Historia del diablo. Siglos XII-XX

by Robert Muchembled, Federico Villegas (Translator)

Historia del diablo explora un aspecto fundamental del imaginario en Occidente. El diablo convencional no representa su único eje, ya que las metamorfosis de la figura del Mal comprenden también la forma en que los hombres conciben su destino personal y el futuro de su civilización. Estrechamente imbricadas, la historia del cuerpo, la de la cultura y la del vínculo social, constituyen las líneas de fuerza de un cuestionamiento que abarca el segundo milenio de la era cristiana. Historia del diablo comienza con la aparición de Satán en la escena europea a partir del siglo XII bajo la doble forma del terrible soberano luciferino que reina sobre el inmenso ejército demoníaco y de la bestia inmunda inserta en las entrañas del pecador. A continuación, se estudia el enigma de la caza de brujas de los siglos XVI y XVII. La época de la Ilustración propicia la declinación del diablo, tanto porque se acentúa un proceso de interiorización del Mal como por la invención del género fantástico en la literatura. Una aceleración vigorosa de estos movimientos marca los siglos XIX y XX.
La parte final describe las sutiles metamorfosis del demonio interior, compañero del sujeto occidental cada vez más liberado del miedo a Satanás pero tentado a desconfiar de sí mismo y de sus motivaciones. El último capítulo retoma el imaginario diabólico actual a través del exorcismo, la moda de lo sobrenatural, el cine, los dibujos animados, la publicidad, los rumores urbanos, y distingue la corriente irónica francesa de la visión trágica y maléfica dominante en los Estados Unidos.

Genres: History, Nonfiction, Religion, Art, Mythology, Occult, Satanism

360 pages, Paperback

First published September 1, 2000

About the author

Robert Muchembled is a French historian.

Né le 4 mars 1944 à Liévin (62), Robert Muchembled est agrégé d'histoire (1967), docteur de troisième cycle (1974) et docteur d'État en histoire (1985, Université de Paris I-Panthéon Sorbonne, sous la direction de Pierre Goubert). Sa biographie figure dans le Who’s Who et le Who’s Who in the World.
Actuellement professeur de classe exceptionnelle à l'Université de Paris XIII, où il a été nommé en 1986, il avait successivement enseigné dans un lycée, à l'École Normale de Lille, puis à l’université de Lille III, comme assistant et maître de conférences de 1969 à 1986.

Il est l'auteur de 24 ouvrages, dont 7 en collaboration et de plus de 70 articles. Ses travaux sont traduits en 16 langues.

Il pratique l'anglais, comprend l'allemand et le néerlandais. Membre du Centre de recherches en Études Québécoises, de l'Advisory Board du N.W. Posthumus Institute (Pays-Bas), il participe chaque année à de nombreux colloques et congrès internationaux. Il a été membre en 2003-2004 de l’Institute for Advanced Study de Princeton (U.S.A.).

Ses recherches d’histoire culturelle et sociale portent sur l’Europe, notamment sur la France, Paris et sa région.

De 1999 à 2004, il a dirigé un programme de recherches international sur les transferts culturels (European Science Foundation), accueillant plus de 80 chercheurs de 20 pays, qui a produit 6 volumes de synthèse sur le thème de l’intégration culturelle européenne.

http://www.univ-paris13.fr/cresc/inde...
http://fr.wikipedia.org/wiki/Robert_M...

Reviews

[Katarina · Rating 4 out of 5]

This book is exceptional, maybe not that much in the last 3 chapters or so, when it becomes a little smothering. However, Muchembled has a great way to telling a story about development of western civilization, trough the development of the idea of evil. The devil, himself. He explores historical materials - especially in the fields of church thought, social philosophy development, history of literature and other branches of art history. In the last part he analysis elements of pop culture: comic strip, film, etc.

The basic idea is the shift of the understanding of evil becomes more and more complex as societies develop. I truly enjoyed the very beginning, where accompanied with poetical essay writing, Muchembled explains the origins of the devil in western thought.

A lot of references in this book come from Elias': The Civilizing Process, which I also deem to be a great book.

High recommendations!

