Smrt

by Vladimir Jankélévitch, Veljko Nikitović (Translator)

Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života.Život i smrt su nespojivi antipodi iz čije borbe kao pobednica, na kraju uvek izlazi smrt. Život je trajanje, smrt je prekid tog trajanja. Život je radost i energija; smrt je razaranje, tuga i uništenje. Tanku, zamišljenu liniju koja ih istovremeno spaja i razdvaja ne možemo da vidimo ali je osećamo i naslućujemo. Preko te imaginarne linije, nema više NIČEGA.Zašto je mnogima smrt uvek neka vrsta skandala? Zašto ovaj, tako prirodni događaj, pobuđuje strah i užas među onima koji ga svedoče? Budući da je ovaj prirodni fenomen naša izvesnost, gotovo uvek se doživljava kao slučajnost?Zašto je čovek iznenađen svaki put kada živi čovek umre, kao da se to događa svaki put po prvi put?U tom pogledu, knjiga SMRT postavlja mnogobrojna pitanja, pokušava da dâ odgovore, ali i naglašava da zaista može umreti jedino onaj koji je zaista i živeo, ma kako to shvatili.

Genres: Philosophy, Nonfiction

652 pages, Hardcover

First published January 1, 1911

About the author

Vladimir Jankélévitch était un philosophe et musicologue français. Il était le fils de Samuel Jankélévitch, un médecin juif ukrainien qui s'était installé en France après avoir fui les progroms antisémites.

Vladimir Jankélévitch was a French philosopher and musicologist. He was the son of Samuel Jankélévitch, a Ukrainian Jewish doctor who moved to France after fleeing the anti-Semitic pogroms.

Reviews

[Tijana]

Odustala sam pre polovine :( Susteklo se dosta uslova za to, što spoljnih što internih, ali glavni se svode na to da Jankelevič istovremeno piše previše zahtevno za mene, na filozofskom nivou kome iskreno nisam dorasla, ali i vrlo očigledno razvlači priču i vrti je u krug na nivou na kome nepogrešivo mogu da prepoznam akademski bulšit talentovanih improvizatora i stručnjaka za "tapaciranje" teksta izlišnostima dok ne naraste na nekih 650 strana u ovom izdanju. Jankelevič je izuzetno inteligentan i obrazovan i fenomenološki usmeren (ovo poslednje je za mene uvek problem) ali naprosto nisam našla u ovoj knjizi ono čemu sam se nadala otkako sam naišla na njeno pominjanje u priči Alme Lazarevske. (Sad sam proverila i Alma piše, zapravo, kako je nikad nije pročitala jer nije prevedena s francuskog, uz komentar: "Jankelevicheva knjiga na mom spisku još uvijek dragocjena tačka nepotrošenog iščekivanja". Bilo bi lepo da je tako ostalo i sa mnom.)

Nasuprot tome:
Važan referentni tekst kome se Jankelevič često i s poštovanjem vraća jeste "Smrt Ivana Iljiča", i eto, izgleda da je sve što o smrti i umiranju možemo znati - Tolstoj spakovao u okvir pripovetke, svojim jednostavnim i jasnim jezikom bez prenemaganja. Bože, bože, ko bi se tome nadao.

[Hendrik · Rating 5 out of 5]

Wie ich letztlich auf dieses Buch und seinen Verfasser, den französischen Philosophen Vladimir Jankélévitch, aufmerksam geworden bin, kann ich nicht mehr genau sagen. Jedenfalls war es der prägnante Titel von dem ich gleich fasziniert war: Der Tod. Ein Titel, der keinen Zweifel über die existenzielle Natur der folgenden Betrachtungen aufkommen lässt. Ich unterlasse bewusst jeden Versuch einer Zusammenfassung. Den Inhalt aus über 500 Seiten auf ein paar Sätze zu reduzieren, kann dem Thema angesichts seiner Komplexität nicht wirklich gerecht werden. Stattdessen muss ein kurzer Überblick genügen. Das Buch gliedert sich in drei Teile: I. Der Tod diesseits des Todes / II. Der Tod im Augenblick des Todes / III. Der Tod jenseits des Todes. Während Teil I sich noch auf sicherem Terrain bewegt, da es um die Todeserfahrung im Leben geht. Man also noch mit aus der Erfahrung gewonnen Erkenntnissen operieren kann. Wird es in Teil II und III zunehmend spekulativer. Das Ereignis des Todes, das Fast-Nichts des Sterbens zu erfassen, grenzt an das Unmögliche. Da verlässt man letztlich den Bereich des faktischen Wissens. Man staunt, wie es Jankélévitch dessen ungeachtet gelingt, aus einigen wenigen Anhaltspunkten eine Fülle interessanter Gedankengänge zu entwickeln.

