What do you think?
Rate this book
Kad zvona zaneme
Istorijski roman sa dinamikom trilera u kojem se prepliću stvarne ličnosti i izmaštani likovi. Ljubavna priča iz vremena kad je Srbija bila zemlja smrti a Valjevo njena prestonica. Autor izrađenog stila čitaoca vešto vodi kroz hodnike vremena od zatvora Ozne u Beogradu 1946. do valjevske bolnice 1915. i obrnuto, sve do neočekivanog raspleta. Kako su Srbija i Valjevo preživeli „vreme smrti“ a imaginarna porodica Andrije Srećkovića, „kao paradigma lične snage pojedinca“, i prvi talas ideoloških čistki u godinama po „oslobođenju“. Kako je život pobedio kad su čak i zvona morala da zaneme. Knjiga koja se čita u jednom dahu.
- GenresHistorical Fiction
293 pages, Paperback
First published February 5, 2016
3 people are currently reading
62 people want to read
About the author
Vlada Arsić
15 books30 followersVlada Arsić, novinar, istraživač, autor romana "Lopatanje đavola" i dugogodišnji saradnik brojnih listova i časopisa, rođen je u Beogradu, 1963. godine. Novinarsku karijeru započeo je 1985. godine u Voždovačkim novinama, i do sada zabeležio na stotine reportaža o ljudima i sudbinama. Pisao je za NON, magazin Bre, Ilustrovanu politiku i Nacionalnu reviju, uređivao u Horizontu, reviji Sat i dnevnim novinama Press.
Živi u Beogradu.
Živi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 7 of 7 reviews
April 18, 2016
Još jedan majstorski napisan roman iz pera Vlade Arsića o stradanju srpskog naroda tokom Prvog svetskog rata usled epidemije tifusa, o valjevskoj bolnici, o požrtvovanim lekarima i smutnim vremenima nakon Drugog svetskog rata... Izvrstan istorijski roman napisan prelepim jezikom! Štampano izdanje je radio RTS i ima ga u svim knjižarama.
Vlada je novinar-pisac koji se uvek bavi mučnim i teškim temama ali na maestralan način... Spada u red onih autora koje bih vezala za stolicu, donosila im hranu i ne bih im davala da rade išta drugo osim da pišu, pišu, pišu... :)
Kome se ukaže prilika da ga sluša u svom mestu na nekom od njegovih tribina-predavanja o savremenim mučnim temama ne treba da propusti tu priliku...
MUST READ!
Vlada je novinar-pisac koji se uvek bavi mučnim i teškim temama ali na maestralan način... Spada u red onih autora koje bih vezala za stolicu, donosila im hranu i ne bih im davala da rade išta drugo osim da pišu, pišu, pišu... :)
Kome se ukaže prilika da ga sluša u svom mestu na nekom od njegovih tribina-predavanja o savremenim mučnim temama ne treba da propusti tu priliku...
MUST READ!
January 26, 2019
"Za pola veka, možda i ranije, svi će zaboraviti na Selimira Đorđevića, Draginju Babić, Pavla Vojteha i druge brojne lekare i bolničare koji su dali život da bi soasli nekog drugog.
Ali ćemo zato večno pamtiti imena nekih ratnika i vojskovođa, svih onih koji stekoše slavu u potocima krvi, s bombama i bajonetima."
Kniga podeljena u dva dela sa istorijskom podlogom koja je svima poznata.
Imaginarna ličnost Andrija Srećković predstavlja okosnicu priče. Dok Prvi svetski rat odnosi žrtve Valjevo postaje mesto odakle se širi najveća zaraza tifusa. Mnogi lekari izgubili su živote usred želje da pomognu obolelima.
Jedan od delova koji mi je bio izuzetno upečatljiv je deo sa Nadeždom koja kaže da je učenicima rekla kako se brani otadžbina, pa da i ona mora dati život za nju.
Jedan roman koji ima izuzetnu težinu i koji je put do mene našao sasvim slučajno.
Ukoliko i do vas dođe, setite se da je ovo preporuka.
Ali ćemo zato večno pamtiti imena nekih ratnika i vojskovođa, svih onih koji stekoše slavu u potocima krvi, s bombama i bajonetima."
Kniga podeljena u dva dela sa istorijskom podlogom koja je svima poznata.
Imaginarna ličnost Andrija Srećković predstavlja okosnicu priče. Dok Prvi svetski rat odnosi žrtve Valjevo postaje mesto odakle se širi najveća zaraza tifusa. Mnogi lekari izgubili su živote usred želje da pomognu obolelima.
