Izbledele duše

by Mladen Jakovljević

Početkom devetnaestog veka, u neimenovanom selu podno planine Gučevo u zapadnoj Srbiji, sveštenik vođen nekonvencionalnim stavovima i znanjima suočava se sa misterioznim spojem ovostranog i onostranog. U prostorno-vremenskom procepu, na razmeđi života i smrti, jedan mladić neočekivano postaje spona između poznatog i zagrobnog sveta dok pokušava da spasi sebe i ujedno pomogne nesmirenim dušama.

260 pages, Paperback

Published October 1, 2019

About the author

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu u Srbiji 1975. godine.
Diplomirao je 2000. godine na Odseku za engleski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je magistrirao 2007. godine, a doktorirao 2012.
Trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje angloameričku književnost na Katedri za engleski jezik i književnost.

Ukratko - živi na severu zemlje, radi na jugu, a najviše voli da provodi sunčane dane u kafani uz potok u jednom selu u zapadnoj Srbiji.

Reviews

[StefanP · Rating 5 out of 5]

Da se svi pismenima uče i čitaju dobre knjige, manje bi mnogogrešni bili i o takvim stvarima zborili, a više o tome kako bogougodno živjeti pa bi se i toga, šta poslije bude, manje bojali.

Ako znamo da je smrt negacija života, da li možemo da kažemo da je isto tako život negacija smrti?Lijepo je bilo vratiti se u vrijeme kada nije bilo puno nauke, kada su ljudi bili bliži jedni drugima, razmišljali i vjerovali i bili revnosni u stvarima njima životno značajnim, prije svega u duhovnom, a potom i materijalnom smislu.

Izblijedele duše je jedna takva knjiga. Ona ponire u eshatološke horizonte bitisanja. Neprestana retorika u post mortem ambijentu, sveprisutnost turaka, očuvanje duše s nebozemne strane, narodni običaji, uticaj paganskog u hrišćanskom, duhovni značaj svijeće i još ponešto utkano je u ovoj priči. To sve ne samo da je čini održivom već je i na svojevrsan način ukrašava. Mladen je u ovom romanu više fokusiran na atmosferičnost i kroz nju čitaocu dočarava i uključuje trezvenost po pitanju pojma "duše" i uvodi ga u njeno ponašanje s ove i s one strane života i smrti. Premisa romana je zanimljiva i ona se ogleda u tome da jedan pomaže desetinama ljudi, ali da desetine ne mogu pomoći jednom. Naravoučenije iz romana je takođe jedan zgoditak; dakle, treba raditi na vedrini duše za ovoga života, da ne bi na onom putu ka Carstvu Nebeskom ona zarđala, a u konačnom i izblijedila.

[Exitgirl05 · Rating 5 out of 5]

“Oće čuma čanke da zagrebe kad su neoprani.”

Svaki put kada pročitam dobar roman nekog domaćeg autora, sažaljevam ljude koji ih apriori izbegavaju i oduševljavaju se nekom Sarom Mas i sličnim hajpovanim piscima. Nemojte pogrešno shvatiti, svako ima pravo da bira sebi omiljena štiva. Ali ima nas kojima je rečenica i jezik takodje bitan.
Mladen Jakovljević to izvodi maestralno. Jezik kojim piše i dijalekt koji je nastao iz autentičnih dijalekata srpskog jezika dodatno pojačavaju utisak. Tako da ćete čitajući Izbledele duše imati osećaj da ste se našli na početku 19. veka podno Gučeva.
Ne bih dalje prepričavala roman, to imate u opisu knjige. Dodaću samo da bih preporučila svima da pročitaju ovu knjigu. I da uživaju u svakom njenom sloju. A naročito bih je preporučila, čak bih je uvela i kao obavezno štivo za sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve. Možda im ovo pomogne da otvore oči i prošire vidike. Možda se zamisle i prepoznaju šta znači služiti Bogu i kako pomoći i podržati narod u nevolji.

[Ana Tijanić · Rating 5 out of 5]

Knjiga koju sam pri samom završetku poželela opet da pročitam. Tako je pitko i lepo napisana. Ova neobična knjiga ima predivnu priču, duboku poruku, simpatične ilustracije na početku svakog poglavlja, odlične likove koji govore dijalektom koji mi je jako zanimljiv. Beskrajno sam uživala! Ogromna preporuka.

[Tijana]

Izbledele duše sam pročitala u trenutku za koji neću baš reći da je bio pogrešan, ali da su me se zbog njega osnovne teme romana kosnule jače nego što bi inače, jesu, i zbog toga sam dosta odložila i pisanje komentara o knjizi.
U prvom krugu utisaka: ovo je klasična folklorna fantastika u seoskom okruženju i u kombinaciji s istorijskim romanom. U drugom krugu: zapravo, Jakovljevićevi fantastični motivi možda polaze od folklornih, ali se onda neočekivano granaju u nekom drugom smeru. I tu je dobar putokaz ka onome što autora zapravo zanima sledeća činjenica - da se u ovom romanu, koji je napisan izuzetno brižljivim stilom oblikovanim prema konkretnom narodnom govoru, ali ne i u slepoj imitaciji dijalekta, jedan od retkih anahronizama pojavi onda kad seoski sveštenik u nekom neodređenom trenutku (ali koju godinu pred Prvi srpski ustanak) počne da razmišlja o životnim ciklusima koji su i u nauci izronili tek koju deceniju kasnije.

Jer, zapravo: ispod dinamične priče i ekonomičnog pripovedanja kakvo je dosta retko u našoj najnovijoj fantastici (jer se slabo ko oslanja na čitalačku inteligenciju) Jakovljević razvija jedan nesumnjivo moderan koncept zagrobnog života koji najmanje isto toliko duguje savremenoj usamljenosti i nesigurnosti koliko i nasleđu narodne religije (baš narodne a ne hrišćanske, hvala Dušanu Bandiću na toj distinkciji). I onda na jednom nivou imamo i turski zulum i začetke pobune protiv njega, i jednu ili čak dve zagonetke koje treba razrešiti, i ezoterično znanje, i kletve, i magijske obrede, i kameo-ulogu poznate istorijske ličnosti, a na drugom - meditaciju o suštini postojanja i o tome šta ostavljamo za sobom i koliko nas naše nasleđe može nadživeti. Ne moramo se u svemu složiti, ali: ovo je jedna pošteno i od srca napisana knjiga.

