Po šumama i gorama

by Milenko Bodirogić

Bodirogićev roman preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja?

Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala.

Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest.

Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti.

Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla.

Genres: Novels

164 pages, Paperback

First published January 1, 2019

About the author

Rođen 1964. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek jugoslovenska književnost. Za knjigu Prognana bića dobio je 2011. godine nagradu Politikinog Zabavnika („Najbolje delo namenjeno mladima“). Njegov roman Po šumama i gorama (2019) bio je u najužem izboru za NINovu nagradu. Živi u Novom Sadu.

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 4 out of 5]

Da istorija nije samo sled događaja, pokazuje kako su nam danas Nemanjići u svakom smislu bliži od partizana. Jugoslavija je, za razliku od srednjovekovne Srbije, davna prošlost. I to je podrazumevan fakat ili uporno ponavljana matrica. Mi zapravo ni ne znamo šta ćemo sa tim nasleđem. Jedni ga idealizuju, drugi ga demonizuju, treći brišu, a četvrti ga, s vremena na vreme, oživljuju u sitnicama. Roman Milenka Bodirogića objedinjuje sve prethodno navedene strategije. Neimenovani pripovedač doslovno putuje po šumama i gorama sa izvesnim Rajićem. I taj Rajić se lepo nadovezuje na još dva svoja putnika-prezimenjaka – učenog (Jovana) Rajića koji je u 18. veku pešice došao do Kijeva i čuvenog Petra Rajića iz „Dnevnika o Čarnojeviću”. Čak u ta tri lika Rajićâ može da se pročita istorija srpskog lutanja – od prosvetiteljske vere u napredak, preko hipermodernističke izgubljenosti u lepoti, do, naposletku, potpune razoružanosti. Bodirogićev Rajić je žrtva zablude, on je jedno od onih izgubljenih bića o kojima je Bodirogić posvetio niz raskošno ilustrovanih knjiga. Duh klonulog duha koji pokušava da ne potone. I svako od šest planinarskih šetnji opisanih u knjizi pokazuje kako uspon u prostoru dovodi do sve većeg pada. Čitanje treba da bude usklađeno ritmu hodanja, koji je nekad izuzetno trom. Trom, jer teret sećanja samo raste i postaje teg na nogama i srcu. I ironično, hodočašća od Fruške gore do Triglava predstavljaju naličje religijskog iskustva. Rasutni spomenici nekadašnjeg kolektivnog pamćenja preobražuju se u svetilišta zaboravljene religije, a njihovi poklonici izazivaju ogromno podozrenje. Lutamo, jer drukčije ne možemo.

I da, krajnje je nepošteno i pojednostavljujuće ovu knjigu svesti samo na ravan priče o Jugoslaviji. U njoj nema ni trunčice liciderske nostalgije, već breme postojanja biva rezano glatkim rečenicama. Glatkim, poput ivica sanki. Glatkim i lepim. Tako između rezova isklija tihi junak ovih putovanja – Priroda. U jagorčevini i visibabama, pokrivenim snegom.

Postajem uveren da „proza hodanja” treba da se bude književni termin. U tom svetlu Bodirogić se nadovezuje na Zebalda, Bernharda, Handkea, a senzibilitetski od naših pisaca na Vladimira Tasića. I u tom lančanju prilično dobro i zrelo stoji.

I ako bih cepidlačio, primetio bih ipak na nekoliko mesta stilske neizbrušenosti i dva puta, čini se, nenamerno ponovljene celine. Jedna je vezana za Miku Antića, druga za „priručnik o lovstvu”. Pošto je ovo roman u kome je presudan stil i atmosfera, bilo bi dobro da se ove sitnice rediguju.

[cinnamon girl ୨୧ · Rating 5 out of 5]

Rajić, izgubljena duša koja luta planinama bišve Jugoslavije. Zagrlila bih ga čvrsto tog dekicu kao što je on grlio prepariranog medveda. 🌫

edit nakon drugog čitanja: Bogo, voleću ovu knjigu zauvek. 🌲

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 5 out of 5]

"Tek sad taj hod pokazao je puni smisao, bio je monoton, ali pouzdan i mnogo manje je umarao."

