What do you think?
Rate this book
Memoari
Iz Burna vremena novije srpske proslosti bila su tesno skopcana sa mojim zivotom; i kao sto su ona promenljiva bila, tako je i moj zivot bio promenljiv. Ja sam sluzio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuce mirno sedio i u mojoj basti voce kalamio; vojevao sam opasne ratove i uzivao blagodet opsteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bezao od nji’; zivio u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje…
258 pages, Paperback
Published January 25, 2017
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
February 22, 2025
Ima nešto u tome kad čitaš o junaštvu svog naroda, nakon čega ce osetiš poletno, časno, nepokolebljivo i sam kao junak!
October 28, 2025
Тешко је пронаћи епитет којим се може описати важност овог дела за српску историју. Прота Матеја Ненадовић је не само савременик, него и једна од најважнијих личности везаних за Први српски устанак и утемељење модерне српске државе.
Прота Матеја своје приповедање почиње од Кочине Крајне и детаљно описује важну улогу свог оца, а потом и себе самог у тадашњим дешавањима у Србији и ваљевском крају, поготово око почетка буне против дахија и самог избијања и ране фазе устанка. Поред непроцењиве важности коју имају детаљни записи ових догађаја из прве руке, занимиљиви су и аспекти који умногоме деконструишу неке уврежене наративе око њих, попут првобитног инсистирања устаника да су они верне слуге турског султана и постепене промене тог осећања, затим многобројинх покушаја да се дипломатским путем обезбеди подршка великих сила (сам Прота је писао Аустроугарској да се заузме за циљеве Србије и боравио је у Бечу, а ишао је у Русију као део прве српске ,,дипломатске мисије"), као и неких детаља попут Карађорђевих суза и нарави Миленка Стојковића. Прота стиже и да убаци животне мудрости у овај спис - ,,да се не треба у срећи гордити и у несрећи очајавати".
Упркос њиховој важности, ако посматрамо Мемоаре као књижевно дело, они имају своје проблеме: Прота Матеја јесте био учен човек за једног Србина оног времена, али то је по савременим мерилима једва основно образовање, што се и види у његовом стилу писања и заједно са архаичним језиком отежава читање. Понекад се чини да се ,,губи" у мислима и да неке догађаје описује превише детаљно, а преко других само прелеће, погото у светлу тога што се Мемоари једноставно завршавају већ лета 1806. године (осим касније писаног одломка о слому устанка). За тим непостојећим Протиним записима и о каснијим устаничким дешавањима, али и о Другом српском устанку и Србији за време кнеза Милоша остаје највећа жал, будући да је овај велики човек био сведок и тог времена. Мада је могуће наћи објективне разлоге за то, искрено и тај недостатак - барем да се устанак како-тако опише и од 1806. до 1812. - помало квари и целокупан утисак ове иначе преважне књиге. Упркос томе, и ово што имамо је обавезно штиво за сваког Србина.
Прота Матеја своје приповедање почиње од Кочине Крајне и детаљно описује важну улогу свог оца, а потом и себе самог у тадашњим дешавањима у Србији и ваљевском крају, поготово око почетка буне против дахија и самог избијања и ране фазе устанка. Поред непроцењиве важности коју имају детаљни записи ових догађаја из прве руке, занимиљиви су и аспекти који умногоме деконструишу неке уврежене наративе око њих, попут првобитног инсистирања устаника да су они верне слуге турског султана и постепене промене тог осећања, затим многобројинх покушаја да се дипломатским путем обезбеди подршка великих сила (сам Прота је писао Аустроугарској да се заузме за циљеве Србије и боравио је у Бечу, а ишао је у Русију као део прве српске ,,дипломатске мисије"), као и неких детаља попут Карађорђевих суза и нарави Миленка Стојковића. Прота стиже и да убаци животне мудрости у овај спис - ,,да се не треба у срећи гордити и у несрећи очајавати".
Упркос њиховој важности, ако посматрамо Мемоаре као књижевно дело, они имају своје проблеме: Прота Матеја јесте био учен човек за једног Србина оног времена, али то је по савременим мерилима једва основно образовање, што се и види у његовом стилу писања и заједно са архаичним језиком отежава читање. Понекад се чини да се ,,губи" у мислима и да неке догађаје описује превише детаљно, а преко других само прелеће, погото у светлу тога што се Мемоари једноставно завршавају већ лета 1806. године (осим касније писаног одломка о слому устанка). За тим непостојећим Протиним записима и о каснијим устаничким дешавањима, али и о Другом српском устанку и Србији за време кнеза Милоша остаје највећа жал, будући да је овај велики човек био сведок и тог времена. Мада је могуће наћи објективне разлоге за то, искрено и тај недостатак - барем да се устанак како-тако опише и од 1806. до 1812. - помало квари и целокупан утисак ове иначе преважне књиге. Упркос томе, и ово што имамо је обавезно штиво за сваког Србина.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews