What do you think?
Rate this book
Skupljač zmija
„Skupljač zmija” zbirka je izabranih priča Jurice Pavičića. U fokusu ovih iznimnih priča obični su ljudi i njihovi obiteljski odnosi, nade i razočaranja. Zbirka je to koja, bez ijedne suvišne riječi, progovara o toplini i tuzi juga, o sudbinama svijeta „nedovršenih kuća i nedovršenih poslova”, kako je Mediteran opisao palestinski redatelj Elia Suleiman.
Po priči „Patrola na cesti” snimljena je i istoimena televizijska serija u režiji Zvonimira Jurića, a isti redatelj ekranizira još jednu priču uvrštenu u ovu zbirku „Četvrti kralj”.
Pišući o knjizi priča Brod u dvorištu, njenog autora Juricu Pavičića imenovao sam Andrićem Dalmacije. Danas ne bih upotrebio tu odrednicu, jer ma koliko bio afirmativan, sam čin poređenja ne izražava kod prvoklasnog pisca ono najvažnije – neuporedivost. A Jurica Pavičić jeste pripovedač najviše klase. To potvrđuje i ovaj izbor od trinaest priča. – Iz pogovora Dragana Velikića
Po priči „Patrola na cesti” snimljena je i istoimena televizijska serija u režiji Zvonimira Jurića, a isti redatelj ekranizira još jednu priču uvrštenu u ovu zbirku „Četvrti kralj”.
Pišući o knjizi priča Brod u dvorištu, njenog autora Juricu Pavičića imenovao sam Andrićem Dalmacije. Danas ne bih upotrebio tu odrednicu, jer ma koliko bio afirmativan, sam čin poređenja ne izražava kod prvoklasnog pisca ono najvažnije – neuporedivost. A Jurica Pavičić jeste pripovedač najviše klase. To potvrđuje i ovaj izbor od trinaest priča. – Iz pogovora Dragana Velikića
396 pages, Paperback
Published October 1, 2019
2 people are currently reading
31 people want to read
About the author
Jurica Pavičić
57 books101 followersJurica Pavičić, pisac, kolumnista, scenarista, filmski kritičar. Diplomirao je komparativnu književnost i povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
Godine 1992. nagrađen je nacionalnom nagradom za filmsku kritiku „Vladimir Vuković“. Od 1994. piše u različitim novinama nedeljnu kolumnu Vijesti iz Liliputa, u kojoj secira društvo, politiku i kulturu ratne i posleratne Hrvatske. Za tekstove iz te serije 1996. dobija Nagradu nacionalnog novinarskog društva „Marija Jurić Zagorka“, 2002. Nagradu za doprinos novinarstvu „Veselko Tenžera“, a 2007. Nagradu „Miljenko Smoje“ Slobodne Dalmacije. Kolumna danas izlazi u Jutarnjem listu.
Kao književnik debitovao je 1997. socijalnim trilerom Ovce od gipsa, u kojem problematizuje tematiku ratnog zločina u ambijentu ratnog Splita godine 1992. Po istom romanu snimljen je i film u režiji Vinka Brešana Svjedoci, koji je uvršten u konkurenciju filmskog festivala u Berlinu, gde je nagrađen i ekumenskom nagradom. Za scenario tog filma Pavičić je 2003. nagrađen Velikom zlatnom arenom festivala u Puli.
Napisao je i romane: Nedjeljni prijatelj (2000), Minuta 88 (2002), Kuća njene majke (2005), Crvenkapica (2006), Žena s drugog kata (2015), Crvena voda (2017) i Prometejev sin (2020); zbirke priča: Patrola na cesti (2008, po čijoj naslovnoj priči je snimljena mini-serija u režiji Zvonimira Jurića), Brod u dvorištu (2013) i Skupljač zmija (izbor najboljih priča s pogovorom Dragana Velikića, 2019); monografije: Hrvatski fantastičari – jedna književna generacija (2000), Postjugoslavenski film – stil i ideologija (2011) i Klasici hrvatskog filma jugoslavenskog razdoblja (2017); zbirke eseja i kolumni: Vijesti iz Liliputa (2001), Split by Night (2003), Nove vijesti iz Liliputa ( 2011), Knjiga o jugu (2018).
