ЧЕТИРИНАЕСЕТТО ИЗДАНИЕ НА КУЛТНИОТ РОМАН НА ВЕНКО АНДОНОВСКИ
Романот се состои од вовед, наводно напишан од братот на извесен В., на кој се надоврзуваат книгата Папокот на светот (манускриптот на романот), книгата Исход и книгата <Светлина (Записите од дневникот), по кои следува поговор од книжевниот теоретичар Венко Андоновски. Првата книга напишана на псевдоархаичен јазик се одигрува во IX век и би можел да се означи како некој вид филозофски крими роман во ековски манир; додека во вториот дел, во Дневникот, една љубовна сторија во Југославија во втората половина на ХХ век ги пресликува случувањата од првиот дел.
Раскажувач, романсиер, драмски автор, поет, есеист, критичар, книжевен теоретичар. Роден е во Куманово на 30 мај 1964 година. Завршил Филолошки факултет во Скопје. Доктор по филолошки науки. Професор на Филолошкиот факултет „Блаже Конески“ во Скопје. Член на Македонскиот ПЕН центар. Член на ДПМ од 1990 година. Автор е на книгите: Нежното срце на варварот (поезија, 1986), Квартот на лиричарите (раскази, 1989), Фрески и гротески (раскази, 1993), Азбука на непослушните (роман, 1993), Текстовни процеси (есеи, 1996), Ѕвоната на Матош (студија, 1996), Структурата на македонскиот реалистички роман (студија, 1997), Три драми - Словенски ковчег, Бунт во домот за старци, Адска машина (1998), Дешифрирања (2000), Папокот на светот (2001). Добитник на наградите: „Рациново признание“, прва награда за роман на издавачот „Зумпрес“ - Скопје, награда за најдобар драмски текст на Македонските театарски игри „Војдан Чернодрински“ - Прилеп, награда „Роман на годината“ и награда „Балканика“.
Klasični postmoderni roman sa više različitih narativa (ali uglavnom vizantijski filozofski horor plus savremeni makedonski adolescentski roman), intertekstualnosti na kilo od Pavića preko Eka do Kundere iii... iskreno, sve je ovde dobro osim Kundere, ali njega ima mnogo. Da je stalo na vizantijskoj debati o preganjanju na liniji glas-slovo-reč i devojkama koje se pretvaraju u paukove, bila bih oduševljena.
(A računam da mogu bar ovde da preskočim rant o tome koliko mrzim Kunderu još od tinejdžerskih dana, samo nek se notira koliko sam pristrasna i da bih mizoginiju oprostila ali izjavu da je rok idiotija glazbe nikad ni doveka.)
Divna mi je ova knjiga skoro koliko mi je draga prijateljica koja mi ju je svojedobno preporučila. A to je mnogo. :) Sviđa mi se taj nenadani skok pri sredini knjige, iz tog nekog biblijskog, arhaičnog, asketskog svijeta u ovaj običan svijet u kojem sam odrasla, socijalistički, narodni. Knjiga je iskrena i jednostavna al u isto vrijeme je i sva zapetljana. Baš poput paukove mreže. Zapetljana ali centrirana.
The first thing I heard about this book was that you would not be able to understand it from one reading. Thankfully, my IB Macedonian Language Classes helped me appreciate what I think is one of the most intriguing Macedonian novels.
I would love to be able to read this for the first time again.
Прочитала я, значит, книгу "Пуп земли". Книга была выбрана спонтанно, без прочтения аннотации, по принципу "Ух ты! Автор - македонец! Ничего македонского я не читала!" Отношение к прочитанному менялось на протяжении всего произведения. Скучно-а ничё так-чё за!-зря ты так-да... и т.д. Сейчас шла домой и пыталась осмыслить. Я не могу сказать, что мне не понравилось также как и обратное. И тут ко мне приходит мысль, которая могла бы описать мою реакции не только на эту книгу, но и на все подобные произведения. Это робот. Тщательно проработанный человекоподобный робот с кучей функций и красивым интерфейсом. Автор - учёный-техник, который это чудо спланировал, собрал, запрограммировал, тщательно подобрав материалы и микросхемы. Я готова восхищаться работой автора, потому что он, безусловно, знал, что делала, и сделал это очень хорошо. Но при этом его работу хочется разобрать, узнать, как что крутиться и работает, возможно, предложить свой вариант "а вот так было бы лучше". Эта книга - робот. И она не будет восприниматься как человек, как дитя своего автора. Автор её не родил, а сделал. И пусть это и звучит банально, но не хватает чего-то человеческого, души что ли... Чего-то, что сделало бы её живой.
