What do you think?
Rate this book
Pisma iz Italije
Putopis Pisma iz Italije donosi interesantna zapažanja Ljubomira Nenadovića kako o ovoj zemlji i njenim znamenitostima, tako i o njenim stanovnicima i putnicima s različitih strana sveta koje je sretao. Tako saznajemo da su Italijani spremni da potkradaju putnike, Francuzi su vazda raspoloženi na zabavu, dok su Englezi hladni. Ipak, značajno mesto u ovom delu zauzima crnogorski vladika Njegoš. Sam autor je njime bio impresioniran. Opisuje ga ne samo kao vladara već i kao divnog čoveka, mudrog, osećajnog i duhovitog. Dane provedene s njim doživljava kao najbolji deo svojih putovanja.
- GenresSerbian Literature
140 pages, Paperback
Published January 1, 2018
5 people are currently reading
69 people want to read
About the author
Ljubomir Nenadović
13 books1 followerРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића. Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост књаза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић. Као пензионер живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 11 of 11 reviews
March 14, 2021
Dao sam sebi obećanje da ću Pisma iz Italije pročitati tek kada jednom posjetim Napulj i Rim. Na kraju sam ga ipak prekršio budući da je veliko pitanje kada ću imati priliku za neke nove putešestvije, a uz to, kada u kućnoj biblioteci imate nešto što vam se čini da bi moglo biti jako zanimljivo, onda nije nimalo jednostavno svakodnevno odolijevati izazovu. Ali ne kajem se pretjerano, jer ako nečega ne nedostaje u svjetskoj književnosti onda su to pisma iz Italije, tako da će se lako nešto naći i za tu priliku.
Mogu slobodno reći da mi se Nenadovićev pristup prilično dopao: napravio je dobar mišung između opisivanja mjesta kroz koja je prolazio i sporadičnog promišljanja o umjetnosti, prošlim vremenima, ljudima i različitim narodima; pritom se u prvoj stvari uglavnom nije zaglavljivao u nepotrebno opsežnom opisivanju turističkih destinacija, dok je u drugoj izbjegao survavanje u smrtno dosadnu psihologizaciju naroda/karaktera u stilu Jovana Dučića ili recimo Kanta u njegovom ranom spisu O lijepom i uzvišenom, inače legitimnom kandidatu za Zlatnu malinu iz područja filozofije. Ali ono što daje najveći pečat ovim pismima nije ništa od pomenutog, već nešto što je i za samog autora došlo potpuno nenadano: sasvim slučajan susret sa vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem, koji će se pretvoriti u redovna druženja na obostranu korist: vladika, koga je u to vrijeme morila bolest – samo nekoliko mjeseci kasnije će i izdahnuti od posljedica iste – ali i briga zbog nezavidnog položaja u kome se tada nalazio njegov narod – a kada nije? – konačno nalazi pristojnog i obrazovanog zemljaka sa kojim će moći pošteno da se ispriča u tuđini; sa druge strane, Nenadović biva počastvovan, najblaže rečeno, time što je dobio priliku da se upozna sa ovim velikim čovjekom, da bude svjedok njegovih nemira i da na jedan poseban način ovjekovječi posljednju fazu vladikinog života. Time ovi putopisi, pored neosporne književne vrijednosti, dobijaju dodatan razlog da postanu dio obaveznog domaćeg štiva svakog strastvenog knjigoljupca.