Godine 1992. nagrađen je nacionalnom nagradom za filmsku kritiku „Vladimir Vuković“. Od 1994. piše u različitim novinama nedeljnu kolumnu Vijesti iz Liliputa, u kojoj secira društvo, politiku i kulturu ratne i posleratne Hrvatske. Za tekstove iz te serije 1996. dobija Nagradu nacionalnog novinarskog društva „Marija Jurić Zagorka“, 2002. Nagradu za doprinos novinarstvu „Veselko Tenžera“, a 2007. Nagradu „Miljenko Smoje“ Slobodne Dalmacije. Kolumna danas izlazi u Jutarnjem listu.
Kao književnik debitovao je 1997. socijalnim trilerom Ovce od gipsa, u kojem problematizuje tematiku ratnog zločina u ambijentu ratnog Splita godine 1992. Po istom romanu snimljen je i film u režiji Vinka Brešana Svjedoci, koji je uvršten u konkurenciju filmskog festivala u Berlinu, gde je nagrađen i ekumenskom nagradom. Za scenario tog filma Pavičić je 2003. nagrađen Velikom zlatnom arenom festivala u Puli.
Napisao je i romane: Nedjeljni prijatelj (2000), Minuta 88 (2002), Kuća njene majke (2005), Crvenkapica (2006), Žena s drugog kata (2015), Crvena voda (2017) i Prometejev sin (2020); zbirke priča: Patrola na cesti (2008, po čijoj naslovnoj priči je snimljena mini-serija u režiji Zvonimira Jurića), Brod u dvorištu (2013) i Skupljač zmija (izbor najboljih priča s pogovorom Dragana Velikića, 2019); monografije: Hrvatski fantastičari – jedna književna generacija (2000), Postjugoslavenski film – stil i ideologija (2011) i Klasici hrvatskog filma jugoslavenskog razdoblja (2017); zbirke eseja i kolumni: Vijesti iz Liliputa (2001), Split by Night (2003), Nove vijesti iz Liliputa ( 2011), Knjiga o jugu (2018).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 9 of 9 reviews
December 29, 2024
Knjiga je zbirka različitih priča, neke su odlične, neke malo manje. Meni najdraža je Brod u dvorištu.
"To što čuje, to je familija: stooko, storuko biće koje navlačiš s rođenjem, kao skafander pa onda tako hodaš svijetom."
"To što čuje, to je familija: stooko, storuko biće koje navlačiš s rođenjem, kao skafander pa onda tako hodaš svijetom."
April 27, 2020
Nije tajna da volim domaće autore, ali često naiđem na komentare da oni ne valjaju, da su dosadni, da stalno vrte dvije-tri teme kroz cijeli svoj opus. Mislim da u svakom tom komentaru, koliko god on bio oštar postoji barem djelić istine. Taj djelić me natjera da počnem razmišljati zašto se naši pisci uvijek muče s poviješću, korupcijom, privatizacijom, tranzicijom, uhljebima, profiterstvom i onim Domovinskim ratom kojega smo toliko pretresli da više pa ni nema nekakvih tajni koje bi stale između korica knjiga?! Znam da smo narod koji pomalo inertno voli živjeti u nekim drugim vremenima i često govoriti da je prije bilo bolje, ali moraju li nas takve teme i dalje zanimati?!
I kao za inat, baš u tom trenu posegnem za zbirkom priča Skupljač zmija Jurice Pavičića i doslovno sama sebi pregrizem jezik, kako se kaže.
U pogovoru zbirke koji je pisao Dragan Velikić shvatila sam zašto i dalje volimo te teme.
