Beogradski trio

by Goran Marković

U vreme prelomnih događaja koje je obeležila rezolucija Informbiroa s kraja četrdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, jedan od službenika Britanske ambasade u Beogradu i glavni junak ove knjige bio je i proslavljeni pisac Lorens Darel. Neformalan kao ličnost i nepredvidljiv kao diplomata, Darel se upušta u ljubavnu avanturu sa ženom jednog visokog rukovodioca, koji će ubrzo završiti na Golom otoku. Kad uskoro i njegova žena doživi istu sudbinu, britanski pisac i diplomata učiniće sve da je spase i da se pomogne njenoj kćeri, devojčici koja je silom istorijskih neprilika ostala bez oba roditelja.

Sa neskrivenim referencama na Darelov roman Aleksandrijski kvartet, Goran Marković ispisuje dramatičnu povest o ljubavnom trouglu koja se odvija u posleratnom Beogradu. On pritom uspeva da nam sivilo jugoslovenske svakodnevnice u epohi hladnog rata prikaže očima jednog stranca, isplete uverljivu priču sa poznatim istorijskim ličnostima i tako na originalan način osvetli nemile događaje i pojedinosti iz oskudnih vremena Informbiroa.

Potresan i zabavan istovremeno, duhovit, inventivno komponovan kao kolaž dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiske britanskih diplomata, dešiforvanih depeša, službenih zapisnika i svedočanstava, Beogradski trio ne ispušta se iz ruke do poslednje stranice.

Genres: Serbian Literature, Fiction

200 pages, Paperback

First published December 12, 2018

About the author

Goran Marković is a Serbian film and theatre director and writer.

Reviews

[Exitgirl05 · Rating 5 out of 5]

Gospodine Markoviću, moj duboki naklon! Za trud, predanost, strpljenje, studioznost i godine koje ste posvetili sastavljajući ovu priču. Kažu da su životne priče najbolji romani. Ovaj zaista spada u sam vrh. Verujem da je Tabaševićevo delo zaslužilo NIN-a. Ali Beogradski trio je zaslužio dva!

[Milena · Rating 4 out of 5]

Kakve veze ima ljubakanje u Aleksandriji sa interniranim staljinistima?

Ovu knjigu sam kupila za svoju baku, koja se “Aleksandrijskim kvartetom” oduševljavala ‘60-ih godina prošlog veka isto koliko i ja prošle godine, i koja je jedina osoba u mom okruženju sa kojom sam satima pričala o tom fantastičnom književnom delu. Takođe baka obožava teorije zavere, sve špijunsko (poprilično je profi, čik probaj nešto da sakriješ od nje), a kivna je na svaku moguću vlast i sve moguće ideologije, protiv čega se bori pravljenjem ogromnih količina sremskih kolača i redovnim pod*ebavanjem svih normi koje joj u tom trenutku ne odgovaraju, vadeći se na “pa nemojte, ja sam matora žena” i sležući ramenima.

Knjiga “Beogradski trio” me je oduševila (jer sam morala prvo da je pročitam krišom) - slisti se u cugu za sat i po, epistolarna forma, zabavna, britka, ne zahteva preterano filozofiranje ili jače naprezanje neurona koji su mi atrofirali na ovoj vrućinštini. Savršeno letnje štivo. I naravno, opet budi moju čežnju za tim prokleto privlačnim Lorensom Darelom!

[Ratko · Rating 4 out of 5]

Није овде ништа посебно оригинално, ни тема ни структура. Све је већ експлоатисано много пута, али ипак читајући ове редове можете на фин начин утрошити пар сати.

[Nikola Jankovic · Rating 3 out of 5]

Interesantna struktura. Marković je uzeo arhivska dokumenata, dodao fikcionalne dnevničke zapise i pisma i sastavio politički triler o Golom otoku. Nekim stvarnim likovima je, nejasno zašto, promenio imena, pa tako Marija Zelić (zaista komandant ženskog logora) postaje Marija Delić, dok je Jovanka Ženi Lebl (koja je zbog vica o Titu završila na Svetom Grguru) u romanu Dragica Vasiljević i radi u Borbi umesto u Politici. Priča o Ženi Lebl je inače dosta interesantna.

Dokumenti izgledaju toliko stvarni da sam išao da istražujem. Ispostavlja se da je samo 2% dokumenata autentično (kaže autor), ostalo je izmišljeno. Spekuliše Marković i sa životom Lawrence Durrell u Beogradu dok je radio za britansku ambasadu. Moguće da je bio i špijun ("Svi diplomate su špijuni"), ali ide u tome predaleko. Darel samostalno traži četnike u srpskim planinama, goloruk organizuje bekstvo zatvorenika sa Golog, zaljubljuje se i biva hapšen od strane UDB-e.