Pisma su podijeljena na tri cjeline: u prvom dijelu Nenadović najprije pokušava da nam prenese svoju bezgraničnu opčinjenost Napuljom (ili Napuljem?), zatim se nakon obilaženja i, čak i za današnjeg čitaoca, nimalo dosadnog opisivanja njegovih nezaobilaznih znamenitosti poput Vezuva, Pompeje ili Kraljevskog Burbonskog muzeja, dešava već pomenuti susret sa Njegošem koji od tog momenta pa do samog kraja sva ostala dešavanja potiskuje u drugi plan. U nekim od pisama možemo da osjetimo i dašak Zeitgeist-a, odnosno prve plamičke revolucionarne vatre koja će se vrlo brzo razbuktati i prerasti u borbu za oslobođenje Napulja od vladavine Burbona, a na koncu dovesti i do ujedinjenja čitave Italije; drugi dio opisuje putešestvije po rimskim brežuljcima, dok je posljednjih nekoliko pisama posvećeno Toskani, tačnije Firenci. Pisma su napisana vrlo jednostavnim, nenametljivim i dopadljivim stilom, ispunjena su brojnim anegdotama, a meni je posebno komična bila scena – stvarno ne pamtim da sam se nekad toliko smijao uz knjigu – u kojoj se našao Njegoš kada su slučajno nabasali na povorku sa papom na čelu. Naime, Njegoš je od svih ljudi koji su se tada zatekli na ulici jedini odbio da ustane, čime je doveo u nepriliku ljude oko sebe, a naročito kočijaša koji se uplašio kazne. Tada su mu svi počeli sugerisati da bi zaista trebalo to da učini naglašavajući da tako postupaju čak i engleski lordovi i baroni, dok su mu ljudi iz papine pratnje polupretećim gestikulacijama jasno stavili do znanja da treba da se podigne. Njegoš je, međutim, ostao pri svome, rekavši: Boža ti vjera, ja ne hoću sramotiti ono malo crnogorskoga naroda. Neka ide papa svojim putem, neka slazi s kola ko mu je do sada slazio, a vladika crnogorski zaista neće. On ima svoj put a mi imamo naš. E sad, koja je crnogorska osobina presudila da ne ustane – ponos ili lijenost – procijenite sami xD Ili druga scena u kojoj na zgražavanje kaluđera odbija da poljubi lance kojima je bio mučen sveti Petar, uz kratko, ali jebitačno obrazloženje: Crnogorci ne ljube lance. Odavde doznajemo i kakav je ugled vladika imao u tuđoj zemlji, i to ne zahvaljujući tituli, odijevanju ili drugim statusnim simbolima kao što je to slučaj kod većine velikodostojnika; Njegoš je, kako među običnim pukom tako i među elitnim svijetom, plijenio prvenstveno svojom nesvakidašnjom pojavom. I kada danas uključite sokoćalo i ugledate njuške koje kroje našu sudbinu – prosto vam ne bude dobro. Na samom kraju vladika se rastaje sa autorom i odlazi u Veneciju čime se pisma i prekidaju. Nenadović je, doduše, nastavio svoju turneju po Italiji, ali je vjerovatno smatrao da bi nastavak putopisa bez Njegoša bio potpuno suvišan, jer je ovaj, iako neplanski, postao glavni lik. Kada bi se pravila lista od deset domaćih knjiga koje bi svako morao da pročita, Pisma iz Italije bi se u najmanju ruku morala naći u najužem izboru.
Mogu slobodno reći da mi se Nenadovićev pristup prilično dopao: napravio je dobar mišung između opisivanja mjesta kroz koja je prolazio i sporadičnog promišljanja o umjetnosti, prošlim vremenima, ljudima i različitim narodima; pritom se u prvoj stvari uglavnom nije zaglavljivao u nepotrebno opsežnom opisivanju turističkih destinacija, dok je u drugoj izbjegao survavanje u smrtno dosadnu psihologizaciju naroda/karaktera u stilu Jovana Dučića ili recimo Kanta u njegovom ranom spisu O lijepom i uzvišenom, inače legitimnom kandidatu za Zlatnu malinu iz područja filozofije. Ali ono što daje najveći pečat ovim pismima nije ništa od pomenutog, već nešto što je i za samog autora došlo potpuno nenadano: sasvim slučajan susret sa vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem, koji će se pretvoriti u redovna druženja na obostranu korist: vladika, koga je u to vrijeme morila bolest – samo nekoliko mjeseci kasnije će i izdahnuti od posljedica iste – ali i briga zbog nezavidnog položaja u kome se tada nalazio njegov narod – a kada nije? – konačno nalazi pristojnog i obrazovanog zemljaka sa kojim će moći pošteno da se ispriča u tuđini; sa druge strane, Nenadović biva počastvovan, najblaže rečeno, time što je dobio priliku da se upozna sa ovim velikim čovjekom, da bude svjedok njegovih nemira i da na jedan poseban način ovjekovječi posljednju fazu vladikinog života. Time ovi putopisi, pored neosporne književne vrijednosti, dobijaju dodatan razlog da postanu dio obaveznog domaćeg štiva svakog strastvenog knjigoljupca.