Es erfordert sicher eine gewisse Bereitschaft sich auf dieses schwierige Thema einzulassen. Zumal es sich um einen philosophischen Text handelt, der durchaus anspruchsvoll ist. Das sollte aber niemanden abschrecken, man hat es hier keineswegs mit Textungetümen wie bei Hegel und Heidegger zu tun. Denn Vladimir Jankélévitch verfügte dankenswerterweise über die Fähigkeit, seine Gedanken in klar verständlichen Sätzen zu formulieren. Im Gegenteil besticht er geradezu mit einem rhythmischen Stil, was vielleicht daran liegt, dass er zeitlebens auch ein begnadeter Pianist war.
An mehreren Stellen im Buch scheint Jankélévitchs eigene Biografie durch. Als in Frankreich geborener Sohn russischer Juden, kämpfte er bis 1940 im Krieg gegen die deutschen Truppen. Nach der Niederlage und der Besetzung Frankreichs, musste er untertauchen und schloss sich später der Résistance an. Eine Stelle fand ich vor diesem Hintergrund besonders eindrücklich. Zugleich beantwortet sie die Frage, was nach unserem Tod von uns bleibt:

Dieses Gewesen-Sein ist wie das Gespenst eines unbekannten kleinen Mädchens, das in Auschwitz gefoltert und ermordet wurde: eine Welt in der der flüchtige Aufenthalt dieses Kindes auf Erden stattgefunden hat, wird sich auf immer und unwiderruflich von einer Welt unterscheiden, in der dieser Aufenthalt nicht stattgefunden hat. Was gewesen ist, kann nicht nicht gewesen sein.

Allein die Tatsache des Gewesen-seins, kann die Auslöschung unseres Selbst durch den Tod überdauern. Das ist sehr wenig, in Jankélévitchs Worten ein Fast-Nichts. Aber zwischen Nichts und Fast-Nichts ist der Abstand unendlich.

[H.A. Leuschel · Rating 5 out of 5]

Une magnifique réflexion sur la mort, ou plus exactement sur la notion du néant et de l'éternité.

'L'anéantissement n'est pas le lieu où rien n'est plus. La clarté d'une étoile éteinte depuis des millions d'années erre encore dans l´éther où nos yeux la rencontreront peut-etre ce soir, tandis qu'elle poursuit sa route sans terme. Il en est ainsi de tout ce que nous voyons comme de tout ce que nous ne voyons point.'

A lire et à re-lire!

[Warren Fournier · Rating 4 out of 5]

During September and October, I tend to read a lot of horror stories, and I realize that those of us seasoned fans of the genre have a bit of an advantage over others when it comes to fear of death. Not only does the often gruesome nature of horror tend to desensitize one against dangers, but the often satirical and comedic nature associated with the genre's violence and death tends to prepare us for the inevitable with a bit of swagger. Also, many horror stories have a supernatural element, whether it be ghosts or demons, ghouls and vampires, or any number of immortal beings of all shapes and sizes whose tragedy is that they can't share in the blissful union that is the afterlife. These kinds of stories take for granted that there actually is a kind of conscious existence waiting for us once we shed our mortal coil. Even if you are not religious at all, the idea that we are more than just our physical bodies is engrained in our worldview, and this is true across many cultures. So as presented in much of our horror stories throughout history, the idea of death is not very scary.

Enter Maurice Maeterlinck, Belgian playwright, Nobel-prize winner, and overall smart bastard. Like most of us, he too stopped to think whether our cultural mores about death had any merit, and so he sat down and tried to reason through it. The result is "La Morte," an essay published in 1911 which was translated to English as "Our Eternity" in 1913 along with a more famous and accessible version titled simply "Death."

Maeterlinck tries to take a logical approach to the greatest fear of humanity. He says that apart from the various religious beliefs throughout the world in an afterlife, there is no reason to assume that there is one. At least not in the sense that we retain our current consciousness and memories throughout eternity. But there is also no reason to assume we will be totally annihilated either, falling into a dreamless sleep from which there is no awakening--essentially becoming nothing.