Popek sveta je lahko davno zapisana skrivnost, skrbno varovana, zapisana v pisavi, ki jo lahko razvozlajo le redki. Neka objektivna zunanja realnost stvari, ki je lahko predmet mita. Lahko pa je tudi nekaj zelo osebnega in krhkega, kar deluje od znotraj. Imanentna nujnost bivanje. Središče sveta, kot je bilo rečeno. (Popek sveta ali omphalós je drugi izraz za središče sveta, kakor so stari Grki poimenovali Delfe, nas uči Wikipedija). Postava bralca razkrije, da je meja med tema dvema opcijama v resnici del teh dveh opcij. Meja je vključena. Venko Andonovski pa absolutni mojster pripovedovanja in konstruiranja.
Ќе беше совршен роман, првиот дел да не беше така „експериментално“ напишан. Звучам малку како пријателот на Јан - Земанек, кој по малце се повинува на „просечноста“ и „комфорот“ кон масата луѓе, но сметам дека тоа претенциозно скршнување кај Венко (веќе неколку пати забележано) има фрлено еден вид на сенка врз неговиот роман. Како и да е, вториот дел далеку повеќе приемчив, особено есејот кој проникнува цинична насмевка кај читателот, ја склопува целата слика за тоа што сакал писателот да каже. И финалето. Со малку повеќе помпа од што е потребно, но за таков роман поинаку и не знам како би се завршило. И убава е релацијата со Кундера.
Прекрасна книга. Уживав во секој збор и ред. Прекрасна приказна. Ја имав прочитано во средно, но очигледно е дека некои книги треба да се прочитаат со одредена зрелост во срцето, откако човек ќе стекне одредено животно искуство за да може подобро да ја цени и подобро да се поврзе со одредени аспекти и концепти. Една од интересните работи е што спојувањето навидум неспоиви приказни, кои сепак имаат своја поврзаност ме потсети на „Атлас на облаците“ на Дејвид Мичел, на најубавиот можен начин. Сосема се различни приказните, секако, од секој можен аспект, но и кај двете книги ме воодушеви талентот да се спои, навидум неспоивото. Прекрасна книга!
Intrigantna, v nenavadnem slogu napisana krpanka treh zgodb. Drugo s prvo ohlapno povezuje pripovedovalec (vprašamo se sicer, ali je Jan Ludvik reinkarnacija Ilariona ali je Ilarion halucinacija Jana Ludvika), tretjo z drugo pa tesno povezuje dogajališče. Potem so tu še parateksti, recimo okvirna pripoved (h kateri verjetno spada tudi tretja zgodba?), avtorjeva recenzija lastnega teksta v maniri to-ni-moj-tekst in pesniška zbirčica Enigma ... Zanimivo!
За мене целосно несфатлива книга.. Можеби затоа што ја читав без многу внимание и воопшто не се информирав настрана од она што го има во книгата. Со сигурност ќе и дадам уште една шанса.
Gripping and a must-read! Asks for a lot of attention and concentrated reading. Wonderful parallel between two characters in two different stories. Typically Venko-style.
Не можам да одредам дали ми се допадна или не. Никако не можам да најдам добра конекција со двете приказни, некако врската ми беше слаба и премногу различен стил на пишување во двете приказни. Како да читаш две различни книги а упорно се трудиш на најдеш смисла меѓу нив. Можеби премногу очекувања имав за оваа книга. Има шанси со следните книги што ќе ги прочитам од него.
Uf... Uz tako dobru prosječnu ocjenu i nagrade, teško mi je ovako ocijeniti knjigu. Bit će da nešto sa mnom nije u redu, ali jednostavno nismo si kliknule, knjiga i ja. Zapravo, prvi dio knjige me je privukao, uvukao, obećavao je. Brzo sam ga pročitala i nestrpljivo zagrizla u nastavak. I tu je nastao problem: sve dalje od toga nikako mi nije sjelo. Reference na Kunderu, Šalu... valjda je to za mene no-no, to se ne dira. Čemu to, Šala je već napisana. Ne znam niti što bih rekla o nastavku, bio mi je razvučen i nezanimljiv. A kraj me je jednostavno naljutio. Jedan je Maestro. Ajde da ovo nije spoiler :)
Digresija: googlala sam "pupak svijeta kiklop", nekakvu poveznicu između knjiga, a našla sam "Nives u dekolteu do pupka primila nagradu" :D
This entire review has been hidden because of spoilers.