[Mladen Milosavljević · Rating 5 out of 5]

Godinama unazad čitam i slušam o deficitu kvalitetnih dela iz oblasti književne fantastike, čemu je, dobrim delom, kumovala i većina autora prosečnim ili lošim delima.

Mladena Jakovljevića, pre svega, znam kao urednika i posvećenog anglistu, koji se pre pet godina javio i kao pisac, jednim sasvim pristojnim romanom iz sve zastupljenijeg žanra epske fantastike.

Za njegov novi roman ''Izbledele duše'', prvi put sam čuo pre nekoliko godina, kada je ušao u uži izbor na konkursu Izdavačke kuće ''Dereta'', ali tada nisam mogao ni da pretpostavim da je u pitanju tako sofisticiran, slojevit i kvalitetan roman, koji zadire duboko u korene običajnog, mitskog i arhetipskog, kao malo koji iz domaće fantastično-žanrovske ponude.

U pitanju je nadahnuta i maštovita priča. čija se radnja odvija na seoskom groblju i koja je u potpunosti podređena zakonima ukorenjenim, kako u narodnoj tradiciji i verovanjima u zagrobni život, tako i u više nego bogatoj mašti samog autora.

Jasno ocrtani i precizni likovi, sjajni i odmereni dijalozi koji predstavljaju rekonstrukciju govora jednog dela zapadne Srbije, sablasna grobljanska atmosfera i priča ispripovedana kroz dva narativna toka, uvešće čitaoca u jedan svet razmišljanja i verovanja, koji je do danas opstao samo kroz izbledele običajne prežitke.

Duboko sam uveren da su ''Izbledele duše'' jedno od najkvalitetnijih, ako ne i najkvalitetnije književno delo, utemeljeno u našoj narodnoj tradiciji i oslonjeno na zakonitosti podžanra folklorne fantastike, nastalo u poslednjih desetak i više godina a ovako satkanu i ispripovedanu radnju, prožetu jasnim likovima i preciznim jezikom, može da potpiše samo odistinski pisac.

Iskreno se nadam da će ova knjiga doći do makar ijednog kritičara ili člana žirija neke od ovdašnjih književnih nagrada te da će, na taj način, ova sjajna knjiga dobiti publicitet kakav zaslužuje.

Verujem u ovu knjigu i siguran sam da je u pitanju jedan odistinski, budući klasik domaće književnosti. Uostalom, vreme će pokazati da li sam bio u pravu.

[Ivan · Rating 4 out of 5]

Voleo bih da Mladen malo češće piše.

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Odavno me neki savremeni roman domaćeg pisca nije prikovao za fotelju ovako i naterao da ne dovršim čitanje u roku od par sati, nego da prekinem kada je najlepše i nastavim sutra. S jedne strane mi je interesantan fenomen kojim se Jakovljević bavi u romanu, a sa druge strane mi je interesantan način na koji se njime bavi. Fenomen jeste klinička smrt, ali ne iz ugla medicine, već iz ugla „običnog“ sveta. Jer, radnja je smeštena na početak XIX veka. Način na koji roman „fiksira“ čitaoca jeste dijalekt protagonista. Kako i sâm pisac u predgovoru napominje: „Dijalekta kojim junaci ove priče govore nema. On nije izmišljen. Bar ne u potpunosti. Oni govore mešavinom jezika koji se nekada govorio u jednom kraju [zapadne Srbije], tog iz kojeg se vidi Gučevo, i onog koji je danas nama poznat.“ Ergo – tršićki dijalekt. Mešavina dvaju ili više dijalekata, jekavice i ijekavice. Roman je pisan u prvom licu, što dodatno čitaocu približava kontakt sa radnjom i njenim izvršiocima. Dva su lica čiji upravni govor vodi priču: momka Radovana (koga Turci u naletu isprebijaju do nesvesti i indukcije kliničke smrti) i popa Branka. Jakovljević sve postepeno gradi, gradacijski, tako da se u prvi mah ostane zbunjenim u kom svetu se probudio Radovan na samom početku romana – ovom ili onom, jer jasna demarkacija i nagoveštaj postojanja sekundarnog, fantazijskog sveta nisu prisutni, već je ovaj svet u Radovanovom slučaju, ono što je za popa Branka onaj svet. Njih dvojica su postavljeni na granicama. Interesantan je i način na koji je pisac predstavio onaj svet – kao vakuumsku nišu kroz koju se zvuk ne prostire, ispunjenu senama i nejasnim obrisima okoline (kao kad Frodo stavi prsten), ispunjen hladnoćom i lišen svake telesne patnje. Neizbežno je da se, kako radnja odmiče (a sve se, zapravo, odvija u nekih sedam dana), uočavaju minorne sličnosti sa „Sabirnim centrom“ ili Gejmenovom „Knjigom o groblju“, ali – od prve se sličnosti „Izbledele duše“ razlikuju drugačijom postavkom radnje i porukom koju ona nosi, a od druge sličnosti ovaj se roman razlikuje po nepostojanju decidnog sekundarnog sveta koji Gejmen jasno postavlja u svojoj noveli. Osim što se znalački bavio dijalektom (budući da je doktor književnih nauka), Jakovljević je u „Izbledele duše“ vrlo dozirano i na pravim mestima ubacivao etnografske ars moriendi elemente naših narodnih običaja vezanih za htonsko i zagrobno, objašnjavajući, između ostalog, zašto je i koliko važan kult paljenja sveća u narodnoj tradiciji i, pre svega, namenjivanje tih sveća određenom pokojniku. Dotakao se neumitnog protoka vremena koje nosi sa sobom i teret zaborava (namernog ili neizbežnog) nekog od predaka koji je živeo pre nas u domu koji smo nasledili. Međutim, ukoliko je prisutan predački teret greha, potomcima ostaje da predaka proklinju zbog ostavljenog amaneta tog greha koji je rasparčan i po njihovim ramenima. Teret zaborava navaljen je na duše umrlih, koje su oslobođene telesne boli, ali ostavljeno im je da pate, čekajući u tom čistilištu gde su se svi meštani našli, i zaviseći (na neki način) od milosti svojih potomaka i njihovog sećanja na one koji su otišli. Za greh zbog kojeg celo selo ispašta, pop Branko je pokušao da izmoli oproštaj. Radovan mu je nesvesno (u bukvalnom smislu, budući da je bio u kliničkoj smrti, ostavljen da leži u krevetu u pomoćnoj kućici grobarevoj) „pomogao“ da se sve to zaokruži i da se selo oslobodi davno počinjenog greha jednog pohlepnog čoveka.

