Što na podu spavaš

by Darko Cvijetić

''Ako si odlučio biti pisac, onda si odlučio o sebi govoriti ono što se među pristojnim svijetom ne govori, odlučio si pisati ono što se ne može i ne smije napisati, odlučio si liječiti svijet tako što ćeš ubijati sebe. Zatajiš li, nećeš više biti pisac.


Književnost Darka Cvijetića hrabar je i uzaludan trud da se razumije drugog i da se ima srca za njegovu patnju. A ljudi vole kada su žrtve, u tome uživaju više nego u ičemu drugom u životu, ali ih tuđa patnja ugrožava i ponižava. Ako i taj drugi pati, tada je i on žrtva. A ako je već žrtva, onda mora da negdje postoji i onaj koji ga je učinio žrtvom. Ljude vrijeđa i sama pomisao da su odgovorni za patnju drugih. Nakon što je vrlo pomno opisao svijet crvenog nebodera, Cvijetić se odvažio baviti načinom na koji se odlazilo iz kasarni opkoljenog grada. Priča koju je pritom ispričao neočekivana je i strašna. I u njoj opet ništa nije prešućeno. I opet je, kao i prvi put, morala biti ispričana. Ovaj je put čovjek čovjeku brat. Ali više ne u metafori.''

Miljenko Jergović



''Kada utihnu topovi, himne, sprovodi i dženaze, nastane tišina koju smrt najviše voli, jer nakon nje dolazi zaborav, konačno ništa, njen puni trijumf. Cvijetić govori u toj tišini, mrtvima daje glas koji se nije čuo dok su bili živi. Dozvoljava im da svjedoče, upozoravaju, savjetuju. Vraća im oduzetu ljudskost. Pred vama je novi roman, novi vrtlog tragedije koji opisuje Cvijetić. Ni iz ove knjige nećete saznati istorijsku istinu. Dobićete mnogo dragocjenije saznanje – kako se osjećaju žrtve. Dok piše o smrti, Darko Cvijetić bori se za svaki život.''

Selvedin Avdić

Genres: Fiction, War

128 pages, Paperback

First published January 1, 2020

Reviews

[Talkincloud]

„Czemu na podłodze śpisz?” Darko Cvijetića to bolesne doświadczenie czytelnicze. Zostawia w człowieku ślad. Scena z granatem? Nie wyrzucę tego z umysłu już nigdy.

Proza minimalistyczna, w której każde słowo waży więcej niż całe akapity. Nie potrzeba tu wiele, by odsłonić piekło wojny. Autor pisze oszczędnie, ale z precyzją poety. Zanurza nas w historii nasyconej niemym krzykiem, pełnej drzazg w strukturze pamięci i ran, które nigdy się nie zabliźniły.

(Krótka, rażąca jak brzytwa) Powieść Cvijetića stanowi przypomnienie o głosach z przeszłości. Mimo upływu lat nie milkną i nadal rezonują w pustych wnętrzach opuszczonych domów, w martwych spojrzeniach tych, którzy przetrwali. Autor maluje obrazy, które przerażają nie dlatego, że są przesadne, ale dlatego, że są zbyt prawdziwe — zakorzenione w realnych doświadczeniach, emocjach i pamięci zbiorowej.

Cvijetić portretuje młodego chłopaka i jego bliskich, ludzi uwięzionych w trybach wojny w Bośni i Hercegowinie. Widzimy, jak konflikt, wbrew ich woli, deformuje relacje rodzinne i przyjacielskie, jak człowiek staje się wrogiem człowieka tylko dlatego, że ktoś tak zdecydował. Autor nie ocenia. Nie moralizuje. Z dystansem formalnym, ale ogromną emocjonalną intensywnością, pokazuje brutalność i psychiczne zgliszcza, które wojna pozostawia w człowieku.

Tytułowe pytanie „Czemu na podłodze spisz?” wraca w książce niczym refren albo bumerang.
Można je odczytywać dosłownie — jako pytanie skierowane do martwego przyjaciela, który wygląda, jakby spał — ale też metaforycznie: jako symbol psychicznej bezdomności, zawieszenia między życiem a śmiercią, stanem, w którym nie da się ani żyć, ani umrzeć do końca. To pytanie zostaje z czytelnikiem na długo. Jest jak echo, jak wyrzut sumienia, jak niedomknięta rana.

To literatura z pogranicza poezji, reportażu i dokumentu pamięci. Chropowata i surowa. Czytanie jej boli — ale może właśnie dlatego warto.

[Nikola Jankovic · Rating 4 out of 5]

Deo ženine rodbine je u Prijedoru, pa su ljudi iz generacije 60/70te bili deo nečega čega niko ne bi želeo da bude. U to vreme, ti obični ljudi su branili svoje, ali kasnije smo saznali da je u tom paklu bilo onih koji su otišli predaleko.

Kako dolazi do takvih stvari, kako se čovek oseća kad je mesecima na frontu, šta je potrebno da pre]e[ granicu normalnosti? Ljudi koje poznajem ne žele da pričaju o tome, a i kad pričaju, to je jednostavno i kratko. 'Rat je to, nije trebalo tako, strašno je' itd. A tebi bezveze da u razgovoru pretpostavljaš osećanja na osnovu pročitanih [book:Na Zapadu ništa novo|12467373], Povratak i drugih (anti)ratnih romana. Glupo ti je da dođeš do toga da neko može da ti odgovori sa 'šta ti znaš o tome, sedeo si tamo, daleko od svega'.

