*важи за обе књиге
Ово је најобимнија и најсвеобухватанија биографија највећег Србина свих времена. На скоро 1000 страна Мичета до детаља описује Карађорђев живот, дело и смрт, његова достигнућа као вожда и команданта Првог српског устанка, уз вешто стављање свега у контекст европске високе политике тог доба, која је пресудно утицала на догађаје у Србији. Количина прикупљене грађе је апсолутно импресивна (одељак ,,литература" на крају друге књиге је 40 страна дугачак) - утисак је да је аутор консултовао свако дело икада написано о Карађорђу и Првом српском устанку. Упркос томе стил писања је новинарски а не академски, уз доста анегдоталних делова и занимљивих детаља из вождовог живота и устаничке Србије. Заиста се може много, да не кажем све, сазнати о овој теми из само једног дела и то је његова највећа вредност. Мени лично су јако занимиљви били делови који се баве дипломатијом, која се често превиђа у дискурсима о Првом српском устанку, иако је чињеница да је Карађорђе активно радио да обезбеди Србији што бољи положај на сваки могући начин, не презајући од тражења помоћи, мољења и клечања пред свим великим владарима тог доба, од Наполеона до турских султана.
Ипак, књига је далеко од одличне. Колико год важна била сва скупљена грађа, не могу се отети утиску да је Мичета хтео да покаже колико дела је прочитао и колико извора је консултовао, па врло брзо постане напорно читати многобројна писма, одломке и говоре, који често указују на исту ствар. Такво гомилање је и у супротности са већ поменутим новинарским стилом и чињеницом да је књига намењена најширој публици, што сведочи и чињеница да је Лагуна издавач. Утисак ми је и да неке од ствари које сам прочитао тешко могу да се докажу као тачне или изречене и да су много више романсиране и одраз ауторових жеља и приче коју жели да исприча. Наравно не треба занемарити да лично нисам историчар или стручњак за период устаничке Србије, али ми је човек који јесте оба (кустос Карађорђевог конака у Тополи) Мичетино дело описао као ,,јако лоше" у контексту историографске вредности, што ми је негде било у подсвести све време док сам читао ову књигу. Такође је очигледан врло негативан став аутора о другом најзначајнијем Србину тог доба, Милошу Обреновићу, који на моменте прелази границе доброг укуса.
Све у свему ово је књига која импресионира више обимношћу и трудом који је у њу уложен него квалитетом, мада у сваком случају мислим да је вредна читања.