[Momčilo Žunić]

Korača se u šest se hodova da bi se pamtilo i slušalo, i da bi dvojac poklonika iščezlog dojučerašnjeg, dve urne na nogama, dva kostura i dve sablasti, u ritmu nestajanja utopio u samozaborav vlastito JA. Najlakše se, uostalom, putuje kad si slobodan od sebe. Oseknuto JA tu je da bi u završnom intervalu zgasnuća pripovedalo ne o sebi, kako to narcisoidni impuls današnjice diktira, već o drugome (sebi bliskom) koji će takođe hodajući ubrzo zgasnuti. Bodirogić tako ispisuje osobeni dnevnik o Rajiću, čije su veze sa Crnjanskim ponornije, osetnije i osećajnije, nego što (mi) se to u prvom čitalačkom navratu učinilo. Zato sam, izgledno, nakon što sam sebi u bradu promrmljao:" Ode Rajić!", izustio:"Ponovo!"

Narativne krîve, počev od pomenute pripovedačeve samozatajnosti i samomržnje ili toga što se htelo da se tekstualno formalno zasnuje kao slajd-projekcija ili toga što se poželelo da se Bodirogić ontološki upričanije poigrava s hodalačkim dvojcem kao bićima prelaza - primerice, u gradativnoj minus komunikaciji s drugima, mada su drugi ti za koje dvojac prestaje da se zanima i mada, u parafrazi, postoje putevi a nema ljudi - ispod plohâ kritičarskog (tačnije kritičarevog) mraza, ispraviće se mekom surovošću biljaka (i životinja).

- Zašto je tekst simbolički izravan i kazivalačko-tumačeći (tzv. telling)?
- Jer je ovo dijagnoza.
- Dijagnoza čega?
- Opšteg sunovrata u jasnoj skopčanosti s onim kako smo prestali da budemo partizani.
- Komunisti?
- Ne, partizani kao oni mladalački naivni baštinici ideala, detinje (pionirski!) trapavi prvoborci, sinovi Don Kihota čije čitulje Rajić datira između '41 i '44. Prava partizanska manjina.
- ...
- ...

A Rajić? Rajić kô Rajić, u sn(ov)ima planinske noći, iz crnjanskove zagledanosti u maglu i rumena, mokra, žuta drveta, zakoračaće u šumu kao mrtav čovek koji hoda lelujavo poput plamena koji se otrgao od pamučne niti sveće, osećajući i misleći nogama poput slepog konja, osećajući i misleći podlu povezanost stvari i susticanje u mržnji - iz pitanja gde je (bio) život on odgovora na to kako se izgubio - baulja "kao šaman posrtanja, spoticanja i saplitanja" u dugo umiranje iz kojeg ga jedino mogu prenuti gore i sećanje na partizanstvo, čiji arheolog (simptomatično brže-bolje zatomljenje jučerašnjice) i nemitologizovani hodočasnik jeste, obaljen poput drveta kako i umire, povučen u samoću, privlačen i aficiran smrću, u ljubavi samo prema onome što je pred izdisajem na nju osuđeno i što je udaljeno od gradova kao etalonâ posrnuća.

A poslednja istina hodanja je horizontalna. Polezanje s pogledom na rasparčano nebo.

[Danilo · Rating 5 out of 5]

Planine i partizani. Prijalo mi je da prepoznam neka mesta po kojima i sam redovno pešačim, "partizanski put" kojim sam jutros išao na primer.

Knjiga je podeljena u "hodanja", i kroz svako hodanje po planinama Jugoslavije, pisac i njegov prijatelj rajić idu stazama kojima su išli partizani i Rajić pripoveda o tim događajima. Tako se smenjuju istorijski delovi i delovi vezani za planinarenje.

Nažalost postoje i "treći" delovi gde se priča o raspadu Jugoslavije i onome šta je ostalo posle svega. Ovo "nažalost" može pod navodnike jer su i ti delovi dobro napisani, samo sam se, valjda, posle "Paučine" Vidosava Stevanovića zasitio malo te mračne teme i želeo sam nešto što će mi podići duh.

