Burleska gospodina Peruna boga groma

by Rastko Petrović

Rastko Petrović napisao je jedan od najneobičnijih romana srpske avangardne književnosti. „Burlesku“ je žanrovski teško definisati jer se u njoj smenjuju elementi mitova, bajki, predanja, epskih pesama, žitija, apokrifa, biografske i autobiografske proze pa sve do konstruktivističke poezije.
Kada se roman pojavio, početkom XX veka, podelio je čitalačku javnost tadašnje Jugoslavije. Kritičari i pisci naklonjeni tradicionalnoj literaturi su roman dočekali negativnim kritikama, a sa druge strane, Ivo Andrić je smatrao da su stranice Petrovićevog romana „pune rasta, pokreta, plođenja, znoja, igre, patnje želje i smeha. Perunov raj je mesto neke apsolutne animalne veselosti i duše napaćenih se ne primaju „da bi u raju ostalo veselo“, dok je Stanislav Vinaver naglašavao da je Rastkov roman genijalan i navodi da je „sav Beograd kupovao knjigu da se smeju i da vrište. Bila je to jeres u svetu dobronamernih grešnika“.
Između ostalog, u Rastkovom svetu mešaju se Van Gog i Stari Sloveni, jer, šta ima prirodnije od toga?

Genres: Classics

146 pages, Paperback

Published January 1, 2019

About the author

Rastko Petrović (Belgrade, 1898 – Washington, D.C., 1949), poet, novelist, travel writer, essayist, ethnographer, gifted sketcher, cameraman and photographer. He graduated law in France, and on his return to Yugoslavia he worked as an art and literary critic. After this he was employed in the diplomatic service and posted to Italy and the USA. Based at the Yugoslav embassy in Washington, D.C. during World War II, he remained in the United States after the war and died there.
He is considered to be one of the most important and most influential Serbian writers in the period between the two world wars.

Reviews

[Momčilo Žunić]

To što se u "Burlesci" poglavlja nazivaju knjigama, pa se ovaj Petrovićev izrazito samosvojni i izazovni gustiš sastoji od četiri knjige, istodobno biva i zrači toliko toga. Ne samo da kompilatorni karakter Rastkovog romanesknog debija navodi na sklapanje i skladanje ravno onom biblijskom - gde su tekstovi vidno drugačijih žanrova, poetičkih stremljenja i energija, i arheološki udaljenih vremenskih slojeva zašiveni pod jedne korice - već se na taj način ukazuje i na njihovu otežalu odelitost. Ako ćemo izbliza u srednjovekovlje, takvu hrestomatičnost nose rukopisni zbornici.

Šta nam sad pa to znači? Da je čitanje svake ravno novoj ekspediciji, da knjige (po)stoje naporedno, da je njihova kompoziciona samostalnost značajna, bezmalo kao da svaka otiskuje novi početak - avangardnost pre svega - potom i da knjige streme da se razjape sveobuhvatnošću svoga sveta. Prva knjiga uprizoruje jedan običan dan među bogovima u navu, od jutarnjeg otkriljavanja vrata (pluralia tantum gramatički čuva staroslovenski binarizam) do rajskog usnuća. Zahvatom u staroslovenski panteon u otvarajućem poglavlju "O raspuštenosti bogova" deluje da se upravo hvata trenutak u kome se božanstva razdeljuju na solarna i htonska. Namesto prvobitne nevinosti nastupa prvotna raskalašnost, ali u nagonskoj neobuzdanosti bogova nema ničeg zazornog. Ona ponajpre deluje posve prirodno, veselo - nema tragičnosti u raju jer nema smrti - i detinje nestašno, čak i kada nedvosmisleno ukazuje na incestuozni odnos. Nema stida ni zazora, jer još nema ni zabrana. Bogovima se može.