Ne samo to, Darelovi dijalozi su krajnje neobični. Marković je uzeo citate iz Darelovog Aleksandrijski kvartet i koristi ih kao rečenice u svakodnevnom govoru. Tako usred potpuno običnog razgovora, Darel izgovara nešto poput: "Analiza čoveka sa stanovišta ekonomskog biheviorizma oduzima životu sve što je zabavno, a ludost ga je lišiti lične psihe." Pred kraj romana, Koča Popović (najveći političar 20. veka, na osnovu mnogo bolje Hronika sumnje), čak postaje kum i daje ime Darelovoj najpoznatijoj knjizi.

Marković je obavio veliko istraživanje, jasno je to, ali izgleda da je i to na klimavim nogama. Koliko verovati svemu, kad greši u lako proverljivom podatku - Dragoslav Mihajlović prema njemu na Otok stiže 1948 (ustvari tek dve godine kasnije)? Ili kad u dokumentima i zapisima jednostavno preskače godinu dana? Iz oktobra 1949. prelazi na novembar 1950., žena koja je trudna u to vreme, izgleda da je u drugom stanju godinu i po dana. Za šta je ovde urednik plaćen?

Na kraju mi je žao. Roman je uzbudljivo napisan, vidi se da je autor reditelj, poglavlja i zapisi su kratki, interesantni, redovi lete. Nema ovde velike literature i to doduše može da prođe. Ali teže prolazi kad su likovi stereotipni i kad je zaplet takav. Da prođe vreme (2 dana, kratak je Beogradski trio), a i istorijsko razdoblje je zanimljivo. Sad mi, na primer, ovo zvuči interesantno: Goli otoci Jova Kapičića.

[Aleksandar Šegrt · Rating 2 out of 5]

mislim da je marković hteo da kaže kako su komunisti govna. u redu. legitimno. samo, mislim da nije baš morao pisati knjigu da bi obnarodovao taj manifest. a još više mislim da ja nisam morao da je čitam.
p.s. čitao sam pekićeve skakavce, knjiga bi mogla biti primer kako se kritički objektivno, distancirano osvrće na jedan sistem od koga je pekić uzgredbudirečeno mnogo više najebo nego marković (koji se čak u tom sistemu emancipovao). bg trio bi onda bio neki kontraprimer..

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 5 out of 5]

Prelazak kod najveceg izdavaca, najvecem domacem reditelju je omogucio vidljivost, preko potrebne reflektore koji ce kako dolikuje osvetliti i njegov spisateljski kapacitet, kao i ulazak u najuzi izbor za najvecu domacu nagradu, koja bucku ciji su roditelji umetnici, ionako nije trebala.

Daleko od klasicnog romana, jednako kao i od ikakvog modernog pristupa u formi, ova zbirka dokumenata, arhivske gradje raznih sluzbi, licnih pisama, potresnih ispovesti, gotovo da je anahrona i arhaicna za ono sto je okruzuje u izlozima knjizara.

I uprkos svom tom dokumentarizmu, kolaz kratkih i jednostavnih listova tece svo vreme i osim pakla golotockog gulaga i prvih dana uspostavljanja komunizma na ovom tlu, predivno lako gradi i jednostavnu ljubavnu pricu cija ce tragedija zatvoriti pricu. Jer, kako stoji u uvodu, pornografija je sve sto pricu nema.

Posvecenost u pristupu, potpuna i autenticna zamaskirali su sva potencijalna gundjanja oko jednostavnosti stvaranja ovako divne knjige koja je zasluzila i mnogo vise dizajnerskog urednickog truda ne samo oko korica, vec mozda i unutar istih koji bi joj dali na dodatnoj snazi. Koja velikom geniju verovatno i ne trebaju.

[Tatjana Sarajlić · Rating 5 out of 5]

Knjiga govori o diplomatskom boravku Lorensa Darela u Beogradu, kroz razne izvještaje, dnevnike i pisma.

Knjiga je dobrim dijelom fokusirana na Goli otok i pakao kroz koji su ljudi tamo prolazili, kao i na ostrvo Sveti Grgur, na kom su istim povodom bile žene koje se nisu slagale sa ideologijom novog doba.
Takođe, u središtu je i Darelova ljubavna priča - sa suprugom Evom i profesoricom Verom, zbok koje upada u niz skandala sa tajnom policojom, udbom, ambasadorom...