Prijedorčanin Darko Cvijetić piše o devedesetima, o stvarima koje je doživeo kao dečko sa 24 godine, o događajima o kojima ti moji ljudi ćute. Ali valjda je to posao pisca.
"'Šta ste to radili, sunce vam jebem? Pa kako ste mi ujaka Antu i Hrvoja odveli, dok sam ja u Sarajevu branio Jugoslaviju?! Pobili ste pola Crvenog solitera, u kome sam stanovao. Kako, čovječe? Pa meni je stara Hrvatica, kako nju niste odveli u Omarsku?' vikao bi.

Pita se kako je moguće da sad Srbi grade logore, zar nisu Srbi ti koje su odvodili u logore? Pre toga, taj lik se vraća iz Sarajeva, gde je mesecima bio opkoljen u kasarni JNA i gledao kako mu drugove, decu kao što je i on, ubijaju snajperom, kako ih razulerna masa izvlači iz konvoja tokom povlačenja i žive ih spaljuje. Ili kako njegov kapetan, skoro jednako preplašen kao i oni, iz opkoljene kasarne rafalom ubija babu.
"A onda ja moram pucati, da oni vide da pucam. Upucam neku nenu što pretrčava, na trotoaru. Oduzmem se od užasa. Ali, onda i klinci propucaju, počnu i oni vraćati. Neću ja tu nenu zaboraviti. Nikad. Ni mene nisu učili pucati u bake. Mrtva će me unijeti u grob ona. Spustit će me rukama, onim kojima se pokrila dok je padala kad sam je rafalom presjekao. Ubio sam brate, jer su i oni ubijali djecu. Babu za dječaka. Pa nek on gore preračunava svo to meso i starost."

Naježim se ponovo čitajući ovo. A ima takvih delova u ovom kratkom romanu. Verovatno je trebalo da prođe 20+ godina pa da se strašna lična iskustva prevedu u nešto ovako. U objašnjenje kako dođe do toga da pucaš u čelo nenaoružanom ratnom zarobljeniku. Ili šta je potrebno pa da neko sebi gurne bombu u usta.

Cvijetić piše sažeto, poglavlja su kratka i roman može da se čita brzo. Ali posećaćeš se da treba da usporiš. Ima tu "krtica koje ne znaju o cveću iznad njih", na primer. Poezija, dešavalo mi se da mi prizove Balaševićeve stihove.

[Saida · Rating 5 out of 5]

Kada procitate Shindlerov lift, smjesten na 90ak stranica a remek djelo, mislite ne moze bolje. Cvjeticu kapa dole care. Prvo me je naslov odusevio. Na svaki dio knjige sam se jezila, gusila da ne zaplacem. I opet Darko nije Naš, nije Vaš a nije ni Njihov. Kao sto rece Selvedin Avdic " Dok pise o smrti, Darko Cvijetic bori se za svaki zivot."
Pise o svojo porodici, o bratu koji je bio na prvim linijama i borio se a ni sam nije znao za sta se bori, o ocu Srbinu i majci Hrvatici. O ratnom Prijedoru gdje su mu u logoru ujaci a on sam cuvar tih logora. Sta covjek prezivi to ljudski um ne moze da pojmi, ni kasnije nikad ne budes svjestan kako si to prebrodio, kako si se izborio sa tim.
" Sanjao sam oca. Kako spava na kaucu.
Ja pored, na podu. Pazim da se ne probudi. Ustajem, prilazim mu, namjestam mu ruke, kao mrtvom. Pa opet legnem. Sanjam- ruke tata mrtav pomjerio, niz tijelo. Ustanem, opet mu ruke namjestam, prekrizim ih, kako se mrtvacu namjeste.
On se budi, ustaje, sve u mojem snu, dize se, kaze mi - Sta je, sine, sto na podu spavas?
Pokojnom ocu bio bi sedamdeset osmi rodjendan.
Ti si moja beba, tata. "
I sad su mi oci pune suza dok vam pisem ovaj odlomak. Meni je ova knjiga toliko emotivna, toliko me je pogodila i odusevila da vam svim srcem zelim da dodjete do nje i procitate je. ❤️ ❤️ ❤️ ❤️ ❤️ ❤️

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

Rat, rat, rat. I rat.

I ne može se tu reći ništa posebno utešno, lepo, pa ni pametno. Rat smrdi. Truljenje smrdi. Leševi smrde. I nema tu apsolutno ničeg herojskog. Zlo kulja.
Svi gube i svi su nesrećni.

I ovde je sve samo crno, gnojavo i mračno. Ali kako drukčije i da bude? Bilo kakva drugačija ocena dešavanja devedesetih u Bosni, bila bi izuzetno problematična. O traženom neznanju tek da ne govorim. O logorima, mučenjima, zatočenicima, etničkom čišćenju, ubijanju civila, gadostima pokrenutim sećanjima na Drugi svetski rat, spaljenu decu, klanja, masovne grobnice, neidentifikovane žrtve.

I to sve stoji i izuzetno boli. A kako da i ne boli? Koje god zlo ovde da uhvatimo, naći ćemo uznemirujuće dugačak lanac, zločini se hrane zločinima, u nedogled, a stradanja vuku stradanja. Ne mislim da je ljudima bolje, još manje da su rane zalečene, ali uveren sam da je mnogim ljudima muka. Muka od mraka, žrtava, užasa, iskustva kakvo se ni neprijatelju ne bi poželelo, prećutanosti, bestidnosti, korumpiranosti, i stalnog tapkanja u mestu, samozakopavanja. Oformi se krasta, čeprkamo je opet. Peče, pa sve ponovo.