[Meseceva · Rating 5 out of 5]

Kad sam bila dete, provodila sam raspuste u selu u kome su stari govorili meni tada čudnim i smešnim dijalektom. Tamo sam slušala i zapamtila priče, i najlepše i najstrašnije. Tamo je vreme drugačije teklo, čovek i priroda su bili jedno i u sebi sam ponela osećaj da sam bila deo posebnog i magičnog postojanja. Roman Izbledele duše učinio je da zatreperi ta, svakodnevicom pomalo zaboravljena žica, kako poznatim dijalektom kojim je napisana, tako i pričom koja originalnošću zasigurno ostavlja i utisak i trag.

[Kristijan · Rating 5 out of 5]

Uuuuh... da mogu, dao bih 50 zvezdica!!!!

[Nebojša Petković]

Prikaz sledi :)

Baš debelo kansim, ali nikad nije kasno.
Elem...

Ove godine na sajmu knjiga, kada smo se Mladen i ja sreli i uhvatili momenat da se ispričamo, jedna od tema bila je i njegova nova knjiga. Rekao mi je nešto o istorijatu nastanka i raznim peripetijama koje je doživeo dok nije bila objavljena, ali mi je pomenuo i da je, dok ju je pisao, u nekim momentima pomislio na mene (na moja uverenja, koja ne delimo u potpunosti, ali nam to ne smeta da jedan drugoga duboko poštujemo). Pitao se, da li ću, dok budem čitao "Izbledele duše" „podići obrvu“, ali mi takođe rekao da je uveren da ću, uprkos svemu, „razumeti“.

Sem što sam pokušavao da zamislim sebe sa tom dignutom obrvom i bilo mi smešno to lice, moram da kažem da ni jednom nisam posumnjao u njegovo poverenje prema mom razumevanju. Ne zato što sam pun istog, umem ja da budem zadrt i isključiv, već zato što mislim da je Mladen Jakovljević jedan od najduševnijih ljudi koje poznajem, tj. da je čovek sa velikim Č, pa stoga ono što napiše, ma šta mislio o tome na idejnom planu, ne može biti daleko od Duše. Pogotovu ako o duši i piše.

Ovo je roman tradicije i fantastike, arhaičan po jeziku koji maestralno interpretira jedan zaboravljeni dijalekat sa početka devetnaestog veka, ali moderan u strukturi. Priču grade dva paralelna toka koja se smenjuju sa svakim poglavljem, a svaki pripoveda o stvarnosti s ove i one strane života. Dok u jednom pratimo fenomen duše što se našla na groblju po potencijalnom upokojenju (iako u to nismo, kao ni sam protagonista, sasvim sigurni), druga je viđenje sveštenika koji sa „ove strane“ istražuje onostrane fenomene na krajnje, sa crkvene tačke gledišta, nekonvencioanalan način. Oba toka su istinski uzbudljiva i sa velikom pažnjom ih pratimo, uopšte se ne opterećujući što je jedan stao, a nastavio drugi. Kako priča odmiče, uviđamo da se dešava njihovo preplitanje i svođenje na jedan, ali do samog kraja ostajemo upitani kako će se razrešiti, ne uspevajući da to unapred dokučimo.

Izbledele duše su jedan od onih romana takozvane folklorne fantastike, koji savršeno pravi balans između duboko tradicionalnih elemenata i modernog narativa, koji bismo očekivali u nekom savremenom formatu (filmskom). Iako pričom, zapletom, likovima posebno, ali i mnoštvom detalja iz narodne tradicije Mladen daje sliku tog folklornog, po mom ukusu ne preteruje, pa se priča, čita kao savremena i univerzalna po svojim scenama, efektima iznenađenja, misteriji koja se polako otkriva, pa opet likovima koje bismo lako mogli da zamislimo i u sasvim drugim okolnostima i tradicijama.

Povrh svega, Izbledele duše su zaista roman sa dušom, što je njihova najveća odlika. Odnos prema smrti, kao nestajanju, kao nepodnošljivom rastanku, autor oslikava autentično, budući da je poput svih nas na ovom tužnom svetu iskusio te rastanke, na koje se nikad ne možemo navići. Duša koja bledi do svog konačnog nestajanka čak i posle smrti, sudbina je koja sticajem misterioznih okolnosti, pogađa stanovnike konkretnog groblja, ali to je paradigma celog fenomena smrti i odnosa živih prema upokojenima. Za otužni produžetak opstanka na tom groblju, dušama je potrebno da im živi namene i zapale sveću i samo dok te sveće gore, oni postoje. Kada deca pokojnika i sama odu, a unuci zaborave na njih, duše blede i polako nestaju, doživljavaju svoju drugu i konačnu smrt. Ovo donekle podseća na Kovačevićev Sabirni centar, što je u neku ruku sigurno bila i jedna od Mladenovih inspiracija. Priča o svećama i dušama, koja je u našoj hrišćanskoj tradiciji veoma prisutna, značajna je upravo zato što, obrnuto od onoga što Mladenova priča tvrdi, pomaže živima barem koliko i mrtvima. Predočavajući tu nasušnu potrebu duša Mladenove knjige, autor nas u stvari podseća koliko je bitno da ih se sećamo i na taj način održavamo ih živim.