[Osore Misanthrope]

Ко би рекао да је блаженопочивши, његова светост патријарх павле, у крвном сродству са Принцем Таме Осором Мизантропом, чија кћи јесте Лилит, од врсте Canis familiaris? Воистину, да је ђавољи накот испузао из мантије сведочи и Робер Мушамблад, каткад као смарач са фигурама Veneris, те долажах у искушење да му откачим приколицу.
😈
Ђаво је стварна измишљотина, постоји у колективној имагинацији. Како историја пишчевог Запада јесте историја ноћних посудица и трепавица у пурпуру рођених и нема довољно извора да би завирила у машту већине, (за)мисли сиромашне светине треба тражити у богатој народној књижевности, а не у овом штиву.
🔥🕌🔥
Перспективизам акцентује мултикултуролошки аспект замишљања и представљања ђавола који се мења у више равни, кроз друштвене и просторно-временске категорије (слој, узраст, род). Веза са Паном или Тором, мајка Лилит, а баба грозоморна Цибела/Холда, стога нису нужни.
💀
Тек крајем средњег века ђаво узима замајац, ширећи се одозго наниже, са Алпских висова, преко низова до Северног мора (знала је Мери Шели где ће засести да пише страву), из манастирчина и са тронова међу писмене, а потом и неписмене, као средство владавине страха и одржавања друштвеног реда, као суверенов црквењачки штап и скиптар. Мит о сабату, ноћном окупљању штовалаца врага, устоличује се од треће деценије XV века. Le Champion des Dames (Martin Le Franc, 1440-1442) је мизогини спис са првим описом вештица на француском језику, илустрован женом која лети на штапу или метли. Чувени Маљ за вештице (Malleus Maleficarum), приручник за инквизиторе, излази 1487. године. Ђаволи и ђаволице, вешци и вештице, приказују се најпре разголићено, уз познати мит о љубљењу вражје задњице која се указује иза репа, у обличју људског лица, а потом их пуритански морал препокрива. Верски ратови, мало ледено доба, слаб род и пустош, погодно су тле за слику осветничког бога који ужива да кажњава и искушава људе било преко нематеријалног сатане, било чудовишним породима (између ових ентитета постојала је граница, уз силне расправе о пореклу ђавоље сперме која би могла да потече из онога што бисмо данас назвали зомбијем или злом запоседнутим лешом). [Гестација може трајати и по пет година, жена може родити и четири зеца или легати јаја. Микрокосмос и макрокосмос су у дослуху. Инсекти настају спонтаном генерацијом, рецимо из брабоњка овна, и посебно су блиски подземном свету рогатог.] Тело постаје нечисто и крхко, подложно утицају Принца Таме чији белези се траже, те се вештице и јеретици немилице спаљују, након исцрпне воајерске инспекције. Руку и ногу чврсто свезаних, неверници бачени у воду тону, даве се и тиме доказују да су склопили пакт са нечастивим. Girolamo Fracastoro 1546. године успоставља теорију мијазме, кужног ваздуха који преноси умножавајуће примордијалне бациле, seminaria prima, којима су подложни они са лошим балансом телесних течности. Жене су по природи инфериорне у односу на мушкарце, како телесно, тако и духовно. Женомрсци су свуда, утемељени оновременском, времешном и погрешном науком, други пол им смрди, грешан је и ружи га лоша физиономија (sic, sic, sic‼!). Кужни запах је ђавоља работа. Амбра, мошус, тамјан, набрајаће доста касније Бодлер, док Жан де Рено 1626. саветује да се нешто миришљаво запали so that the stinking stench of their arse is dissipated by the pleasant scent of such a perfume. Помандери су помодни, а све што потиче из материце је укаљано, па и дечаци који се у раном узрасту одевају у сукње јер још нису отргнути од женског света. Злоупотреба парфема је грех, нарочито миришљава вагина “као отворена ваза из које куљају страсти”. Вид је омогућен духом-лучоношом, те је поглед жене заразан и урокљив. Љубав је у зраку, може спржити унутрашње органе, од ње се дословно изгара.
👻
Забраном полигиније црква се утемељује као згртач непокретности јер они који остану без наследника по дифолту све преписују скутима од тамјана и хостије. У XVI и XVII веку дијаболично достиже врхунац захваљујући култури страха коју одржава тријада црква-правосуђе-литература. Немачка: Мартин Лутер (Table Talk), Teufelsbücher/ђавоље књиге (део жанра Spiegel/огледала – морализаторска књижевност претежно писана од стране свештеника), легенда о Фаусту… Француска: утицај манеризма (хиперболе ужаса, песимизам, окрутни бог), Histories tragiques (Pierre Boaistuau, François Rosset, Jean-Pierre Camus) – пандан ђавољим књигама, fait divers… Поред дидактичког, оваква књижевност је имала и забавни, сензационалистички карактер, али није било необично да се фикција узима за факт и служи као судско сведочанство.