Nadam se da je jasno da imam potpuno razumevanje za neverovatnu težinu tereta postjugoslovenskog ratnog nasleđa. Takođe, priča brata Darka Cvijetića vrlo je potresna i opominjuća. Kao i priče svih mladića po ratištima širom sveta, svih žrtava, svih stradalih, svih mučenih, svih obolelih.

Samo se pitam kako se suočiti i da li je ovo zaista pogođena meta? Kako dopreti do drugog? Kako dopreti do sebe? Kako zaista izvršiti promenu? Da, kao što stoji u romanu "sjećanje je kao prežarena lomača", a ja se pitam da li treba da se i dalje bavimo analitikom ugaraka ili da se sadimo nove zasade. Želim da ne pristanem da nemamo kako ni kud. A Cvijetiću hvala na važnoj opomeni sećanja i prihvatanju da uđe u koštac sa neprebolom.

[Aleksandra S. · Rating 5 out of 5]

Ko smo mi? Koji su naši, a koji njihovi? Ko je kriv? Večita tema o kojoj će se tek pisati, o kojoj će generacije, budu li i želele u ovim čudnim vremenima i onima koje tek predstoje, čitati, govoriti, koje će prepričavati.

"To su tvoji, rekao mi je. To su naši.
Koji su naši, pitao sam.
Pa svi, svi su naši, samo se međusobno ubijaju, rekao je i briznuo u plač.
Ne sećam se da je otac ikad plakao.“

Nije ovo roman o ratnim sećanjima. Nije ni hronologija dešavanja u kojoj su naši i njihovi i moji i tvoji ratovali ne znajući ni zašto ratuju, u kojima su se rađala i prekidala (ne)prijateljstva, u kojima su se dotadašnji životi gubili u senci nečega za šta objašnjenja niko imao nije.

Cvijetić nam se obraća glasovima svojih najbližih: glasom majke Karmele, oca Milutina, brata Bote, Senke, Anđela... Priseća se logora, ujaka u njemu ali sa one druge strane, njemu suprotstavljene. Priseća se tek izniklih mladića koji su krenuli u nešto iz čega su se tek retki vratili sa glavom na ramenima, usahlih očiju i praznih srca. Priseća se i pripoveda da mi ne bismo zaboravili. Nijednu žrtvu, nijednu suzu, nijedan izgubljeni život. Priseća se da više niko na podu ne bi spavao.

"Da, plakao sam i brisao lice. Ovim se putem odlazi. Ovim i dolazi. Ovim se putem ne vraća. Trnovo polje. Samo se stoji. Minut."

Cvijetić svedoči o nečoveštvu, o nemerljivim gubicima, žrtvama tako skrojenog života, o tom beskonačnom bolu. Misliš, pročitao si toliko knjiga o istim ili sličnim dešavanjima, stekao si nekakav bedni imunitet i preživećeš još stotinjak stranicama o istom, a onda zaklopiš korice romana i ostaneš sam sa sobom. I mislima koje te peku, bukvalno peku i razdiru srce. Ostaješ sam u svetu koji te neće zaštititi od svega ovoga, u svetu koji te neće ušuškati i otpevati omiljenu uspavanku dok kandžama gladi tvoju sanjivu kosu. Posle ove knjige, dugo ne možeš zaspati jer suzama otečene oči ne dozvoljavaju predah. Posle ove knjige, osećaš malaksalost i neko mastilo koje se širi po duši.

"Ovim se putem dolazi. Ovim i odlazi. Ovim se putem ne vraća. Na ovome se samo samo stoji. Kad baka umre četrnaest godina kasnije djed Franjo će ikonu s verglom pokloniti crkvi na brdu. Crkvu će vojska opljačkati i spaliti u ratu. Oguljeno nebo zovnut će me, kad napunim bakine godine, da potražim potok od zlata u sebi. Šestokrakicu. Žid galicijski. Na podu da spavam."

Ako ste spremni da izlijete svaku emociju koju posedujete, ako mislite da ste dovoljno jaki da učestvujete u ovoj poeziji od redova, usudite se i pročitajte knjigu. Neće vam biti lako, ali ćete kroz neko vreme biti srećni što ste to uradili. Bićete srećni što ste prodisali ponovo...

[Olivera · Rating 3 out of 5]

Slušati Cvijetića kako govori uživo neverovatno je iskustvo, tako da sam nakon jednog predavanja kojem sam imala prilike da prisustvujem pre par nedelja odmah odlučila da pročitam i neko njegovo delo.

Cvijetićev stil je priča za sebe, a ovaj roman ima i interesantan eksperimentalni format. Jedina stvar koja meni ovde nije legla, što je često sa domaćom prozom, jeste stalna i uporna tematizacija rata. Volela bih da od ovog čoveka pročitam bilo šta što prevazilazi te istorijski opterećene okvire regionalne književnosti, tako da mi je na radaru za slučaj da reši da objavi nešto što mi više paše.

[Palindrome · Rating 5 out of 5]

Kod knjige najviše volim trenutak kad mi ona slomi srce.
Oduvek je to bio najbitniji trenutak, mesto ključnog susreta mene i knjige.
Darko Cvijetić je uspeo - slomio mi je srce.

