Има неколико дана да сам, најзад и хвала звездама које су се поклопиле, прочитао Ходочашће и то онда када треба, у правом тренутку, онда када ће ми ова књига пријати, када ћу о њој мислити ево данима, а верујем о Арсенију ћу мислити занавек. Неухватљив је мени тај лик господина Арсенија, увек ћу се премишљати је ли он морална или аморална личност, да ли је он пример за или пример против, да ли је он јунак или антијунак, али сигурно равнодушан нећу бити никада. А према Пекићу дефинитивно нећу бити равнодушан, тај човек је писао по мојим нотама и неизмерно сам уживао у овој књизи, иако ми је Одбрана нешто дража, и с тога не могу да појмим да се поред имена Борислава Пекића као знак једнакости ставља Беснило, дело које својом аргументованом рекламом скрива праве књижевне бисере.
Арсеније је градитељ и његов живот и једину истинску љубав представљају заправо куће, виле, градитељске монументалне грађевине, зграде грађене са укусом, са складним орнаментима, украсима, са уредним собама, ходницима, прочељима, хаусторима, магичним крововима и класичним архитектонским решењима. Он своје куће воли, брине се о њима, негује их и у сновима дозива, оне су његове љубавнице, оне су његове миљенице Симонида, Ника, Теодора, Агата, оне имају душу и живе кроз његове очи, руке и нове грађевинске подухвате. Он је образован, диплому је стекао у Греноблу, Француска, у тренуцима узбуђења или страха под језик му долазе француске речи или чак и читави изрази, он је онај који представља ноблес, старо грађанство које одише стилом, културом, али и наивношћу за време у коме се нашао. А његово време је време од тренутка када је боље било бити гроб него роб, када је народ срушио издајничку владу у својим протестима, када су Немци кренули ка краљевини, па све до тренутка када су кренуле студентске демонстрације са крваво црвеним барјацима, када је тражена једнакост, као да је једнакост уопште могућа по принципу ти стварај ја ћу да користим, али тај период није био његов период, то није била Арсенијева брига и мора, Немци њему нису представљали опипљив појам, као ни ратови или страдања, осим уколико је то угрожавало безбедност његових грађевина, његова брига била је Ника, аукција, банкарски кредити, његова брига била је грађевина, цигла, скела, пројекти, време, његова брига били су господски шешири.
„Што се тиче новина, е ту сам био безбеднији: пошто сам могао да бирам шта ћу читати, новине нису представљале опасност за мој душевни мир. Нажалост, само с почетка. Касније су и оне све више биле обузете ратом, његове разорне последице све дубље су се увлачиле у наоко мирољубиве чланке, па читајући ма који лист нисам више могао избећи обеспокојавајућем сазнању како се све око мене руши, распада и мрви, како све одлази у суноврат. А када сам у фусноти једног резимеа о немачком предратном грађевинарству прочитао колику су штету савезничка бомбардовања нанела берлинским стамбеним блоковима, отказао сам претплату на све новине, и тако био ослобођен обавезе да патим због лудила у коме нисам имао никаквог удела. Ако би ми ипак устребало обавештење о нечему што се тамо напољу дешавало, гости би ми га љубазно пружали. Али, мене ништа мимо мојих кућа није привлачило.“
И зато је он био несхваћен, он није био човек кога је било могуће разумети, он своје време није разумео. Када је завршио у сливник, из куће није излазио, па није схватио да је своје љубимице изгубио, што у бомбардовањима, преуређењима простора и национализацији. Арсеније пише тестамент у коме дели своја блага, своје љубимице које више нису његове, које више нису ни младе ни лепотице као што су некада биле, даје их човеку који више није у свету живих. Његове Нике више нема, његова Симонида је оронула, на зградама стоје безукусне светлеће рекламе, људи ходају са одећом без укуса, без господских шешира, они гледају у земљу, а не у грађевине које их окружују, њихове мисли су рушилачке, а он је градитељ, он тежи савршенству без обзира на жртву, на људе који га окружују, његове грађевине имају душу, уз неизбежно питање које Арсеније поставља себи, да ли и Арсеније има душу. Скоро тридесет година скривања у четири зида, две револуције, два изгажена шешира и батине, за несрећног и несхваћеног Арсенија, који дарује своју исповест у виду тестамента, и жали бесповратно жали што је хтео наследника, а не сина, па ни тај случај није урадио како треба. Арсеније је свој век провео у страху, без стварних пријатеља и непријатеља, са пуно бриге и укуса једино према грађевинама, према својим лепотицама, без којих је на крају остао, и не знајући то.
„А што се тиче душе, све су је моје куће поседовале у највећој мери, те сам са те стране могао да будем миран.
Али, питам се, јесам ли ја имао душе?
Без имало двоумљења изјављујем да сам куће љубио преданије од ма ког кућегазде, да моја приврженост посустајала није чак ни кад ми нису доносиле прихода, да сам са својим поседима имао не само меркантилан и службен већ и најчистији душеван однос (подсећам се само патње због Агатиног рушења и Симонидине оронулости или сентименталне историје са Нике), и да сам им жртвовао све време које сам као други могао да проћердам на друштво и уживање. А шта је то него душа, душа у дејству?“