Heute ist Mittwoch: Roman

by David Albahari, Mirjana Wittmann (Translator), Klaus Wittmann (Translator)

Heute ist Mittwoch – der Tag, an dem ein Mann seinen älteren, an Parkinson erkrankten Vater zu Untersuchungen begleiten muss. Auf einem ihrer Spaziergänge am Donaukai des Belgrader Vororts Zemun entlang erblickt der bis dahin schweigsame Vater einen Mann, der in ihm böse Erinnerungen weckt, und beginnt aus seinem Leben zu erzählen. Einst gefürchteter Parteiaktivist und Geheimdienstmitarbeiter, hat er Menschen brutal und ohne Skrupel schikaniert. Als sich eines seiner Opfer rächt und ihn als Stalinisten anzeigt, verbannt man ihn in das berüchtigte Arbeitslager auf Goli otok in der Adria. Dass er so seinerseits zum Opfer wird, hält ihn später nicht davon ab, seine Familie zu tyrannisieren. Erst die Krankheit macht aus ihm ein Häufchen Elend. Während er den großspurigen Geschichten seines Vaters lauscht, muss der Sohn entscheiden, wie viel Glauben er ihm schenken kann, ob die Krankheit und das Erlittene ihn von seiner Schuld freisprechen oder nicht. "Heute ist Mittwoch" ist der bisher vielleicht politischste Roman Albaharis über die Missetaten des kommunistischen Regimes gegenüber der Bevölkerung und die lange verschwiegenen grausamen Praktiken, die nach 1948 auf der "nackten Insel" herrschten. Zugleich stellt David Albahari mit schwarzem Humor und erzählerischer Raffinesse vermeintliche Wahrheiten über Täter und Opfer infrage. Sein Roman »Heute ist Mittwoch« wird mit dem Aleksandar Tišma International Literary Prize (2022) ausgezeichnet.

169 pages, Kindle Edition

Published February 4, 2020

About the author

David Albahari (Serbian Cyrillic: Давид Албахари, pronounced [dǎv̞id albaxǎːriː] was a Serbian writer. Albahari wrote mainly novels and short stories. He was also a highly accomplished translator from English into Serbian.
Albahari was awarded the prestigious NIN Award for the best novel of 1996 for Mamac (Bait). He was a member of SANU (Serbian Academy Of Sciences And Arts).

Reviews

[Isidora · Rating 3 out of 5]

Ovo je priča o bolesti, ocu, zločinu i kazni, starosti i propadanju. Osim toga, ovo je priča u kojoj se David Albahari odvojio od postmodernističkog postupka i u svom putu ka realizmu okrenuo periodu posle II svetskog rata, partizanskim oficirima, Informbirou i Golom otoku, kao toliki drugi pre njega. Ovo nisu teme koje očekujem od Davida Albaharija. Bolest i odnos sa ostarelim ocem ipak to jesu, i u tim delovima ima nekoliko briljantnih mesta. Naročito je kraj jak i podiže knjigu.

Albahari piše divno i vešto kao i uvek. Šetnje Zemunom pored Dunava, porodične teme i precizan stil “starog” Albaharija su i dalje tu, ali meni to više nije dovoljno. Ne bude mi se emocije, nema više rokenrola, nestao je tigar kojem na leđima glob. Bez atmosfere i obećanja radosti koje sam ranije nalazila u Albaharijevim knjigama, “Danas je sreda” ostaje prosečno čitalačko iskustvo. Bolje od “Životinjskog carstva”, a ipak nezadovoljavajuće kada dolazi od jednog sa moje kratke liste pisaca od kojih čitam sve što objave.

Odoh da se utešim sa jednom ili dve priče iz “Opisa smrti”.

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 3 out of 5]

Da se odmah razumemo, malo je reći da nisam ljubitelj pisca. U prvom davnom upoznavanju na glavu su mi se sručili nekontrolisani i ničim izazvani egzistencijalistički ego tripovi čoveka koji se doseljava u Kanadu. Preterani i agresivni.
Nakon toga, ubijao bi pesimizam bez pokrića. Falilo je života.