Having an ego, a sense of self, implies limits. Our egos are actually not capable of understanding infinity, so he does not endeavor to guess what it may be like. He does think that if we were to retain our full consciousness without our bodies to control, that would be a kind of hell. But scientifically, the complex sensations that make up our consciousness is a result of the functions of physical structure of our brains and bodies, and so it makes no sense that we would have any kind of ego after death. He does surmise that energy is conserved, and that thought will persist. And just as our sense of self grows and develops in a long series of encounters and experience with the world, so we may travel through an infinity of endless thought, perhaps to continuing to grow and expand in endless wisdom.

At least I think that's what he is saying. This book is definitely one that will award repeat consultation. But one thing that is clear, he does not believe we are destined to go through St. Peter's pearly gates and live among the clouds retaining all our memories in everlasting happiness. In some ways, that seems just, because what about babies or even stillborns who died before any development of an ego narrative? What about other forms of life? Is my pet cat, who clearly has an ego, doomed to oblivion and simple non-existence after years of love, affection, and pain, of learning about his environment and capable of some modicum of expansion of understanding? Rather, Maeterlinck concludes that whatever consciousness we bring to infinity from our various lives will contribute to a vast neuronal network and continue to expand, if not in happiness, with "an indifference that is higher and purer than joy."

Last year, I read a philosophy compilation called "The Metaphysics of Death" that tried to minutely analyze what lies outside the circle of life. Ultimately, the conclusions were not much different than what we find in this short and beautifully written monograph--we don't really know what happens to our sense of self, our memories, our ability to make new experiences after our bodies cease to function. Period.

Horror writers will continue to exploit our inherent fear of the ultimate unknown that we all must inevitably face. Some do it better than others. Check out Stephen King's "Revival" for one of the scariest visions of what becomes of us after death, just to name an example. It is natural for us to be scared. All living things have an innate fear of non-existence, even if they don't contemplate death like we cursed humans do. So books like this are not necessarily the best escapist entertainment.

But it's fun to read how a great thinker approached the idea of infinity from a non-faith perspective over 100 years ago. And I think the resulting message in Maeterlinck's book is that we have an obligation to enjoy the life we are given, to take advantage of the fact that we do not have the neurology of a jellyfish, but human biology that is capable of reading, thinking, playing music, traveling, and doing whatever it can to expand knowledge and consciousness.

A perfect short supplement to your Halloween reading for you philosphers and poets.

[Svetolik Taštinski]

Meterlinka sam otkrio u okviru svoje male kulturne ekspedicije po Belgiji. Između ostalog, blago sam opsednut belgijskim slikarstvom (i fudbalom :D), pa je na red došla i književnost. U srpskom prevodu, pored Meterlinka, našao sam još samo Šarla de Kostera, ali sam prednost dao prvom. Nobelovac je (1911), pa reko’ hajde, hah.

Kroz dvanaest poglavlja, Meterlink se u ovoj knjizi osvrće na nekoliko kulturnih i religijskih obrazaca kojima je kroz istoriju oblikovano ljudsko poimanje smrti (hrišćanska teologija u širem smislu, spiritizam, okultizam, reinkarnacija i dr). Pri iznošenju svojih zaključaka i sudova povremeno upućuje čitaoca na filozofiju Paskala, i – u nešto manjoj meri – Šopenhauera. Neretko citira i druge književnike (u ovom trenutku mogu da se setim samo Šekspira i Blejka). O stilu kojim piše ne mogu mnogo da kažem. Čitao sam (srpsko-)hrvatski prevod, jedini koji mi je bio dostupan (postoji samo jedan primerak, i nalazi se u Matici srpskoj). Bio mi je vrlo naporan za čitanje, i nisam mogao da održim koncentraciju sve vreme. Uglavnom, Meterlink je inače pisao i eseje, a ovaj tekst jeste naučno-književan u tom pogledu, pa recimo da bih i „Smrt”, uslovno, tako odredio. Samo ako bih morao da stvorim neki žanrovski okvir.

Na kraju, nisam saznao ništa novo, nije me ništa posebno oduševilo, nije me ništa iznenadilo. Tu i tamo, zaustavljao sam se na nekim rečenicama koju se mi se dopale, ali celokupan utisak nije snažan. Istovremeno, ne znam kako bih ocenio knjigu. Ne znam šta bi trebalo da postavim kao kriterijum, uzevši u obzir i vreme u kom je knjiga objavljena i činjenicu da ovu vrstu književnosti poznajem relativno slabo.