🐍
Просветитељство доноси скептицизам, научници махом постају деисти (верују у творца који је примарни узрок постања, откад више не интервенише, те се свет разумева механицистички; истраживања се правдају у циљу разумевања тобоже божанске креације), робују вери у ланац бића, есенцијализам, витализам, френологију, физиогномију, мезмеризам, ламаркизам…низ будалаштина; јављају се прве идеје о ђаволу као симболу зла у људима, што назначава и присуство тада стидљивих атеиста, од којих неки и данас вуку бреме хришћанско-хуманистичког мита о напретку (види Седам врсти атеизма Џона Греја). 1691. год. Балтазар Бекер (Зачарани свет) расправља против постојања ђавола, a 1726. Данијел Дефо објављује Историју ђавола, када се воде велике дебате око веродостојности вештичарења. Шест година касније, забележени случајеви вампиризма у Медвеђи изазивају паникицу и препирке преко Дунава; преци Осора Мизантропа се рађају у обе империје. Жак Казот 1772. објављује прву фантастичну причу на француском, Заљубљени ђаво, познату по амбигвитету и демону који се заљубљује у своју жртву. Фикција се одваја од застрашујућих теолошких по(р)ука, постаје готик: Хорас Волпол 1764. објављује Отрантски замак, 1786. излази Ватек Вилијема Бекфорда, 1794. стижу Мистерије Удолфа Ен Редклиф, а две године касније Монах Метјуа Луиса. 1816. Е.Т.А. Хофман обелодањује Ђавоље еликсире, инспирисан Казотом. Ђаво се полако интернализује, светоназор више не врви од репресалија окрутног божанства које шаље кушача. У првим деценијама XIX века, до 1833, у Француској су популарни тзв. френетичари, писци ониричне фантастике инспирисане готиком. На концу њихове славе тзв. мали романтичари декларишу се као сатанисти, попут зеленооког и црвенобрког Теофила Готјеа који “себи одаје признање на природно бледом лицу и маслинастој пути и каже – Даме налазе да сам неодољиво ђаволаст и уцвељен. Било је модерно дивити се свему што се чинило злим код других људи – Он има Сотонине очи, обожавам Сотону, рекла је једна романтична дама, док је друга штоватељка упоредила очи свог вољеног са прозорима пакла”. Од 1860. Француску тресе помодарија окултизма којој се одају, између осталих, величанствени Маларме и Уисманс. Бодлер отвара врата декадентној струји на коју ће се опећи Рембо, Лотреамон и многи други. Макс Милнер издваја четири нивоа дијаболичне присутности у књижевности XIX и XX века (мотив, амблем, мит и симбол) који се крећу од помодне, преко колективне, до индивидуализоване замисли.
👿
Лучоноша је још од Бајрона свет(л)и бунтовник, као што је данас некаква маскота ексцентрика и аутсајдера, од бесних тинејџера до опскурних ерудита, али и играчкица индустрије забаве. Очекивано, за Фројда је метла “велики лорд Пенис”. У ХХ веку се успостављају езотеричне доктрине сатанизма и Лучоноша постаје коктел-концепт, смеша незнаних, потиснутих импулса и отпора тлачитељским силама. Демон се опапирнатио у хорор и детективској фикцији (Лео Перуц, Жан Ре, Агата Кристи, Ролан Топор…). Шарлатани – свештеници, пророци, гатаре, магови, псеудонаучници (укључујући и једног биолога који се позива на струку да би потврдио постојање ђавола) – изврћу нишчима духом новчанике наопако, цркве и секте се отимају за следбенике, маркетинг спаја хедонизам и рогове, а филмске ролне их тривијализују, плашећи смрдљиви амерички Библијски појас и забављајући велики број атеиста у Француској. Према последњем попису, у Србији има 70-ак хиљада атеиста, а ако је макар половина комуњарска, остаје само једна шачица нас потенцијално блажених. Колико гамади, колико глупости! О, Земљо, отвори се! Занавек уназађени, затурчени, труле гмизаве конзерветине!
👹
Неправедно изостављање значаја Светлоносца у блек металу! Могао бих избацивати силне листе и нумере, али ипак нико ову тему боље не обрађује од Денија:
🎵
Cradle of Filth – Hammer of the Witches
📚
Further reading: Pandemonium: A Visual History of Demonology

