Σχόλιο στο Άσμα ασμάτων

by Christos Yannaras, Χρήστος Γιανναράς

"Γνωρίζουμε τον έρωτα μόνο στην απόσταση της αποτυχίας. Πριν την αποτυχία δεν υπάρχει γνώση· η γνώση έρχεται πάντα μετά τη βρώση του καρπού. Σε κάθε έρωτα ξαναζεί η εμπειρία της γεύσης του παραδείσου και της απώλειας του παραδείσου. Σπουδάζουμε τον έρωτα μόνον εξόριστοι από την πληρότητα της ζωής που αυτός χαρίζει".

Genres: Theology, Philosophy, Religion, Christianity

167 pages, Paperback

First published January 1, 1998

About the author

Christos Yannaras (Greek: Χρήστος Γιανναράς) was a Greek philosopher, Eastern Orthodox theologian and author of more than 50 books which have been translated into many languages. He was a professor emeritus of philosophy at the Panteion University of Social and Political Sciences, Athens.

Reviews

[Scott · Rating 5 out of 5]

A poetic treatise and exploration of the erotic impulse in humanity as the impulse toward life-giving relation and "boundless personal communion" (p.30). This translation also beautifully identifies the quality of true desire that compels us toward "the wonder of mutual self-renunciation and self-offering..." in deep recognition and encounter of the other, within the approach of love where "there is no shame, because there is no defense or fear. Then the whole body speaks the language of the glance, of the smile, of the rhythm of grace...the final disarming of self-giving attires itself in the language of revelatory nakedness" (p. 79).

Philosophically and theologically rich this work, as well as Yannaras' "Relational Ontology," pair well with the reading of Luce Irigaray's "To Be Two" and "The Way of Love."

[Μαρία · Rating 5 out of 5]

Σκιρτώ...:
"Διαλεκτική ζωής και θανάτου ο Έρωτας.Ο πόθος της ζωής σημαίνεται πάντα στον τόπο και στην παρουσία του Άλλου,στον τρόπο της αφής,της μέθεξης,της συν-ουσίας.
Η φύση οδηγημένη από την ελευθερία του Έρωτα στην παστάδα της έσχατης αυτοπαραίτησης.Κι ο θάνατος περίπτυξη του Μόνου Ποθητού.
Στόχος κάθε Έρωτα είναι η ολόκληρη μετοχή της ψυχής και του κορμιού στην άμεση σχέση,η ένωση των δύο σε σάρκα μία."

[разночинац]

Већи део читања протекао ми је у треперењу уз сваку нову узбудљиву мисао. Једна од књига коју узмеш јер си је се сетио у значајном тренутку једног топлог дана.

Једва да сам се трудио да идеје претурам по мозгу. А није да нема простора да се сецирају и сапостављају - једне другима или оним учењима која иду иза и испред њих.

Крајњи је утисак тај да није тачна слика у којој се овде тема напада са неочекиване стране, па се та пенушава узбурканост ипак некако очекивано слеже у познати оквир. Мислим да пљуштање ових таласа осваја нову димензију за хришћанско море.

Најбоље би било да нешто и Јанарас сам каже. Извукао сам сто цитата, али ево само пар њих:

Еросну љубав разликујемо од жеђи тела. Љубавно чуђење увек је скок душе у радост и занос међусобне присности доноси неочекивану катарзу од сваке телесне потребе. И страсни ловци на задовољство ненадано се чисте на први знак ероса. Ипак, еросни однос сазрева само у посутпној универзализацији жеље. Циљ сваке љубави је свецело учешће душе и тела у непосредном односу, сједињење двоје у једној плоти. (44)

Вртимо се бесциљно у празнини, у нерешивој тајни смрти. Безбројне галаксије око нас и изван нас, звезде „као песак на обали морској“. Светови мртви, без осмеха цвећа, песама птица, боја при заласку сунца. Један пар људских очију и свест иза тог зачуђеног погледа представљају један „други“ несравњиви универзум. И унутар тог „другог“ универзума тражимо решење загонетке смрти. (...)