Potom, u knjizi "O Naboru Devolcu", sledi prvi zakorak u istoriju, u zadružni svetonazor jednog od slovenskih plemena, u ono što nismo istorijski zapamtili. U detinjstvo slovenske rase, u njihovu pastoralnost, stupamo, recimo, onako kao što neimenovani putnik ulazi u ribarsko seoce u "Ljudi govore". Međe među svetovima veoma su lako prekoračive, gotovo da samo treba zaići poljem. Bogovi, ljudi i priroda su u neposrednom doticaju. Pra-pra-predačke žanr-scene od, primerice, žetve i mlaćenja raži, lova i ribolova, do mladićkih nadmetanja u snazi ili do svetkovina s igrom, prikazane su izvanredno živo, ubedljivo i sveže, nalik tek rođenom ili probuđenom svetu. Ne završava se slučajno prva knjiga snom, kao što se usredotočeni čitalac dâ uveriti da u šaranju pripovednih hirova, nema nasumičnosti. Samo otis(a)ka genija. Preslikavanje božjeg i ljudskog (bogovi se ponašaju kao ljudi, ljudi kao bliski potomci bogova), provodljivost između ontoloških nivoa, metamorfnost, mobilnost i mladolikost naracije su toliki da čak i kada se iz sveznalaštva otme interpelativna ja-forma "Nego to je sporedno, glavno je da je mladost u meni i dvadeset i dve godine, zatim oči su mi zelene, čelo mi je visoko, usta su mi puna ljubavi." to se uzima za organski produžetak suživota ljudi, prirode i staroslovenskih bogova. Iskrsli uskliktali JA pripovedač i pripovedni svet time nastavljaju i vrhune odnos, pronoseći apoteozu ljubavi, dok... Šta dok? Nezasito pripovedanje zahteva nezasite čitaoce. Zasucite rukave, razgrćite slojeve, zaranjajte sami u bahanaličnost teksta. S čime god da se izroni, sjajno je...

Treća knjiga nosi ubrzanu smenu epohalnih horizonata, od paganstva u hrišćanstvo, od hrišćanstva u modernu desakralizaciju, s tim što i ovo pripovedno ogledanje odlikuju svojevrsna izokretanja i prožimanja. Staroslovenski panteon po prirodnom sledu (u maniru jednog Florentinca!) svrgnut je u pakao, ali se hrišćansko i pagansko združuju putem starozavetnih i novozavetnih apokrifa, koji su karnevalistička (ponarodnjena) proširenja kanonskih tekstova. Rastkovo poznavanje materije i kovarstvo nad njom - Svetlana Slapšak to s pronicljivom tačnošću naziva miturgijom - od najfinije su sorte. Primeri? Sa intuicijom bogomdanog, eruditno-barbarogenijalnog (sic!) stvaraoca, Rastko pleneći lovi BDSM podtekst "Hoda Bogorodice po mukama". Tlapnja? Ma nije nego: "činilo joj se da ima neke užasne pohote trpeti ih. [muke u paklu]" Ili opet da je djeva smelo putena u motivaciji: "jer za sve što joj se dopalo a pitala gde je, odgovarali su joj da je u paklu.". A uz to izravno rečeno "nevesta božija sanja o đavolu" koga će, uzgred, u kasnijem navratu susresti. Tog susreta, naravno, nema u apokrifu. Treba li dodati da Rastko miturgijski preinačava predložak ili da je njegovo apokrifno poglavlje apokrifno u odnosu na apokrif, kao što je i tretman đavola koji se ovde oslovljava i uzima za drugara Sv. Petra bliži starozavetnoj optici.

Hrišćanstvo i obezbožavanje u modernom dobu - jer Van Gog "nije uspevao da se u stvarnosti nađe, niti sa đavolom niti sa kojim bilo drugim božanstvom." - prožeti su iskazivanjem biografije holandskog majstora hagiografskim postupkom i arhaičnom leksikom: "U Arlu vide sunce da kroz mnogo mirijada zrakova ispija i hrani vasionu." A opet ova (manihejska) linija nadvlačenja konopca između svetlosti i tame prati se iz Prve knjige, preko ovdašnje kamuflirane krađe i prekrađe Sunca (apokrif o "Borbi Mihaila sa Satanailom"/ narodna legenda "Zašto u ljudi nije ravan taban?"/ epska pesma "Car Duklijanin i Jovan Krstitelj"), do predsmrtnog paljenja voštanice u Četvrtoj knjizi.