Pisma su podijeljena na tri cjeline: u prvom dijelu Nenadović najprije pokušava da nam prenese svoju bezgraničnu opčinjenost Napuljom (ili Napuljem?), zatim se nakon obilaženja i, čak i za današnjeg čitaoca, nimalo dosadnog opisivanja njegovih nezaobilaznih znamenitosti poput Vezuva, Pompeje ili Kraljevskog Burbonskog muzeja, dešava već pomenuti susret sa Njegošem koji od tog momenta pa do samog kraja sva ostala dešavanja potiskuje u drugi plan. U nekim od pisama možemo da osjetimo i dašak Zeitgeist-a, odnosno prve plamičke revolucionarne vatre koja će se vrlo brzo razbuktati i prerasti u borbu za oslobođenje Napulja od vladavine Burbona, a na koncu dovesti i do ujedinjenja čitave Italije; drugi dio opisuje putešestvije po rimskim brežuljcima, dok je posljednjih nekoliko pisama posvećeno Toskani, tačnije Firenci. Pisma su napisana vrlo jednostavnim, nenametljivim i dopadljivim stilom, ispunjena su brojnim anegdotama, a meni je posebno komična bila scena – stvarno ne pamtim da sam se nekad toliko smijao uz knjigu – u kojoj se našao Njegoš kada su slučajno nabasali na povorku sa papom na čelu. Naime, Njegoš je od svih ljudi koji su se tada zatekli na ulici jedini odbio da ustane, čime je doveo u nepriliku ljude oko sebe, a naročito kočijaša koji se uplašio kazne. Tada su mu svi počeli sugerisati da bi zaista trebalo to da učini naglašavajući da tako postupaju čak i engleski lordovi i baroni, dok su mu ljudi iz papine pratnje polupretećim gestikulacijama jasno stavili do znanja da treba da se podigne. Njegoš je, međutim, ostao pri svome, rekavši: Boža ti vjera, ja ne hoću sramotiti ono malo crnogorskoga naroda. Neka ide papa svojim putem, neka slazi s kola ko mu je do sada slazio, a vladika crnogorski zaista neće. On ima svoj put a mi imamo naš. E sad, koja je crnogorska osobina presudila da ne ustane – ponos ili lijenost – procijenite sami xD Ili druga scena u kojoj na zgražavanje kaluđera odbija da poljubi lance kojima je bio mučen sveti Petar, uz kratko, ali jebitačno obrazloženje: Crnogorci ne ljube lance. Odavde doznajemo i kakav je ugled vladika imao u tuđoj zemlji, i to ne zahvaljujući tituli, odijevanju ili drugim statusnim simbolima kao što je to slučaj kod većine velikodostojnika; Njegoš je, kako među običnim pukom tako i među elitnim svijetom, plijenio prvenstveno svojom nesvakidašnjom pojavom. I kada danas uključite sokoćalo i ugledate njuške koje kroje našu sudbinu – prosto vam ne bude dobro. Na samom kraju vladika se rastaje sa autorom i odlazi u Veneciju čime se pisma i prekidaju. Nenadović je, doduše, nastavio svoju turneju po Italiji, ali je vjerovatno smatrao da bi nastavak putopisa bez Njegoša bio potpuno suvišan, jer je ovaj, iako neplanski, postao glavni lik. Kada bi se pravila lista od deset domaćih knjiga koje bi svako morao da pročita, Pisma iz Italije bi se u najmanju ruku morala naći u najužem izboru.