S druge strane, Darel kao umjetnik je ono što je mene oduševilo u ovoj knjizi, kao zaljubljenika u Aleksandrijski kvartet. Njegova mašta, volja za istraživanjem i stalno održavanje budnosti i svjesnosti u kakvom ludom vremenu se zadesio, pri tom ne dopustivši da ga povuče sa sobom.

Svakako vrijedna pažnje, snažna i poučna, a čita se u dahu.

[Bojan · Rating 4 out of 5]

Imam razloga da verujem kako nisam dobar čovek. Nisam tako vaspitavan ni od društva ni od porodice. To je moj utisak. Mislim, nisam ni loš, ali, nekako, dobrota nije bila dominantna vrednost mog bildungsa. Evo, na primer, primećujem kako je moj odnos prema, između ostalog, književnosti donekle nadobudan. Retko čitam savremenu domaću (ajme meni, reći ću tu reč) produkciju. Smatram li da nije vredna? Smatram li da tu neću imati šta novo da pronađem? Smatram li da sam bolji? Ko traga za odgovorima na ta pitanja, pustiću ga neka luta u tami. Sad tek sledi dokaz prvobitne tvrdnje: roman Gorana Markovića Beogradski trio verovatno nikad ne bih pročitao da mi nije bilo najavljeno kako ću zajedno s njim da gostujem u jednoj emisiji na RTS-u.
U početku, biće mi se bunilo. Ali, vikend pred snimanje je došao, nešto nalik savesti je, pritisnuto cajtnotom, počelo da bocka moje ne tako debelo meso. Ustao sam i sjurio se do Zemunske (ajme meni i ovu ću reč da napišem) Lagunine Delfi Monopolske knjižare sa namerom da pazarim književno delo jednog od najboljih, a može biti i najboljeg reditelja sa „ovih“ prostora. Kad ono, baš ta knjiga na pijedestalu - najprodavanija prethodne nedelje.
Pa, stani, majku mu, kako to da prevalim? Kako da tražim najprodavaniju knjigu? Kako se to uopšte radi? Šta se mora, mora se… bla, bla.
Sve u svemu, nisam se pokajao.
Pod jedan: nikad brže nisam pročitao dvesta strana. I to je pozitivna stvar.
Pod dva sve ostalo: gospodin Marković je napisao vrlo dobru, uzbudljivu knjigu, iako pomalo anahronu u smislu književnog postupka koji je primereniji postmoderni nego ovom našem vremenu (a šta je, pa našem vremenu primereno, vrag će ga znati), uprkos lakoći čitanja koja na trenutke preti da pređe u nedostatak izazova za zahtevnije čitaoce, pisac uspeva da, na ubedljiv način, prikaže dinamiku nasilja.
Ne želim da ulazim u pitanje odnosa prema Titu, ili prema reakcionarnim zloupotrebama golootočkih užasa. Bez obzira na kojoj ste strani jugosrpskog političkog spektra, a taj spektar nije toliko šarenolik koliko na prvi pogled izgleda, morate priznati da je postavljanje pitanja o mučenju političkih (i inih) zatvorenika uvek relevantno.
Ono što je najliterarnije u ovoj knjizi može biti njena slaba tačka – a to je lik Lorensa Darela. Pomalo je plošan, možda baš zato što je pisac izabrao da Darel govori isključivo svojim rečima. To jest, sve što on izgovara u knjizi uzeto je iz njegovog dela Aleksandrijski kvartet, što, u kontekstu ljubavnih dijaloga i ispitivanja tajne britanske službe izgleda malo nategnuto.
Ova knjiga ima svoje rupe, ali se kroz nju čitalac tako brzo kreće da će rupe preskočiti. Lakoća i duhovitost (ne humor, već duhovitost) ovog romana prijaju i u zanimljivom su kontrapunktu sa teškim zbivanjima o kojima se ovde radi. I sporedni likovi su često tanano psihološki profilisani, a i tragični kraj ima svog filmskog šarma.
Eto, pročitao sam najprodavaniju knjigu. Vi, kako hoćete.

[Dejan · Rating 5 out of 5]

BEOGRADSKI TRIO

Kad bih znao da pišem kritike ja bih sad napisao jednu odličnu i dao joj pet zvezdica, sve sa obrazloženjem. Ali ne umem to. Samo umem da kažem da seo juče seo da čitam roman "Beogradski trio" Gorana Markovića i do jutros ga završio. Inače, uglavnom ne završavam čitanje knjiga nego pročitam koliko je dovoljno da vidim kako čovek piše, a završim samo kad me zanima šta će da bude do kraja, a to je retko.

