila i teških rečenica, čitalac se može zainteresovati za priču. Kako radnja odmiče (ili ne odmiče, samo pisac piše više strana), radnja postaje konfuznija, što na neki način i odražava unutrašnje stanje glavnog junaka. Tekst postaje težak za praćenje.

Možda pokušam ponovo u nekom trenutku.

[val]

ovaj literarni PROJEKAT ova projekcija vizija ideja misao moć kod svakog ko nešto želi da stvara, da stvori i uništi, osvoji, želi da izazove ljubomoru a ljubomora je glupo osećanje, osećanje manje vrednih sposobnih i ostvarenih,
pa se pitam kako već nije izbio rat i katće


za knjigu ne znam kakva je i oceniću je, možda, kad je ponovo pročitam

[Goleva · Rating 4 out of 5]

Fascinantnim rečima pisano, malo zamršene radnje, polako se čita, dobitnik NIN-ove nagrade, idealan za kišne dane.
“U životu savremenom postaju sve lepše i lepše reči. Ne bih voleo da me iko žali, već da se neko uzda u mene”

[Ana Mattuzzi · Rating 3 out of 5]

It's extremely difficult to follow. Changing font styles, which should add another storyline make it even more difficult (consider exploring other solutions). The book has several layers of storyline and I'm not sure that I have tackled many of them, and yet I am not ready to reread it.

[Matija · Rating 2 out of 5]

Jedna od najzahtjevnijih knjiga koje sam čitao, ikad. Nevjerovatna ljepota rečenica, krajnje unikatne metafore i šta sve ne ali definitivno preteško za čitanje. Nikako nije djelo za širu publiku i pored poruke koju šalje, nekako je Sveti Sebastijan ubačen navrat-nanos za moj ukus.

[Danijela Lopar · Rating 5 out of 5]

Opet ću je čitati. Divna knjiga

[Bojan Džodan · Rating 3 out of 5]

"Šta je voda, naučio je kad je prvi put izronio po vazduh. Nikada preko pitanja o vodi i nikad preko odgovora.
Posle je znao u jeziku, malo."