Jedan od delova koji mi je bio izuzetno upečatljiv je deo sa Nadeždom koja kaže da je učenicima rekla kako se brani otadžbina, pa da i ona mora dati život za nju.
Jedan roman koji ima izuzetnu težinu i koji je put do mene našao sasvim slučajno.
Ukoliko i do vas dođe, setite se da je ovo preporuka.
October 15, 2020
„Kad god pomislimo da je gotovo, da je zlo nadvladalo i sve oko nas uništilo, pronađe put da se povrati, da iznova seme proklija i pusti cvet. I zbog tog cveća, zbog svih onih koji ostaju iza nas, verujte mi, vredelo je živeti.“
Kolubara se zacrvenela, a Valjevo postalo grad duhova.
Pustoš, a tišina zaglušujuća.
Vrišti na sav glas, razdire bukom.
Da, ta nesnosna tišina.
Svaka kuća odevena u isto - crni barjak prkosno vijori na vetru.
Uspomene štipaju da opomenu, da se ovo nikada ne ponovi.
Nikada ne ponovi i ne zaboravi.
Mir izvojevanih pobeda ugašen za tili čas. Jer ne behu oni pravi neprijatelji. Neprijatelja su nam ostavili i to ne pred vratima već u samoj nam kući. Eno ga, gosti se, uživa, pogleduje zlokobno i diči se postignutim. A postigli su mnogo. I uzeše mnogo. Čak stopedeset hiljada duša - veselih, prkosnih, gorućih i na kraju, pokleklih. Pokleklih pred jačinom usuda. A nama ne osta ništa do nade, nade da ćemo bar u sadašnjem vremenu, kada se istorija umnogome ponavlja, biti mudriji. Izgleda nam jedino mudrosti uvek fali...
"Sada nas svi slave, svet nas uzdiže i hvali, a zapravo nas sve vreme obmanjuju i zaslepljuju. Dok nas jedni uništavaju, drugi nas naoružavaju. U suštini rade isto, svi bi da nas natociljaju i napujdaju kao kerove. A šta mi radimo? Sanjamo! Dok život prolazi, mi i dalje pominjemo Dušanovo carstvo i pevamo o Kosovu. I ovo malo Srbijice ne možemo da održimo, a opet bi, po svaku cenu, da zasnujemo neko moćno carstvo."
Ovo je roman koji ćete brzo pročitati, roman koji prožima svaki delić duše, razara istinom, a zaceljuje ljubavlju - brzo ćete ga pročitati, ali ćete zato dugo, dugo pamtiti.
"Po nekoj čudnoj, ropskoj logici ljudi su uvek više slavili one koji uzimaju, nego one koji su davali, više one koji su služili smrti, nego one koji su služili životu. Neron je slavniji od Seneke, a Napoleon od Pastera. Za pola veka, možda i ranije, svi će zaboraviti na Selimira Đorđevića, Draginju Babić, Pavla Vojteha i brojne druge lekare i bolničare koji su dali život da bi spasili nekog drugog. Ali ćemo zato večno pamtiti imena nekih ratnika i vojskovođa, svi onih koji stekoše slavu u potocima krvi, s bombama i bajonetima...“
Ogromna preporuka!
Kolubara se zacrvenela, a Valjevo postalo grad duhova.
Pustoš, a tišina zaglušujuća.
Vrišti na sav glas, razdire bukom.
Da, ta nesnosna tišina.
Svaka kuća odevena u isto - crni barjak prkosno vijori na vetru.
Uspomene štipaju da opomenu, da se ovo nikada ne ponovi.
Nikada ne ponovi i ne zaboravi.
Mir izvojevanih pobeda ugašen za tili čas. Jer ne behu oni pravi neprijatelji. Neprijatelja su nam ostavili i to ne pred vratima već u samoj nam kući. Eno ga, gosti se, uživa, pogleduje zlokobno i diči se postignutim. A postigli su mnogo. I uzeše mnogo. Čak stopedeset hiljada duša - veselih, prkosnih, gorućih i na kraju, pokleklih. Pokleklih pred jačinom usuda. A nama ne osta ništa do nade, nade da ćemo bar u sadašnjem vremenu, kada se istorija umnogome ponavlja, biti mudriji. Izgleda nam jedino mudrosti uvek fali...
"Sada nas svi slave, svet nas uzdiže i hvali, a zapravo nas sve vreme obmanjuju i zaslepljuju. Dok nas jedni uništavaju, drugi nas naoružavaju. U suštini rade isto, svi bi da nas natociljaju i napujdaju kao kerove. A šta mi radimo? Sanjamo! Dok život prolazi, mi i dalje pominjemo Dušanovo carstvo i pevamo o Kosovu. I ovo malo Srbijice ne možemo da održimo, a opet bi, po svaku cenu, da zasnujemo neko moćno carstvo."