Beogradski trio govori o smutljivoj epohi posleratne istorije, književnicima-špijunima, o revolucionarnoj pravdi, o staljinistima i titoistima koji su i dželati i žrtve ali niko tu nije sasvim negativan lik, ali ni mnogo pozitivan. To je valjda, ono što me je kupilo. I likovi Koče Popovića i Lorensa Darela, dva fina mangupa. Preporučujem onima koji vole istorijske romane i svojim čitaocima, jer lako mogu da zamislim da bi oni mogli biti i čitaoci ovog dela, ali ni taj utisak ne umem da obrazložim, samo osećam.

[Katarina · Rating 2 out of 5]

*Spojleri u tekstu*

Čula sam sve najbolje za magnum opus Lorensa Darela, "Aleksandrijski kvartet". Od naših autora, nažalost, nikad nemam velika očekivanja, izuzev dvojice, hvalospevima obasutim, Ive i Meše. No, dođe mi i Marković na red, da nije književnog kluba, verovatno to nikad ne bi bio slučaj. Fokus građe za roman, kako je ovo pisanije nazvao sam autor, upravo je pomenuti Darel. Meni em milo, em drago. Poleđina kaže da se "Beogradski trio" ne ispušta iz ruke do poslednje strane, slutim da je to laž, al' pohitah da vidim šta to Marković ima da kaže.
Autor je građu sastavio neobično, držao je na klimavim nogama, da bi je već oko tridesete strane uzdigao iznad ambisa, u nedostatku boljeg izraza. Dođe stranac u naš glavni grad i krene da gunđa, na Jugu, na narod i na transport. Vozovi nam doduše ni danas nisu reprezentativni, ali nas to ne sprečava da se klackamo u tišini i da gledamo svoja posla dok se truckamo do željene destinacije.
Strana trideset i šesta, ako Marković još jednom pomene kako se Darel obreo u primitivnoj sredini poludeću. Tolika negativnost teško je svarljiva već na samom početku. Ne kažem da nam je, kao državi, stalno sijalo sunce niti su nam cvetale ruže, ali Marković ga pretera.
Strana osamdeset i prva. Pade Darel Veri u zagrljaj dok njen Bora ponosno odbija pokrštanje u komunizam na Golom otoku. Ja još uvek ne vidim poentu ove knjige osim predočavanja groznih usuda svih koji su bili protiv režima. Darel bezuspešno "peca" u korist kralja, a ja knjigu čitam s mozgom na leru, još uvek kivna na Markovića što opisuje Jugu kao nedođiju.
Strana sto četrdeseta. Životi porodica Darel i Tankosić su prepleteni, a Juga za njih, naročito Boru i Veru, postala je prava bestragija bez trunke spasa. Lorensove izjave u stilu Simon says mi sve više idu na živce. Autor umesto lika ispade karikatura ove građe po kojoj sporadično "prosipa" mudrosti.
Strana sto devedeset i peta. Za Veru je nada umrla zadnja, za Boru sloboda je ipak bila dostupna, za Evu budućnost neizvesna, a za Lorensa dalja karijera plodonosna. Da li ću i kada, nakon knjige "Beogradskog trio", čitati Darelov "Aleksandrijski kvartet" veliko je pitanje. Jedino što me vezano za njega, nakon Markovićeve građe, interesuje jeste sam opis Aleksandrije, ali i sudbina jednog od glavnih likova kvarteta - Justine.

[Sesili · Rating 2 out of 5]

Drugo čitanje. I dalje je meh...

[Bepina Vragec]

Pročitala.
... i:
Nije mi se dopalo. :(
Uzdržaću se od zvezdica.

Knjiga je pitka, drži pažnju. Čita se lako bez obzira na temu. Očigledno je pisana iz potrebe da se otvoreno govori o Infrombiroovskim obrtima sudbine i zlostavljanju Golootočana i zatvorenica na Sv. Grguru.

Maskirano u “građu za roman”, napisano ima strukturu post-komunističke publicistike čiju verodostojnost “potvrđuju” službena dokumenta, privatna i službena pisma, izveštaji. Stvarne istorijske ličnosti navedene su poimence - visoki partijski funkcioneri, udbaši, upravnici logora, viđeniji logoraši iz tog perioda. Pojedine anegdote deluju vrlo autentično.