Постоји један начин да се чудиш, док верујеш. И тај начин опипавамо само у еросној љубави. Љубав значи веру, поверење, самопредавање. Налазиш се у тами бескрајних, неодговорених питања. Ипак, препушташ се чежњи, а она ти потврђује да ли Други чезне за твојом жудњом. И тада су питања без одговора добила одговор. (103, 105, 106)

Са првим знаком узајамне присности рађа се неизмерност радости. Рађа се најопојнији укус пуноће живота. У погледу, у осмеху Другога, пружа се цео космос. Откривење експлозије преображава се живљење, и Други постаје место тог откривења. Све је изненађење и све је ново. Узајамна присност у љубави отелотворује онај праисконски осећај првог дана стварања света. (12)

Једино за чим постојање стреми јесте жуђени однос. Тада говоримо о „истинској“ еросној љубави. То је жудња за животом, а не додатак или помоћ свакодневници. Не прибранак телесног ужитка или психолошке ведрине на већ задатој рутини. Него: преображај самог начина постојања, преиначење сваке нити живота у целовити однос. Тада говоримо о „истинској“ љубави. (21)

Зрно људске индивидуалности мора да се „испразни“ – то је кеноза – од сваког захтева за самобитним постојањем, да црпи постојање и живот не из жеље за самодовољношћу, већ из еросног самопредавања. Људска личност мора постати кенотичко еросно постојање, баш као што је Бог „кенотичко“ узајамно саживљење Тројице Личности. (39)

Сјај погледа и осмех чисте лепоте, тело које се помаља из тамне светлуцавости лета, мирис и сок брескве, смарагдна прозирност пристаништа на острву. Само опипљива благодат даје одговор на крајња питања. Благодат-поклон позива у лепоту односа. Оно што позива није затворено у концепт; оно има лице и име. Позив прелзази у жељу, да би упловио у безобално пристаниште једине позитивне нежности. (69)

[Katelis Viglas · Rating 5 out of 5]

Very erotic and philosophical scholia on Bible's text. The well known style of Christos Yannaras, always aiming at the centre of meaning. If someone is familiar with his writings from other books, he will not be disappointed. His references in the modern agony of living are merged with the ancient text, making it alive. A lot of his views on Christian love, which appeared clearly here, made many severe theologians of the Greek Church opposed him strongly.

[Dimitra · Rating 5 out of 5]

Οι εντυπώσεις μου από το βιβλίο είναι δέος για την ένταση και ταυτόχρονα την λεπτότητα των συναισθημάτων που εκλύονται σε αυτή την ωδή στον έρωτα. Το βιβλίο θέλει το χρόνο του. Περισυλλογή και ωρίμανση των σκέψεων και των ιδεών που εκφράζονται.

[Karter Stanton · Rating 5 out of 5]

Catholic mystic thought that can be understood within the personalist tradition... you have gotten me once again.

[Marcas · Rating 3 out of 5]

This is a very good critique of 'nature'- positing relation as transcendence, including Agape and Eros. It is sharp and written in a lyrical haiku-like style which I like.

He develops his thought quite nicely around his theme of Relation over and against Nature; This dichotomy is stretched too far however, and he ignores the giftedness of creation and creatureliness, the goodness of sex beyond mere posterity and 'Traces of the Trinity' in life and in the Church.
The imago dei was damaged, not destroyed remember and the Kingdom is in our midst, we participate in that via the Church for Deification, not 'nature'- this allows the natural elements to be Transfigured, including things like food and sex, things which while linked to nature, are also made free in Christ.

They belong to the Kingdom more than nature, even if they are 'unnecessary'- surprisingly, he doesn't see this or develop much of the logic of his own thought in that form. For this reason I give the book 4 stars and not 5... For a failure of Incarnational nerve as Dr Norman Wirzba might put it.