[Edgar · Rating 5 out of 5]

Si eres de las personas ávidas acerca del conocimiento del concepto de diablo y su evolución; del aquelarre y sus asistentes; de brujas y brujos, este libro es exacto para desenmascarar las supersticiones e intereses detrás de éstas creencias, que eran la excusa perfecta para deshacerse de los enemigos y personas con distintas creencias a las establecidas en las épocas del oscurantismo.

[John-Christian · Rating 5 out of 5]

Interesting to learn that Satan's evolution parallels the spreading of paranoia that Christianity's leaders felt about losing their control of the populace. Hmmmm...

[Julián Maldonado Luis · Rating 3 out of 5]

"Pero, en el fondo, el Maligno jamás existe sin el hombre que lo piensa, y por lo tanto, es este último quien le asigna formas cambiantes."

[Redo · Rating 5 out of 5]

I liked "A History of the Devil". In the book Muchembled does an in-depth sociocultural analysis of the concept of the devil, including in religion and philosophy. This analysis is so in-depth that often, instead of concerning itself only with the devil himself, it focuses also on the problem of perceiving and conceptualizing evil in society in general. So from time to time I had the impression that the problem of (describing) the devil - a specific character, was being kept in the background. On the other hand, after thinking about this problem, I came to the conclusion that this devil is still present in Muchembled's analysis - as someone steering the thinking of the West, someone against whom the West tries to counteract, against whom it tries to arouse fear. The devil also returns in a more specific form later in the book. It's also not that this specific character is absent earlier, it's just that his descriptions are sometimes shorter, more sketchy in order to focus more on society. (maybe there just wasn't that much material available) Besides, the devil in Muchembled's book "changes form" - sometimes he is a witch, a character from a horror, mythology, a murderer or a hooligan. After reflection, it is interesting - thanks to this, the continuity of thinking is maintained, we can see how evil and its personification change. “A History of the Devil” is also still the best book about the Christian devil I have found.

Okay, so what do we see in this analysis? We see how the struggles for the socio-political and religious influence of the theologians and scholars of the Middle Ages (its elite) introduce into society the concept of the mighty devil, who during a certain (later) period even seems to surpass God's power, introducing Manichaeism - a religious current (also called heresy) based on the concept of the presence and struggle of two equally powerful gods - good and bad (God and Satan). Earlier, there was an image of the devil being not so dangerous in society, someone who could be deceived, a bit like the mythological god Pan. The devil also has always been weaker than God, according to the Bible. He was also specific, an individual. With time, as Muchembled points out, the devil penetrated the interior of man as a figure that constantly influenced him. All of this intensified in and after the Reformation and Counter-Reformation, with battles for religious influence between Catholics and Protestants. This, too, eventually resulted in the Inquisition and witch hunts, and witch trials. This is where Muchembled really shines, citing the source material of demonology processes and books, bringing a thrill of excitement and tangibility. We also see how Luther focused on the devil, which influenced Protestantism in general.

The description of the Renaissance and Baroque, dark, intense tragedies of the clergyman Jean-Pierre Camus, which bring to mind the tragedies of Shakespeare, was also fascinating. A crime follows a crime in them, there are betrayals and murders and various types of tragedies. The researcher said that they show a desire of Camus and his readers to taste vice, transgression, their fascination with it, and, at the same time, a desire to, in the end, be on the side of righteousness and religion, where the wicked are (if I remember correctly, bloodily, violently) punished. Then we move on to the Enlightenment, where thinkers oppose the oppressiveness of religious fundamentalism. As always with Muchembled, the philosophical side is well outlined. Then we have a big change with Byron's rebel-devil inspired by the devil in Milton's "Paradise Lost" or Blake's devil. Romanticism begins. Then, the devil of the decadents, the devil of Huysmans, is also interestingly presented, we see how artists start to be interested in demonology or the occult. The author suggestively draws here, as he does in the book in general, also from literature, like when discusses Baudelaire's work and motivations. There is also introduced a division into a dramatic artists who treats the devil seriously, because he believes in him, such as Baudelaire or Protestant Americans, and the secularized Western Europe, for which the devil is only an object of entertainment and laughter.