Lawrence Durrell unosi u delo svojevrstan diplomatski, literarni i kosmopolitski šmek. Sve reference na “Aleksandrijski kvartet” služe da se “ono što se ima reći” zgodno upakuje. I u nekoj meri, može se reći - uspelo je! Finiš dela je elegantan i promišljen. Značajno popravlja ukupni čitalački utisak, koji je dotad, priznajem, jedva osrednji.

Ne znam da li nas na tragu te tetralogije očekuje neki nastavak? Ista stvar iz drugog ugla? Ili Justitnin pasoš zaključava ovu storiju?

Noseći kvalitet knjige je što plastično i nimalo mučno prenosi željenu poruku, posebno dimenziju psihičke torture žrtava. Za nekoga ko se prvi put susreće sa temom ’48. u Jugoslaviji, a takvih uvek ima, sadržaj može da bude informativan i inspirativan za dalje traganje. Mana je što autor komotno pristupa jednoj izrazito složenoj temi.

Na kraju čitanja, možda zbog tumbanja forme pri čemu treba imati u vidu da je u osnovi politička, a ne ljubavna tema; ostao je da lebdi izvesni “post-truth” efekat koji mi se nimalo ne dopada. Politika i “post-truth” su loš combo.

I da dodam. Nije, naravno, gubljenje vremena da se ova knjiga pročita, niti bi moju reč trebalo uzeti kao tačnu i konačnu. Ukusi i razmišljanja se uvek razlikuju.

[Dimitrije Vojnov · Rating 4 out of 5]

BEOGRADSKI TRIO Gorana Markovića je zanimljiv epistolarni roman, sastavljen najevćim delom iz pisama i ponekog apokrifnog dokumenta koji prikazuje boravak Lorensa Darela u Beogradu, jednu ljubav koja se tada desila i jedno zlo vreme koje je mnoge ljude koštalo života.

Goran Marković piše prozu ali je pre svega dramski pisac i čini mi se da je u ovom romanu vešto odabrao ključ stilizacije tako što je izabrao rekosntrukciju prepiske i dokumenta dajući sebi okvir, a nametanje okvira je nešto što je upravo svojstveno dramatičarima i filmadžijama.

Unutar tih ograničenja on se odlično snalazi. Roman je sažet, kratak, napet, jasan. Možda se moglo poraditi na jezičkom aspektu, svi se manje više izražavaju isto i opisuju stvari na način. Međutim, kroz ovu strukturu je ispričao priču kako treba.

Selenićevom smrću pomalo je počeo da se gubi taj glas tog buržoaskog srednjeklasnog, agresivno antikomunističkog Beograda. Tome je doprineo i novi tlas istorijskog revizionizma koji je nastupio posle četničkog a to je novi socijal-fetišistički talas. Goran Marković je ostao imun na taj talas. On je i dalje u tom retro-antikomunizmu. Dopušta sebi doduše da rehabilituje Koču Popovića kao blaziranog nadrealistu koji ne zna ono što mu se ne sviđa, ali ostali tvrdokorni golootokčki momenti, debeovska potkazivanja i taj Beograd koji je pregažen čiznom partizanskih “prostaka” je i dalje tu, kao krajem osamdesetih i sredinom devedesetih kada smo svi bili desničari ove ili one vrste.

Da li je slučaj Lorenda Darela mogao biti građa za neki “veći” roman, i po zamahu i po obimu, i po stilskoj ambiciji? Sigurno da jeste. Marković se opredelio da napravi jedan “mali”. Kao što je i Darel kod nas napisao svoj “mali” špijunski roman (o nama i kod nas) BELI ORLOVI NAD SRBIJOM, s tim što je Markovićev roman bolji.

[Igor Besermenji · Rating 5 out of 5]

Sjajan i informativan za nekog ko nije imao mnogo prilika da čita o sudbinama ljudi na Golom otoku i Svetom Grguru. Od mene 5 zvezdica.

[Andrijana · Rating 3 out of 5]

„Beogradski trio" je poslednja od nekoliko knjiga koje je napisao Gorana Marković, jedan od najpoznatijih srpskih režisera. Ova knjiga ušla je i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2018. godine.

