Ένα χαμάμ ριζωμένο στην καρδιά των Βαλκανίων, εδώ και αιώνες σιωπηλός μάρτυρας ανομολόγητων ανθρώπινων μυστικών και ονείρων. Μια δυνατή φιλία στα άδυτα της Οθωμανικής Αυτοκρατορίας.
Μεχμέτ πασάς Σοκόλοβιτς, ο Μπάγιτσα από τη Βοσνία-Ερζεγοβίνη: ο αρχιστράτηγος που σκέφτεται στα τουρκικά και ονειρεύεται στα σερβικά.
Μιμάρ Σινάν, ο Ιωσήφ από την Καισάρεια: ούτε Τούρκος ούτε Έλληνας, ο μέγας αρχιτέκτονας. Δυο ξεχωριστοί άντρες και το κοινό τους πεπρωμένο στο σταυροδρόμι Ανατολής και Δύσης.
Από τον 16ο αιώνα στο σήμερα, επεκτατικοί πόλεμοι, εμφύλιες διαμάχες, το μεγαλείο της δημιουργίας, η βία της καταστροφής, η βαθιά πίστη και το τυφλό μίσος, η τραγωδία και η ομορφιά, η εναγώνια αναζήτηση της ταυτότητας.
Ένα απρόβλεπτο μυθιστορηματικό ταξίδι στο οποίο συναντώνται τα οξυδερκή σχόλια του Ορχάν Παμούκ, η επιβλητική φαντασία του Χόρχε Λουίς Μπόρχες, τα ιλιγγιώδη όνειρα του Άλεν Γκίνσμπεργκ, το ακραίο αγωνιστικό πάθος ενός από τους αρχηγούς της ΕΤΑ.
Ποιος κινεί τα νήματα της κάθαρσης και της απόλαυσης σε έναν κόσμο που συντρίβεται από τις ίδιες του τις ιδέες;
Ένα στοχαστικό, πολυεπίπεδο μυθιστόρημα, που τιμήθηκε με το βραβείο BALKANIKA 2008.
Vladislav Bajac is writer, journalist and publisher. He is the founder and president of Geopoetika Publishing, influential book publishing company in Belgrade, Serbia.
الرواية ثقيلة جداً وهي عبارة عن فصل يحكي حكاية تاريخية وفصل عن الحاضر وبه طابع فلسفي ومليء بالكلام الفارغ ، لم اكمل ثلث الرواية حتى ، هذا الكتاب اشتريته بسبب انني وجدت عليه علم صربيا ولم اكن قد قرأت عن صربيا من قبل الا كتابين احدهما عن قصة اليونانيين وحروبهم مع الفُرس وهي رواية قصيرة والآخر كان عن رحلات ناشر حول معارض الكتب والمكتبات حول العالم وهذا الكتاب الثالث واول رواية عن الادب الصربي وكان اختياري سيء ، سأحاول مع الادب الصربي في كتاب آخر
extraordinary book that covered a part of history that I knew nothing about .... 16th century Ottoman empire time; two young men , one Bosnian Serb and one Greek, become hugely important (Frst Vizier and Chief Architect respectively) in the court of several Sultans, although from very humble origins - they were 'taken' as young boys to be bought up in a caravansery and then the court in Istanbul. Their skills and cunning were immense and they managed to achieve great things without being murdered in jealousy (Sokolovic/Sokollu) Mehmet Pasha is in fact murdered at the end of his life). They build incrdible mosques, bridges and palaces for their leaders, in Istanbul and Belgrade; and run campaigns in battle to extend the Ottoman Empire's reach. Its wonderful to then look u in Wikipaedia and find all the facts there!! The book is deeper than just the narration of their loives, as the author mixes up the chapters with a conversation he is continuously having with Turkish writer Orhan Pamuk (and sometimes other authors from across the world, some of whom I have never heard of) about life, religion, cleverness, subtlety, fame and human value ... these chapters are hard to read but fascinating.