May 19, 2021
Savršen spoj opisa, istorijskih i filozofskih razmatranja i ličnih utisaka.
Inače me nije lako oduševiti opisima prirode i znamenitosti, ali Nenadović je u tome uspio. :) Ipak, najvažnija ''znamenitost'' je svakako Njegoš. Piščevo oduševljenje vladikom se u potpunosti prenijelo i na mene.
''Neću ti više pisati o lepoti Neapolja i njegovog zaliva. Neću ti dosađivati s opisivanjem ikona, kipova i drugih znamenitosti. Ma koliko da su one lepe i važne, sve je to od mermera, bronze i boje. Ma koliko da su lepo i živo izvedene, sve je to mrtvo, sve je to hladno. Ono što u samom sebi nema osećanja, pobuđuje u gledaocima samo varljiva osećanja. Našao sam ovde jednu srpsku, važnu i živu znamenitost. Ovde je vladika crnogorski. O njemu ću ti odsada pisati više nego o celoj Italiji.''
Inače me nije lako oduševiti opisima prirode i znamenitosti, ali Nenadović je u tome uspio. :) Ipak, najvažnija ''znamenitost'' je svakako Njegoš. Piščevo oduševljenje vladikom se u potpunosti prenijelo i na mene.
''Neću ti više pisati o lepoti Neapolja i njegovog zaliva. Neću ti dosađivati s opisivanjem ikona, kipova i drugih znamenitosti. Ma koliko da su one lepe i važne, sve je to od mermera, bronze i boje. Ma koliko da su lepo i živo izvedene, sve je to mrtvo, sve je to hladno. Ono što u samom sebi nema osećanja, pobuđuje u gledaocima samo varljiva osećanja. Našao sam ovde jednu srpsku, važnu i živu znamenitost. Ovde je vladika crnogorski. O njemu ću ti odsada pisati više nego o celoj Italiji.''
April 25, 2025
Писма из Италије је путопис Љубомира Ненадовића који нас на неки свој начин води кроз Италију и неке њене градове у којима је боравио. Тако ћемо се читајући ову књигу упознати са Напуљем, Римом, Ливорном и Фиренцом. Ненадовић то своје запажање мјеста које је посјетио описује на неки његов својствен начин, поетски. Тако да можемо рећи да ови путописи нису они класични него другачији. Аутор је свим тим предјелима и градовима кроз ову књигу дао још неку посебну љепоту. Током тог свог путовања Ненадовић се сусреће са Владиком Његошем, борави и путује са њим. Тако да се кроз ову књигу упознајемо и са Владиком Његошем и са његовим путовањем кроз Италију. Оно што још можемо запазити кроз књигу је велико поштовање које је Владика Његош у то вријеме имао. Такође и тај јуначки менталитет Црногораца и њихово достојанствено држање ма ко да био испред њих. Ненадовић је то веома лијепо у неким кратким цртама представио.
Моје препоруке за читање ове књиге која не само да ће вас провести и упознати са љепотом и историјом Италије него ће вам показати и величину Црногорског Владике Његоша.
Моје препоруке за читање ове књиге која не само да ће вас провести и упознати са љепотом и историјом Италије него ће вам показати и величину Црногорског Владике Његоша.
December 11, 2017
,,Kad Florenc toliko privlači i zanima strance koji nisu slikari, koliko mora biti milo onima koji taj zanat uče i toj veštini sav svoj život podređuju! Njihova je duša u pravom raju kad uđu u palatu što se zove Piti, i zasutave se pred onim čudsenim slikama slavnih slikara. Sve druge veštine manje su lepe. Poezija: to je kopija slikarstva. Slikarstvo je starije od slikara. Prva misao u mozgu prvoga čoveka to je slika. Od takve slike stvorena je pesma, stvoreni su bogovi. Po onim slikama što je misao naslikala stvoreno je sve ono čime se čovek ponosi i čovek ponosi i čemu se on sam divi.''