Ali, odlučio sam ove godine pročitati sve iz najužeg NINovog izbora, da mi ne promakne neki biser poput Horvatovog Saba onomad. A hteo sam i da vidim šta radi u životu Albahari, jer on je uvek autobiograf u pisanju, a ovde čak i naglašeno takav već u pogovoru korice. A hteo sam zapravo ponajviše da pazarim u Bulevar Booksu, i da nagradim racionalnost u cenama i fenomenalnost u dizajnu izdanja Čarobne knjige koja tamo ima svoj zid.

I, nije bolelo čitanje. Gotovo da je proletelo. U meri u kojoj je ovo roman, pošto je više mirisao na pripovetku. Dnevnik. Sina koji pazi oca koji je oboleo od Parkinsona. Duge šetnje Zemunom. Porodične ispovesti. Komunistička i golootočka trauma prošlosti. Bez patetike. Bez misticizma. Iskrene i ogoljene emocije. Sad je život zasijao kako valja. Kao i uvek pred kraj. Kao i uvek kad se svode računi.

I da se razumemo. I dalje mi se ne dopada Albahari. Nije moj tip. Mnogi su ovakve knjige pisali dramatično bolje. Ali ću pamtiti ovaj susret kao dašak promene stava, koji će, sasvim možda, nekada doći.

[Miroslav Maričić · Rating 3 out of 5]

Са Албахаријем сам се, до сада, упознао једино путем његовог преводилачког рада, што ради изванредно. Ипак са његовим ауторским радом упознао сам се тек сада када ми је ова невелика књига наслова Данас је среда допала руку. Укратко Албахари пише сјајно, његов речник је богат, реченица лепо грађена и без неких компликованих конструкција, све се ту фино и без неког напора чита, чак је и сама књига ок, али тема књиге је помало излизана и у неку руку досадна. Реч је о односу сина и остарелог оца који је оболео од Паркинсонове болести, о потреби неговања остарелог родитеља, али и односу са његовом прошлошћу и утицају својих дела или недела на саму појаву болести. Кроз лице онемоћалог старца који још увек све свакодневне радње покушава сам да обави, од облачења, ходања, до одржавања личне хигијене, помаља се злослутна прошлост послушника УДБЕ и ОЗНЕ који на својим раменима носи изгубљене душе. Од прогонитеља до прогоњеног по хиљадити пут прича се прича мењања утицаја и судбине наших крајева да су људи услед квалитета сопственог живота цинкарили, лагали, указивали и бивали полтрони и лицимери. Ако је модерно јахати попа, јахали су, уколико је потребно уништавати иконе и то није проблем, уколико је потребно слати невине на робију, убијати и силовати људска рука ће и то радити, а онда на знак неизлечиве болести и услед једног случајног сусрета питати се за разлоге појаве исте. Од доминантног и суровог оца до оца коме је потребна помоћ, али трагови зла и даље су ту у оку и попут искре затрепере и потсете да неке ствари човек ради искључиво због свог уживања и осећаја моћи. Иако тема делује интересантно, у књизи нисам прочитао ништа ново, јер оваквог лепог писања сам се и раније начитао, ове теме скроз исцрпео и са њима се у потпуности упознао, нема никаквих иновација, нема ничега новог и радикалног, једноставно за читав процес писања искоришћена је једна болест која ничим крива служи да књизи да мало драматичности. Све се врти у круг, хиљаду пута започиње прича о тајни која се крије, о ономе што није испричано, али све што се на крају открије већ знамо, људи су без разлога цинкарили и у смрт терали своје блиске пријатеље, породицу и комшије.
Мислим да су Албахаријеве књиге из ранијег периода боље, другачије не би ваљало.

[Miloš Lazarević · Rating 1 out of 5]

1.5.

[Sonja · Rating 3 out of 5]

Teška porodična priča. Priča o starosti, bolesti, kompleksnim odnosima unutar porodice i onom vječitom pitanju-šta znači biti čovjek?! Postoji li oprost za osobu koja svjesno , u ime vlastitih uvjerenja, povrijedi druge ljude?! Biramo li svjesno vlastitu sudbinu, i ako da, koliko smo snažni za sopstveni prekor i osudu...?
Jako duboka i slojevita knjiga, sa izvandrednim krajem.
Iako nisam čitala ostale autore koji su u igri za Nin-ovu nagradu, nadam se da to biti Albahari i "Danas je sreda".