[Abigail · Rating 5 out of 5]

Wow I love literature

Reading Cvijetić feels like watching someone peel back the skin of the world. He strips away the comforting illusions we wear like blindfolds. With unflinching hands, he reveals a layer beneath the everyday chase for happiness, money, meaning or whatever it is we’re all desperate to catch. But what he uncovers isn’t some higher truth or divine beauty; it’s rot. Decay. The ugliness. The quiet violence we inflict on each other in the name of war, survival, love, or nothing at all. He doesn't offer salvation – only recognition.

And I – reading him – I’m a raw, exposed wound. Every word he writes is like a stick prodding deep into the tenderest part of me, a place where the skin never quite grew back. He doesn't let it heal. He doesn't want it to. Because in that pain, in that open wound, is where his truth lives. Cvijetić doesn’t write to comfort; he writes to remind you that you're still bleeding, and maybe always will be.

But perhaps that’s the point – there must always be someone to hold the mirror, to speak what defies language. Someone to narrate the unspeakable, to drag it out of silence and make it seen. Cvijetić is that someone. And in his telling, the wound remembers itself.

[Merima · Rating 5 out of 5]

Umjesto osvrta: dio iz jedne pjesme koja me uvijek gane jer najbolje opisuje besmisao rata, izgubljenu djecu, prolivenu krv koja plodi crnu zemlju...
"Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona,
mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti."(Izet Sarajlić)

A nemam šta reći, Selvedin Avdić najbolje je rekao:"Dok piše o smrti, Darko Cvijetić bori se za svaki život."
Ako ti knjiga protrese kosti,malo je pet dati ili ikako ocijeniti.

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 5 out of 5]

Jugoslavija svesna da deca u njenom naručju nisu njena zaslužuje pesnika Cvijetića.

[Verce Hristovska · Rating 5 out of 5]

Минативе години се обидувам да се оградам од ваков тип на книги, бидејќи ме потсетува како едно прекрасно детството, преку ноќ беше откорнато, пресечено, опкружено со болка. Детството на кому му беше наложено да мрази и да чуствува толкава омраза, а никој да не му даде објаснување зошто ? Како до вчера со истите тие деца со кои си играл џамлии, фудбал, "серва", џамија, си се борел во ист тим на "Сакате ли војна", си се радувал, си бил среќен, си бил горд на секоја победа, одеднаш треба да ги мразиш, одеднаш добија епитети.. Не ја сакав оваа тематика, зошто ми е болна, но книгава ја прочитав од радозналост. Можам да кажам дека со право е наречена дневник на едно лошо време, дневник во кои децата, момчиња без брада, момци од сите народности и вери, треба да станат преку ноќ, возрасни. Само што ја дале заклетвата, само што почнале да се заљубуваат, одеднаш требале да се научат да се бранат.
Не сакам да пишувам повеќе, немам зборови со кои би ја потенцирала реалноста на едно сурово пресечено време.. Книгава се голта во еден здив.. И да...
"..E moj jarane, ne ide to tako.. preko djece da dobijes rat.."

[Blagorodna Budzakoska · Rating 5 out of 5]

"Gdje u noć uđe čovjek napukne svjetlo, kao da će požar, kao da će gorjeti"

Što na podu spavaš ne e samo hronološki prikaz na edna vojna, ova e intimna ispoved na edna semejna tragedija. Cvjetić ne vperuva prst kon nikogo, kon onie, našite, nivnite, tie... Toj samo raskazuva za mrtvite da ne se zaboravat, za živite isto da ne zaboravat, za edna vojna kade brat ubiva brat, kade vnuk e stražar vo logor vo koj se smesteni negovite vujkovci.

Poezija vo proza, elegija za edno krvoprolevanje, nem film na kogo ne mu treba ni glas ni muzika za da go dolovi užasot. Kniga so kratki poglavlja, koi se fragmentirani od sekjavanjeto na avtorot, kako blesoci od crnite dupki na umot, kako isečoci od stari vesnici rasfrlani i požolteni.

"Nikad nikome nema vremena. Svje se podeli na minut. Svje ostaje samo minut i nebo i tvoja slika koja će mi bljededi. A nebo ne puca"
Kolku trae taa minuta?
Za nekogo večnost, za nekogo moment.
Vlegoa vo kasarnata kako vojnici na JNA, dadoa zakletva, za samo nekolku dena da stanat zarobenici, ne znaejki ni koj gi opkolil, ni koj gi zarobil, ni koj na niv puka. Deca od 18 godini.. Vlegoa kako vojnici na JNA, izlegoa kako neprijateli eden na drug, neznaejki ni zašto, ni kako, imaa samo štotuku napolneto 18 godini...

Kniga za edna Senka koja go sakaše Bota,, za eden Goran, za eden Zeko, za eden Edo, za Anđelo..
"Držao sam ga za ruku kako sam obječao izvukao sam ga, kada sam ga dozivao samo tišina koja para zrak, a držao sam mu ruku.. Kad sam otvorio oči Goran je ležao dalje skljupčan kao fetus u majčinu utrobi, a jas sam držao samo njegovu ruku jer sam obećao. Minut, samo minut neba "

Ja čitav od Cvjetić i Šindlerov lift, mislev od ova ne može podobro, ama može, eve ovde e dokazot..