March 23, 2026
Само да је што више оваквих књига! Ово је лек за душу против сваке муке. Прелеп, поетичан и духовит путопис о догодовштинама током пропутовања кроз Италију у пролеће 1851. године, у којем аутор описује заливе Напуља, пењање уз врлетне стране Везува и силажење у тек откопану Помпеју, Рим који одише историјом, и понајвише - Ненадовићево познанство са владиком Његошем и њихову заједничку причу током путовања.
Написана је као врхунац романтизма, поетично, духовито и досетљиво, спајајући историјски контекст, описе природе и уметности и препричавање живих, забавних ситуација у које наши јунаци западају.
Књига је за сваког заљубљеника у природу, путовања, историју и уметност, у поезију. Мислио сам да су Исидорини путописи ненадмашни у погледу лепоте, али Ненадовићева Италија ме једнако, ако не и више, призива након читања.
"Ово путовање било је као каква шетња, као дугачка шетња кроз читаву познату прошлост. Проћи кроз Италију то је толико колико проћи кроз двадесет векова. Сваки век оставио је спомен свога живота. Ко види и проучи ове знамените остатке, чини му се да је живео две хиљаде година. Историја без оваквих остатака претворила би се у басну, постала би Илијада, о којој се може рећи да је сва измишљена. За славу и величину латинског племена у Риму се подижу из земље горостасни стубови и споменици, и свакоме путнику јасно говоре: одавде је светом владано. Видети Италију, то је видети окамењену прошлост људскога рода. - Рим је мумија која говори."
5/5
Написана је као врхунац романтизма, поетично, духовито и досетљиво, спајајући историјски контекст, описе природе и уметности и препричавање живих, забавних ситуација у које наши јунаци западају.
Књига је за сваког заљубљеника у природу, путовања, историју и уметност, у поезију. Мислио сам да су Исидорини путописи ненадмашни у погледу лепоте, али Ненадовићева Италија ме једнако, ако не и више, призива након читања.
"Ово путовање било је као каква шетња, као дугачка шетња кроз читаву познату прошлост. Проћи кроз Италију то је толико колико проћи кроз двадесет векова. Сваки век оставио је спомен свога живота. Ко види и проучи ове знамените остатке, чини му се да је живео две хиљаде година. Историја без оваквих остатака претворила би се у басну, постала би Илијада, о којој се може рећи да је сва измишљена. За славу и величину латинског племена у Риму се подижу из земље горостасни стубови и споменици, и свакоме путнику јасно говоре: одавде је светом владано. Видети Италију, то је видети окамењену прошлост људскога рода. - Рим је мумија која говори."
5/5
May 16, 2019
Jedna od omiljenih knjiga!
July 17, 2025
Ne znam zašto se o ovom delu više ne priča.. Iz prve ruke uvid u život našeg Vladike, najvećeg od svih Srba koji su kročili ovom zemljom..
Kakvu je čast Nenadović imao da sa svojih 25 godina sretne Vladiku i da mu postane prijatelj i saputnik... Ljubomoran sam. I znao je to da ceni, prestao je pisati o Neapolju i gradovima Italije i posvetio se Njegošu, znao je šta treba sačuvati. Još će hiljadama godina Rim stajati, milioni turista će ga obići i pričati svoja iskustva, ali nikada više neće videti ovakvog Čoveka.
Nema dovoljno reči u našem jeziku da opišu divljenje koje Njegoš zaslužuje, pa ću zato i stati sa pisanijem i nastaviti sa čitanjem pre svega Gorskog Vijenca, u nadi da ću jednog dana umeti da ga naizust izrecitujem, onako kako su znali moji preci.
Kakvu je čast Nenadović imao da sa svojih 25 godina sretne Vladiku i da mu postane prijatelj i saputnik... Ljubomoran sam. I znao je to da ceni, prestao je pisati o Neapolju i gradovima Italije i posvetio se Njegošu, znao je šta treba sačuvati. Još će hiljadama godina Rim stajati, milioni turista će ga obići i pričati svoja iskustva, ali nikada više neće videti ovakvog Čoveka.