„Њанађивако је, заправо, и међу свим аскетама негдашњег Цејлона постао највећи тако што је по многим детаљима и у крајности отишао најдаље. Али, занимљиво, ни њега није заобишла 'бољка' старења и приближавања коначном утрнућу у људском животу: почео је да размишља о месту свог телесног спокоја. После деценија избивања из своје земље, учинило му се да би и она могла ући у најужи избор. У складу са уверењима, трагао је за местом своје смрти, не за местом свога гроба. Смрт је била део утихнућа, крајњег угаснућа, нирване.“
Омамљеност бамбусима исписаним Владислављевим пером на поклон ми је долепршала још једна његова књига коју сам годинама успешно избегавао, искључиво на моју штету. Средњовековни Јапан и зен свештенике заменила је средњовековна османлијска стварност наше земље, православље и ислам, али у комбинацији са садашњим светом. Необична комбинација историјске приче о Мехмед паши Соколовићу и Мимар Синану, пишчевих аутобиографских прича, насталих током потраге за материјалом за ову и друге ауторове књиге, интересантних анегдота насталих током година бављења издаваштвом, књижевно теоријским радом и свакодневним животом. Тако да се као главни ликови у овом тексту, поред поменутих паше и аге, налазе нобеловац Памук, аутор дела Бајац, Александар Генис, Кенвард Елмсли, Џејмс Лафлин, Хуан Октавио Пренс, професор математике Девиде и бројни други знани и незнани хероји, догађаји па и саме грађевине, богомоље и мостови. О градитељу Синану, познатом као Микеланђело са орјента, текстови нису долазили до мојих руку па зато о њему нисам знао скоро ништа и да је књига добила име по њему то би било сјајно. Синан је по рођењу носио име Јусуф и пореклом је или православни Јерменин или Грк, и као такав био је идеалан саговорник Бајици Соколовићу, касније Мехмеду Соколију, великом везиру отоманског царства. Однос две значајне историјске личности, два неимара стварности средњег века, ктитора и архитекте историјски непролазних грађевина, два моста ка неизбрисивом генетском наслеђу, представља језгро ове савремене историјске књиге која покреће бројна питања о односу различитих вера, сталној културној дифузији истока и запада, али и уједно и сукобу и неповерењу истих страна. Јусуф и Бајица или Синан и Мехмед, уједно су и градили и рушили мостове, један у камену, други пре свега у политичкој мисли и интелектуалном делању, и у том делању поред обала које је повезивао, много је и срушио. Описан је Бајицин пут од младог човека, православног ученика, који је одведен далеко, свестан, наочит и мудар и који је временом напредовао до везира код тројице султана, који није желео да сагради исламску богомољу у Београду, али који је уједно све своје рођаке преводио у ислам, даривао им положаје и неки можда мирнији живот. Описан је траг у води и камену који је остао иза двојице пријатеља, приказан је настанак Селимије и Султаније, приказана је љубав два пријатеља, приказан је раскош и суровост османлијских освајања, темељно, раскошно, одмерено, историјски неутрално. Продубљивање историјске приче даривали су пријатељски разговори Памука и Бајца о биткама, владарима, о само посвећеним историчарима и тумачима времена познатим анегдотама описаног времена, о сплеткама, злочинима и заблудама обичних људи и владара. Посебно интересантне анегдоте су о заљубљености једног дечака који се крије у Памуку док пролази крај теразијске чесме и посматра људе како мењају сличице и свим срцем жели да им се придружи, али и суровост и подсмехе југословенске паланке док се исмева однос Владимира Девидеа према хаику поезији, као заљубљенику, као ствараоцу, као обичном човеку са свим својим љубавима које тежи да повеже у једно. Паша ме је разочарао, ага опчинио, Сулејманију и Султанију желим да видим, Памуку да кажем добар дан, хаику Девидеов да прочитам, да се упознам са животом Чедомила Вељачића, желим да упознам малог човека који зна да испоштује нечију страст и љубав и када пољуби закључана врата и да та иста врата отвори, желим да будем више Зен и са већим миром у срцу да корачам кроз букову шуму јер њу волим више од бамбуса, јер је моја, јер ујутру мирише лепо, а Бајцу желим да кажем хвала, као и особи која ми је даривала ову фантастичну књигу.
„Једном у другој вери, многи Срби су за собом повукли у ислам своје шире породице и пријатеље. Турци су знали да ће управо такви лакше, брже и масовније за собом повући друге јер ће, бивајући међу својима, са више умешности било разјединити било ујединити остале. Османлијама је све одговарало: Срби су обављали посао уместо њих, резултати су били видљиви, а они су, штедећи своје, остављали Србе са тек неопходним бројем Турака међу њима. Србима је то одговарало јер су остајали на своме, а то колико и 'своји' друга је прича.“
This is the second time in my life that I stopped reading a book midway. After 3 years of it just sitting on my bedside table I think it is safe to say I've given up on this book.