[Sanja Vasic · Rating 5 out of 5]

Albahari nas u romanu „Danas je sreda“ vodi u dugu šetnju preispitivanja ljudske savesti, odgovornosti i mogućnosti oproštaja. Starajući se o ocu kojeg počinje da nagriza neizlečiva bolest, sin uranja u očev životni put koji mu je u mladosti bio zaklonjen i tek naslućen. Neminovno sin se pita koliko poznaje oca s kojim deli svakodnevni hleb, dok blizina kraja oslobađa jezik i očeve tajne, te time nameće brz ritam otkrivanja jednog života koji je proživljen svom silinom koju je donosila pozicija moći a kasnije i krajnje nemoći. Otac je napravio pun krug u periodu rane mladosti sina i od progonitelja je postao gonjeni ponevši iz tog gorkog iskustva samo zaključak da je čovek čoveku gad. Otac je svoju bolest prigrlio kao starog prijatelja i raduje se danu kada će istovremeno biti odsutan i prisutan, ali samo jedan oblak zaklanja sunce demencije, pre nego što ona dođe po svoje, želi i potreban mu je sinovljev oproštaj i razumevanje za učinjeno.
Sin tokom šetnji sa ocem prolazi kroz čistilište, istovremeno opraštajući i optužujući, dok mu iznad glave lebdi pitanje doktora: „Da li ste spremni da mu oprostite?“. Svesnost hitnosti čina oproštaja dovodi sina u stanje očaja jer on nije bio žrtva svog oca i oprost nije dar koji se nalazi u njegovim rukama, dar je uvek u rukama žrtve. Budući da sin hoda kroz život vođen maksimom da čovek mora da bude odgovoran za izbore koje napravi u životu njegova putanja hoda poprima oblik začarnog kruga iz kojeg ne može izaći. I oprašta i optužuje, i optužuje i oprašta. Jedino u šta je siguran je da se šetnja mora nastaviti. Njen kontinuum odlaže i napredovanje bolesti i krah tela i uma po sinovljevom uverenju. Jer bolest je neprijatelj koji ne može biti pobeđen a opet ne sme mu se predati partija bez borbe. Pat pozicija u kojoj se nalazi odnos oca i sina razrešuje se tek krajnjom fazom bolesti u kojoj sin gubi vezu sa realnošću i nit pripovedanja poprima 2 paralelna pravca i na čitaocu je da odluči koji je realniji.
Površnim čitanjem može se zaključiti da žene u životima oca i sina zauzimaju tek marginalne uloge ali pažljivijim uvidom utvrđujemo da je majka odnosno supruga, koja je preminula i čija smrt je bila okidač bolesti oca koja u prvi mah ostaje neprimećena, bila istovremeno i žrtva i dželat. Prisećajući se svog detinjstva sin se priseća olujne noći u kojoj je okončan brak roditelja, koji je kao i svaki imao svoj red smeha i suza, i ophođenja oca prema umirućoj majci koji je izrazito surov i za sina nerazumljiv u tom trenutku. Dodatnu zbunjenost unosi mu mišljenje doktora da je upravo gubitak bivše žene gurnuo njegovog oca u naručje bolesti. Sin tumači ovu činjenicu kao očevo samokažnjavanje i veruje da je otac sam uzročnik svoje bolesti koja mu služi kao oruđe kazne za učinjene grehe. Odnos bivših supružnika je zaglavljen u istom plesu nemogućnosti međusobnog oprosta prema učinjenom dodatno začinjenog konzumiranjem zabranjene ljubavi. Tek pred sam kraj otkrivamo težinu i nemogućnost odnosa koji su supružnici međusobno izgradili. Dubina prvog susreta je bila dugo skrivena od ušiju sina a bila je sačinjena od odnosa molioca, u vidu majke, da se poštedi rođak koji je surovo kažnjen od strane sistema čiji lik nosi otac. Strast koja se rodila i koja je rezultirala brakom sa dvoje dece postepeno je bila zatamljena osećajem osvete koji se ostvario u vidu ženine prijave nedoličnog ponašanja supruga čije su direktne posledice bile odlazak na prevaspitavanje. I tako je nastao vrtlog krivice i kazne u koji su gurnuta i deca i iz kojeg izlaza nema.