Ovo je roman koji ćete brzo pročitati, roman koji prožima svaki delić duše, razara istinom, a zaceljuje ljubavlju - brzo ćete ga pročitati, ali ćete zato dugo, dugo pamtiti.
"Po nekoj čudnoj, ropskoj logici ljudi su uvek više slavili one koji uzimaju, nego one koji su davali, više one koji su služili smrti, nego one koji su služili životu. Neron je slavniji od Seneke, a Napoleon od Pastera. Za pola veka, možda i ranije, svi će zaboraviti na Selimira Đorđevića, Draginju Babić, Pavla Vojteha i brojne druge lekare i bolničare koji su dali život da bi spasili nekog drugog. Ali ćemo zato večno pamtiti imena nekih ratnika i vojskovođa, svi onih koji stekoše slavu u potocima krvi, s bombama i bajonetima...“
Ogromna preporuka!
April 21, 2020
Čitajući ovu knjigu sam konstatovao kako Arsić ozbiljno pretenduje da postane jedan od mojih omiljenih domaćih pisaca.
Ovom knjigom je ponudio nešto što volim da čitam, a to je spoj fikcije i istorijskih činjenica i događaja, gde se jasno uočava crta njegovog pedantnog istraživanja.
Igra sudbina i usuda glavnih aktera, potom šetnja kroz različite istorijske događaje i dobar opis ljudi tokom teskoba Velkog rata i epidemije tifusa su me terali da ovu knjigu čitam sa velikom pažnjom (naročito sada, kada se i sami suočavamo sa jednom epidemijom).
Ovom knjigom je ponudio nešto što volim da čitam, a to je spoj fikcije i istorijskih činjenica i događaja, gde se jasno uočava crta njegovog pedantnog istraživanja.
Igra sudbina i usuda glavnih aktera, potom šetnja kroz različite istorijske događaje i dobar opis ljudi tokom teskoba Velkog rata i epidemije tifusa su me terali da ovu knjigu čitam sa velikom pažnjom (naročito sada, kada se i sami suočavamo sa jednom epidemijom).
February 15, 2020
"Pred streljackim strojem i uperenim cevima, umesto poslednje zelje, uslisena mu je najveca: receno mu je da je upravo dobio sina"...
January 30, 2021
Knjiga me oduševila. Tako čitka, iako depresivna, ubija u pojam, ali je jednostavno ne možete ispustiti iz ruku. Autor je na osnovu istorisske podloge - epidemije pegavog tifusa koja je buknula u Srbiji zime 1914-1915, istkao jednu divnu priču u kojoj je stavio još mnogo toga – ljubavnu priču, izdaju, misteriju... Poglavlja se hronološki menjaju, pa tako putujemo prvo u 1946 godinu kada su se pobednici Drugog svetskog rata obračunavali sa domaćim izdajnicima i kolaboracionistima, pa zatim decembra 1914 godine, na samom početku Prvog svetskog rata, pa odmah sledeće 1915 godine, i tkaje se priča... i to kakva! Valjevo je centar radnje, ali se pomalo šetamo i u Beograd, i u Beč, pa čak i u Lucern i London. Osećamo smrad raspadnutih tela... Duša nam se kida od zločina, tačnije grozomornih zverstva koji su austrougarki vojnici, ali i neki domaći ludaci radili... Sve u svemu, mnogo emocija, uglavnom tuga, ali i bes, jad, očaj, beznađe... Nisu samo zvona zanemela, zanemeo je ceo svet. Toliko izgubljenih života, piše na jednom mestu: „Bolničarke u Valjevu žive u proseku oko mesec dana“ i „Samo u tri meseca je u Valjevu umrlo više ljudi nego što je u njemu ikada živelo“. Glavni lik koji spaja sva ova tazdoblja je ugledni lekar Andrija Srećković, dotojanstven, možda ne toliko hrabar koliko jak kao ličnost, da prebrodi sve nedaće da bi na kraju tunela ipak ugledao svetlo. Moje iskrene preporuke!
“Znam, ponekad je teško biti čovek, ali i po tome se, valjda, razlikujemo od zveri”
“Put do uspeha retko zavisi od jakih štihova, da nas češće prate i sapliću sitne karte”
“U ovoj zemlji nesreća se odomaćila, pustila korene i raširila krila. Kad nema gladi, tu su ratovi. Kad topovi utihnu, počinju bolesti. I tako ukrug. Kad god da stignete, pouzdano znam da će vas najpre dočekati zlo”
“Sve ređe su se čuli i jecaji i kuknjava. Sveštenici su vršili grupna opela, a pogrebne povorke iz dana u dan bivale su sve kraće. Smrt se odomaćila u gradu mrtvih, gotovo da više niko nije imao snage i volje da se svakodnevno oprašta s prijateljima, kolegama i rodbinom.”