" Sanjao sam oca kako spava na kauču. Ja pored na podu. Pazim da se ne probudim. Ustajem, prilazim mu, namještam mu ruke, kao mrtvom. Pa opet legnem. Sanjam - ruke tata mrtav ponovo pomjerio niz tjelo. Ustajem, opet mu ruke namjestam, prekrižim ih, kao se mrtvacu namjeste
On se budi ustaje, sve u mome snu, diže se kaže Šta je sine, što na podu spavaš?
Pokojnom ocu bio bi sedamdeseti i osmi rođendan.
Ti si moja beba tata."

Samo mrtvite go imaat videno krajot na vojnata - Platon.
A na živite im ostanuva onaa odgovornost, onaa griža i za živite i za mrtvite, ednite da počivaat, drugive da preživeat..

Što na podu spavaš sine??

[Elena Kovval · Rating 5 out of 5]

Kapa dole care!Ova e onaa kniga,od koja so sekoja pročitana strana se ežiš,dušata ti vreska,sekoja strana ti zabiva po eden nož vo srce,stoi knedla vo grlo,se boriš da ne zaplačeš,ama ne ti odi od raka.
Odsekogaš go zborev toa deka vojnata vo Bosna e edna golema besmislica,neopisliva tragedija,i denes,po knigava go tvrdam toa.Edna golgota na čovečkiot rod,edna semejna,edna drugarska prikazna,kade vladee samo taga,nespokoj i smrt.Darko i Bota brakja od mešano semejstvo,tatko Milutin Srbin i majka Karmela Hrvatica,živeat vo Bosna a Bota e zaljuben vo muslimankata Senka,strašen,opasen mix za vojna megju Srbi,Hrvati i muslimani.Denes prv komšija,drugar od detstvo,utre pukaat eden na drug,rodninite od majčina strana zarobeni vo srpski logor.
"Darko nije ni vaš,ni naš,ni njihov"veli.
100 strani ispišani kako da se 1000,teški,bolni a Cvijetić e poezija vo proza, majstorski izvedeno.Bi ja prepišala cela kniga,ama mnogu e.Eve eden od mnogute delovi,koj me pogodi,me skrši na milion parčinja.

Pismo od Senka do
Bota vo malku skratena verzija:

"Kad si mi rekao da gledam nebo svaki dan po minut...
Kako je to lijepo.Nikad to nisam čula.Nikad nisam ni srela nekoga takvog,tko gleda nebo svaki dan jedan minut.
Brat je preksinoć rekao da vi više niste naša vojska!Da je to gotovo!
"Kako to misliš Senade?",pitala sam ga."Fino Senka.To je sad samo srpska vojska".
A ja i neznam što si ti?Srbin?Hrvat?
Ti si meni minut,Bota.
A eto ja te izgubila.Kao kakav sat što je započeo dugo kašnjenje.Čekala sam te kod Akademije.Puno sam minuta čekala.Taj je dan počelo pucati i znala sam da nećeš doći.A čekala sam.Moglo me je i pogoditi.A opet sam te čekala.I opet bih te čekala,samo kad bih znala da ćeš doći.Ti si meni minut.Onaj minut koji nikada ne ide.Stoji i gleda te,kao nebo što stoji i gleda.
Čitaš li ovo pismo?
Čuješ li,Bota nemoj pucati na nas.Nemojte.Neće ni ovi naši onda na vas.Meni ja sad brat u "Patriotskoj ligi" tako se zovu.Kako ćete vas dvojca jedan na drugog.A on još jučer bio u vašoj vojsci.Našoj vojsci.Jugoslovenskoj.Nemoj pucati,molim te.Ja ću tebe čekati.
Čuješ li me?
Svaki dan.Po minut.Nitko neće znati,ni brat,ni babo,nitko.
Pa ti vidi.
Izračunaj minute.
Neću ja nikome reći da si ti meni tamo.I da na mene pucaš.
Nebo ne puca.Nebo ne nišani.Nebo bolan ništa.Čuješ,nebo ništa.
Tvoja Senka"
😔😪
Ovaa kniga ne se raskažuva,ovaa kniga se čita!
Ja preporačuvam od srce ❤

[Vesna · Rating 5 out of 5]

Update 08/22
Prebirem danas nešto po knjigama koje mi se predugo motaju glavom. A ova već mjesecima drži lekciju ostalima.
Iznutra uporno baka Maja pita: "Znaš li ti mene, Stipane?" Avet prošlosti iz najgorih noćni mora.
Senka piše pisma.
A Arif i Bota šutke popravljaju klime. Krug se zatvara i ponovno počinje.

-----------------------------------
Minut ogoljenog neba. Ne više.
I previše.

[Željko Erceg · Rating 5 out of 5]

Pitao sam prijatelja je li čitao 'Što na podu spavaš'. Na njegov niječni odgovor poslao sam mu SMS: 'Osjećam se kao kad sam pročitao Goranovu Jamu'. Kroz 33 kratka poglavlja Cvijetić je sagradio mali, a veliki roman o ratu devedesetih, o ratu uopće, o ratu s jasnom porukom - ne ponovilo se nikom i nikad, ni zbog čega. Ne znam gdje i kako Cvijetić spava i kako uopće može spavati čovjek koji napiše ovakvo djelo, koncentrat, esenciju ratnih devedesetih na balkanskim prostorima. A esencija su žrtve. Jer kod Darka žrtve nisu samo brojevi u nekom dokumentu ili wikipedijskom članku. Nisu podijeljene na 'naši i njihovi', nisu bezimene, nisu bez nacionalnosti. Oni su Bota, Senka, Darko, Anđelo, Topić... Oni su i žene i muškarci, civili i vojnici, mladi i stari, Hrvati, Srbi i Muslimani iz čistih ili miješanih brakova, svi zajedno u vrtlogu ratnog ludila i poratne sudbine, tamo gdje ih dopadnu uloge koje nisu htjeli.