Postoje teorije u Mladenovoj knjizi na koje bih zaista mogao da dignem obrvu :), ali kao što sam na početku rekao ova knjiga barata dobrotom i plemenitošću, pored svih ostalih elemenata vrednih čitalačke pažnje. U tom smislu, ona je bogotražiteljska, čak i kada joj to nije namera ili nije u potpunosti na tom tragu, sa „kanonske“ tačke gledišta. Potreba da se kaže i napiše nešto dobro, da se oslika tuga koju svi u susretu sa smrću osećamo, kada se na kraju i pored sve sete kojom roman obiluje, pokaže nada bez koje uistinu nema spasenja, onda načini i nisu toliko bitni. Dok tražimo dobro, makar išli i kraj pravog puta, ima nade da ćemo ga naći. Ja sam uveren da ova knjiga upravo to i čini.

Uživao sam u Izbledelim dušama u svakom pogledu. Priča mi je bila uzbudljiva i prikovala moju pažnju za sebe, likovi sa kojima sam mogao da se poistovetim, misterija i fantastika od koje se naježi svaki ljubitelj žanra, duboka čovečnost koja provejava gotovo u svakoj rečenici, bilo da se radi o onim opisnim ili dijalozima koji su remek delo za sebe, nada do koje se dolazi na kraju i koja je neophodna u svetu što nas svakodnevno uverava da je beznađe jedina realnost. Mladen je izuzetan pisac, koji je to pokazao i u svom prvom romanu, mada je u ovom zreliji, što nije zanemarljivo u trenutku hiperprodukcije domaćeg stvaralaštva, kada se uzbudljive ideje često pretoče u nevešte izvedbe. Ono što je možda najinteresantnije je što bih ovu knjigu mogao, mirne duše, da preporučim jednako ljubiteljima žanrovske literature, kao i onima koji vole isključivo glavni tok.

Obavezno je pročitajte

[Milan Trpkovic · Rating 5 out of 5]

Važno je da ova knjiga ne ostane „ispod radara“ onima koji vole da čitaju folklornu fantastiku, pa otuda sledi i moja preporuka za čitanje svima koji vole da uživaju u pitkom napisanoj knjizi koja obrađuje jednu važnu i svima nama neizbežnu temu: pitanje smrti.

Iako se suštinski vraćamo nekih 200 godina unazad u zapadni deo Srbije, način na koji je pisana ova knjiga, kao i dijalekti koji su korišćeni, ne otežavaju proceš čitanja. Naprotiv, čitalac sa lakoćom prelazi strane i polako i sve dublje zalazi u nove slojeve priče, koji mu otkrivaju priče sa ove i one strane života. Ona druga strana života mi je ostavila popriličan utisak, jer predstavlja neki vid čistilišta i neku međufaznu i omeđenu tvorevinu u kojoj su duše mrvtih i sahranjenih na lokalnom groblju nalaze u stanju iščekivanja da li će izbledeti i samim tim večno iščeznuti (ili ne). I to je glavni tok priče gde je glavni narator mladi Radovan koji ne zna kako je tu dospeo, dok je druga priča prati sveštenika i njegovo sučeljavanje sa onostranim, dok sa svojom braćom iz manastira koriste neke neuobičajene ili nekonvencionalne postupke (ako uzmemo u obzir da su sveštena lica) u toku rešavanja problema koji im se nameće.

Kao i svaka vredna njiga, „Izbledele duše“ pokreće niz pitanja. Svakako, najviše je onih koji se odnose na to kakav život živi jedan pojedinac, u kakvoj je (ko)relaciji sa Bogom, verovanjima, običajima i datom vremenskom (istorijskom) trenutku. Govori i o tome koliko mogu biti bolni osećaji: stah, tuga, zabrinutost, otuđenost, zaboravljenost... Ova knjiga donosi i sjajne prikaze atmosfere koja vlada nad grobljem i okolinom, pa sa lakoćom „ubledite“ od neke jeze koja može da vas podiđe, a drugi osećaj koji možete da osetite je prisustvo onog osećaja kao pred oluju (sve je mirno, neuobičajeno mirno).

[Igor Witch · Rating 5 out of 5]

Završiš knjigu. Zamisliš se. Napraviš retrospektivu pročitanog, poželiš da ponovo kreneš iz početka. Kao dete bih proganjao svoju baku da mi svakodnevno ispriča već ispričane priče koje u sebi sadrže žanr folklorne fantastike sa primesama horora, misterije, onostranog. Priče koje kasnije postanu urbane legende u koje veruješ ili ne veruješ. Do čoveka je.

Kakav pisac! Kakvo delo! Kakav stil! Kakva radnja! Kakve pouke! Plašim se da mi u ovakvim trenucima reči izblede, ne umem rečima dočarati oduševljenje koje me je pratilo od prve do poslednje stranice ove knjige. Svako živo biće zna šta ga na kraju puta strpljivo dočekuje. Prerana, prekasna, iznenadna, očekivana, ona je tu. Smrt. Plašite je se? Verovatno ste se nekada zapitali šta se desi kada udahnemo i izdahnemo po poslednji put. Da li su tačne sve one priče koje smo čuli, teorije zavere koje su sve prisutnije, a možda se zapravo ne dešava ništa. Nestaješ, vremenom izblediš, zaborave te...

“Dok ti pale miran si, kad prestanu izblediš i više te nema. Polako, kreneš isprva da se providiš, pa te sve manje ima. Na kraju načisto nestaneš...”

