Brajan

by Dobrilo Nenadić

Roman "Brajan" proistekao je iz novele "Ahilije" (u ovoj varošici manastir sa crkvom posvećen je Sv. Ahiliju, a osnovao ju je 1219. Sava I Nemanjić). Urednik "Brajana" prof. dr Radivoje Mikić naglašava da je Nenadić majstor istorijskih priča. A u knjizi ima svega - priča o monaškom životu, sukobi na Nemanjića dvoru, oslikavanje crkve Sv. Ahilija, pa naravno i ljubavi.

211 pages, Paperback

Published January 1, 2000

About the author

Dobrilo Nenadić je srpski književnik i diplomirani inžinjer agronomije. Rođen je u Vigoštu kod Arilja 23. oktobra 1940.godine. Do sada je objavio romane: "Dorotej", "Kiša", "Vreva", "Poplava", "Statist", "Divlje zvezde", "Roman o Obiliću", "Polarna svetlost", "Despot i žrtva", "Uragan", "Brajan", "Sablja grofa Vronskog", "Pobednici", "Mrzovolja kneza Bizmarka", "Hermelin", "Gvozdeno doba", dramu "Magla", knjigu novela "Ahilije". Po njegovom scenariju snimljen je film Dorotej 1981. godine.

Nagrade:

* Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu
o za roman Dorotej 1978.
o za roman Despot i žrtva 1999.
* Nagrada Meša Selimović za roman Despot i žrtva 1998.
* Prosvetina nagrada za roman Despot i žrtva 1998.
* Nagrada Zlatni bestseler
o za roman Despot i žrtva 1998.
o za roman Brajan 2000.
* Račanska povelja za romane sa istorijskom temom, povodom romana Brajan
* Biblios, za 2000. i 2001. za ukupno stvaralaštvo
* Nagrada Svetozar Ćorović za roman Pobednici, 2005.
* Nagrada Bora Stanković za roman Mrzovolja kneza Bizmarka, 2006.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