To nisam dobio iz ove knjige, ali može je suludo tražiti tako nešto od knjiga koje pišu o našoj istoriji. :)

Ko je planinario, zna da su staze obeležene crvenom tačkom u belom krugu (ili nekad crvenim srcem), nekada je kod nas to bila petokraka pa je krenulo prefarbavanje:
"Zakrvljeni su se pigmejski narodi bar u nečemu slagali, u zatiranju zvijezde črlene, tog paklenskog signuma pod kojim su, u prokletoj jednakosti, roptali pola stoljeća. Sreća se krila u predzvjezdanim vremenima kamo se trebali vratiti kao u topli smrad plemena."

[Weltschmerz · Rating 5 out of 5]

Za one kojima je namenjena, ova knjiga će biti istovremeno melem i so na ranu, a za sve ostale, ne znam, jer uprkos tome što je retko umetnički uspeo, ovaj roman, kao uostalom i drugi romani, ne funkcioniše izvan sopstvenog vrednosnog okvira. Moglo je i bez pojedinih delova, ali i ovako nesavršeno - greje.

[Amabilis · Rating 3 out of 5]

Pripovjedač opisuje šest hodanja po planinama bivše zajedničke države, sa Rajićem, iskorijenjenim bugojanskim Srbinom. Koji će ipak svoj grob naći u Čipuljiću kraj Bugojna. Romantičarski prikaz začetaka partizanskog pokreta, sa lijepim opisima prirode i planina. Pripovjedač sa Rajićem istovremeno hoda i po prostoru i vremenu, uglavnom koristeći priče sa početka 40tih godina prošlog stoljeća. Ovom romanu nedostaje humora. Ako je Rajić neka vrsta Viteza Tužnog lika, netko ko uvijek vidi nešto drugo dok hoda šumama i planinama, upravo taj moment lucidnosti se kao i u kod Don Quiote-a mogao iskoristiti za dobru dozu humora. Ovako je priča nekako beznadežna od samog početka. Raspad obitelji, raspad države, raspad osobe. Čini mi se da su naši ljudi najjači kad ipak sve mogu vidjeti i sa one smiješnije strane.
"Ono je sad imaginarni grad, o kojem bi mogle da se pripovijedaju priče, kao o potonuloj Atlantidi, samo što su njegove ulice, kuće, mostovi, Vrbas, još uvek tu i neki se ljudi kreću tim ulicama i žive u tim kućama i tvrde da su stvarni, da postoje, i njemu ne preostaje ništa drugo nego da im veruje. Iz toga, kazao je, proizlazi da je on, Rajić, nestvaran i da živi u imaginarnom Bugojnu, da je jedini stanovnik toga izmaštanog grada, koji nikada i nigdje nije postojao, koji je plod njegove mašte, da ne kaže, kazao je, ludila"
Zanimljiv je prikaz lovaca i brojnog članstva u lovačkim udruženjima kao ekipe koja je uvijek "ready to kill", a sam Rajić kao i čitatelj je prestravljen brojnošću ljudi pod oružjem na ovim prostorima.
"U Bugojnu bi on naprosto bio vlah, ono što je po usudu svog rođenja, na šta kasaba, a Bugojno se u kasabu pretvorilo, uvek na kraju svede čoveka i to bi bilo dovoljno da ga ispod ona dva bora u Ulici bratstva i jedinstva, sada Bosanskoj, poliju benzinom i spale. Jer ovde su se rađali vlasi, balije i turci,šokci, firauni i gurbeti, nekada davno i čifuti, ali nikad nijedan Jugosloven. Nikada se i nigdje nijedan Jugosloven nije rodio. "
Glavni lik Rajić je Bugojno napustio nakon žestokog premlaćivanja od strane nacionalističke vojske 90tih, naivno vjerujući u postojanje građanskog organiziranja u tim vremenima.
Ovaj čitatelj je bio pozdravljen rafalima iz pušaka svojih komšija Srba dok se igrao kao dijete u dvorištu, kada su svojevoljno napuštali bugojanske krajeve nezadovoljni rezultatom referenduma, a pozdravi su stizali i granatama sa Kupresa i Donjeg Vakufa.
Ovo je priča o svim onim ljudima koji se nisu "snašli" raspadom bivše države, čije su obitelji, životi nestali pa je ostalo samo sjećanje.