Ček, ček, ček, rekao si Van Gog? Čitajući "Knjigu treću: Apokrifnu" bezmalo kao da obilazimo pinakoteku. Najavljeno je to ranije u žanr-scenama koje su unekoliko tipičniji slikarski rekvizitarijum, a i zašto da se, uostalom, preimućstvo daje samo pisanom obliku stvaralaštva. Zar nam se ne izriče da je radovanje i u ovome: "stvoriti svet da bi se prisustvovalo njegovom stvaranju"?! Poglavlje ionako započinje renesansnim likovnim uobličenjem. Pročitajte, deder, kako je muskulaturno opisan arhangel dok vesla ili kakvu zanesenu pozu u čunu zauzima Bogorodica. Daje se na taj način ovde ići ne samo kroz promenu kulturnih, negoli i poetičkih paradigmi (različitih medijuma). Petrović u nameri da upripoveda simultanost vremena i prizora - pozdrav i za Brojgela! - umesno pribegava anahronizmima, prelepljivanju i pretumbavanju (arheoloških) slojeva. U možda i najpoznatijem anahronizmu naše književnosti Sveti Petar kao mornar - elem, zar nije vaistinu i bio ribar - pripaljuje cigaretu, obrativši se Bogorodici sa: "Slušaj, sestro: bili mi u četrnaestom, osamnaestom ili šestom veku, sve je to svejedno. Ja se stalno prenosim između neba, zemlje i pakla, te sam u bližem odnosu sa stvarima nego ostali ljudi, pa ih zato mogu upotrebiti i pre nego što budu pronađene." Hoćete opet o erudiciji i ničeg nasumice? U jednom od prepisa apokrifnih propovedi (reč je o "Poslanici Isusa Hrista Patrijarhu Jerusalimskom") zaista je sadržan anahronizam s duvanom. Tamo se pastva opominje da ne "pije duvan, seme đavolsko." Ili se opet s druge strane istovremenosti u nekolicini mesta ispisuje i nešto poput ovog "Vensen van Gog rodio se 1853. g. u Brabantu holandskom. Bio je čuveni slikar iz početka četrnaestog veka."

U nastavku ovakvih igrarija, radnja Knjige četvrte Petrovićevog proznog ludila navršava se u 1925. premda je "Burleska" odistinski objavljena 1921. Tom prilikom prisustvujemo slaganju svih predaka - (parodirani) žanr biblijskih rodoslova - pa i metuzalemski famoznog i nesmirenog Nabora Devolca u umirućem potomku Bogoljubu Markoviću. Onom što leži u bolnici (što je ekspresionistička modifikacija donjeg sveta) i pripaljuje voštanicu - igra svetlosti i tame - iako uprkos ironiji svog imena nije verujuće biće. Prejudicira se tako i nedovršeni prelazak u novu paradigmu: "ti koji si revolucionar i koji si se borio protiv kralja[...]", realitetski opredmećen.

Celokupnost "Burleske" zadivljujuće je palimpsestna. Čini se da su sve vremenske ravni uvek i svuda prisutne. Još jedared: Propusnost na sve strane! Ovi dvosmerni temporalni lupovi, vremenski uskoci i iskoci podrazumevaju pripovedanje prohronizama i parahronizama. Spuštanjem dešavanja do stvaranja sveta i u primordijalnost kulture, čestim posezanjima u arhaizme i pronalaženjem prežitaka u savremenijim periodima svedočimo utisku vekovečnosti. Iz poetike anahronizama, miturgije i obilja avangardnih eksperimentalnih tehnika, s druge strane, porađa se utisak ultramodernosti. Jedna od osvešćenih autopoetičkih pripovednih težnji, ona o simultanizmu događanja, rađanja i umiranja: "Sve se iznova ili pre vremena zbi u isti mah[...] sve se zbi i umre u tom trenutku." tako je zapravo postvarena i dopričana.