Nema dovoljno reči u našem jeziku da opišu divljenje koje Njegoš zaslužuje, pa ću zato i stati sa pisanijem i nastaviti sa čitanjem pre svega Gorskog Vijenca, u nadi da ću jednog dana umeti da ga naizust izrecitujem, onako kako su znali moji preci.
April 18, 2020
Zauvek jedna od omiljenih knjiga srpskog 19. veka.
November 21, 2019
Једна од омиљених књига због које сам заволела лик и дел�� Његошево.
December 24, 2023
Nakon Isidorinih Pisama iz Norveške nisam pročitao lepši putopis iz pera našeg pisca. Dok je Isidora među Hiperborejcima kontemplirala o glečerima i večitom ledu, Nenadović je (prvo) posetio Napulj 1851. godine. Vrlo ležernim stilom opisuje vrludanja kroz one divne, uske napuljske ulice, dok nije u kapeli ruskog poslanstva nabasao na mladog čoveka odevenog u crnogorsku nošnju – perjanika vladike Njegoša – mladoga Vukala. Vukalo vodi Ljubomira do odaja Njegoševih i ovaj tu postaje njegov stalni gost i družbenik uz još jednog perjanika Đuku i serdara Andriju.
Tu čitav putopis potpuno menja smer i postaje arhiv dogodovština i anegdota koje će Nenadović zabeležiti na ekskurzijama sa Njegošem, Vukalom i Đukom uz razmatranje dnevno-političkih tačaka onoga doba. Na mnogim će narednim stranicama opisivati njihov uspon na Vezuv, koji je u ono vreme bio maltene neprokrčena planina te obilazak Pompeje, koja je u to doba još uvek ležala dobrano ispod naslaga vulkanskog pepela i tek se počelo raditi na konzerviranju kuća i artefakata koji su tamo pronađeni. U tom više nego interesantnom pismu, Nenadović će opisati razotkrivanje jedne od fresaka (koja je danas u napuljskom muzeju pod brojem 9000 i koju sam video i uslikao prilikom obe moje posete Napulju) sa lidijskom kraljicom Omfalom i njenim „robom“ Herkulesom koga pijanog nalazi da drema na lavljoj koži. Ta kuća pompejska nosi od tada naziv „kuća kneza crnogorskog“ i nalazi se u VII distriktu u blizini lupanara. Posebno mi je interesantno pismo u kome opisuje predivnu Kumu i Baju gde su Neronove terme. U Kumi su posetili Sibilinu pećinu kod jezera Avernus gde se, kako Vergilije u Eneidi veli Eneja sa Sibilom spustio u donji svet da nađe oca Anhiza. Pismo je interesantno zbog Đukine reakcije na okolne bandite koji su za šaku dukata spremni da za turistu učine sve, a ovaj oseća prezir prema njihovim neopranim telesima i protestuje što ga ostavljaju pred ulaskom u pećinu da čuva stražu, te preti da će ako se kroz jedan sat ne vrate nazad, „sve ove, što napolje ostaše, isjeći“. Taj predeo sam pre dve godine i sam obišao i ostao zatečen lepotom i tišinom kojom odiše taj antički gradić koji se terasama uzdiže nad Tirenskim morem i jezivošću višeglasja šûma vetrova kroz Sibilinu špilju koja deluje kao da nema kraja dok se kroz nju ide.
Rim je bio sledeće odredište i tu čitavi opisi starina padaju u drugi plan pred Njegoševom reakcijom kada su mu rekli da mora da izađe iz kočije da se pokloni papi a on im odgovorio „neka ga, neka ide – on ima svoj put a mi imamo naš“ i u crkvi Svetog Petra na pitanje zbog čega nije poljubio časne verige dodao da „Crnogorci ne ljube lance“.