[Liquid · Rating 5 out of 5]

Uvek mi se stomak ispuni osećajem ponosa kad naiđem na nekoga sa ovih prostora ko nešto radi savršeno. Taj me osećaj nije napuštao dok sam čitala Po šumama i gorama. Beskrajno sam srećna kad naletim na ljude koji čine divne stvari, od pomaganja bolesnima, siromašnima i životinjama, preko naučnih otkrića, pa do umetnika koji stvaraju vanserijska dela. Ova knjiga je jedno od tih vanserijskih dela, povezala sam se sa jednim starcem iz knjige kao da mi je najvoljeniji deda, uspela sam da ga zavolim sa svim njegovim manama i da ga poželim za sagovornika. Dok na Balkanu sve pronalazi prečice ka totalnom rasulu i propasti, u meni tinja nada da će književnost ostati na visokom nivou. Večeras za to zahvaljujem Milenku Bodirogiću i nestrpljivo ću čekati sledeći roman.

[Puella Sole · Rating 4 out of 5]

U šest hodanja ovog romana, po Fruškoj gori (prva dva hodanja), Kalinu, Crepoljskom, Kalničkoj gori i Triglavu, narator će slušajući Rajića, svog saputnika, saznavati mnoštvo toga o mjestima kraj kojih prolaze, o lovu i lovcima, o prirodi (ti dijelovi posvećeni slikanju okrutnosti lova i beskrajnoj ljepoti nasumičnih sitnih odjeka prirode u vidu pojedinih biljaka i cvjetova na koje nailaze ili narandži koje su simbol zametka nekog novog i drugačijeg svijeta, spadaju u red najdivnijih i najsnažnijih aspekata romana i taj odnos nasilja u prirodi i nasilja u društvu, a nosilac i jednog i drugog je upravo čovjek, svakako je sjajno zamišljen segment priče), o istoriji partizana, o istoriji zemlje koje istovremeno i nema i koja postoji u pričama i traganjima življe i stvarnije nego bilo šta drugo, ali i o njegovoj ličnoj istoriji, o društvenim promjenama (koje se neizbježno oslikavaju na životima pojedinaca), o istoriji opšteg (koja usmjerava istoriju pojedinačnog). Ima ovdje možda nekih, hm, pitanje je koliko stvarno potrebnih ponavljanja ili navođenja, poput onog stalnog isticanja u cilju apsolutne jasnosti i preciznosti iskaza (npr. rekao je on, Rajić... rekli su njemu, Rajiću... i slično), što nekad zanju da naruše taj ritam čitanja, ali i to na kraju ostane u sjeni zaista divnih, snažnih i upečatljivih spomenutih momenata.

[Bepina Vragec · Rating 5 out of 5]

Rajić je ... mogao da zavoli, i to strasno, samo ono što je osuđeno na propast. (139)

Odlična.

Tu i tamo poneka mana, ipak žao bi mi bilo da odem sa stranice, neostaviviši 5★
Jedna od boljih, novijih domaćih, za čitanje.

[Stevan · Rating 5 out of 5]

164 stranice kolosalnog sadržaja. Naslov romana je pomalo iluzoran i na prvu ruku se čini da je ovo još jedan "jugonostalgičan" roman ali naslov svakako ume da zavara što je i ovde slučaj. Bodirogićev roman prati dva muškarca, lutalice u razorenom habitusu današnjice koje nalazimo kako šetaju stazama negdašnjih partizanskih brigada, odreda i četa. Karakter čiju perspektivu vidimo i ko je glavni medijum između čitaoca i knjige je autorov bezimeni alter ego koji prati svog saputnika Rajića, istrošenu figuru, leš sačinjen od sećanja i jedino što ga drži u životu je šetanje po pejzažima prošlosti koji su sada već pustare. Rajić neretko evocira sećanja ali to nisu prijatna sećanja posleratnog perioda već uspomene na mlade mučenike, generaciju idealista koja je očima bila ustremljena ka nebu i zvezdama ginuvši za slobodu. I tako dve osobe, skoro utvare, šetaju po užasima prošlosti dok pored njih bujaju i cvetaju užasi sadašnjosti.