Somehow the chapter on the beginning of the 20th century did not convince me, but in contrast to the review I came across, I was convinced by the chapter on the 20th century in general. As I mentioned earlier, the researcher outlines a vision of the devil appearing in (what he describes as) pop culture, focusing on movies, horror or detective stories, films by Hitchcock or Kubrick, or describing the films of the Hammer studio. You can say that, whenever there is fear and evil, the devil is present. The author sees all this as a manifestation of a cultural mentality. All this interested me very much. At first, Muchembled was rather listing out films with a sentence or two of commentary and a brief analysis (which, however, was interesting and, as a whole, quite in-depth), but eventually he reached under the lining, examining the mentality of Americans who gave the world so many horrors and depictions of the devil. As he claims - they do it because the Puritan culture is still present in them and they are afraid of the devil. He also supported this with real-life examples, examples from the "Satanic Panic" era, fears of murders committed by Satanists or the accession of young people to Satanic sects. Interestingly, he claims that becoming a devil's follower is typically American, because Europeans simply do not believe in him. He referred to the premiere of the film "The Exorcist" in a similar way - only Americans (or Anglo-Saxons) create these films, are afraid of them and go to them – as for Europeans these are only entertainment. As you can see, some of the historian's theses are debatable, they are a matter of optics - but they are also usually interesting. It is also worth mentioning here that the book focuses almost exclusively on Western Europe and America, although the countries of Eastern Europe appear in several places in it (e.g. it mentions the witchhunts in Poland started later than in Western Europe).

And, it is also worth mentioning that the book seems to be the most intense in the era of the Counter-Reformation, where the presence of the devil is especially palpable, where the author's philosophical analyzes are the deepest. Then its intensity decreases, but it is still interesting. Although, of course, the issue of intensity is subjective.

"The History of the Devil" reads really well, draws the reader in. Overall, apart from a few of them mentioned in this text, I haven’t seen many flaws in Muchembled's book. It's a good book, worth reading, and an enjoyable one. In conclusion I will mention two other books about the devil that I want to read, maybe you will also be interested. One is about the Byronic devil of Romanticism, the other is about the devil's followers - the Satanists - in history in general - but it also tells the story of the devil and also covers the Huysmans’ devil. So: Schock, "Romantic Satanism" and Van Luijk, "Children of Lucifer".

Oh, and maybe I will also mention that, regarding the analysis of literature and philosophy, after reflection - there are chapters, moments where the focus is more on them, sometimes they are treated more briefly, but I can say that Muchembled usually tries to goes in depth even if he does so without commenting on literature and philosophy, he tries to analyze culture, and mentality as a whole.

[Dyer · Rating 5 out of 5]

This rating is based only on browsing through the artwork and photography in this book. Many beautiful reproductions of artworks and close-ups of art that illustrate the text of this book are double-paged. This is a translated from French book which usually means that the writing appears stilted, like this review. From the little I've read, I've been very happy with the English translation. Kudos to Noel Schiller, the translator. The book is a work of art in and of itself. This is not just a picture book it does delve into theology, film, photography, as well as the history of Satan and his minions, but it's accessible to the general reader. Really fascinating explanations of each artwork. Let's face it we are all (even the most fanatic religious adherents) spellbound by evil and its origins, side-effects, and even its very dark secrets.

[April eclecticbookworm · Rating 3 out of 5]

Art history focused on how we perceive the devil, evil, women, and how it's changed over time. It was interesting and the photos ranged from paintings done in the middle ages up to movie posters.

[Eliza Negrete · Rating 5 out of 5]

Aunque a ratos resulta tedioso, este libro me salvó la vida

[Raúl Candelaria · Rating 3 out of 5]

Muy interesante y muy bien informado, la bibliografía presentada es de primer nivel y tiene unos excelentes ejemplos literarios. La segunda mitad del libro, sin embargo, es más bien floja, si bien mantiene el rigor histórico a veces parece más un estadista que un humanista. Aparte, y a título personal, me molestó el hecho de que se pasara muy por encimita el fin de siècle, mencionando solo una vez a Huysmans y a Lautréamont pero sí le dio casi un capítulo completo al cine de Stanley Kubrick (?) De cualquier manera es un libro chido, léanlo.

[Imogen · Rating 4 out of 5]

The book is well executed, I only wish there was more content! I really loved the earlier centuries historical backgrounds, especially interesting was the chapter about women and the devil. The 20th century - while visually good, the history was less enthralling. I still wish there was more from all ages.

A weird aside; the typeface on the chapter pages is quite hard to read. Aesthetically nice but doesn't make for fast reading.

[Rodrigo Mares · Rating 4 out of 5]

He terminado este volumen en el que el historiador modernista de origen francés Robert Muchembled (n. Pas-de-Calais, 1944) rastrea las manifestaciones culturales del diablo en Occidente —aunque sería más preciso hablar de Francia y Estados Unidos, con algunos pasajes y menciones pertinentes en Alemania, los Países Bajos e Inglaterra— desde los últimos siglos de la Edad Media hasta los últimos años del siglo XX. La obra se estructura en siete capítulos, cada uno dedicado a un periodo o concepción particular sobre el diablo en la Europa cristiana.