That chapters alternate between the author's first person accounts, which I found to be so self-indulgent and tedious, and a historical fiction, which was interesting at first bit quickly became banal.
What annoyed me most were the first person chapters because they just seemed to focus on how many famous friends the author had and how well connected he is. Puke worthy.
"Хамамът Балкания" на Владислав Баяц го взех само по препоръка, без идея какво има в книгата.
Хареса ми двойната история разискваща темата за идентичността. Какъв си ти като си взет от балканите, въведен в правата вяра, изучен от най-добрите учители на империята, за да служиш. От една страна сме в Османската империя през ХVI век и по-конкретно пътя на двама роби до върховете ѝ - Мехмед паша Соколу и Синан строителя, а от друга мемоарите на автора свързани със световния културен живот. Добрите и интересни истории често са по-трайни от политиката. В книгата има история, има художествена измислица, има философия.
Въпросът за идентичността в Османската империя е интересен. Една от целите на всяка империя е да обединява - различни народи/религии. Обединение, а не противопоставяне.
Беше ми интересно да прочета за ислямизацията на Сърбия, за сръбската патриаршия, за преместването на цели квартали по икономически причини.
пс/ Мостът на Марица при Свиленград е построен от Синан и си мисля, че е вдъхновил Мехмед паша за Вишеградския мост на Дрина.
Για να ξεκινήσουμε από τα θετικά: σίγουρα ο συγγραφέας Βλάντισλαβ Μπάγιατς είναι ένας εξαιρετικά διεισδυτικός ερευνητής και στοχαστής. Σίγουρα το θέμα της ταυτότητας στα πλαίσια της πολύχρονης ιστορίας της πολυεθνικής οθωμανικής αυτοκρατορίας είναι εξαιρετικά ενδιαφέρον και μάλιστα για τους βαλκανικούς λαούς που κατόρθωσαν να αναδυθούν και να οργανωθούν σε κράτη μετά την ��ατάρρευσή της. Σίγουρα το πώς φτάνει ένας συγγραφέας να επιλέξει το θέμα του επόμενου βιβλίου του και τα ερωτήματα που τον βασανίζουν για τη σχέση υψηλών πωλήσεων και υψηλής λογοτεχνικής αξίας μπορεί να ενδιαφέρουν τους φιλαναγνώστες, καθώς και οι επαφές και συνομιλίες μεταξύ αλλοεθνών συγγραφέων με κοινά όμως ερεθίσματα και ενδιαφέροντα. Κατορθώνει όμως ο συγγραφέας να τα οργανώσει όλα αυτά σε ένα ΜΥΘΙΣΤΟΡΗΜΑ, όπως αυτοχαρακτηρίζεται το βιβλίο αυτό, μόνο και μόνο επειδή παρακολουθεί με κάποιον τρόπο το βίο του Βόσνιου Μπάγιτσα Σοκόλοβιτς, του μετέπειτα εξισλαμισμένου Μεχμέτ Πασά, βεζύρη της οθωμανικής αυτοκρατορίας την περίοδο της ακμής της; Κατά τη γνώμη μου ΟΧΙ. Πρόκειται για ένα καθαρά στοχαστικό και με πολλά και ποικίλα στοιχεία κείμενο, που ναι μεν αφορμάται από ένα ιστορικό πρόσωπο, ΜΥΘΙΣΤΟΡΗΜΑ όμως δεν είναι. Και γι΄αυτό, ο αναγνώστης που θα το πάρει στα χέρια του προσδοκώντας να απολαύσει ένα - ιστορικό κατά βάση - μυθιστόρημα, ταλαιπωρείται και συχνά εγκαταλείπει την προσπάθεια. (Βαθμό δεν θα ήθελα να βάλω, για προφανείς λόγους, αλλά, εν τέλει, μετά λύπης μου 1...)
i VERY RARELY GIVE UP ON A BOOK, this is the exception. I just didn't like or get all the philosophising by the author in alternate chapters so just read the historical ones. These were so detached and impersonal that I found I didn't care what happened. The author had said the subject was murdered in the first page or so anyway! I really wanted to find out more about this time and place but not from this book. PS no one else in my book group finished it either, even missing the philosophy chapters out like I did.
Ostensibly about the friendship between a Grand Vizier and a Royal Architect in the Ottoman Empire, in reality this is a book about how many important people the author has met in his career, and how successful each of them is, in terms of awards, circulation and popularity, interspersed with puerile musings on literature. Not sure why anyone would want to read this, save for the author's family and close friends.