књиге које случајно узмем из библиотеке увек оставе другачији утисак од оних које планирано позајмим; те ми често буде мрско само и да почнем да читам. нервирају ме сви планови и сва очекивања чак и ако су моја сопствена. овај пут сам случајно и отишла у ту библиотеку, не ону моју где волим да проводим време иако некад само читам наслове, него ону другу, где не разумем ни по ком су распореду поређане књиге. већину домаћих наслова узмем одатле, да л панчевци не воле да читају модерну домаћу књижевност или не воле да читају уопште - не знам.
дакле, сватко од нас има неког кога воли и ко игра битну улогу у нашим животима. смрт тог неког нас неоспорно погађа, и то је готово физичка бол која се осети у грудима, у потиљку, зависи. али оно што је испод свега тога је да нама није жао тог неког што је умро. тај што је умро, њега ништа више не боли, њему више није ништа, њему је океј. нас заправо боли та празнина у нама која је била попуњена управо том његовом улогом у нашем животу. и зато, пошто је њему сада добро, нама није жао њега што лежи горе или доле, није нам жао хоће ли он дочекати рођендан, нову или преступну годину, дете, унуче, ово или оно, хоће ли видети, путовати, осетити...неће. он неће, јер он више није ништа. нама је жао нас самих што смо остали без њега, ми нећемо дочекати ништа са њим, нећемо га више имати, жалимо над губитком те улоге у сопственој епизоди, сахранивши њега, сахрањујемо и део нас који смо у њега похранили. тако да мислим да би мој одговор на питање да ли се плашим смрти као губитка био, да, плашим се смрти као несавладивог апсурдног људског себичлука и кукавичлука који ни сама не могу да превазиђем.
на почетку ми се није свидела књига, превише ми је личило на моје рецензије филмова, књига, тужних животних причица - дакле са пуно убачених ствари из прошлости којима ту можда јесте а можда и није место, али звучи искрено; са разним играма речи и паралелама које су ме нервирале. међутим, убрзо ме је увукла питка прича и догађаји који су се само смењивали и постале су ми забавне и игре речи и тешења и трешње и реченице које на први поглед немају везе са везом, али у склопу остатка текста који је сачињен од таквих реченица и те како имају смисла. почела сам да се поистовећујем са главном јунакињом за нека размишљања. на крају ми се опет није свидела, тако да смо ова књига и ја обрнуле круг. није ми се свидело што је схватила да је лош човек и што је схватила да је то што мисли да је најпаметнија потпуно неосновано, није издржала до краја и остала доследна себи хах, преобратили су је у тој установи коју је прозрела још пре него што је у њу примљена.
само напред, говорили су им, верујем, бодрећи их и чинећи их корисним, а заправо су их користили, јер тенденција да учиниш нешто корисним подразумева да то пре свега сматраш бескорисним, каквим су они сматрали све њих и као што су се очито трудили да исти такви, бескорисни, таувек и остану, јер им само такви требају.