Onda i ne treba previše smelosti da se (uz dovoljno pameti i bez namere da mu se oduzima) kaže kako bi Pavić trebalo da u stražnjicu celiva Rastka. Hazari (ta naravno da su pomenuti ovde), nepoznata tradicija, (naizgled) nasumične replike, propusnost svetova. Tačka. Kao što bismo i Olgi Tokarčuk kada već govori o (svojoj) krizi naracije (eseji u "Blagom pripovedaču") ili pripoveda dvopolnost ("Empuzion") u ruke takođe tutnuli Rastka. Already been there, done that. Sto godina pre. Vrlo je prosto: ovde smo s romanom koji je i dalje ispred vremena. Stoga bi, ako se mene pita (sic!), Bogoljub ležerno mogao da umire (i) u 2025!

[anđela]

Дајте ми прскања дамара и оваквих лудила! На моменте можда и превише лудо, али баш такво потребно.

Потресна исповест само за пријатеље са Гудрице:
Кад читам Растка, буквално добијем жељу да живим хиљаде година и да све то време испуним чулношћу и само бих јурила младиће који такође једнаком снагом, тако као Растко, на његов начин, желе да неодољиво и неумитно будемо "закон и бранич васељене, и њена мудрост дубокомислена".
Запитам се у тим претеривањима Растковим колико је књижевности а колико његових стварних груди. Није ни битно, подарио нам је тако раширен појам секса, и тако кад га само убаци усред текста и споји сву творевину у некој личној свесветској експлозији, ја просто само мало умрем од ... (допунити реченицу Растковим речима)

[m. · Rating 3 out of 5]

Tako je teško preseći.... Moram se osloniti na osećaj, jer je nemoguće podrediti delo razumu. Rastko Petrović je poeta, po meni veći od Crnjanskog, veći od cele avangarde, isključivo subjektivno zbog vitalističkog principa koji moj senziblitet stavlja iznad svakog drugog. Za ljubav prema prirodi i sposobnost da je jezikom veliča kao niko drugi - dajem peticu. Za izbor naslova - opet 5, burleska je luda vožnja. Za zaplete i radnju koji imaju beskrajno zanimljiv potencijal, a slabu realizaciju konkretnih dometa - dajem mu 3. Favoriti:

"Jedan jež prošeta, pokloni se mesečini. Jedan slepi miš sastavi pesmu o kosmičkoj sreći. Noć. Iza je gorela vatra, i vatra je upijala zvezde, sisala im krv, tako su zvezde bledele."

"Kao i kad otpusti strelu, a struna na tetivi zazvuči dugo, pa se utiša, takva je izgledala njegova duša."

"Ona je oklevala dugo u mračnom kutu: ptica stida ulete joj u grudi, ptica nestašluka izlete joj iz grudi."

"Svet je bedan u planini i tamo više vredi vo nego kuća."

"Kako sve prolazi, oseti bog, i dolaze nove stvari, u kojima se ne ponavlja više ono što je već bilo. (...) nijedan kamičak docnije neće spominjati da je postojao iščezli. Valjda neko pomišlja na dedu svoga dede."

[Sara G · Rating 5 out of 5]

*U slavi?*

Bajke, ali ne baš. Kao narodna predanja ali samo Petrovićevog naroda, od njega jednog. Pisano u nekom čilom, pitkom ritmu, gotovo poznato ali u isto vreme potpuno novo. "Burleska" je vrlo jedinstveno čitalačko iskustvo. Nešto čemu ne parira ništa što sam pre pročitala...
A opet-
Na kraju, ostajem samo bez reči, oduševljena.

