Hleb i strah

by Milisav Savić

Ninova nagrada za roman godine.

Priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrednosti i utoliko je ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je usledila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno delo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“. 

„Ovaj roman ulazi u dragoceni niz kratkih romana u srpskoj književnosti.“ Jovan Delić

„Odgovor koji Hleb i strah pruža čitaocu više je od iluzije, svet je u stvari čežnja i priča.“ Vasa Pavković

„Savićev Hleb i strah satkan je od životnih fragmenata, sočnih, mirišljavih, nabijenih emocijama i strastima.“ Žarko Trebješanin

„Priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa.“ Mihajlo Pantić

„Milisav Savić je romanom Hleb i strah ostvario prozno delo u isti mah komunikativno i mnogoznačno, jednostavno i autentično, i iznad svega prozno delo koje neposredno govori i o ljudskoj sudbini u vremenu i o vremenu samom.“ Marko Nedić

Genres: Serbian Literature

Paperback

First published January 1, 1991

About the author

Srpski pisac, Milisav Savić, je rođen u selu Vlasovo koje je danas predgrađe Raške, varošice podno Kopaonika. Završio je studije Jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je i doktorirao.

Uređivao je "Student“ u revolucionarnom vremenu od 1968. do 1970, a potom i "Književnu reč“ i "Književne novine“. Bio je u izdavačkom preduzeću "Prosveta“ glavni i odgovorni urednik i direktor, a potom i predsednik Srpske književne zadruge. Predavao je srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti u Londonu, Americi i Poljskoj, kao i u Firenci. Radio je i kao savetnik u Ambasadi Srbije u Rimu. Od 2014. godine je bio redovni profesor Univerziteta u Novom Pazaru.

Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).

Reviews

[Nataša · Rating 2 out of 5]

Zašto ne volim da čitam književna dela svršenih studenata književnosti? Odgovor je ova knjiga. I ne postaje se dobar potkopavanjem boljih.
A ima tu tako divnih isečaka iz života, moćnih slika vremena. Hleb i vino poneću i ja na čas.

[Bojan Gačić]

Teško je (nekima) živeti u autokratiji. Nekada je još teže prihvatiti život van sistema večitog imperativa državne sile. Kada se promena na terenu bujično prelije na mentalni pejzaž, "Stokholmski sindrom", etabliran decenijama prinude i okretanja glave na drugu stranu, za mnoge čini branu jedinog poznatog načina života.

U istom periodu kada su se smejali malom Zokiju i dovođenju druga Raje do nervnog sloma, Milisavu Saviću za roman "Hleb i strah" od "NIN-a" istovremeno dolazi nagrada za roman godine i članak kojim se njegovo delo napada. Tadašnja redakcija i žiri, zaista lepo oslikavaju svu podvojenost jednog naroda, koji se teško nosi sa ponovnim slomom sopstvene psihe i stvarnosti.

Mnogi bivaju odvedeni, na stranicama Milisava Savića, od strane (ne)poznatih ljudi u unifomama i kaputima. Neki se vraćaju, a neki zauvek ostaju u mraku pogrešno izgovorenog. Naravno, uvek je tu On. Visi na zidu, jedino sponzorisano božanstvo i ikona. Oči mu se cakle dok sve nadgleda. On se čeka po ciči zimi, snegu, ledu i vrućini, da svojom limuzinom prođe i mahne (ne)voljnim podanicima. On, kao totalitet i skup svih naših strepnji, nada, zabluda i osobina.

Kroz ispresecane vizure mladosti i starosti čoveka iz Raške i lagane rečenice obilate dogodovštinama i humorom, daje nam se jedno od prvih literarnih razračunavanja sa socijalističikim sistemom.
Kao i svaki roman od fragmenata, poput domaće pogače, spolja pun neravnina i nesavršenosti ali gde god se zagrize oseti se nasušna suština, te "Hleb i strah" mnogim čitaocima mogu pružiti dragocene intervale zabave i utehe.

Ali najviše od svega u ovom romanu, ostaje čitanje i isticanje značaja književnosti kao bega od stvarnosti i sigurne luke, što za jedan narod, koji mnogo voli svoje vođe i teško ih se odriče, može biti slamka spasa.

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

Ova knjiga je... Svašta. I to ne mora da bude nužno loše. Ponekad Milisav Savić nešto iznenađujuće uspe, čak i sjajno, a još češće od 'ponekad' upadne u neke čudne, mutne vode iz kojih je izazov isplivati. Možda je do famozne 'profesorske književnosti', koju sam ismeva i o kojoj je pisao, a možda je iz nekog neobičnog nemara, ali ne mogu da se otmem utisku da ovaj roman želi da bude nešto što ne može da bude, pa i njegova uspela mesta škripe. I pomalo mi je žao zbog toga, naročito jer Savić nije ni neznalica ni netalentovan čovek, a žao mi je i jer sam ovu knjigu čitao i u njegovoj rodnoj Raški, koja ovde postoji na književni način. Tu je još jedan, ličan razlog: prvi svoj tekst u nekom književnom časopisu objavio sam o romanu "La sans pareille", koji mi se tad vrlo svideo, a možda bi i sad.

"Hleb i strah" donosi postmodernističke zaigranosti uparene sa epohalnim umorom i sukobom sa komunizmom, uz niz anegdota, zamaskiranih ličnih pripovesti i meandara koji su često tu samo da bi bili tu. Ipak, tamo gde su ambicije i zaigranost manji, javlja se stabilna, negovana rečenica i zapažanja koja su nesvakidašnja. I koliko god mi dragi bili i Rebeka Vest i Nićifor Ninković, nisam siguran koliko je njihovo prisustvo ovde neophodno. Ali, istini na volju, šta uopšte u književnosti i jeste? Šta je srž priče? Sled ili pogled?