„Ime Brajan vaistinu je retko, nalikuje na neko latinsko, a nije, nego je baš srpsko, na podobit Brajka i sličnih tome.“ Malo je naših savremenih pisaca koji su ostali dosledni stilu koji su postavili u romanu prvencu. Šteta je što Nenadić za života (umro je 2019. godine u avgustu) nije doživeo zasluženo veću slavu čitalačke publike, jer su njegovi romani originalni a literarni stil pitak. Vešto i umereno koristi arhaizme i inverzivnu konstrukciju rečenice, ali bez upotrebe nasilnih neo-kovanica za kojima pisci često posežu kada žele da dobiju efekat neo-pseudo-arhaičnog stila. Nenadić naizgled običnu priču razgrana i razlista u nekoliko segmenata, gde onaj prvobitni osnov koristi kao platno, i vrlo pažljivo na to platno dodaje detalje, tako da kompozicija bude dovršena ali ne i pretrpana. Tome svedoče i brojevi stranica njegovih romana koji retko da prelaze 250 ali je priča celovita, dovršena i uobličena. Dalje, narativ skoro svakog njegovog romana satkan je od misli protagònistâ, bez previše dijaloga ali i suvišne deskripcije koja se u takvim stilovima često otme kontroli. Roman „Brajan“ razvio se iz novele Ahilije, koja je nastala 1996. u čast sedamstote godišnjice hrama Svetog Ahilija u Arilju, čiji su ktitori bili Dragutin i Milutin Nemanjić. Grčkim zografima koji su oslikavali hram pomagala su četvorica srpskih momaka. Među njima i Brajan. Osim što ga je zanimala tehnika pripreme krečne podloge i štemovanje zida na kojem će se raditi živopis, Brajan je naslutio da poseduje dar da svaki lik koji zamisli može verno i detaljno da prenese na pergament ili na zid. Tu nastaje i prvo razgranjavane fabule u romanu, jer Nenadić obznanjuje antipoda Brajanu – jedan od preostale trojice šegrta – Prenka. Prvi je neiskvareno biće, koje u svima vidi dobrotu, neproračunato i okrenuto samo ljubavi prema onome što ga čini srećnim, a drugi u svemu gleda samo korist i sopstvenu dobit. Tako će probati da i od Brajanovog dara napravi sebi dobrobit, iako mu zavidi do krajnjih granica na tome. Zbog toga se među zografima i sveštenstvom pročulo kako „Brajan može sve – što njegovo oko vidi ono njegova ruka naslika, jer mu prste čupavac vodi dok mu na ramenima sedi i na uvo šapuće. Jer, bogohulno je crtati istinite, stvarne ljude, te osim posvećene kraljeve porodice, i visokih crkvenih dostojanstvenika, niko ne zaslužuje da bude naslikan. Bog je stvorio čoveka po svome liku i zato je slika ljudskog lica svetinja. Ako bi se živopiscima prepuštalo na volju da rade po svome, oni bi slikali samo izrazita, lepa i upečatljiva lica ne vodeći ni najmanje računa o tome da li taj koga slikaju zaslužuje mesto na slici, tom uzornom zapisu za sva vremena. Mogli bi, recimo, uzeti nevaljalu i pokvarenu ženu miloga lica da po njenom liku naslikaju kakvu sveticu jer se dešava da se priroda prerušava i da nije onako kako izgleda da je, Ili bi kakav muževni zlikovac poslužio da se po njemu naslika sveti ratnik ili pravednik.“ Drugi zaokret biva kada mladi Brajan sretne kozaricu Srnu za koju prvo smatra da je snoviđenje ili nestvarna prikaza, a potom saznaje i da je već udata za starca. Međutim, bilo je kasno, Brajan nije mogao da obuzda prvu momačku ljubav. Ono što je Tristanu bila Izolda, Berenu Lúthien a Ruslanu Ljudmila, to je Brajanu bila Srna. Bez imalo patetike, Nenadić posvećuje dobru trećinu romana momčevom snoviđenju i patnji za onom koja mu ne može odgovoriti na ljubav. No, otrežnjenje dolazi činjenicom da su glavni majstori zografi zabrljali oslikavanje kraljevske porodice i da su kraljevski izaslanici (zapravo alegorična ovaploćenja posvađanih Dragutina i Milutina) vrlo nezadovoljni, te traže da se zid hrama ponovo prekrije malterom, živopis skine i ponovo oslika. Iako su se majstori bunili, glavni sveštenik je taj posao dodelio Brajanu. Kad je kralj Dragutin sa kraljicom Katalinom došao da pogleda freske u svojoj zadužbini, na mestu lica kraljice Kataline, na živopisu je bilo naslikano mlado lice Brajanove ljubljene. A njega, grešnog, nigde nije više bilo. „Grešan si kad se obraduješ čemu lepom i ljupkom, jer lepota je, vele, bludnja i obmana, đavolja pakost koja navodi podatljivo telo na prestup. Šta god učinio, neki će mrgud na tebe nanišaniti svojim kvrgavim prstom. Ne tera nas naš otac nebeski da klečimo i da se kajemo, da se mučimo i ispaštamo. Traže to mrgudi. Oni viču: klekni! Oni sikću: pokaj se! Oni naređuju: nabij vreću na glavu, izmahni šibom nad sopstvenim golim leđima, pogni glavu, udari čelom o kamen da krv propili. Ako njih pitaš reći će ti da se nikad nisi dovoljno kajao. Da si čitav život proveo u rupi za štavljenje koža ne bi bilo dovoljno da okaješ grehe svoje i svojih bližnjih i svojih daljnjih i svih ljudi koji su ikada živeli. Mrgudi hoće da pokoravaju za sebe a sve tobož u ime Boga. Da šire strah i zebnju, muku i jad, to hoće. Da te zubima, poput zveri, ščepaju za gušu i da te drže. Da te spršte kao crva, i to hoće. Prete strašnim sudom i paklenim mukama, kao da i ovde nisu namestili i svoj strašni sud i svoj maleni smradni pakao.“