-“Pavičićevi junaci ne tumače svet oko sebe, ne objašnjavaju ga, oni samo primećuju i konstatuju”, zaključio je Velikić. Da, možda se toliko bavimo tih temama jer ih do kraja nismo rastumačili, jer su još uvijek obavijene tajnama nekih bivših obavještajnih aparata i podzemnog krimi-političkog miljea. Ili je možda opet stvar naše inercije, tko bi znao.
📚
Pa da se vratim na priče kojih u zbirci ima 13 – taj (ne) sretan broj, možda i broj koji uvijek donosi neki peh. Baš tako i Pavičićevi junaci s ovih stranica imaju peh da žive u vremenu koje će im obilježiti Domovinski rat te će njihov život postati neka druga normala s kojom će se morati nositi. Likovi žive u malim mjestima koja iako su plod fikcije, mogu biti i stvarna, tko to više zna. Žive i u vremenu kada se događa puno društvenih promjena.
“Nestaju običaji, odlaze ljudi. Kad ljudi odlaze, ostaju stvari. Svedoci su to nekadašnjih života, kapsule neispričanih ili tek nagoveštenih priča. Ispunjavaju sobe, kuće i dvorišta, i ne nestaju ni lako ni bezbolno.” – piše Velikić u pogovoru.
📚
Ni naša sjećanja i prije spomenute teme ne nestaju ni lako ni bezbolno. Svaku priču sam čitala u dahu i sa strepnjom. Toliko je surovo i realno ispričana da osjećate kako živite u tim dijalozima, monolozima i opisima i kao da ste neki nepristrani promatrač u kutu. Ali ipak, vi ste samo čitatelj koji upravo između redaka stvara i gradi neku svoju verziju priču. U čitanju između redaka i kasnijem promišljanju otkrivate puno tužnih obiteljskih priča, neostvarenih snova i osjećaja neispunjenosti. U svakoj od priča netko odlazi s one svoje voljene rodne grude, ali joj se posljedično ponovo vraća.
Vraća se svojoj familiji koju bi najrađe zaboravio i potisnuo.
“Marin se nasloni na kameni sudoper i zatvori oči. Sluša graju iz sobe. To što čuje, to je familija: stooko, storuko biće koje navlačiš s rođenjem, kao skafander pa onda tako hodaš svijetom.”
Vraća se malim mjestima iz kojih odlazi sve više ljudi.
“Robert je promatrao lokal. Bio je točno onakav kakav bi čovjek očekivao. Na čeonom zidu Gospa Sinjska na polici između balotaških pehara. Na pokrajnjem zidu stati poster Franje Tuđmana, iskrzan po rubovima. Iznad šanka zastavice kugalčkih klubova skrivale su mrlje od vlade na lamperiji.”
Likovi se vraćaju i starim neostvarenim ljubavima. Vraćaju se i neotkrivenim zločinima. Vraćaju se i riječima koje nikada nisu izgovorili, a trebali su. Vraćaju se i svojim obiteljima od kojih su davno odustali.
📚
Otkrivati sadržaj svake od priča zaista bi bilo nepotrebno, ali moram vam obećati da ćete čitajući zaviriti u neki imaginarni svijet. Taj svijet će vam predočiti predgrađe grada, zgodno otočko malo mjesto s 50-tak stanovnika, krševit krajolik, interijer gradskog stana pa čak i ona tradicionalna okupljanja rođaka na sprovodima. U svakoj rečenici koja će vas uvlačiti u taj svijet spoznat ćete koliko toga vam je poznato i koliko toga ste nekada i sami doživjeli.
I kao za inat, baš u tom trenu posegnem za zbirkom priča Skupljač zmija Jurice Pavičića i doslovno sama sebi pregrizem jezik, kako se kaže.
U pogovoru zbirke koji je pisao Dragan Velikić shvatila sam zašto i dalje volimo te teme.