„Beogradski trio" je roman interesantne forme, sastavljen od niza različitih, kako pisac na početku kaže, hronološki poređanih dokumenata - pisama, dnevničkih zapisa, službenih dokumenata, diplomatskih prepiski itd., nastalih u periodu od 2. januara 1948. do 22. septembra 1951. godine. Dakle, roman obuhvata period nakon Drugog svetskog rata u kome se tek uspostavljao socijalizam u Jugoslaviji, u kome se dogodilo Titovo čuveno „istorijsko ‚ne' Staljinu", ali i period hapšenja i odvođenja u logore Ramski rit, Goli otok i Sveti Grgur neistomišljenika i simpatizera SSSR-a. Sve su to važne, potresne, teške teme koje se ne smeju zaboraviti, o kojima je potrebno pisati, pa zbog toga ovo delo možemo smatrati značajnim.

Goran Marković je vešto upleo stvarne istorijske događaje i fikciju, istorijske i izmišljene likove, pa sam, kao nikad do sad tokom čitanja neke knjige, bila zahvalna što živim u digitalnoj eri, što su mi informacije dostupne „na klik" i što sam svaki pomenuti podatak mogla da proverim, da razgraničim istinu od fikcije, a usput sam svoje znanje o ovom periodu veoma obogatila, a javilo mi se i interesovanje da o ovim (do sada mi ne toliko zanimljivim dešavanjima) čitam i otkrivam pojedinosti i ubuduće.

Jako je originalno, a rekla bih i smelo, to što je Goran Marković za protagonistu ovog svog romana odabrao Lorensa Darela, čuvenog britanskog pisca, koji je kao ataše za štampu Velike Britanije boravo u Beogradu od 1948. do 1951. godine. Dodelio mu je ulogu špijuna, a upleo ga i u jednu ljubavnu avanturu s Verom, ženom okorelog staljiniste Bore. Ova ljubavna priča biće jedna od okosnica romana. Zaplet će nastati kad Bora i Vera budu odvedeni u logore, a Darel na sve moguće načine bude pokušavao da Veri omogući bekstvo iz logora.

Markovićevo delo ne sadrži velike, duboke misli, ali priča teče lako, brzo, stalno budi zanimanje za događaje koji slede, pa se zaista može upotrebiti fraza da se čita u jednom dahu. Zanimljivo je i što su gotovo sve Darelove replike u delu zapravo citati iz njegovog „Aleksandrijskog kvarteta", koji su, osim u nekoliko slučaja kad su mi delovali pomalo neprirodni za živi govor, uglavnom odlično uklopljeni.

Pored Lorensa Darela u delu se pominju i druge ličnosti. Recimo, pojavljuju se Milerova pisma Darelu, Pekić, britanski ambasador, Ranković, Koča Popović i mnogi drugi funkcioneri i istorijske ličnosti u Jugoslaviji. Zanimljivo je to što je Marković pojedinim stvarnim ličnostima promenio ime ili prezime ili oba. Tako je načelnica logora Ramski rit Marija Zelić u romanu Delić, a upravnik Veselin Popović je Vladislav Popović. Dugo sam razmišljala zašto je pisac to uradio, i došla do zaključka, možda netačnog, da je na taj način umesto u napomeni ili pogovoru hteo čitaocima da stavi do znanja da opisani likovi i događaji nisu autentični, da su plod njegove imaginacije, da se samo zasnivaju na stvarnim likovima. To je uostalom i tako, jer je na primer sudbina lika Marije Delić drugačija od onoga što se dogodilo Mariji Zelić, iako je lik zasnovan na njenoj priči.

Ipak mi je,donekle, zasmetalo što se lik novinarke odvedene u Ramski rit zove Dragica Vasiljević, jer, možda je postojalo mnogo „Dragica" sa istom sudbinom, ali mislim da je potrebno da se jasno i glasno govori i piše, pa i u književnim delima, da je zaista postojala novinarka Politike, Beograđanka jevrejskog porekla, Jovanka Ženi Lebl, koja je završila u logoru samo zato što se smejala vicu o Titu!!!

Dok sam čitala knjigu zbunjivali su me i datumi. U nekoliko navrata imamo određeni datum na dokumentu, a u tekstu se pominju nelogični datumi. Recimo, Marija Delić piše Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ i potpisuje datum 2. novembar 1948. , a pismo počinje tekstom:

„Obaveštavam nadležne da je formiranje ženskog radnog logora Ramski rit završeno 11. novembra. Prva grupa kažnjenica stigla je 13. ovog meseca..."

Najviše sam ostala zbunjena trudnoćom Darelove žene Eve Koen, koja je po mom proračunu bila trudna više od dve godine 😂, ako se poveruje piscu (ili liku koji je navodni urednik ovih dokumenata) da su složeni hronološkim redom. (Ako je neko ko je pročitao shvatio drugačije, neka me razuveri.)

