„Када загаснуше последњи пламичци ломаче врачарске и у отоманском тмолом облаку ишчиље свештена дуга „у хиљаду боја” над њом, и кад пепео Светитеља и Свештеномученика Саве, разнесен вихорима, полијеже земљом српском и спиран кишама, упи се у њене оранице и горе и поноре, подрхтавајући грмљавином, од чијег се подрхтавања и тога августа мјесеца 1595. године многи устрашише, како свједоче љетописци, са краја на крај Старе Србије и свеколиким православним Балканом зацари се тмина.” (Весна Никчевић) . . . „и велика скупоћа би на земљи због многих иновјерних народа који се ... скупљаху и ратоваху са Угрима. И тада ратоваше султан Ахмед са Кузулбашом на Црном мору. И би умножење неправде међу људима и бешчашће родитељима од чеда својих и усахну љубав добра људска и човјек човјека дављаше и кољаше”, писаше поп Вук из Карана села, код Ужица, на јеванђељу никољском.
„Када загаснуше последњи пламичци ломаче врачарске и у отоманском тмолом облаку ишчиље свештена дуга „у хиљаду боја” над њом, и кад пепео Светитеља и Свештеномученика Саве, разнесен вихорима, полијеже земљом српском и спиран кишама, упи се у њене оранице и горе и поноре, подрхтавајући грмљавином, од чијег се подрхтавања и тога августа мјесеца 1595. године многи устрашише, како свједоче љетописци, са краја на крај Старе Србије и свеколиким православним Балканом зацари се тмина.”