-“Pavičićevi junaci ne tumače svet oko sebe, ne objašnjavaju ga, oni samo primećuju i konstatuju”, zaključio je Velikić. Da, možda se toliko bavimo tih temama jer ih do kraja nismo rastumačili, jer su još uvijek obavijene tajnama nekih bivših obavještajnih aparata i podzemnog krimi-političkog miljea. Ili je možda opet stvar naše inercije, tko bi znao.
📚
Pa da se vratim na priče kojih u zbirci ima 13 – taj (ne) sretan broj, možda i broj koji uvijek donosi neki peh. Baš tako i Pavičićevi junaci s ovih stranica imaju peh da žive u vremenu koje će im obilježiti Domovinski rat te će njihov život postati neka druga normala s kojom će se morati nositi. Likovi žive u malim mjestima koja iako su plod fikcije, mogu biti i stvarna, tko to više zna. Žive i u vremenu kada se događa puno društvenih promjena.
“Nestaju običaji, odlaze ljudi. Kad ljudi odlaze, ostaju stvari. Svedoci su to nekadašnjih života, kapsule neispričanih ili tek nagoveštenih priča. Ispunjavaju sobe, kuće i dvorišta, i ne nestaju ni lako ni bezbolno.” – piše Velikić u pogovoru.
📚
Ni naša sjećanja i prije spomenute teme ne nestaju ni lako ni bezbolno. Svaku priču sam čitala u dahu i sa strepnjom. Toliko je surovo i realno ispričana da osjećate kako živite u tim dijalozima, monolozima i opisima i kao da ste neki nepristrani promatrač u kutu. Ali ipak, vi ste samo čitatelj koji upravo između redaka stvara i gradi neku svoju verziju priču. U čitanju između redaka i kasnijem promišljanju otkrivate puno tužnih obiteljskih priča, neostvarenih snova i osjećaja neispunjenosti. U svakoj od priča netko odlazi s one svoje voljene rodne grude, ali joj se posljedično ponovo vraća.
Vraća se svojoj familiji koju bi najrađe zaboravio i potisnuo.
“Marin se nasloni na kameni sudoper i zatvori oči. Sluša graju iz sobe. To što čuje, to je familija: stooko, storuko biće koje navlačiš s rođenjem, kao skafander pa onda tako hodaš svijetom.”
Vraća se malim mjestima iz kojih odlazi sve više ljudi.
“Robert je promatrao lokal. Bio je točno onakav kakav bi čovjek očekivao. Na čeonom zidu Gospa Sinjska na polici između balotaških pehara. Na pokrajnjem zidu stati poster Franje Tuđmana, iskrzan po rubovima. Iznad šanka zastavice kugalčkih klubova skrivale su mrlje od vlade na lamperiji.”
Likovi se vraćaju i starim neostvarenim ljubavima. Vraćaju se i neotkrivenim zločinima. Vraćaju se i riječima koje nikada nisu izgovorili, a trebali su. Vraćaju se i svojim obiteljima od kojih su davno odustali.
📚
Otkrivati sadržaj svake od priča zaista bi bilo nepotrebno, ali moram vam obećati da ćete čitajući zaviriti u neki imaginarni svijet. Taj svijet će vam predočiti predgrađe grada, zgodno otočko malo mjesto s 50-tak stanovnika, krševit krajolik, interijer gradskog stana pa čak i ona tradicionalna okupljanja rođaka na sprovodima. U svakoj rečenici koja će vas uvlačiti u taj svijet spoznat ćete koliko toga vam je poznato i koliko toga ste nekada i sami doživjeli.