Porazmislite malo o ovim rečima.
Opisati atmosferu koja vlada dok čitate ovo delo je nemoguće. U momentu se naježite od glave do pete, onda vas pisac natera da se setite svih preminulih, uspomene se vrate, zaboli vas, kapne i po neka suza. To je u redu. Čovek si od osećaja. Ne dozvolite im da izblede, zapalite im sveću.

[Nina · Rating 5 out of 5]

Malo sam ubledela od čitanja ove knjige. Jer je nisam ispuštala iz ruku, pa me ni ovo zubato sunce nije videlo par dana.

Prvo jedan virtuelni aplauz za autora: 👏. Drugo, ovom prilikom bih želela da se zahvalim Gudrids zajednici što mi otkriva odlične domaće pisce (više puta sam sama napamet birala, pa se razočarala).

Nego, da se vratim ovom delu. Jes' tema teška, tu diskusije nema, ali način na koji je ispripovedana je pun pogodak. A tek ono prvo poglavlje?! Zgrabilo me je odmah na početku kao seljani rakijicu i držalo me bome do samoga kraja.

Ne znam da l' sam se nekad više smejala radnji smeštenoj većinski na groblju. Ovaj prikaz seoskog rezonovanja mi je bio toliko simpatičan da sam naglas čitala majci odlomke (veoma oštar kritičar, gora je od mene!).

Stvarno vanserijsko štivo sa ovih prostora i veoma ugodno iznenađenje!

[kvazimodla · Rating 5 out of 5]

Večita ljudska fascinacija smrću, odlično obradjena kroz divni žanr folklorne fantastike.
Zamislite Sabirni centar, ali drugačije.
Atmosfera uradjena fantastično, raj za nas koji volimo dobro groblje u zlokobnoj magli na razmedji ovog i onog sveta.
Napeta borba dobra i zla, neizvesnost do kraja zbog koje se knjiga ne ispušta, mistični običaji i rituali; radnju grade tipični srpski narodski likovi, ali i neki vrlo neobični sveštenici (otac Simeon!! sve u jedan po potrebi sveštenik, ratnik, borac protiv demona i opasan šmeker 😍, u mojoj glavi izgleda otprilike kao Sean Connery u Imenu ruže) - sve ovo prosto plače za ekranizacijom, a i serijal bi bio sjajna ideja.
Kroz sve ovo, ponovljene teme duhovnosti i mudrosti koje su te koje treba i mogu da nas vode pravim izborima na kakvom god se raskršću našli, ako im dozvolimo. ("Učen sam da se ne srdim, ali da uvek imam na umu granice preko kojih se ne može preći - istina, dobrota, pravda.")
Jako lepo izdanje Akademske knjige, sa predivnim ilustracijama samog autora.

[Božana · Rating 5 out of 5]

Citiraću jednu moju dušu "ne umire se od bolesti,umire se od smrti" samo bih dodala i od zaborava.
Ovaj roman otrže od zaborava jedno vreme,ljude,mesto i jezik.
Izuzetno atmosferični opisi,odlični dijalozi i sjajno dočarani likovi.
Nije ovaj roman "my cup of tea" već čašica rakije,one jake,prepečenice,valjevske,šljivovice koja vas prvo zapeče u grlu pa zasuze oči a onda vas toplina a i neka seta obuzmu.

[Vladimir Petrović · Rating 5 out of 5]

„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“

Više na: https://onlinecitaonica.wordpress.com...

[Marko Veljković · Rating 5 out of 5]

"Neki su očigledno spremni da zagaze toliko duboko da im se blato s opanaka više nikada ne spere. To su oni što im duše još za života izblede."

U detinjstvu sam imao veliki strah od filma "Sabirni centar", a sada mi je bilo neugodno dok sam čitao neke delove iz knjige koja je mračna verzija poznatog filma. Ne sećam se da sam u skorije vreme čitao knjigu sa mračnijom atmosferom. Podeljena je u dve priče. U jednoj je narator seoski sveštenik koji je sticajem okolnosti zakoračio u svet onostranog, pa je od tada stekao dodatno čulo da oseti natprirodne stvari koje se dešavaju u njegovoj blizini, a ovog puta će primetiti nešto neobično na seoskom groblju, koje meštani zaobilaze u širokom luku, i to će ga naterati da u pomoć pozove svog prijatelja, koji se takođe susreo sa nečistim silama, ali je za razliku od njega to činio mnogo češće.
U drugoj priči je u centru pažnje mladić koji se budi upravo na seoskom groblju, zbog kojeg ćete već u prvim rečenicama osetiti jezu. Nad napuštenim grobljem se nadvilo sivilo koje najavljuje provalu oblaka koja nikako da krene, a izvan kapije groblja se širi gusta magla od koje se ništa ne vidi. Ubrzo će na jednom grobu ugledati starca koji će ga upoznati sa tim sablasnim mestom. Mnoge stvari koje će mu reći zvučaće mu neobično, ali zbuniće se najviše kad sazna da se nalazi u nekoj vrsti čistilišta, gde zbog neobičnih okolnosti duše ne idu dalje, nego ostaju tu dok ne izblede i potpuno nestanu u ništavilo.
Naizgled dve nepovezane priče, ukrstiće se polako kako se odvija radnja ovog romana, i svako će morati da pokaže hrabrost da bi se uništilo prokletstvo koje je godinama vezano za ozloglašeno groblje.
Pored toga što ćete uživati u sjajnoj priči, saznaćete mnoge običaje i verovanja naših predaka, ali ćete izvući i važnu poruku, da nikad ne dozvolite da iz vas iščili uspomena na vaše najmilije. Ova mešavina narodnog folklora sa filmovima "Sabirni centar" i "Astralna podmuklost", prava je poslastica za sve ljubitelje kvalitetnog horora.

[Olivera · Rating 2 out of 5]

Nisam ljubitelj onog narativa da je nešto 'super za ove prostore', posebno kad je reč o žanrovskom delu. Ne treba se domaćim autorima gledati kroz prste samo zato što se ovde ne objavljuje dovoljno fantastičnih i naučno-fantastičnih romana, jer, na kraju krajeva - dobra knjiga je dobra knjiga.