“Prokleta sreća, pomislio je. Odbacujemo je i preziremo čak i kada nam se sama nudi i prostire pred nogama”
“Rat je najgluplja igra koju su muškarci mogli da smisle. Zabava s pucanjem i ubijanjem u kome osvajate teritorije, pobeđujete i gubite, dobijate unapređenja i ordenja, dičite se junaštvom i suludom hrabrošću... Za to vreme, gube samo žene! Gube sve što su imale, sve za šta su se borile i što im je bilo vredno u životu, gube sinove, braću i muževe. Idu za vama kao ranjene zveri, dave se u blatu, prebiraju po mrtvima, peru vam gaće i krvave zavoje, bore se za svaki dašak života... i zbog čega sve to?! Da biste iznova mogli da se igrate i imali po kome da pucate...”
“...po nekoj čudnoj, ropskoj logici, ljudi su uvek više slavili one koje uzimaju, nego one koji su davali, više one koje su služili smrti, nego one koje su služili životu. Neron je slavniji od Seneke, a Napoleon od Pastera.”
“Dižem ovu čašu u slavu života! Jer život je čudo, život je kao voda. Kad god pomislimo da je gotovo, da je zlo nadvladalo i sve oko nas uništilo, pronađe put da se povrati, da iznova seme proklija i pusti cvet. A zbog tog cveća, zbog svih onih koji ostaju iza nas, verujte mi, vredelo je i živeti. I zato živeli, i neka vas svaka sreća prati.”
“Znam, ponekad je teško biti čovek, ali i po tome se, valjda, razlikujemo od zveri”
“Put do uspeha retko zavisi od jakih štihova, da nas češće prate i sapliću sitne karte”
“U ovoj zemlji nesreća se odomaćila, pustila korene i raširila krila. Kad nema gladi, tu su ratovi. Kad topovi utihnu, počinju bolesti. I tako ukrug. Kad god da stignete, pouzdano znam da će vas najpre dočekati zlo”
“Sve ređe su se čuli i jecaji i kuknjava. Sveštenici su vršili grupna opela, a pogrebne povorke iz dana u dan bivale su sve kraće. Smrt se odomaćila u gradu mrtvih, gotovo da više niko nije imao snage i volje da se svakodnevno oprašta s prijateljima, kolegama i rodbinom.”
“Prokleta sreća, pomislio je. Odbacujemo je i preziremo čak i kada nam se sama nudi i prostire pred nogama”
“Rat je najgluplja igra koju su muškarci mogli da smisle. Zabava s pucanjem i ubijanjem u kome osvajate teritorije, pobeđujete i gubite, dobijate unapređenja i ordenja, dičite se junaštvom i suludom hrabrošću... Za to vreme, gube samo žene! Gube sve što su imale, sve za šta su se borile i što im je bilo vredno u životu, gube sinove, braću i muževe. Idu za vama kao ranjene zveri, dave se u blatu, prebiraju po mrtvima, peru vam gaće i krvave zavoje, bore se za svaki dašak života... i zbog čega sve to?! Da biste iznova mogli da se igrate i imali po kome da pucate...”
“...po nekoj čudnoj, ropskoj logici, ljudi su uvek više slavili one koje uzimaju, nego one koji su davali, više one koje su služili smrti, nego one koje su služili životu. Neron je slavniji od Seneke, a Napoleon od Pastera.”
“Dižem ovu čašu u slavu života! Jer život je čudo, život je kao voda. Kad god pomislimo da je gotovo, da je zlo nadvladalo i sve oko nas uništilo, pronađe put da se povrati, da iznova seme proklija i pusti cvet. A zbog tog cveća, zbog svih onih koji ostaju iza nas, verujte mi, vredelo je i živeti. I zato živeli, i neka vas svaka sreća prati.”
January 16, 2019
Само ми није јасно како сам за овај роман тек сада сазнао. Одлично написана прича о животу и страдању људи током Првог светског рата. Оно што се мени посебно допало је паралела између два светска рата која се повлачи од почетка до краја романа, она прати живот главног јунака и открива бројне догађаје који ће се разрешити тек по окончању Другог светског рата.
Заиста један јако добар историјски роман, препоручио бих га свима који воле да читају о том периоду наше историје.
Заиста један јако добар историјски роман, препоручио бих га свима који воле да читају о том периоду наше историје.
Displaying 1 - 7 of 7 reviews