Ovi detalji umeju da smetaju. Pokušavam i da nađem opravdanje, pomišljim da sam i ja nešto tokom čitanja propustila ili previdela. Ne znam...

Bez obzira na ove meni zbunjujuće činjenice, čitanje ove knjige mi je pretstavljalo jedno drugačije, neobično, novo i pre svega veoma poučno iskustvo, jer me je knjiga navela da otkrijem veliki broj zanimljivih tekstova vezanih za Goli otok, a poželela sam da pročitam i „Aleksandrijski kvartet" Lorensa Darela.

[Ruza Minić · Rating 2 out of 5]

Potresan i zabavan istovremeno, duhovit, inventivno komponovan kao kolaž dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiske britanskih diplomata, dešiforvanih depeša, službenih zapisnika i svedočanstava, Beogradski trio ne ispušta se iz ruke do poslednje stranice.
Потресан свакако, али ЗАБАВАН!?!? Не разумем коме могу бити забавне књиге које се баве Голим отоком и дешавањима око њега!?
"Пред читаоцем је нека врста архивске грађе.
Ова гомила папира селила се са мном с места на место..."
*"Сви искази нагалшени крзивом цитати су из дарелових романа Александријски квартет..."
"Поштовани,
Налазим се далеко од домовине, у некој врсти изгнанства...Ипак, нисам могао да избегнем заклетву коју сам положио када сам постао лекар, која подразумева истину о болести, у овом случају стању свести у којем се налази моја домовина.
Упитао нас је да ли ми, као психијатри, знамо некакве посебне методе, ефикасније од обичне тортуре..."
"...другови схватили колико је важно да непријатељи наше земље што пре стигну на преваспитавање, поздрављам вас.
Анте Раштегорац"
"Синоћ сам био у приватној посети код генерала П. За човека који има највиши статус и држави, он живи доста скромно и један је од ретких овдашњих руководилаца који не станује у некој од вила одузетих од предратних власника."
"На крају сам га поново замолио да ми обезбеди пропусницу за посетуовдашњим радним логорима на Јадрану која је заказана за средину лета. Овога пута био је сумњичав и распитивао се зашто толико инсистирам на тој посети."Тамо нема ништа интересантног за британску обавештајну службу" рекао је."."Веза између љубавника и робијаша је у осами", рекао сам."Човек води љубав само да би потврдио своју усамљеност."

[val · Rating 5 out of 5]

u dahu i bez daha na kraju

"Etiologije ljubavi i ludila su identične, osim po stepenu."

[Matjaž Mirt · Rating 4 out of 5]

Zelo me je presenetilo, kako lahko iz različnih dokumentov (vozovnice, diplomatska poročila, šifrirana vohunska sporočila, osebna pisma) lahko sestaviš tako berljivo, pretresljivo zgodbo.

[Srđan Strajnić · Rating 5 out of 5]

Odlična! Čita se u jednom dahu. Koča Popović, Lorens Darel i Jovo Kapičić nisu taj beogradski trio iz naslova, mada jesu likovi ovog kratkog ali zanimljivog romana. Užasa Golog otoka i Svetog Grgura i ideološke zaslepljenosti uvek se valja podsetiti, da se nikad ne ponove!

[Kristi · Rating 3 out of 5]

Moj srednjoškolski profesor marksizma i TIPSS-a Vladimir Bobinac proveo je pune dvije godine na Golom. Ne znam kako je ostao normalan nakon tog iskustva. Znajući za njegovo iskustvo ništa u ovom romanu me nije iznenadilo niti šokiralo. Šok je bio kada sam doznala da je profesor Bobinac bio žrtva režima i šok je bio saznanje da partizani nisu bili dobri dečki koji ubijaju radi jedne ukradene šljive. Odrastanjem i školovanjem u komunizmu ne mogu reći da nisam bila žrtva svojevrsnog ispiranja mozga i ne samo da nisam vjerovala svome djedu koji je ispod glasa pričao o krvavoj Dravi koja je nosila leševe nakon Dravograda, već mi je trebalo vremena da elaboriram istinu o logorima u kojima su ti "dobri dečki" mirno prihvaćali iživljavanja nad vlastitim narodom, dojučerašnjim suborcima u maniri najgorih fašista i nacista, usudila bih se reći i da su podigli ljestvicu nehumanosti!
Ljeti vrijeme provodim uz hrvatsku obalu, ali na Goli ne želim otići u turističku posjetu, mislim da bi mi pozlilo na mjestu tolike patnje, muke i nečovječnosti.