A ova je, onako, mlakačka.

[Pavle · Rating 3 out of 5]

Trebalo mi je više, pada mi na pamet sad kad sam završio roman. Prosto mi nekako u ovih dvesta pedeset stranica krupnih slova nešto nedostaje. Razradjenija karakterizacija, kako glavnih tako i sporednih junaka, snažnija kičma, intenzivniji osećaj mesta - malo više svega. To je istovremeno i iskreni kompliment – ne bih tražio još da mi se ono što sam pročitao nije nimalo dopalo. Šta više, Mladen retko upečatljivo prenosi atmosferu i zalazi u neke zanimljive vode duhovne prirode, mešajući tradicije i dočaravajući time nešto sasvim novo. Stil mu je dopadljiv, tekst je obilat rečenicama za podvlačenje, o dijalektu svi već pričaju pa ja kao govnogradjanin i nemam baš neko pravo da se uplićem, ali duplo prvo lice (dve perspektive) je nešto što zahteva distinktn(ij)e glasove nego što je to ovde slučaj – ili prosto je moja pažnja bila u k-analu. Za neke od zamerki koje imam sam sasvim svestan da su tu namenski, s razlogom, da će se nekom baš takav koncizan i nimalo opterećen frejm narative bez većih spopadanja pozadinom dopasti, no mene je avaj preskočilo. Ali eto, konačni utisak je blago razočaranje ili, radije, neispunjeno obećanje; što ne znači da obećanje ne postoji. Svakako sam na neki način kupljen – čitaću Mladenove sledeće romane, potajno se nadajući da će neka od sledećih njegovih knjiga težiti bar 0.5kg više.

3

[Marijana☕✨ · Rating 4 out of 5]

Mislim da je Goodreads zajednica dosta uticala na moja očekivanja. Knjiga jeste dobra, za ove prostore je odlična kada je u pitanju žanr fantastike, ali mi ipak tu nešto nedostaje da bude petica. Ne znam da li me je priča toliko prikovala, koliko je stilski pitko, jednostavno i stvarno se brzo čita.
Klinička smrt je tema koja ne prestaje da me fascinira, ali na osnovu "konkretnih" istraživanja i "naučnih" tekstova koje sam čitala, mislim da je bolje da joj pristupimo iz ugla fikcije. Kada je neko lično verovanje u pitanju, dosta toga delim sa Jakovljevićem (večito vraćanje dok se ne nauči lekcija, ne nađe ono što se traži i ne isprave neke stvari...).

[Radmila · Rating 5 out of 5]

Potpuno sam opčinjena ovim romanom!

[Slobodan Jović · Rating 5 out of 5]

Kako gledate na smrt? To je jako bitno za razumevanje ovog romana. Smrt je deo života, izuzetno bitan deo. Nikakav kraj. Kraj možda samo fizičkog tela. Pogled na smrt je jako bitan za razumevanje ovog romana.
Mladen nas maestralno vodi kroz jedino mesto gde su svi ljudi jednaki- groblje. Moramo da budemo zahvalni na svakom novom danu, ništa nije bitnije od toga. Moramo da gledamo sitnice i stalno biti zahvalni na sitnicama koje su zapravo najkrupnije stvari.
Nažalost, ljubav koliko god da je jaka uvek pored svoje divne strane ima i destruktivnu, razarajuću snagu gde vrlo lako padaju kletve. Velika preporuka.

[Jelena · Rating 3 out of 5]

Odličan početak romana i lijepa pouka na samom kraju, ali me likovi i priča nisu očarali.

[Jadranka · Rating 4 out of 5]

Ocena: 4.5, skoro pa 5⭐

[the girl who played with books]

Smrt je neizbežna. A šta je sa onim što posle nje dolazi? Ponekad spustim knjigu, ali ona mene ne pusti. Tako je bilo sa „Izbledelim dušama”. Dva sveta, jedan s ove, jedan s one strane. Dva junaka, otac Branko i Radovan. Malo selo, čudna vremena i priča o kojoj se razmišlja.
Jednog dana Radovan će se probuditi na seoskom groblju. To i nije toliko čudno, sve dok ne shvati da sa groblja ne može da izađe i da se u stvari nalazi u svetu koji nije njegov, u svetu duša. U ovom svetu grobljem upravlja Vidoje, prvi upokojeni, i njegovih pravila svi moraju da se pridržavaju. Pored istog groblja, ali ne u istom svetu, prolazi sveštenik Branko. Svestan je da tu nešto nije kako treba i kreće da istražuje, hodajući po tankoj liniji između vere, mitova, legendi i natprirodnog.
„Nekim ljudima duša izbledi i pohaba se mnogo pre nego što iskorače s ovog sveta. Mnogi toga za života ne budu svesni.”
Šta sve utiče na naše duše i čuvamo li ih dovoljno ili smo već odavno počeli da živimo u vremenu kada je duša izgubila svoju vrednost i počela da bledi? Mladen je uspeo da kroz dva glavna lika sumira brojne dileme koju većina nas ima. Kako izgleda život posle smrti? Ima li uopšte išta sa te „druge strane”? Ko će misliti o nama kada nas više ne bude? Ovaj niz mogla bih da nastavim unedogled.
Ovo je jedna sasvim jednostavna priča koja je u meni izazvala hiljadu različitih razmišljanja i pitanja. Knjiga je napisana autentičnim jezikom. Autor me je uspešno vratio nekoliko vekova kroz istoriju i naveo da se zapitam o stvarima o kojima ponekad radije ćutim. Ima ovde fantastike, drame, horora i istorije. Svi ovi elementi se tako lepo preklapaju i nadovezuju da čitalac može samo da se prepusti poetičnosti Mladenovih reči i zamišljanju krajolika i situacija o kojima čita.
Jako retko govorim da neku knjigu svako treba da pročita, ali za ovaj naslov to definitivno moram da kažem. Ovo je knjiga koja treba da se čita i o kojoj treba da se priča, jer čak i da reči izblede, poruka koju ona nosi ostaje u svakom od nas koji smo je pročitali.