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Dobar bi deo današnje mladeži posle čitanja prokomentarisao: "sranje". No, tako bi oni okarakterisali i Beketa, Getea, Dantea i bilo čije delo koje odskače od kalupa "lakočitljivih, razonodnih štiva". Petrović je ovde pokušao da napravi parodiju, vukući crtu iz prehrišćanskog doba, sve do perioda kada je knjiga objavljena (1921.). Tako se prvi deo bavi kosmogonijom i staroslovenskim panteonom, ali kroz mešavinu hrišćanskih i paganskih elemenata (personalizovana paganska božanstva smešta u hrišćanski raj, gde u jednom segmentu otelotvoruje Trojanov pad u podzemni svet), a sve postavlja tako da se stiče utisak da je tok radnje smešten na pozornici, ali iza kulisa, distanciran od gledališta. Sponu između "gledališta" tj. "običnog, malog" čoveka i božanstava uspostavlja u drugom delu, koji je parodija na epsku poeziju. Za razliku od Finžgarovog bljutavo-ljubavnog romana "Pod slobodnim suncem", koji se (trebalo bi, ali ne) bavi staroslovenskim plemenima samo u naznakama, Petrović je upravo fokus dao na njihov način života i međuljudske odnose. Kao i na odnose prema božanstvima koje su štovali. Tu obrađuje i motiv "ucene", gde seljaku Naboru Veles omogućava da se spoji sa ženom koju voli, ali za uzvrat im uzima živote i to u formi krvave svadbe. Burleska ide još smelije dalje, usuđujući se da Naboru gore u raju dopusti da se drzne i ubije jednog od sinova Radagastovih, čime je, upravo pomešao mitos i epos na istom mestu. Treći je deo apokrif. Vrlo smelo da u vremenu kada je pisan, taj tekst bude i objavljen. Jer, ponovo kroz apsurd i parodiju on dotiče kako bogorodicu, tako i Dantea i Van Goga, ali u zaokruženom segmentu - premeštajući sada one stare bogove iz solarnog u htonski svet, jer je njihovo vreme prošlo, smenjeni su i proglašeni demonima, te im je mesto u predvorju pakla. U četvrtom delu, prizemno dominiraju onomastični elementi i retrospekcija od primitivnog doba do savremenog (ondašnjeg), gde Petrović pravi zaokret i od mita se okreće ka realizmu i ratnoj književnosti. Na kraju, mene je oduševila potpuna psihodelija opisa i gradacije koju je Petrović koristio što se odmicalo dalje ka završnom delu. Kao da je svaki od segmenata dodelio drugom pripovedaču, iz različitog veka, da iznese.

[Vladan Bosna]

Arsen mu je rekao da mu je jako draga. Ja volim Rastka Petrovića. Zanimljivo piše. Volim ovaj svijet. Lijep je i bio bi ljepši da su ljudi manje nervozni

[Nataša · Rating 3 out of 5]

Srpski jezik lepo zvuči!
Nova slika pakla pokazuje surovost istorije. (Ipak se okreće?)

[thefogweaver · Rating 2 out of 5]

Teonanacatl doslovno, glavom i bradom

[Milica ♡ · Rating 3 out of 5]

nije moja čaša čaja ali Rastko! Petrović! 🤩🤩🫶🏻🫶🏻

[norrell · Rating 3 out of 5]

3.4/5

[Nikolina · Rating 5 out of 5]

"Još će videti moje oči, još će zapevati moja usta, još me neće radost mimoići."

[Ivana Filipov · Rating 4 out of 5]

Interesantno i neobično! Nemam s čime da uporedim.
Nisam sigurna da sam razumela sve metafore i slojeve ovog dela, ali je nesporno da sam uživala u energiji, snazi, radosti života koje se prožimaju kroz celo delo.

"Uopšte kada se govori o raju, neka se govori i ljubavi, i to ne o ljubavi tužnih susreta, nego o ljubavi raspuštenosti i dosade (...)"

"Ljubav je najlepša stvar na svetu, kao i pesme ljubavne, kao i mladići, kao i devojke. Ceo se svet grli, ceo se svet veseli, ceo se svet smeje; čak iako je u dosadi; sem kad plače."