Knjiga sasvim sigurno zaslužuje još nekoliko čitanja kako bi se slegli utisci i kako bi se jasnije skicirala recenzija. Do tada, preporuka.

[Nataša · Rating 3 out of 5]

Meni je bilo dosta naporno probijati se kroz ovaj tekst, ali shvatam to kao psihološki trening. Turizam - oružje (samo jedno u nizu, naravno) kojim se istorija briše. Zapadni trendovi dehumanizuju ono malo duše što nam ne ostalo.
Posadimo po drvo za svaku pročitanu knjigu.

[Сања Перић · Rating 5 out of 5]

Opravdala velika očekivanja.

[Bojan Gačić]

Link ka prikazu:

https://www.instagram.com/p/DMvc_uKo9...

[Jelena · Rating 5 out of 5]

Lik Rajića iz romana “Po šumama i gorama” Milenka Bodrogića mitski je hodač-pripovjedač, koji svog saputnika, našeg naratora, vodi po šumama i gorama bivše Jugoslavije, deklamujući usput istorijat različitih partizanskih pokreta. U tom poduhvatu, sasvim poput poludjelog viteza i njegovog konjušara, uz razliku što umjesto vjetrenjača ovde jurišaju na planinske vrhove. Nepojmljivost prostora, sadašnjih gradova i ljudi koji u njima žive, i njih same čini nevidljivim i imaginarnim. I mada bi se iz ovog moglo zaključiti drukčije, Rajićeve opservacije nove stvarnosti zapanjujuće su oštroumne i precizne. Poput onih o nakaradno izniklim bogomoljama u podlim i izopačenim gradovima. O narodima koji su se radosno vratili u topli smrad plemena. O modernim planinarima u odjeći izatkanoj nano tehnologijom, koji čeznu za vjerodostojnošću. Precizne su i ubitačne Rajićeve rečenice, uz kontekst nepostojeće države, nepripadajuće stvarnosti i prošlosti koja se jednako čini nestvarnom i odsanjanom.

[Marko K.]

Zamisli da si krenuo na planinarenje. Šetaš planinama širom bivše Jugoslavije; prvo Fruškom Gorom, pa Bugojnom, pa svratiš do planina kod Sarajeva i Varaždina pa do Triglava, i to stazama kojima su nekada išli partizani, dok pored tebe hoda čovek koji ti priča šta se tačno ovde dogodilo pre manje od jednog veka. E, to je iskustvo ove knjige.

Ništa čudno u tome što sam uzeo da čitam knjigu koja odaje yugo vajb. Ali bila bi greška opisati “Po šumama i gorama” kao jugonostalgičnu. Ona je više jugorealistična, ona ne idealizuje prošlost koliko nas između redova podseća na probleme u samim temeljima velike i idealizovane ideje Jugoslavije, ideje bratstva i jedinstva, rođene na prostorima koji su uvek bili problematični, koliko god ta ideja zvučala lepo i koliko god ona u prošlosti rađala nadu u neko bolje, mirnije i slobodnije sutra. Ali u isto vreme ovo je takođe i jedna melanholična oda državi koje više nema i narodu koji je u neku ruku sličniji nego što misli da jeste, a opet različit.

“Kad bi njega pitali, kazao je Rajić, on bi za zajedničku zastavu svih zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije proglasio razderane najlon kese koje plešu na vetru, u tišini, bez zvuka.”