[Ruža · Rating 4 out of 5]

Dok sam čitala ovaj Albaharijev roman, sve vreme sam mislila kako je ništa više nego prosečan, činilo mi se da je napisan na brzinu, neujednačen po kvalitetu, i što je najgore, bez one tanane jezičke čarolije i prefinjenosti tako karakterističe za izraz ovog pisca. Međutim, poslednjih dvadesetak stranica je uticalo da promenim mišljenje. Albahari se, kao i uvek, bavi ozbiljnim i važnim temama i na samom kraju poentira.
U fokusu su počinjeni zločini, pogrešne ideologije i naš odnos prema njima, koji je nužno drugačiji ako su akteri turbulentnih istorijskih dešavanja naši najbliži. Otac koji je izneverio sina, ne može bez pogovora da stane u njegovu odbranu, kaže pisac, te preispituje pitanje izbora za učinjena nedela, sakrivanje iza političkog diktata i odricanje pojedinca od odgovornosti. Kako se, dakle, odnosimo prema zločinima koji su počinili naši najbliži? I kako oni sami žive sa tim, gde pronalaze opravdanje i utehu? Albahari nedvosmisleno zaključuje da čovek mora da bude odgovoran za svoje postupke, istovremeno ukazujući kako je tanka granica između krivca i žrtve, i da se uloge vrlo lako menjaju. Zato smatra da njegov otac svesno bira demenciju u svojoj bolesti, jer mu ona pruža zaklon od stvarnosti i omogućuje da izbriše sve ono problematično iz prošlosti.

[Bojan Ostojić · Rating 5 out of 5]

Kad bi se književnost svodila na broj dotaknutih tema, Danas je sreda bila bi pregusta knjiga. Pored Parkinsonove bolesti, okosnice romana, problematizuje se odnos oca i sina i povrh svega Goli otok, neslavna epizoda iz očeve prošlosti. (Ja ne znam da se temom Golog otoka kod naših pisaca neko bavio tako direktno a u isti mah tako neopterećeno.)
Ali njena prava tema jeste sećanje. U čitanju ove knjige ne možemo zanemariti da je sam autor oboleo od Parkinsonove bolesti i da je velikim delom nastala iz samoposmatranja. S tim u vezi, ono što je dirljivo u knjizi jeste upravo odsustvo povišenog samosažaljenja. Veoma je, uz to, inventivan (samo)prikaz bolesnika koji, baš iz straha od suočavanja s prošlošću, gotovo radosno uranja u svoju bolest. Kao da svesno oboleva.
Nema jednostavnijeg (i preciznijeg) dela koje obrađuje težu (i ličniju) temu. Za kraj jedan Davidov koan, zbog kojeg će on uvek biti moj pisac:
"Moj otac nije bio nikakav simbol : on je bio samo moj otac, ništa više, ništa manje."

[Natalia Vladimirovna · Rating 3 out of 5]

Knjiga je dobra, delom zbog ozbiljne tematike, delom jer je taman dovoljne dužine. Smatram da je odlično prikazan generacijski jaz između oca i sina na ovim prostorima, kao i promena dinamike u njihovom odnosu sa očevom dijagnozom i ulogom sina kao njegovog negovatelja. Mnoge srede koje otac i sin provode zajedno i koje on najavljuje sa 'danas je sreda' i 'tada je bila sreda', zatim nehronološki sled događaja odlično prikazuje uvučenost sina u očevu bolest. Međutim, mnoge ove vinjete napisane su skoro impresionistički, a likovi nisu dovoljno postojani, te mi knjiga nije držala dugo pažnju nakon čitanja. Hoću reći, da nisam imala iskustva sa Parkinsonovom bolešću u porodici, knjiga mi ne bi zapala za oko, te osim reprezentacije, knjiga mi nema to nešto što bi me nateralo da budem zaokupljena njom i nakon završetka čitanja.

[Djurdjina Neckov · Rating 4 out of 5]

Omiljena! Sjajna tema, sjajna obrada likova (vrlo zanimljiva licnost oca, volela bih da je neko analizira), kratka i efektna iako na momente spora. To sto je spora je verujem posledica Albaharijevog afirmisanog stila koji se odnosi na stalno ispitivanje granica pripovedanja cesto kroz shvatanje istog kao pripovedanje u razgovoru. Medjutim ta tendencija se ovde manje pojavljuje te je knjiga jako pitka.