[Tatjana Krnjaić · Rating 5 out of 5]

Počeću ogromnim naklonom autoru koji je bez ikakve sumnje jedan od najboljih autora današnjice sa ovih prostora. A za kojeg sam sasvim slučajno saznala i sasvim slučajno došla u priliku da ovu knjigu držim u svojim rukama. Mada, izgleda da zaista ništa baš nije toliko slučajno.

Sadržaj ove bogate folklorne fantastike sa primesama horora, sjedinjuje se sa beskrajno pitkim narativom prepunim dijaloga u kojima je sačuvan govor podrinjskog podneblja, devetnaestog veka.
Na potpuno jednak način se i sudbine dvojice karaktera, Radovana i oca Branka, dodiruju istovremeno u potpuno dve različite dimenzije.
U jednoj dimenziji medjuprostora, (gde ponovo nailazimo na tačku susreta života i smrti, dobra i zla), nalazi se jedan od njih, u neprolaznoj sumaglici, u kojoj ni vreme ne postoji, kao nosilac pravednosti i poštenja, časti vremena koje roman opisuje, a u dimenziji trenutne sadašnjosti čeka nas otac Branko čija je sudbina neupitno upletena nevidljivim nitima sa "onim svetom".

Atmosferičnost, intrigantnost, jezivost, bajkovitost i realističnost istovremeno su najistaknutije osobine ovog romana. Slikovitost predela, karaktera, emocija. Ali pored osećaja blagog i mističnog horora obavijenog u maglu nad jednim ukletim grobljem, bogatstvo ovog romana je u očuvavanju tradicije, običaja, govora podneblja u okolini Gučeva. Kulturološki i etnološki ovo je roman od ogromnog značaja.

Živopisnost mu je gotovo nesaglediva, iz proverenih izvora znam da taj osećaj ne bledi ni nakon dve godine posle čitanja. Svakom uobičajenom čoveku povremeno misli sa ovakvom tematikom ( šta posle smrti, šta za vreme života, kuda dalje, kako dalje), zagolicaju maštu, verujem da smo svi podložni neobjašnjivim porivima da saznajemo sve što nam je nepoznato o nama samima. A u tom pogledu nam ovaj roman daruje malo nade, vere u dobro, u zasluženo, sam završetak romana gotovo svetli, obasjan je suncem, uliva nadu u ponovna radjanja, učenja i iskušenja.

Na kraju, autor nas podseća da je ogroman dar imati priliku za boravak ovde i sada, ukazuje nam na šansu u očuvanju duše sve dok za to imamo priliku.

[Faust · Rating 5 out of 5]

Ne znam za vas, ali ja sam akutno svestan smrti već od neke četvrte godine svog života.

Nije to najbolji teret za imati na duši, ali ima i svojih prednosti: Bez dubokog verovanja da je Mor kruna kojoj se svaka glava svake večeri klanja prostracijom u postelji, lako je biti grub prema svom okruženju, podvrgavati sebe i druge neugodnim osećajima.

Onaj ko razume da svakog dana umire, staće u sred parka da se divi vrapcima, sa posebnom radošću pripremaće večeru, pridržaće vrata drugima i imaće za njih lepu reč; prepoznavši u njima svoje sapatnike, hrpe praha koje se rasipaju posvuda, jednako kao i on sam.

Eto za početak, memento.

Sam sadržaj romana je dopadljiv, u duhu folklorne strave à la Kadijević. Seoski ambijent, crne mantije, prekrivena ogledala, mesečina, šaroliki likovi seljana, naročiti obredi i sujeverje, slutnja o nečistim silama utkana u sam pejzaž. No, daleko od toga da se delo može svesti na jedan prost obrazac, ima u njemu mesta i za humor i za liriku, za srdžbu i kontemplaciju.

Posebno mi se svidelo promišljanje o reinkarnaciji, koja je magični sastojak ovih naših pohoda protiv ništavila, koji bi bez delovanja tog božanskog mehanizma bili zaista obeshrabrujuće ništavni:
Rodi se čovek, čita reči koje je neko naumio da stavi u kapsulu protiv zaborava, onda napiše neke izrazito vickaste, možda čak šarmantne recenzije tih hermetički zatvorenih reči, štošta još uradi za svog veka, i onda siđe sa pozornice...
A zar glumci nestaju? Zar ste videli nekad zavesu da pobriše čitavu trupu iz realnosti? "Svi se oni vraćaju u novom ruhu, kad tad!" reći će oni perceptivniji među vama ako su otišli koji put u pozorište. I eto tako, najednom, ni glumci, ni predstava, ni publika, ništa nije uzalud!

Za kraj da pomenem izvesnu video igru, koju nikada nisam igrao budući da nemam afiniteta a ni neophodnog hardvera i veštine za taj vid gubljenja vremena, a ipak godinama uživam u njenoj estetici i neobičnoj mitologiji. U pitanju je Dark Souls, gde odmah u naslovu nailazimo na sličnost.
Neprozirni zid magle koji dominira grobljem Izbledelih Duša neizbežno podseća na zidove magle koji u Tamnim Dušama kriju demone, veštice, svakojake moćne neprijatelje.
Sveće i njihov plamen kao hrana za seni umrlih su me asocirali na mehaniku paljenja vatri koja pomaže igraču da, uslovno rečeno, ne izbledi.
Mogućnost da se živi pojave na kratko u svetu mrtvih kao prozirne siluete liči na igru, gde se identično ukazuju drugi junaci ako ih pozovemo da sa nama privremeno učestvuju u nekoj posebno teškoj borbi.
Na posletku, glas veštice iz magle opisan je nalik glasovima karakterističnim za većinu likova u Dark Souls serijalu: Tihi i efemerni, neretko odzvanjaju iz unutrašnjosti viteških šlemova ili se odbijaju o drevna kamena zdanja pa se stiče utisak da dolaze odasvud.