April 6, 2025
Ça m’a pas captivée (à part la 3eme que j’ai vrm bien kiffée) mais j’aime bien quand même l’idée, le lien de chaque perso à la guerre et comment elle a impacté toutes les familles d’une manière ou d’une autre
June 11, 2022
Jako, jako lijepo. Pise pitko, uvuce u radnju, lijepo docara svakodnevni zivot. Obzirom da je djelo nacinjeno od vise prica, "Skupljac zmija" je prica koja s pravom zauzima naslov djela. Poslije citanja iste sam bila dugo pod dojmom, kao sto Oscar Wilde kaze "If a book isn't worth reading over and over again, it isn't worth reading at all./ "Ako knjiga nije vrijedna opetovanog citanja, onda nije vrijedna citanja uopce." Tako bih okarakterizirala i "Skupljaca zmija", ona je za razliku od ostalih prica, malo vise od svakodnevne; donosi hrabrost, naivnost, nesvijest o zivotu u odredjenoj dobi i elemente s kojima se nitko ne bi trebao sudariti, oni koji obiljeze mladost, ne samo pojedinca nego cijele generacije. Lijepo gradi pricu, likove koji su prikazani u nesuglasicama donosi na nacin da nisi siguran na cijoj si strani jer Pavicic gradi podlogu prethodnog upoznavanja istih i za svaki postupak kao citatelj krojis razumjevanje za obje strane i opravdavanje postupaka, uvlaceci se dublje u pricu koju ne mogu nezavrsiti odjednom obzirom da mi epilog varljivo izmice iza 'samo cu jos jednu stranicu'.
Kad zavrsim knjige koje mi nestrpljivo cupkaju u redu, Pavicic je definitivno autor kojemu cu dati jos prilika.
Djelic iz price "Juzni sprovod":
"Marin promatra blatne, neozidane nogostupe, drenazne kanale pune smeca i zitkog blata. Gleda odrpanu djecu, oronule zene koje tresu tapete ili metu lisce na terasama svojih odurnih, poludovrsenih nastambi. Vraca mu se isti onaj osjecaj kao svaki put kad dodje ovamo. Najednom mu se povraca. Cini mu se kao da je u Trecem svijetu - negdje u Indiji ili pojasu Gaze - ali ovo nisu Indijci, Afrikanci ni Palestinci, ovo je njegova zemlja, njegov bivsi grad, grad u kojemu mu zivi mater, koji od prigode do prigode pohodi i vidi kako mutira do neprepoznatljivosti. Promatra tako kroz vlazna stakla taksija te trogloditske nakupine kuca, proucava ljude koji ih nastanjuju i misli - kakve veze on ima s njima, ako jos ima ikakve? "
...
"Gleda svoj nekadasnji dom. Gleda stare srebrne svijecnjake, zrcalo s mjedenim okvirom, kristalnu frutjeru. Pokraj tog svijeta gradjanske starezi prepoznaje, i onaj paralelni, socijalisticke krame - stari Iskrin telefon, Obodov crnogorski frizider, regal i zidni tapeti kakvi su u modi bili u eri diska. Dva protivnicka svijeta stopila su se pomirljivo u ista cetiri zida, zajedno utjerana u usud propadanja."
Za autora se vidi da nije zivio u svom gradu i tu se maksimalno poistovjecujem, pripadas u oba svijeta, iako vise ne znas jel' pripadnost ili otudjenost. Asimilacija svakim dolaskom onamo gdje si rodjen i tamo gdje zivis svakim novim posjetom i dolaskom izaziva veci jaz i vecu zbunjenost onoga sebe kojeg si ostavio i onog koji se vratio. Ima nesto i lijepo u tomu - mozes skoro pa opipljivo mjeriti vlastiti razvoj. Dozirati i uzimati od oba svijeta onaj djelic svog identiteta koji je na obje strane. Ili da citiram neponovljivog Andrica:
"Dobar dio snage je rasut po bespućima, ali život neumoljivo čeka: pa valja početi. U ime Božje, valja početi!"
Kad zavrsim knjige koje mi nestrpljivo cupkaju u redu, Pavicic je definitivno autor kojemu cu dati jos prilika.