El autor trata de una forma muy interesante cómo, durante la Edad Media, el diablo carecía de una personificación única y temible y que, en lugar de ello, el imaginario colectivo abrevaba de las tradiciones, leyendas y supersticiones locales, en un mundo donde el diablo podía ser burlado e incluso conquistado. Dicha situación cambió hacia el renacimiento y en particular con las guerras de religión entre católicos y protestantes tras la Reforma luterana y la subsecuente Contrarreforma papal en los siglos XVI y XVII. Se habla de los procesos de Salem en la Nueva Inglaterra, y cómo dichos eventos han dado forma a lo que él llama el «complejo de Salem», que caracteriza en gran medida la cultura estadounidense, su percepción del mal, su conceptualización del diablo, y su influencia en las obras culturales, especialmente las fílmicas.

Aunque el trabajo incluye una bibliografía amplia y una lista relativamente extensa de filmes de horror y sobre el tema demoniaco, echo en falta un índice analítico, pues se nombran eventos, personajes y obras no biblio- o filmográficas que sería conveniente localizar en un apartado conveniente. Asimismo, el enfoque francófono que se da al libro, sospecho, limita en cierta medida una exploración más amplia hacia lo que no es el diablo per se, sino extensiones que también han moldeado la cultura occidental, tal como la contribución la obra de Dante y de otros a nuestras referencias sobre lo que podría ser el infierno. Además, el autor llega a conclusiones con las que no estoy completamente de acuerdo, aunque quizás se deba a que, simplemente, no es mi área. Se trata de un trabajo de gran calidad, recomendable como introducción al tema, pero hay que leerlo con un poco de reserva.

[Pablo Sabalza · Rating 5 out of 5]

4.5/5

Un libro extraordinario y fundamental para cualquier estudioso del tema. Quizá muchos decidan leerla con la idea de encontrar una “narrativa cronológica” del avatar que todos conocemos del diablo, pero esta obra demuestra ir más allá al ser un análisis antropológico y social de lo que entendemos por la maldad y sus representaciones en todos los sentidos humanos.

Lo más destacado son sus capítulos dedicados al arte y las reflexiones finales acerca de la religión y la realidad estadounidense en el marco de los tiempos actuales.

[Pinheadsito Vega · Rating 5 out of 5]

¿Quién es el diablo? ¿De dónde viene el diablo? ¿Es ese ser o criatura responsable de todos los males que ocurren en el mundo? ¿Es esa figura que hemos visto representado como un ser de color rojo con cuernos, un trinche y una cola? ¿Fue el ángel más hermoso y querido por Dios, que se reveló y traicionó? ¿Qué influencia ha tenido él en las pinturas, música, películas y claro en la literatura?.

Este libro es un estudio sobre esa figura, como fue concebido por la iglesia cristiana, como fue concebido por artistas a través del tiempo.
No sé si este libro sea el análisis más completo de el Diablo, pero si no lo es, si está muy cerca de serlo.
Es una basta historia de como fue "modificado" físicamente para inculcar ese miedo a lo que no conocemos a lo "malo" que podemos llegar a hacer los seres humanos.
Su estrecho lazo con las mujeres y los hombres, el pacto que "hicieron" las brujas y brujos con él, sus aquelarres son revelados en este libro; su unión con el cuerpo como medio para expresarse (esto es traído por la iglesia).
Es un gran texto recopilatorio de lo que se ha dicho de él durante la vida humana.

Para mi (y no creo que cambie esta idea) es el mejor libro que he leído en este 2021.

[Carolina · Rating 4 out of 5]

Comprei este livro com convicção, no alfarrabista azul da estação dos comboios. Perguntei-lhe se tinha mais coisas sobre o tema. Disse que era um tema difícil de encontrar. Por isso, ainda fiquei mais curiosa.

Este é um relato da história da imagética do diabo desde a época medieval até ao século XX. O autor não fala tanto na crença na figura diabólica, como da forma como esta aparece representada ao longo dos tempos, desde as primeiras imagens fatídicas até aos filmes de Stanley Kubrick. Isto é um exercício bastante interessante, mas no fundo não me revelou grande coisa sobre o tema que me interessava - a bruxaria - até porque o desvaloriza bastante.

Ainda assim, foi uma leitura intensa e muito divertida, em que aprendi várias coisas sobre as formas que a figura do demo tomou para as pessoas de várias épocas, de vários estratos sociais e de diferentes culturas. Apesar de estar muito focado na França, fazendo uso de referências que podem parecer irrelevantes e esquecendo outras que para o resto do mundo são tão importantes, é um relato fascinante e muito interessante.

Um bom livro de referência.