Firenca je došla poslednja u ovom kratkom putopisu i interesantan mi je Nenadovićev doživljaj ondašnjih Firentinaca – da su topli, blagi i nasmejani, te dok mu je „Neapolj raskalašan, Rim sumoran“, to je „Florenca kao lepa i okićena nevesta u kolu“. Moj utisak o Firentincima je potpuno drugačiji – možda što su ovi današnji toliko zatrpani nesnosnim turistima, da su u međuvremenu postali zlovoljni. Ne krivim ih. Napolitanci su i dalje raskalašni, razuzdani, glasni i veseli i to je ono zbog čega sam i zavoleo taj grad.
Uz Jovanovićeve putopise Gore dole po Napulju, ovo mi je druga omiljena oda tom prelepom gradu.
Tu čitav putopis potpuno menja smer i postaje arhiv dogodovština i anegdota koje će Nenadović zabeležiti na ekskurzijama sa Njegošem, Vukalom i Đukom uz razmatranje dnevno-političkih tačaka onoga doba. Na mnogim će narednim stranicama opisivati njihov uspon na Vezuv, koji je u ono vreme bio maltene neprokrčena planina te obilazak Pompeje, koja je u to doba još uvek ležala dobrano ispod naslaga vulkanskog pepela i tek se počelo raditi na konzerviranju kuća i artefakata koji su tamo pronađeni. U tom više nego interesantnom pismu, Nenadović će opisati razotkrivanje jedne od fresaka (koja je danas u napuljskom muzeju pod brojem 9000 i koju sam video i uslikao prilikom obe moje posete Napulju) sa lidijskom kraljicom Omfalom i njenim „robom“ Herkulesom koga pijanog nalazi da drema na lavljoj koži. Ta kuća pompejska nosi od tada naziv „kuća kneza crnogorskog“ i nalazi se u VII distriktu u blizini lupanara. Posebno mi je interesantno pismo u kome opisuje predivnu Kumu i Baju gde su Neronove terme. U Kumi su posetili Sibilinu pećinu kod jezera Avernus gde se, kako Vergilije u Eneidi veli Eneja sa Sibilom spustio u donji svet da nađe oca Anhiza. Pismo je interesantno zbog Đukine reakcije na okolne bandite koji su za šaku dukata spremni da za turistu učine sve, a ovaj oseća prezir prema njihovim neopranim telesima i protestuje što ga ostavljaju pred ulaskom u pećinu da čuva stražu, te preti da će ako se kroz jedan sat ne vrate nazad, „sve ove, što napolje ostaše, isjeći“. Taj predeo sam pre dve godine i sam obišao i ostao zatečen lepotom i tišinom kojom odiše taj antički gradić koji se terasama uzdiže nad Tirenskim morem i jezivošću višeglasja šûma vetrova kroz Sibilinu špilju koja deluje kao da nema kraja dok se kroz nju ide.
Rim je bio sledeće odredište i tu čitavi opisi starina padaju u drugi plan pred Njegoševom reakcijom kada su mu rekli da mora da izađe iz kočije da se pokloni papi a on im odgovorio „neka ga, neka ide – on ima svoj put a mi imamo naš“ i u crkvi Svetog Petra na pitanje zbog čega nije poljubio časne verige dodao da „Crnogorci ne ljube lance“.
Firenca je došla poslednja u ovom kratkom putopisu i interesantan mi je Nenadovićev doživljaj ondašnjih Firentinaca – da su topli, blagi i nasmejani, te dok mu je „Neapolj raskalašan, Rim sumoran“, to je „Florenca kao lepa i okićena nevesta u kolu“. Moj utisak o Firentincima je potpuno drugačiji – možda što su ovi današnji toliko zatrpani nesnosnim turistima, da su u međuvremenu postali zlovoljni. Ne krivim ih. Napolitanci su i dalje raskalašni, razuzdani, glasni i veseli i to je ono zbog čega sam i zavoleo taj grad.
Uz Jovanovićeve putopise Gore dole po Napulju, ovo mi je druga omiljena oda tom prelepom gradu.
December 13, 2020
The tale was good, but i didn't like the style and it was not as interesting as i expetet to be. I recommend you read it but I don't garante you'd like it.
Displaying 1 - 11 of 11 reviews