Knjiga je podeljenja u 6 hodanja, od Fruške Gore, preko Bosne i Hrvatske, pa sve do Slovenije. U njima narator zajedno sa Rajićem hoda planinama dok sluša njegove priče o partizanima, o herojima i zaboravljenim sudbinama ljudi koji su ostavili trag na ovim prostorima, i koji su se borili za ideju boljeg sutra, onako kako su oni mislili da je potrebno. Svakako mnogo hrabrije nego što se mi borimo za bolje sutra danas. Rajić je fascinantan književni lik, slušamo ga bez prekida, i želimo da priča još. On oživljava imena i prezimena partizana i vraća ih u istoriju, obezbeđujući im sećanje koje bi moglo da nestane. Istovremeno, on otkriva i sopstvenu životnu priču. Njegova ispovest je vrlo emotivna i lako je povezati se sa njim kao sa likom, uostalom kao što je to učinio i narator, i upravo taj odnos između pripovedača i Rajića jedan je od najdirljivijih aspekata ovog romana.

Jedna jako neobična knjiga koja će vam se, ako je baš vama suđena, dopasti. Nema klasičan zaplet, ali nije mu ni potreban. Nekima će biti spora, nekima će biti pretužna, nekima melanholična. Ovo nije istorijski roman, već sećanje na jedno vreme koje je ljudima, bar na trenutak, davalo nadu nekog lepšeg života.

Kao što lepo piše u jednom prikazu na GoodReadsu, ovo je izuzetno lepim stilom napisan poslednji oproštaj sa Jugoslavijom.

[Dubravka · Rating 4 out of 5]

Sjajno.

[Jadranka · Rating 4 out of 5]

Krajnje neobična knjiga.

[Tamara · Rating 4 out of 5]

Endearing. It makes me want to go the woods and just walk, without the obligatory need to reach a summit or a goal. In that sense it is reminiscent of Nan Shepard's atmosphere and mood. The story of partisans' struggle with the weather, nature and fascists of all kinds is just as beautiful, a necessary antidote to all kinds of revisionisms. It made me realise how confused I am about the history of my country. How many histories there are in fact. Love these kinds of books, they have an idea and they stick to it in un understated way. They make you think. They inspire you to be better.

[ČitamČitaj · Rating 5 out of 5]

„Po šumama i gorama“ roman je pisan izuzetno lijepim stilom, njegove rečenice posjeduju gotovo melodijski ritam, a mrak koji zahtijeva da kroz njega prođete možda jeste gust, ali pustite da vas vodi zvuk koračanja po savijenim vlatima trave, četinarskim iglicama ili lomljenja tankih, suvih grana drveća. Ovo je jedno od najčudesnijih pričanja koje ćete čitati i jedno od malo onih kome ćete se sigurno vraćati. Ma 10/5!

[Snezana · Rating 5 out of 5]

Da je bar april, pa da se usudim da krenem Rajićevim stopama, lagano, po Fruškoj gori - preko Paragova, Orlovog gnezda, Popovica, Vage i Kraljeve stolice do Iriškog venca, “a na ovoj planini mnogo je grebena i samo jedan Partizanski put”, pa da odem put Bugojna, na Kalin, pa ka Sarajevu, da se “preko Kovača i Vratnika - Vratnika Mustafe Dovadžije, kazao je - Putem sarajevskih gazija, preko Gazin Hana, Zečje glave, Frljevca i Vučje Luke domognem Crepoljskog, a onda pravac Varaždin, ka Kalničkoj gori, te da putešestvije završim na veličanstvenom Triglavu! Eto, kakvu želju budi ovaj Bodirogićev roman, u kome nas po šumama i gorama vode neimenovani pripovedač i fenomenalni, mitski hodač Rajić. Kakav lik, kakva veličina! Domaći Don Kihot, vitez tužnog lika i izmorenog tela, hoda da se uveri da je svet poludeo i umire svestan da se raspala njegova voljena zemlja, ali da je veća i stvarnija od komadića koji od nje ostaše. Rajić zna sastave svake partizanske čete, imena koja niže prepoznajemo po nazivima ulica, mi, Titovi pioniri, i po nekim davno naučenim stihovima i tekstovima iz istorijskih čitanki… Ali zaborav polako prekriva revolucionare, svetlost i snagu otpora već je prekrila paučina, baš kao i halucinacije tifusara, za koje Rajić tvrdi da su negde memorisanje, zapamćene, i do kojih želi, baš donkihotovski, da nađe put.