Ako autor ikada naleti na ovaj apsolutni rolerkoster od rivjua, pa ga još u celosti i pročita, mogao bi kasti jesu li ove sitne paralele tek slučajnost, ili je ipak u pitanju jedan suptilni omaž.

A vama koji se premišljate oko pribavljanja ove knjige, mogu samo da kažem da je Hronos neumoljiv, a o revnosti sa kojom Tanatos obavlja svoj posao nemojmo ni počinjati. Brže bolje dodajte ovaj plavi tom na svoju policu, ili neka vas kao mene zadesi sreća da to krišom uradi jedna posvećena devojka.

[Miloš Jocić | Милош Јоцић]

Knjigu morao uzeti jer ju je napisao Mladen Jakovljević. Upoznao sam ga prvo preko njegove disertacije & ostalih radova o američkoj postmodernoj fantastici Tomasa Pinčona i Filipa K. Dika (doktorat je objavio pod nazivom ALTERNATIVNE STVARNOSTI FILIPA K. DIKA; 2015, Everest). Drugi put sam ga upoznao preko njegovog prevoda, inače prvog na srpskom, za prevod teškog aliterativnog engleskog srednjovekovnog speva SER GAVEJN I ZELENI VITEZ (2019, Matica srpska). Treći put sam ga upoznao preko njegovog epsko-fantazijskog romana VRATA SUMRAKA (2014, Everest), a sada ga opet upoznajem u ovom romanu (2019, Akademska knjiga). Čoveka, znači, četiri puta srećem, svaki put u drugačijem projektu.

IZBLEDELE DUŠE dve su paralelne priče: o momku koji se budi u svetu mrtvih, te o popu sa tajnovitom prošlošću koji istovremeno, u svetu živih, sumnja da se u njegovom zabačenom selu, početkom XIX veka, otvaraju prolazi između ovog i onog sveta. Razgovetno napisan, sa jasnim karakterizacijama, roman je sličan omladinskom (YA) delu, izuzimajući krvničke psovke na zapadnosrpskom dijalektu. Iz drugih uglova, ovo je i horor priča, istorijska avantura i -- meni omiljena varijanta -- okultni krimić, sa popom kao demonološkim detektivom u stilu Konstantina, Dilana Doga ili Helboja. Mladić koji se budi u ukletoj dimenziji mrtvih je jedan monomitski junak: zbunjen, mlad, neiskusan; sa neobičnim moćima kojima se ne zna poreklo; on mora spoznati tajne neobičnog sveta u kome se obreo kako bi ga savladao, i kako bi usput naučio nešto o sebi -- za početak, kako je uopšte preminuo, i zašto nije, kao posmrtna duša, otišao tamo Gde Treba.

O smrti se u ovom romanu govori onako kako se smrt inače ublažava u dečijim delima (KNJIGA O GROBLjU, KOKO, DUŠA): ne samo da smrt nije konačna i da postoji život posle, već je moguće sa tim životom stupiti u razgovor. Tu je ključni zaplet i, da kažem, metafizička zavrzlama IZBLEDELIH DUŠA. Zagrobni život u kojem se obreo glavni junak nije PRAVI život posle smrti, već nekakva tamna međustanica, odsečena i od zemlje živih i od preminulih predaka. Junaci ovu nevolju moraju razrešiti. Sklanjam u stranu odrednice o hororu, avanturi, bajci. Uvodni piščev komentar, na početku knjige, otkriva intimnu bol, toplinu i nadu. Pisan samoterapeutski, kao alegorija koja procesuira lični gubitak kroz fantastičnu priču ovaj roman dolazi, srećom, do sjajnih misli i ne podleže očaju. Romani za decu smrt ne ublažavaju, već o njoj govore onako kako smo je oduvek, od paleolitskih šamana, shvatali: ona nije kraj, i postoji otvorena komunikacija -- dušom, osećanjem, osećajem, magijom, ritualom, intuicijom -- sa dragim ljudima sa druge strane magle.

[Sara · Rating 3 out of 5]

Izuzetno mi se dopao jezik kojim je pisac izabrao da ispriča ovu priču. Dok sam čitala ovaj roman, na momente sam čula i glas svoje prabake Lalinke i svog dede Šumadinca. Ali, da ne biste imali pogrešnu asocijaciju - to nije iskvaren srpski jezik, bez padeža i gramatike, kog možete čuti u domaćim serijama, već je čovek pažljivo birao reči kako bi (vrlo uspešno) stvorio autentičnu atmosferu i dočarao duh nekog starog, bajkovitijeg vremena. Za mene je, takođe, bio zanimljiv ugao iz kog sam kroz ovaj roman videla neke običaje o kojima ranije nisam ni razmišljala. Žanrovski sam očekivala nešto drugačije, ne bih svrstala ovaj roman ni u fantastiku kakvu sam očekivala, a nekako ne bih ni u horor ili dramu. Verujem da je ovaj utisak isključivo subjektivan i umnogome zavisi od čitaočevog stava prema religiji.

[Boško Martinović · Rating 5 out of 5]

Roman Izbledele duše mi je nakon čitanja bio nekoliko dana u mislima, jer se nenametljivo bavi pojedinim pitanjima koja su svakom ponekad bila na pameti, i učinio je da vanvremenska priroda tih pitanja razvuče jednu dugu nit ka ranijim generacijama koje su ih isto sebi nekad postavljala, svesno ili nesvesno stvarajući običaje. Autorovim lingvističkim naporima ne mogu stručno da pristupim, već samo o njima da se informišem i razumem šta mu je bilo važno. Njegovo neusiljeno pisanje na autentičnom lokalnom dijalektu je učinilo da se kao čitalac lako izmestim geografski i vremenski i više verujem priči, istovremeno ne misleći o formi. Radujem se čitanju drugih Mladenovih dela, Izbledele duše su mi prijale!