A u vrtlogu su i forma u kojoj miješa poeziju i prozu, pisma sudionika i dramsku priču, kuteve gledanja nekolicine protagonista, prošlost i sadašnjost, četrdesete, devedesete i današnje dvadesete, Bosnu i Ameriku, izmišljeno i stvarno. Jer roman je napisan poluautobiografski s izuzetnom dramaturškom napetošću. Kroniku svoje obitelji, miješanog braka s prebivalištem u Prijedoru, posebno naglašene sudbine svog brata i roditelja, tek je povremeno dopunjavao izmišljenim likovima koji su reprezenti cijele generacije. Osnovu priče čini stvarni događaj s početka rata, zatočeništva mladih vojnika u sarajevskoj vojarni Viktor Bubanj na čelu s hrvatskim kapetanom, njihova evakuacija i kasnije sudbine. Smrt, ubojstva, ljubav, sjećanja, oprost i kazna. Sve je to stalo u stotinjak stranica, ali reklo bi se 'u maloj boci špirit stoji'. Darko je ovom autobiografijom pokušao preuzeti sve grijehe rata na svoja pleća, pa premda na podu spavao. Prizivanjem rečenice 'Svi su oni naši, samo se međusobno ubijaju' iz 'Gluvog baruta' Branka Ćopića jasno pokazuje da ne misli da je on prvi koji o tome piše, ali poručuje da to treba činiti stalno. U ime svih koji su pali, u ime svih koji su preživjeli, u ime onih koji bi htjeli spavati u krevetu, a ne na podu. Taj pod predstavlja dno koje se dotiče ratom, dno s kojeg bi se trebalo podići.

Brutalni opisi stradavanja su ravni scenama iz Tarantinovih filmova, i ne znam može li to predočiti dramska adaptacija koju su na kazališnim daskama koprodukcijski postavili Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Gavella iz Zagreba, Narodno pozorište Sarajevo i Međunarodni teatarski festival MESS. Uz sudjelovanje samog Cvijetića koji u predstavi glumi sam sebe.

Izbjegavam gledati napisano djelo u dramskim, filmskim i inim adaptacijama, no ovo baš želim pogledati. Vidjeti kako je Kokan Mladenović uspio prenijeti taj vatromet emocija iz knjige, Darkovu lirsku umješnost i dramatsku gradaciju ratnog vihora.

Ovo je roman kojeg valja imati u kućnoj knjižnici kao stalan podsjetnik na esenciju svakog rata, na ludilo koje ne može imati kontrolu. Ne mogu aplaudirati nakon ovakvog djela, tek plakati, plakati, plakati. Ne zamjerite mi, ali umjesto uobičajenih pet burnih pljeskova, ovdje ću u znak poštovanja staviti pet suza i zamoliti da svakako nabavite i pročitate roman.
==
https://dalmatinskiportal.hr/zivot/-t...
==
Link za nabavu: https://www.buybook.hr/shop/product/1...
==
Dobrodošli u kolumnu "Timbar na libar":
Na Dalmatinskom portalu: https://dalmatinskiportal.hr/kolumna/...
Na Facebooku: https://www.facebook.com/timbarnalibar
Na Instagramu: https://www.instagram.com/timbarnalibar

[Ivana Bojovic · Rating 5 out of 5]

Odmah u lektiru!

[Elwira Księgarka na regale · Rating 5 out of 5]

„W moim śnie zjawia się Andzielo G., który z moim bratem był w okopie przez trzy lata. Wysadził się nad Saną pod koniec wojny, wkładając sobie granat do ust.”

Te 32 mikroopowieści zawarte w tym zbiorze są jak pociski. Dla młodych chłopaków, którzy często są bohaterami tych opowieści, „układanie zdań” z karabinów jest trudne, nie potrafią wystrzelić pierwszej serii, a potem nagle są zmuszeni do układania makabrycznych opowieści z każdego pocisku. Potem przywiozą te historie do domu bądź pozostawią wraz ze swoim pokonanym ciałem na polu walki.

„Mnie też nie uczyli strzelać do staruszek.”

Ten poruszający zbiór ukazuje wszystkie perspektywy wojny w Bośni i Hercegowinie. Patrzymy na ten niesprawiedliwy świat z perspektywy żołnierza, dziewczyny, której ukochany walczy po przeciwnej stronie, od strony głosu, który uratował kiedyś całą rodzinę przed rozstrzelaniem, nakazując biec prawo w stronę lasu.

„Ech, ty mój towarzyszu, tak się nie da. Depcząc pieluchy, wygrać wojny.”

W tym tomie nie ma wielu słów, bo są niepotrzebne. Tutaj jedno zdanie waży tyle co granat, bomba i lej po niej pozostawiony. My, jako czytelnicy, wpadamy w nie niczym do okopu pamięci, który długo nie otrząśnie się z tych lirycznych opisów krwawego konfliktu. To zdania, które bolą, trafiają celnie, nie silą się na plastyczność, a dosłowność. „Czemu na podłodze śpisz” to wielka literatura małych rozmiarów. Nie przejdźcie obok niej obojętnie.