[Mojca Rudolf · Rating 5 out of 5]

Zelo zanimiva knjiga v času Jugoslavije, takoj po drugi svetovni vojni, v tistem času, ko se Jugoslavija in Sovjetska zveza nista ravno gledali lepo.
Avtor razgrinja pred bralcem ustanovitev Golega otoka, taborišča, ki so ga ustanovili za nasprotnike režima, za moške, ter Ramtskega rta za ženske, ki ga kasneje preselijo na otok Sveti Grgur.
Velik del knjige sloni na pričevanjih, na zapisnikih, ter pismih ene od zapornic. Zanimivost knjige je nedvomno vpletenost pisatelja Lawrenca Durrell, ki je bil do leta 1952 tiskovni ataše v Beogradu. Tu je avtor uporabil nekaj fikcije, a prav lahko bi bilo tudi tako.
Roman, pisan skozi zapisnike, pisma, dešifrirana sporočila, odkriva del grdega dela zgodovine Jugoslavije. Res zanimivo branje.

[Blazz J · Rating 4 out of 5]

4,5/5. Goran Marković je svojo fascinacijo nad fenomenom Golega otoka prelil v kratek, strukturno kar netipičen roman, saj stilistično ni posegal v arhivsko/pisemsko gradivo, ki ga je manično in s poljubom sreče zbiral 30 let. Bonvivant Lawrence Durrell postane tiskovni ataše britanskega veleposlaništva v Jugoslaviji v obdobju, ko je Zahod neuspešno želel restavrirati monarhijo, pričenjala pa se je informbirojevska histerija - s ciljem na ideološke prevzgoje na Golem otoku. Tja pošljejo tudi Durrellovo učiteljico "jugoslovanščine" in njenega moža, zapriseženega Stalinista... Je roman o nujnosti zapisovanja resnice in njenem arhiviranju, morda bi ga Marković spravil na film.

[Mario · Rating 3 out of 5]

Špijunski triler koji bazira na istinitim događanjima. U njega je Marković upleo i Lorensa Darela koji je u to vreme živeo u Beogradu. No tu mi se čini događanje malo preterano naime Darel je skoro Džems Bond. Traži četnike po srpskim brdima, švercuje kola i organizuje bekstva iz zatvora. Tu je još nekoliko detalja koji su mi smetali (npr. morski psi).

Iz istorijskog gledišta zanimljivo kao priča malo manje.

[Aleksandra · Rating 5 out of 5]

Zaista potresno i verno preneto stradanje ljudi tokom odmazde Informbiroovaca.
Nikad nisam upoznala svoga dedu koji je "sluzio" na Golom otoku. Umro je 1964 davno pre mog rodjenja. Ono sto znam je da o tome nije pricao. Moja se baka prilicno mucila sama sa troje dece "kuzna" i "obelezena" u Beogradu. Cula sam sta je ona prezivela a sada mi je jasnije zasto on nije nista govorio o tome.

[Spela Ankele · Rating 5 out of 5]

Kar 30 let raziskovanja, le nekaj odstotkov pa je strnjenih na skoraj 200 strani tega neverjetnega dela, med branjem katerega sem imela ves čas v mislih mojega dedka. Bil je vojak in o Golem otoku je dostikrat rekel, da ne ve, kako se mu je izognil. Nekateri se mu niso in njim je posvečen ta roman Gorana Markovića. Pretresljivo, grozljivo. Resnično.

[Marija Jovicevic · Rating 5 out of 5]

Za ljubitelje Lorens Darela, ex yu politiku.
Zaista je , ono što piše na početku, građa za roman. Možeš da vidiš celu priču kao film, ali naravno, treba da se dorade, objasne još neke stvari, detalji.
Meni je vrlo zanimljiva, uživala sam čitajući je, šta više, sad me kopka da krenem da kopam o mestima i ljudima koje pominje u romanu.

[Milena · Rating 5 out of 5]

Ja prosto ne mogu da poverujem da je moguće ovako reinkarnirati priču, i to samo na 200 strana, sa ovako vernim i iskrenim likovima, i da se potpuno približi sva tuga i čemer tog vremena. Svaka čast Goranu Markoviću

[dino redzepagic · Rating 5 out of 5]

Izuzetno!

[Ninoslav Rupić · Rating 5 out of 5]

Page turner, filled with all the misery of post-WWII Yugoslavia, beautifully adapted and sorted.

[Sasa Krsmanovic · Rating 5 out of 5]

Nevjerovatno dobra, istorijski potkovana knjiga