[Yobaín Vázquez · Rating 4 out of 5]

Cuando hablamos del demonio creemos que siempre ha sido esta figura roja y cornuda que arrastra a los pecadores al infierno. En este magnífico libro nos trazan con mucha claridad cómo se ha percibido este ser en la sociedad europea, en la cultura occidental y sus cambios a través del tiempo.

De este modo, el diablo es un conshepto que ha variado su función de acuerdo con los intereses de la época. Robert Muchembled nos lleva desde los aquelarres medievales, pasando por la idea del diablo interior en el siglo XIX, hasta llegar a estos días en los que el diablo es un personaje de películas de terror.

Pero si algo revela este libro es que independientemente de si creen en el diablo o no, la existencia de este ser se ha presentado en toda manifestación cultural: relatos, procesos judiciales, reflexiones filosóficas, cine. Incorporamos al diablo en la historia ya sea para echarle culpa de nuestros defectos o para darle carnita a historias de terror.

Este es un documento importante sobre la humanidad y la construcción de un ser oscuro que influyó en cómo percibíamos el mundo, y todavía peor, en cómo lo tranformábamos. No apto para satanistas.

[Cărăşălu · Rating 3 out of 5]

Istoria ideilor nu e tocmai istoria mentalităților. Muchembled prezintă istoria unei idei fundamentale: Diavolul. Pornește din secolul XII și ajunge în zilele noastre. Transformările suferite de Diavol sunt într-adevăr spectaculoase. Autorul nu limitează strict la conceptul de Diavol, ci explorează domeniile, ideile și fenomenele legate direct sau indirect de acesta: de la medicină la vrăjitoare, de la politică la literatură și filme. Uneori, poți uita că ai în mînă istoria Diavolului, într-atît se afundă Muchembled în diverse sfere adiacente.
Un reproș ar fi faptul că se limitează la cultura mare, la elite, pentru că ele ne-au lăsat cele mai importante izvoare istorice. Diavolul maselor e pomenit, dar mai rar, în plan secundar, autorul admițînd că e prea dificil să exploreze această parte a imaginarului colectiv. Pe alocuri, cartea pare o înșirare de nume de pictori, poeți, scriitori, regizori și operele acestora, însoțite de mici rezumate/descrieri și comentarii, ceea ce face lectura destul de plicticoasă.

[Omar Bravo · Rating 5 out of 5]

“Si el diablo no existiera, habría que inventarlo”

Casi al final del texto aparece la frase anterior, en una clara referencia a las palabras de Dostoievski sobre dios. Este texto hace una revisión histórica más allá de la figura del diablo, es también la relación del ser humano con aquello que denominamos como maldad, la creación de mitos que nos expliquen lo cotidiano y como el diablo al final fue una construcción teológica que aparece hasta el medioevo y se transforma de manera constante hasta la actualidad, donde la cultura popular parece romantizar a este ente mítico que no se explica sin su opuesto bondadoso.
El autor condensa muy bien una gran cantidad de información y sus análisis para explicar el desarrollo de la sociedad me parecen muy interesantes, por ejemplo, al entrar en la segunda mitad del siglo XX vincula de forma excelente como se explica la nueva forma de entender al diablo en un mundo hedonista y consumista como el actual, lo que aun con todo, no me parece un juicio moralista del historiador.

[Amelia · Rating 3 out of 5]

Snubblade över "Djävulens historia" på biblioteket och förväntade mig något annat.
Hela boken känns rätt trälig och stundtals väldigt upprepande. Tycker inte heller att Muchembled alltid gör intressanta reflektioner kring sin forskningsupptäckter. Att säga att djävulen är kittet som håller den västerländska kulturen samman ger en snäv definition av vad som håller en kultur samman. Dessutom diskvalificerar han all form av tro på det oförklarliga på ett ytterst vetenskapligt sätt som inte riktigt lyckas fånga den personliga vikt som dessa fenomen kan ha för människor. Istället rapar han bara upp hur många procent som tror på olika oförklarliga fenomen (här får vi inte veta om statistiken har ställts i relation till något eller om de tillfrågade endast fått frågan som "tror du på ufon?" osv).
Det som är sympatiskt med Muchembled är att han noga påpekar att han skrivit utifrån sin samtid och att han ser historien som ständigt närvarande i samtiden.

[Verónica Juárez · Rating 3 out of 5]

3.5 estrellas.