Djelic iz price "Juzni sprovod":
"Marin promatra blatne, neozidane nogostupe, drenazne kanale pune smeca i zitkog blata. Gleda odrpanu djecu, oronule zene koje tresu tapete ili metu lisce na terasama svojih odurnih, poludovrsenih nastambi. Vraca mu se isti onaj osjecaj kao svaki put kad dodje ovamo. Najednom mu se povraca. Cini mu se kao da je u Trecem svijetu - negdje u Indiji ili pojasu Gaze - ali ovo nisu Indijci, Afrikanci ni Palestinci, ovo je njegova zemlja, njegov bivsi grad, grad u kojemu mu zivi mater, koji od prigode do prigode pohodi i vidi kako mutira do neprepoznatljivosti. Promatra tako kroz vlazna stakla taksija te trogloditske nakupine kuca, proucava ljude koji ih nastanjuju i misli - kakve veze on ima s njima, ako jos ima ikakve? "
...
"Gleda svoj nekadasnji dom. Gleda stare srebrne svijecnjake, zrcalo s mjedenim okvirom, kristalnu frutjeru. Pokraj tog svijeta gradjanske starezi prepoznaje, i onaj paralelni, socijalisticke krame - stari Iskrin telefon, Obodov crnogorski frizider, regal i zidni tapeti kakvi su u modi bili u eri diska. Dva protivnicka svijeta stopila su se pomirljivo u ista cetiri zida, zajedno utjerana u usud propadanja."
Za autora se vidi da nije zivio u svom gradu i tu se maksimalno poistovjecujem, pripadas u oba svijeta, iako vise ne znas jel' pripadnost ili otudjenost. Asimilacija svakim dolaskom onamo gdje si rodjen i tamo gdje zivis svakim novim posjetom i dolaskom izaziva veci jaz i vecu zbunjenost onoga sebe kojeg si ostavio i onog koji se vratio. Ima nesto i lijepo u tomu - mozes skoro pa opipljivo mjeriti vlastiti razvoj. Dozirati i uzimati od oba svijeta onaj djelic svog identiteta koji je na obje strane. Ili da citiram neponovljivog Andrica:
"Dobar dio snage je rasut po bespućima, ali život neumoljivo čeka: pa valja početi. U ime Božje, valja početi!"
Read
October 15, 2023 L'auteur, le livre (177 pages, 2023, 2019 en VO) :
C'est toujours avec autant de plaisir que l'on retrouve Jurica Pavičić, auteur croate né sur la côte Dalmate, à Split en 1965, dans l'une des fédérations de ce qui s'appelait à l'époque la République fédérative socialiste de Yougoslavie avant de devenir la République de Croatie en 1991 lors de l'explosion des Balkans.
Après L'eau rouge et La femme du deuxième étage, voici un recueil de quelques nouvelles : Le collectionneur de serpents.
Cet auteur, découvert récemment avec les premières traductions en français, confirme une fois de plus son indéniable talent de conteur : c'est définitivement une valeur sûre.
On aime beaucoup :
❤️ On aime la très belle plume de ce conteur désabusé d'histoires tristes, rythmées par les vents des Balkans, le jugo, la bora. Ses bouquins valent vraiment le détour et ses textes elliptiques, tout en non-dits lourds de sens et d'histoire, prennent toute leur mesure dans ce format court de nouvelles.
L'intrigue :
La nouvelle qui donne son titre au recueil est un court mais efficace portrait de la guerre ordinaire. Non pas les invasions épiques des armées impériales d'antan mais les petites guerres sales qui dévastent aujourd'hui différentes régions du monde. Des guerres absurdes, tragiques et médiocres où l'on enrôle on ne sait trop qui pour combattre on ne sait trop quoi. C'en serait presque risible si ces guerres n'ouvraient autant de blessures aussi profondes dans les populations civiles.
La nouvelle suivante (Le Tabernacle) est un petit bijou empreint d'une délicate et profonde tristesse dont le style et l'ambiance étranges pourraient rappeler une nouvelle japonaise à la Yoko Ogawa !