„Sam nie wiem. Dzieciaki mi dali. Ja mam z czterdziestką dzieciaków u boku walczyć na wojnie, człowieku. Takiej wojny nie da się wygrać.”

[Jelena · Rating 4 out of 5]

Selvedin Avdić je u uvodu napisao da je Darko Cvijetić glas žrtava, kojima vraća oduzetu ljudskost. I to je stvarno najbolji opis ove zbirke, kao i Šindlerovog lifta koji se meni u književnom smislu čini zaokruženiji. Iz svijeta Crvenog solitera prebačeni smo u kasarnu u Sarajevu, logor u Trnopolju, ratište na Gradačcu...Otkud tolika mržnja prema mladim regrutima, na samom početku rata, otkud logori, možda se krije odgovor u Šindlerovom liftu, bivšim komšijama koji su se spremno poklali na mig? Teško i turobno a neophodno štivo. Takvi smo, kakvi smo, ne opra nas u sto voda.

[Karolina Petković · Rating 5 out of 5]

Mene je ova knjiga razbila skroz. Iako teška i mučna tema, čita se u jednom dahu.
Ovo je genijalna knjiga!

[Наташа]

Uh.

[Rude Kadry · Rating 4 out of 5]

To już moja druga książka Darko Cvijeticia i coraz bardziej utwierdzam się w przekonaniu, że to jeden z tych autorów, którzy zostawiają w czytelniku coś trwałego. Coś, co zostaje pod powiekami, co odbija się echem w myślach długo po przewróceniu ostatniej strony. „Czemu na podłodze śpisz” to książka krótka — nieco ponad sto stron — ale nie dajcie się zwieść objętości. To jedna z tych lektur, które czyta się długo. Nie dlatego, że trudno przebrnąć, ale dlatego, że każde zdanie trzeba poczuć. Przeżyć. Przemyśleć.

Każdy z trzydziestu dwóch rozdziałów to oddzielna mikroopowieść, a jednocześnie część większej całości — spleciona z innymi perspektywami, z głosami postaci, które patrzą na te same wydarzenia z zupełnie różnych miejsc. Czasem są to dzieci, czasem matki, żołnierze, uchodźcy. Każdy z nich nosi w sobie inne zranienie, inne pytania, inne wspomnienie. A jednak wszystko się ze sobą łączy, bo — jak pisze autor — „wszyscy są nasi, tylko się między sobą zabijają”.

Cvijetić pisze o wojnie w sposób, który boli. Nie dlatego, że epatuje brutalnością — chociaż tej nie brakuje — ale dlatego, że w tej brutalności zostawia miejsce na człowieczeństwo. Na czułość. Na detale codzienności, która mimo wszystko trwa. Gdzieś w tle wybuchów i śmierci pojawia się wspomnienie o matce, o serbskiej dziewczynie, o młodych chłopaczkach pragnących żyć. W tej książce wszystko jest jednocześnie piękne i straszne. Tak, jakby autor nie bał się pokazać, że najgorsze zło nie zawsze zabija wszystko, co dobre, ale też, że nawet największa dobroć nie zawsze wystarcza, by przetrwać.

Podczas lektury wiele razy musiałam się zatrzymać. Niektóre sceny wywoływały dreszcze — dosłownie. Inne łzy. Ale to nie jest książka, która wzrusza na siłę. Ona po prostu działa. Trafia gdzieś głęboko, bo Cvijetić nie moralizuje, nie ocenia, nie podaje gotowych odpowiedzi. Pokazuje ludzi. Ich strach, rozpacz, niepewność, zagubienie. Ich próbę przetrwania — nie tylko fizycznego, ale też emocjonalnego, bo ostatecznie to książka o pamięci i o tym, jak trudno ją udźwignąć. Zwłaszcza gdy wojna przestaje być wiadomością z gazet, a staje się czymś, co siedzi w środku człowieka i nie pozwala o sobie zapomnieć.

„Czemu na podłodze śpisz” to książka, którą się czuje całym sobą. Nie jest łatwa, nie jest przyjemna, ale to lektura potrzebna. I bardzo prawdziwa. Jeśli chcecie przeczytać coś, co nie zostawi Was obojętnymi — to właśnie to. Tylko miejcie przy sobie chusteczki i dużo czasu na myślenie po skończeniu.

[Enis88 · Rating 5 out of 5]

Čitaš je manje od dva sata. Onda sjednes, zapališ i razmišljas o njoj više od dva dana.
Cvijetic kaze: "vijenac - meni ta riječ kaplje. Ali, venac - miruje, bez vjetra. I nema to veze sa ekavicom. Neke riječi ijekaviču, a neke ekaviče jedna na drugu. Uvijek je tako s riječima. Čekaju te."

[Puella Sole · Rating 4 out of 5]

Sažeto, snažno, prosto izbija iz svakog reda utisak da je ovo pisao neko ko je pjesnik (ali u najboljem mogućem smislu). Koliko je tema teška, toliko vas obuzme onaj osjećaj lakoće čitanja jer je pisanje na neki način i jednostavno i odgovarajuće i ritmično i pogađa suštinu.

[Haniax]

pozycja dla mnie nie do oceny, forma nie „moja”, temat poruszający, ale to wykonanie takie minimalistyczne i wręcz poetyckie to niestety nie moja bajka

[Marijana Ivanovic · Rating 5 out of 5]

Tema odlična, kao i radnja,ali stil kojim je napisana mi djeluje kao neko eksperimentalno pisanje i nije me se dojmio.