[LT · Rating 1 out of 5]

Кратак роман нелинеарне нарације и стила који иритира неуроне као глас Сање Маринковић. Објашњење, о чијој уверљивости не могу да судим, је да се овакав вид писања негује и неретко захтева на студијама књижевности.

Пратимо детињство, одрастање, стасавање и зрело доба младића из Рашке, односно самог аутора који устоличава себе као главног носиоца радње. Раздробљене животне епизоде пред крај образују слагалицу стерилне личне повести. Више места под рефлекторима добија друга супруга, очевидно дефектна личност. Опис њеног прања зуба, разливање хетерогене смеше пљувачке и пасте по спаваћици док она нехајно спрема кафу изазива одвратност; њено инфантилно понашање и насилан напад ножем који се свесрдно приказују као израз необуздане идиосинкразије воде у лично преиспитивање у вези са избором будућих романа.

Констатовање да смо некад били, а сад јесмо, сведоци једноумља и култа личности није никаква околишна критика комунизма, то су општа места, трице и кучине. Ако се жели исмејати силеџијско доба једне партије може се понешто научити од Ћосићеве "Улоге моје породице у светској револуцији".

Напослетку, бисери из ове шкољке:
"У соби зуји еркондишн, ваздух је сув, непријатан."
"Такмиче се ко ће на искап попити више ракије. Или ко ће на укрућеном уду понети кофу с више воде."

[Ana Filipovic · Rating 5 out of 5]

“Svet je pun takvuh rupa i belina, obeleženih tačkastim ili punim linijama, a zadatak je naučnika i pisaca, pa i svakog čoveka, da ih, prema svom daru i sposobnostima, popuni, od fragmenata sklopi celinu, u nered unese red, besmislu podari smisao.”

“Svet je, u stvari, čežnja i priča.”

[Strasna Mera · Rating 3 out of 5]

Hleb i strah je jedna lepa, lako čitljiva knjiga, finog stila, koja je te, već davne, 1991.godine dobila NIN-ovu godišnju nagradu. U osnovnoj priči ona počinje kao svima nama dobro poznati filmovi u kojima su glavni protagonisti neobični dečaci -Tito i ja i Tri karte za Holivud, a završava se kao kritika komunističkog režima. Međutim ovo ne bi bio postmodernistički roman da nam ne nudi i drugi sloj, po meni još zanimljiviji od prvog. U njemu se nalazi jedna neobična ljubavna priča čiji su glavni likovi pripovedač i njegova žena, i kroz koju pisac pokušava da ospori autentičnost osnovnog teksta, da pokaže kako je književnost isključivo fikcija iako može govoriti o istorijskim događajima.
Knjiga je napisana kao dobro montirani film, u sekvencama, jedan korak napred - dva nazad, što je čini zanimljivijom. Ti fragmenti su autentični, živi, opipljivi u svojoj slikovitosti, i svaki bi mogao stajati kao predložak za još jednu veliku priču. Volim ovakve knjige u kojima nam pisac otvori vrata, da zavirimo, ali se ne raspline već ostavi prostor da i sami učitamo neki deo sebe u tekst.

[Knjiska Sredina · Rating 2 out of 5]

Ovo je knjiga za sve one koji traze u domacoj knjizevnosti knjigu u kojoj nema ratnih nemani, inflacije, devedesetih, likova koji besciljno bauljaju. Ovo je prica o jednom detinjstvu i jednoj mladosti, detinjstvu koje se proteze kroz generacije, nasledjenom detinjstvu. U kojem hleb mirise na prozoru, bik se udara po mosnicama da bi bio pitom, u kojem streberi sede u klupi pozadi, a devojcice sa kikama napred, mladost u kojoj se zavodi recima i srcem, glatkim recima a srcem otvorenim.
Pisana u fragmentima, lirski obojena, ova knjiga radja leprsavi osmejak uz jutarnju kafu, ili setni pogled kroz terasu na kojoj se susi ves...

[Jovan · Rating 3 out of 5]

Nisam siguran da li je ovo zapravo roman.
Lepe rečenice zaista prijaju. Niz različitih, mahom međusobno nepovezanih kratkih priča, uglavnom su veoma zanimljive, zbog čega se knjiga brzo i lako čita. Ali knjiga kao celina deluje kao veštački spoj nabacanih i nedovoljno povezanih priča memoarskog karaktera.

[Горан Дакић · Rating 2 out of 5]

Još jedan zakasneli obračun sa komunizmom, neuvjerljiv i umjetnički traljav poput Danojlićeve hronike "Oslobodioci i izdajnici"

[Dragana Mecanov · Rating 5 out of 5]

Sve što sam ikada želela da čitam i očekivala od književnosti sadržano je u "Hleb i strah".

[Елеонора Балановић · Rating 5 out of 5]

Путовање ништа не значи без доживљаја, а доживљаја нема без друге особе. 🦋

⭐⭐⭐⭐⭐

[Milovan Todorović · Rating 3 out of 5]

Savić zna da piše dobro, ali je izgleda ideološki ostrašćen, a tome nema mjesta u umjetnosti, po mom mišljenju.

[Đorđe Otašević · Rating 3 out of 5]

Nisam sasvim siguran šta je pisac htio da postigne haotičnom naracijom i preplitanjem tema. Ako se izdvoje pojedinačno svaka cjelina je zanimljiva, ovako na gomili meni ne leži.