✏️Uništili su ga svi ti prizori, te slike koje je viđao krećući se kao arheolog jučerašnjice negdašnjim našim prostorima, svojim prostorima, ti ljudi koji se nisu sećali dojučerašnjih stavova, emocija, vrednosti, koji su sve obrnuli naglavce…✏️

✏️I onda se setio, kazao je, da ne postoji grad pred kojim bi on tako ponosito stajao: grad u kojem je rođen, gradovi u kojima je živeo, grad u kojem živi, u svim tim gradovima on je slutio njihovu sadašnju podlost i izopačenost. On ih se gadio jer su ti gradovi bili negacija grada, kao što Nirnberg ‘33, uprkos svojim zidinama i crkvama i renesansi, ili baš zahvaljujući njima, kazao je, nije bio grad, već - brlog, jazbina.✏️

✏️Rajić se na Triglav uspeo četiri puta, sa svih strana, i kao hodač i kao alpinista, Triglav je bio njegova mitska tačka, vrh Jugoslavije, punktum u kome se sažimala ta jedna zaista stvarna zemlja ✏️

Ovaj divni čovek, čas je, baš kao i Bodirogićevo pripovedanje, mio i mekan, potresen i dirnut, jer se, recimo, setio da se Slaviša Vajner odrekao prethodnog života, odrekao sebe i stupivši u partizane sa novim imenom postao novi čovek, rodio se ponovo u toj svetlosti otpora, nevin i čist, spreman da stvara novi svet; a čas je ljut i povređen, spreman glasno da kaže da je razočaran u ovaj svet koji je došao posle.
On je vegetarijanac, patološki mrzi lovce, a dok hoda transverzalama revolucije noću ne uključuje lampu jer smatra da odvratna svetlost vređa šumu u noć. Neće Rajić da uznemirava životinje, a možda ni sene onih koji su nezamislivu žrtvu podneli rasipajući živote tom putanjom. Ponekad je depresivan i slomljen.

✏️Možda bi bilo dobro, možda bi pomoglo, kazao je, sada otići u šumu, sakriti se negdje tamo, pod drveće, i plakati.”

Nekada je, pak, naš Rajić gorak i oštar, pa i rečenice postaju takve.

✏️Škole, bolnice, fabričke hale, sajamski paviljoni, domovi kulture, brodogradilišta, obdaništa, zemljoradničke zadruge, sve je to pretvarano u mesta torture i smrti, skrnavljeno je i ljudskom krvlju potopljeno nešto što nikada nije ni bilo zamišljeno kao sveto, profani objekti koji su za četrdesetak godina Jugoslavije, one druge i jedine, postali simbol emancipacije, istinski sacrum slobodnog življenja.✏️

✏️...već on ne prepoznaje ove krajolike i sebe u njima, ti su predeli tuđi i sam je sebi stranac. Što više hoda sve je dalje od sebe i gađenje u njemu samo raste.✏️

A onda, odjednom, sve postaje poezija:

✏️Ponovo smo zašli u šumu, buka je utihnula i ja sam gledao u Rajićeva zakrivljena ramena, u onaj ranac koji mu je otac poklonio, kao nekad. U ovih pola sata meteža kroz koji smo prošli on je zaboravio na sebe, opet je postao hodač, preuzeo je brigu, tražio izlaz, lepotu hodanja. Bio je, ne znam kako mi je to palo na pamet, odakle je došlo, bio je partizan, bio je ono što sam od prvog dana voleo u njemu [...] Ispred nas je bila beskrajna ravnica, a iza šume bregovi i plavičasta Drava se slutila u daljini.✏️

✏️Rajić je sahranjen u Bugojnu, pored oca Miodraga i majke Alojzije Vlaste, tamo gde nikada nije želeo da se vrati. Sada taj zajednički grob gleda u bugojansko nebo i pluta po rasparčanom bezvazdušju i sasvim je svejedno da li se nalazi na Marsu, Veneri ili u Čipuljiću. Niko ostao nije.”✏️