[Aleksandra Gratka · Rating 5 out of 5]

Już "Winda Schindlera" uświadomiła mi, że Darko Cvijetić jednym zdaniem jak skalpelem potrafi przez powłoki dostać się do najgłębszych emocji. "Czemu na podłodze śpisz" to absurd wojny w czystej postaci, mimo że ta wojna, która pochłonęła jugosłowiański świat i zostawiła nicość, wymyślona została przez jakiegoś Boga o poczerniałych od pracy paznokciach.

Znowu jesteśmy w byłej Jugosławii, gdzie sąsiedzi, kumple, członkowie rodziny w jednym momencie stali się wrogami. A w sumie to było jeszcze bardziej skomplikowane: "Nie wiedzieli ani kto jest wrogiem, ani dlaczego, nie potrafili już powiedzieć ani kto ich atakuje, ani do kogo oni strzelają, ani po co".
32 rozdziały - różne perspektywy, różne relacje, listy, wspomnienia, sny, wszystko rwane i gorączkowe. Okopy, Sarajewo, matka, która czeka, ukochana, która jest po drugiej stronie barykady.
Wojna zawsze jest parszywa, ta bije rekordy. "Mnie też nie nauczyli strzelać do staruszek". Nikogo nie nauczyli, nie tego powinno się uczyć.
Pole minowe staje się polem cierniowym, cierpienie jednostki, tak podobne do każdego innego, zawsze pozostanie cierpieniem jednostki. Głosy bohaterów stają się wielogłosem, krzykiem w niebo, ale to "oniemiałe niebo nie robi nic".

Te historie, bardzo osobiste, splatają się ze sobą, niektórych imion nie pozbędę się z pamięci. Kapitan Stipan Topić, Chorwat, bohater na wskroś tragiczny. Zeko czekający na telefon od matki. Żołnierz spalony żywcem ("Jak łatwo ludzie płoną, tato"), cały rozdział trzydziesty - zlepek potworności.

Po czymś takim nie można chyba normalnie żyć, bo jak u Upiora Jakuba Szeli z dramatu Wyspiańskiego "jeno ta plama na czole" - Kainowe piętno, bo brat zabijał brata, bo po wojnie banalny szczegół przypominał, że kiedyś w okopach naprzeciwko siebie stali... No kto? Nasi? Wasi? "No wszyscy, wszyscy są nasi, tylko się między sobą zabijają".

Ta wojna nie da o sobie zapomnieć. Wraca podczas odwiedzin na cmentarzu, podczas myśli o bezimiennym grobie, w snach, w rozmowach, w spojrzeniu, w którym popiół. Wszystko to opisuje autor tak pięknym, poetyckim językiem, że boli jeszcze bardziej.

"Trzymałem Gorana za rękę".

[Swiezakksiazkowy · Rating 4 out of 5]

Temat konfliktu bałkańskiego przynosi w pierwszej kolejności dużo chaosu i zagmatwanych stosunków między społecznościami w nim uczestniczących. Z takiego założenia zdaje się wychodzić autor książki, która pokazuje niesamowitą mozaikę zależności i poskręcanych dróg, gdzie tożsamość i jej poszukiwanie odgrywają kluczową rolę w zrozumieniu przyczyn i motywacji, jednocześnie pokazując, jak łatwo straumatyzować jest społeczności, które ze sobą współistniejące zaczynają antagonizować własną rzeczywistość doprowadzając do tragedii wojny.

Autor nie ocenia, stara się obiektywnie przedstawić losy ludności, w tym własnej rodziny, na której przykładzie widzimy karykaturalność konfliktu. Bo dzisiejszy brat, staje się jutrzejszym wrogiem, i tylko ciężko zrozumieć jak doszło do tych dramatycznych wydarzeń.

Jest to proza złożona z ludzkiego cierpienia, niezrozumienia, chaosu pustki, i traumatycznych decyzji naznaczających życia następnych pokoleń. Wymieszane losy bohaterów stanowią kanwę i dowód, jak silnym narzędziem walki może być tożsamość i próba jej zamknięcia w ciasne kraty rozumowania nieprzekraczającego granicę kulturowych różnic ale też podobieństw.

Minimalistyczna. Konkretna. Utkana ze wspomnień proza o ważności pamięci i jej trwania pomimo traumy.

Dziękuję wydawnictwu za egzemplarz książki.

[Olja · Rating 5 out of 5]

Kakva knjiga. Procitala sam je bez daha, iako me je udarala pravo u stomak. Na toliko malo strana, toliko puno recenog, i to poezijom. Bez imena, bez osude, bez onih na pravoj i na krivoj strani. Moj veliki naklon Darku Cvijeticu, i veliko hvala. Idem dalje da mu narucim sve knjige.

[Mladen Krečak · Rating 5 out of 5]

Budimpešta 2011, ILEA, siječanj i veljača, bilo koji od četvrtaka, večernje fešte u kantini, pjesma, zajedno se vesele kolege iz oba bosanska entiteta, i naš Manuel- Manny, mene pita....jesu li ovi ljudi pucali jedan na drugog.....ne razumije Manny, i pita mene ZAŠTO? Stvarno....ZAŠTO?!!!

[Zvjezdana Balić · Rating 5 out of 5]

Kako nešto ovako teško može biti tako dobro?