U svakom slučaju, drago mi je da sam pročitao knjigu. Nastaviću da čitam Meterlinka, i nastaviću da istražujem belgijsku kulturu, hah. A vama mogu samo da kažem da, ako vam Matica srpska nije blizu, nećete mnogo propustiti u slučaju da se ne dokopate ove knjige. (Sad sam upravo možda ocenio knjigu, hm.)

P.S.

„Fun fact” za koji sam saznao u poglavlju koje je Meterlink posvetio priči o medijumskom fenomenu: u nekom engleskom selu jedan čovek je, navodno, dobio poruku o planu za ubistvo našeg kralja Aleksandra i kraljice Drage, na osnovu čega je sastavljen zapisnik prema kom je on trebalo da u Londonu upozori jednog našeg ministra o toj opasnosti, te da ovaj o tome obavesti kralja i kraljicu.

[Liza · Rating 4 out of 5]

Short and intriguing

[Afkham Manafi Farid · Rating 4 out of 5]

A thorough article about death and what would be beyond, which tries to emend the images of death among people, especially the religious ones. I wish the ordinary elders, particularly some of my own acquaintances could read such notions of the unknown state of death.

[Sylvain · Rating 2 out of 5]

You've already told this story, grandpa.

[Kan · Rating 3 out of 5]

A good book, it surely requires a re-read, maybe at a different point in life, to understand the depth of the contents.

[Luka · Rating 5 out of 5]

650 страна о смрти ? - Да, може! Живот у смрти, смрт у животу; колико живота има у животу, и колико он траје, а колико смрти има у животу, и колико она траје ? Наравно, у животу нема смрти, него умирања, а у смрти нема живота, а ни умирања. Смрт је смрт, ништавило, велики погребник и иницијатор у не-Биће, нема разлике између живота и смрти јер смрт не може бити ишта, и самим тим је по Јанкелевичу она као неки апсолут не-Бића, у том смислу се може рећи да живот 'јесте', а смрт 'није'. Цела ова књига је, рекао бих, једна велика одбрана смрти као апсолутног краја живота, и Јанкелевич не дозвољава никакав наставак живота, који је започео рођењем, а завршио се смрћу - ништа се не наставља јер нема шта да се настави. Смрт је крај. Доста је он набрајао, цитирао, наводио, има ту и физике и метафизике и поезије, а највише наравно има не философије која је љубав према мудрости, него филозофије, која је љубав према мраку, који ме пре свега асоцира на - смрт. И логично је да ће се при одбрани смрти као краја живота при крају књиге кроз Јанкелевича пробити права Ничеанска мисао о одбрани живота којег баш због његове коначности, а који је баш због тога и најзначајнија ствар у космосу, јер чему бесконачан квантитет, ако нема квалитета: "Коначно ћемо, у самом животу, у радости живљења, и у натприродности проживљаване природности, пронаћи доказ непролазног постојања. Но филозофи, некрофили, чине све оно што не би требало чинити: они траже не-Биће у Бићу, а одбијају оно што им се нуди: неповерљиви су! Више воле оно што им је ускраћено, а одбијају живот и светлост који су им дати."

[James Naughton · Rating 3 out of 5]

It may have been the translation that I read, or the fact that this philosophical stance on death has now been widely explored - perhaps not during the time of Maeterlinck’s writing but presently - that I did not find these essays particularly insightful. The ideas of universal consciousness and melding into eternity are interesting, but not treated with real depth and that very well may have been Maeterlinck’s point - spurring discussions rather than telling the reader what to believe. 3.5 out of 5.

[Iñaki Cervantes · Rating 4 out of 5]

es tan lindo leer este libro me hace sentir muy muy cuidado de alguna forma y en serio amo la forma en la que el ve la vida y la muerte

[Margaux Lavigne Delcroix · Rating 1 out of 5]

je n’ai lu que la petite partie sur les silences ineffables et les silences indicibles.
J’aime bien comme il différencie ces deux mots, ça met un peu d’ordre dans ma conceptualisation

[Sarah · Rating 2 out of 5]

es geht halt über den tod

[Onyango Makagutu · Rating 4 out of 5]

A very interesting and telling essay about death

[Bala · Rating 3 out of 5]

There is no reality, there is no true duration, save that between the cradle and the grave.