Una historia del Maligno interesante (con una primera parte dedicada excepcionalmente a las brujas) que pasa por varios estadios: el Diablo burlado, el Diablo temido, el Diablo interno, el Diablo en el otro, el Diablo amigo, la maldad en todas sus vertientes; estas distintas versiones del diablo a su vez nos ayudan a entender la evolución misma de la sociedad y sus intereses. A mi gusto es una visión un tanto eurocentrista, (especialmente Francia) y sólo los últimos capítulos dedicados al mal en Estados Unidos (con una sola mención a México en el cine de los 70s), cuando el mal es universal y todas las culturas de todos los tiempos han tenido sus distintos demonios.

Una revisión histórica por demás interesante que es un buen complemento a "El diablo: percepciones del mal de la antigüedad al ceistianismo primitivo" de Jeffrey Burton Russell.

[SenecaCZ · Rating 4 out of 5]

Vzhledem k obsahu knihy by bylo ideální, kdyby název v sobě nesl ještě slovo „Kulturní“, neboť některé prameny (zpovědní příručky, čarodějnické procesy z pohledu jiných než literární tvorby apod.) zůstaly autorem téměř nedotknuty. Co se však týče ďáblovy úlohy v kultuře druhého tisíciletí našeho letopočtu, jde o výbornou publikaci: Kníže temnot je probírán v kontextu s beletristickou literaturou a jejími předchůdci, s komiksy i „urban legends“ nebo v souvislosti s kinematografií či reklamou. Škoda jen, že se zaměřuje „pouze“ na románsko- a germánskojazyčné regiony; zbytek křesťanského světa je zachycen jen ve formě občasných exkurzů do problematiky.

[Pouillot · Rating 4 out of 5]

Un livre qui était sur mon étagère depuis une 15aine d'années. Je ne regrette pas de ne pas l'avoir oublié. Une très riche approche historique et surtout sociologique de la façon dont le "diable" a accompagné / façonné l'évolution de nos civilisations; et ce jusque dans nos sociétés très désacralisées. Des pages très intéressantes dans les derniers chapitres sur le cinéma ou la publicité par exemple, là où le diable est désormais caché. Un ouvrage beaucoup plus accessible que le "Sabbat des sorcières" de Carlo Ginzburg, ouvrage historique sur le sujet également, mais très philosophique et théorique.

[Arturo · Rating 5 out of 5]

Un libro que habla más allá del personaje mitológico y religioso, habla del lado humano. Se trata de la historia que los humanos han vivido a partir de que se concibe la idea del mal y todo el proceso que ha llevado a través de los siglos, y claro, cómo nos ha afectado más allá de aparecer en biblias y libros.
Esta es una pieza monumental para cualquiera que quiera saber cómo es que el diablo nos ha llevado a lo que vivimos ahora, y cómo, al menos hasta el siglo XX, ha jugado un papel de gran importancia en nuestras vidas y seguirá haciendo.

[C.E.C. · Rating 4 out of 5]

Un trabajo completísimo sobre el tema del concepto del Diablo y su evolución en el ámbito Europeo, específicamente el área gala. Historia, literatura, arte, filosofía y sociedad son conjugados en un estilo magistral y relativamente aproximable. Mi única pega son los comentarios y las frases ocasionalmente difíciles de juzgar: ¿son juicios personales desde una perspectiva católico-cristiana tradicional, o son jugarretas en honor a las visiones de varios sectores relevantes?

[Momo García · Rating 4 out of 5]

Curiosa forma de contar la historia de Occidente a través de la imagen del diablo: sin él no hay moral ni progreso. Lo más importante: el diablo está al servicio de la justicia. Sorprende y molesta que nunca se haya ideado un maligno que quiera acabar con todo anda más porque sí.

La edición tiene algunas hojas en blanco; lástima que el FCE haya arruinado así mi lectura.

[Wiara · Rating 4 out of 5]

Un excellent livre très bien documenté, qui nous explique avec beaucoup de référence l’avancée du diable dans la société et les mœurs.
Un bon moment... peut-être à relire avec un stylo pour noter tous les films et livres souvent référencés!

[Cara · Rating 2 out of 5]

Some inspiring images, but didn't read the whole thing. It's too "western"-centric for my tastes, but did see some images that were unfamiliar to me, so enjoyed it.

[James Henry · Rating 4 out of 5]

Well done illustrated text on the history of the devil from the beginning of Christian mythology to the present day secular representations.

[Alexandre Willer · Rating 3 out of 5]

O maior feito do tinhoso foi fazer com que não acreditássemos que ele existisse...

[Octavio Carrillo WD · Rating 3 out of 5]

No es mi estilo de libro, tiene datos interesantes pero en ocasiones parece ser solamente una larga bibliografía