Svim srcem grlim Rajića. Njegovo razočaranje i bol zbog izgubljene zemlje samo govore o tome kolika je bila ljubav prema njoj, koliko je to bila velika ideja i veliki san. Svako ima pravo na svoje mišljenje, život nabaci svakome od nas na rame iskustva koja ga vode i diktiraju mu misli, ali ne dopuštam da iko kaže išta loše protiv onih koji su verovali da san o Jugoslaviji može da postane stvarnost, a naročito o onima koji su tu ideju gradili nošeni poletom i snom o slobodi koju će doneti narodni otpor. Nije to politika, nije to ni istorijska priča, to je šapat duše. Zaplakah se nad sudbinom Olge Dedijer, nad smrću heroine i zvezde sjajne.Kada Rajić kaže da ne može više da komentariše Neretvu i Sutjesku, jer su veće od svega, bukvalno zastaje knedla i grlu. Ispitni pominjanje smrti mlade doktorke Olge Dedijer i pogođenog konja čije prelepe oči gledaju u nebo, dođe kao vrhunac te priče o izuzetnosti partizanske borbe. Prosto se čuje kako huči Sutjeska i kako taj huk nosi strašnu patnju. Veličanstveno, dirljivo, potresno!

[razlaz9000 · Rating 4 out of 5]

Izuzetno lepim stilom napisan poslednji oproštaj sa Jugoslavijom. Zaista, ovde se ona, iako idealizovana, čini stvarnijom od svih državica koje su posle nje nastale. Možda je ovaj roman trebao dobiti NIN-ovu nagradu 2019? Možda ipak nije zbog opšte atmosfere raspadanja i rastakanja? Crno bez imalo belog, rekli bi mladi.

[Vida Rajkovaca · Rating 5 out of 5]

I couldn't believe that books like this, in this 'old' but very much gold version of Serbo-Croat version of our language are still being written and published. It is rich and beautifully constructed, but so simple in its story telling. Top marks!5* +++

[Vuk Trifkovic · Rating 5 out of 5]

Najbolja novela na srpskohrvatskom koju sam procitao u poslednjih par godina.

[artu · Rating 3 out of 5]

Pripovedac i njegov prijatelj Rajic hodaju po sumama i gorama bivse Jugoslavije, krecu se stazama nekadasnjih partizana i ujedno prisecaju Narodnooslobodilackog pokreta, na svet i vreme koji se ocito sasvim razlikuju od naseg sto izaziva dodatnu ogorcenost kod gospon Rajica. Malo je previse tu ogorcenosti za moj ukus iako se slazem sa iznetim, osecam i podrzavam autorovu senzibilnost za zivotinje i netrpeljivost prema lovcima.

[Žarko Milenković · Rating 5 out of 5]

U najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2019. godine.

[Ratko · Rating 5 out of 5]

Доста квалитетније од већине домаће књижевности коју сам читао последњих година.

У шест „ходања“ по планинама широм бивше Југославије, неименовани наратор и његов нешто старији пријатељ Рајић покушаће да се крећу путевима којима су се кретали партизански борци, присећајући се неких од најзначајнијих партизана и почетака њихове организоване борбе. Рајић је њима опседнут, те зна све до у најситније детаље.
Међутим, није ово само ходање стазама револуције и састављање крхотина непостојеће земље. Ово је и нека врста рекапитулације сопственог живота.
Болестан, остављен од стране жене и кћерки, усамљен, Рајић је бивши човек, сенка некадашњег себе. Поражен након распада Југославије, згађен новонасталим дешавањима, он ће се све више повлачити у себе и у своје ходалачке туре по планинама. Планинарење ће постати његов нови смисао живота.
Није се Рајић случајно идентификовао са младим партизанима с почетка Другог светског рата. И он је био идеалиста, занесен идејом братства и јединства. Нажалост, такви занесењаци често доживљавају врло болно отрежњење.

Права је штета што овај роман није добио НИН-ову награду, али надам се да ће и без те титуле бити видљив и читан.