Il y a cinq nouvelles, chacune assez longue, souvent en lien avec la frontière conflictuelle avec la Bosnie-Herzégovine.
La dernière nouvelle nous ramènera à la guerre, ou plus exactement après la guerre, quand le moment est venu de rendre des comptes.
C'est toujours avec autant de plaisir que l'on retrouve Jurica Pavičić, auteur croate né sur la côte Dalmate, à Split en 1965, dans l'une des fédérations de ce qui s'appelait à l'époque la République fédérative socialiste de Yougoslavie avant de devenir la République de Croatie en 1991 lors de l'explosion des Balkans.
Après L'eau rouge et La femme du deuxième étage, voici un recueil de quelques nouvelles : Le collectionneur de serpents.
Cet auteur, découvert récemment avec les premières traductions en français, confirme une fois de plus son indéniable talent de conteur : c'est définitivement une valeur sûre.
On aime beaucoup :
❤️ On aime la très belle plume de ce conteur désabusé d'histoires tristes, rythmées par les vents des Balkans, le jugo, la bora. Ses bouquins valent vraiment le détour et ses textes elliptiques, tout en non-dits lourds de sens et d'histoire, prennent toute leur mesure dans ce format court de nouvelles.
L'intrigue :
La nouvelle qui donne son titre au recueil est un court mais efficace portrait de la guerre ordinaire. Non pas les invasions épiques des armées impériales d'antan mais les petites guerres sales qui dévastent aujourd'hui différentes régions du monde. Des guerres absurdes, tragiques et médiocres où l'on enrôle on ne sait trop qui pour combattre on ne sait trop quoi. C'en serait presque risible si ces guerres n'ouvraient autant de blessures aussi profondes dans les populations civiles.
La nouvelle suivante (Le Tabernacle) est un petit bijou empreint d'une délicate et profonde tristesse dont le style et l'ambiance étranges pourraient rappeler une nouvelle japonaise à la Yoko Ogawa !
Il y a cinq nouvelles, chacune assez longue, souvent en lien avec la frontière conflictuelle avec la Bosnie-Herzégovine.
La dernière nouvelle nous ramènera à la guerre, ou plus exactement après la guerre, quand le moment est venu de rendre des comptes.
January 20, 2025
After ''L'eau rouge'' and ''La femme du deuxième etage'', I continue to explore the books of Jurica Pavičić and I am once again won over.
Here, it is a collection of five short stories whose common point is the impact of the Yugoslav war. We discover the innocence of childhood broken by the war, separated families, corruption and trafficking but above all the daily life wonderfully described by the author.
All the short stories are beautiful, the last one is probably the one I liked the least, I found it slower than the others. On the other hand, the short story ''Le collectionneur de serpents'' which gives its name to the collection is extremely moving and we come out of it really shaken.
Here, it is a collection of five short stories whose common point is the impact of the Yugoslav war. We discover the innocence of childhood broken by the war, separated families, corruption and trafficking but above all the daily life wonderfully described by the author.
All the short stories are beautiful, the last one is probably the one I liked the least, I found it slower than the others. On the other hand, the short story ''Le collectionneur de serpents'' which gives its name to the collection is extremely moving and we come out of it really shaken.
April 28, 2024
I think I found my favorite modern Croatian writer….. His short story “Brod u dvorištu” is my favorite. Reminder of fleeting life. Carpe Diem and write, read, love and live to the fullest.
May 18, 2024
5 nouvelles, j'ai apprécié la nouvelle "le collectionneur de serpents" et "le héros".
Jurica Pavičić a un talent d’écrivain à la fois sombre et poétique, une belle plume.
Jurica Pavičić a un talent d’écrivain à la fois sombre et poétique, une belle plume.
June 15, 2025
Kolekcija prica o raznim ljudskim sudbinama u Dalmaciji. Pavicic odlicno povezuje napustene/propale prostore s ljudskim sudbinama i sirim drustvenim kontekstom.
Displaying 1 - 9 of 9 reviews