Dani punog meseca

by Vitomirka Trebovac

danas sam od leta

postala jesen

pod drvetom kraj reke

u meni je dečiji strah

od grube reči i nerazumevanja

od ljudi

od policijskih kola

malih rečnih zmija

visine i saobraćaja

bojim se isto kao nekad

a stalno govore

treba raditi na sebi

ja mrzim bavljenje sobom

preobražavam se prirodno

punim se ko mesec

ne znam kako da postanem bolja

ali i ovakva

uspem nekom da osvetlim put.



Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu.

Objavila je zbirke pesama

Plavo u Boji (škart, Beopgrad, 2012) i

Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)

Genres: Poetry, Serbian Literature

113 pages, Paperback

First published June 1, 2020

Reviews

[Dunja]

2021: "ja sam danas pokisla
skroz
jurila sam do drveta
jer ispod je suvi krug
ali onda sam rešila
da odustanem
vozila sam polako
dok mi se kiša
slivala niz lice
iz inata
neću ništa da jurim."

još uvek nisam našla reči koje bi objasnile koliko volim vitomirku trebovac 💙

2023:
“potrebno je celom svetu reći
budite dobri
budite nežni
svaki dan
jer sve se broji
a posebno reči”

[Uroš Đurković]

Ništa ovde nije somnabulno, ništa zamagljeno, ništa razliveno. Nema mesečarenja. Sve pesme su pesme obdanice. Ali ne sunča se Vitomirka, kako narod kaže, na mesečini, već pisanjem prisvaja od života šta se prisvojiti može. Opravdano to može delovati kao već dobro poznat manir, ali ovde u potpunosti reprezentativan. Jer poetski prizori Vitomirke Trebovac su kao komadići stakla koje je izgrickalo more, pa su postali obli.

I nije ovde ključna dubina, ali nema ni težnje da se u plićaku bude dubok. Nema ni bazara banalnosti, iako ima naivne topline, ali i snuždenosti koja nije stigla da trešti, već samo prošešta u sledu nekog stiha. A ništa ne grmi, niti je gromko u klonulosti. Čak ni do tišine nije, pa ni stišanosti, već do nežnosti traga ulovljenog usput. I taj sasvim lični put predstavljen je sasvim pristupačno: ovo je zbirka koju je lako voleti i koju treba voleti.

Osim bicikla, ovde vrlo važnog, jedna pesma je posvećena hodanju. Tu se hodanje pokazuje kao način bivanja u svetu – „mislim samo u pokretu” (63). Na jednom drugom mestu, spominje se kako je deda „polako hodao zemljom / da je ne povredi” (28). Bivanje u svetu, odnosno, bivanje na svetu je odabir kretanja. Odabir pokreta je ono što smo, bez obzira da li se govori o voljnim ili nevoljnim pokretima, suđenim ili nesuđenim. Jedina granica pokreta je smrt, a čak i tad, na mikroskopskom planu, atomi vilene i sudaraju se. Samo onda pripadaju nekom sasvim drugom sklopu. I dok je prethodna Vitomirkina zbirka bila zaplesana i jureća (bicikli su ključna poetska šifra!), u ovoj ima i mnogo smrti: „tu smrt sedi za stolom / a lepo je verovati da nema kraja” (80). To nam je što nam je, a kada dođe do sleganja ramenima, počinje vera. Sve to pesnici kao čuvari sveta nivelišu: uvedu nemir, ožive džumbus, razbole, izleče i vrate se. I melanholija i neko sasvim jednostavno, spokojno životno veselje. Može? Može.

[Lidija]

"ljudi kupe za svojim kerovima
ali retko iza sebe"

"razmišljam o rečima
i kako da ti kažem nešto
jako kao volim te
a da ne kažem volim te"

"da bih se uklopila
moram da menjam oblik
poražava me to
koliko su ljudi
spremni samo za sebe"

❤

[Myra]

"Opet je proleće
nikad nisam ovoliko hodala
ali i nemam
šta drugo da radim
jer sam sama u ovom gradu
znam mu svaku ulicu
kad se uveče umorna vratim
unutra me opet čekam ja
sreća
razmišljala sam juče
dobro se znamo
i možemo dugo same
ipak sam ja najviše soli
sa sobom pojela."

[Momčilo Žunić]

U ozareno-prisojnim trenucima Vita-lizam zbirke ne zavlači u onaj vulgaran ili osiromašeno patetičan progovor o samoći u drugačijosti i drugačijosti u samoći.

Da li zato što se uvek na vreme, uritmljena sama sa sobom - jer pesma+ja=ritam, nešto kao 1+1 ili 1/1, što je i jedini metronom kome se vredi poveriti - prepusti stranputicama stih-puteljaka na čijim krajevima zru trpkiji plodovi nepatetičnog, koje je sasvim dovoljno nazreti, bez ubiranja?!

Da li zato što ponekad - i kada očito paradira (s) njima, pronoseći ih, recimo na ramu bicikla, poveznici volana i sedišta - nije postidno saputniku niz pesmu predočiti cvet i, ponovo, recimo, i ponovo nadomak puta, predočiti :"P(r)ogledaj, ovo je cvet!" ili da: "čini dobro/uvek čini dobro."?! (Nije li to dovoljno za čitav jedan život, rekao bi Hristić.)

Da li se baš zato i jednostavnost slikovanog - uh, koliko bi ovde kao cink zazvečao termin lingvo-stilističke restrikcije - provlači kroz iglene uši najuobičajenijih, više puta ponovljenih reči, pleonazama, opijenosti u srećno banalno (ne i banalizovano), bezuspešnim uspehom,...?!

Zvoni mi ovde - cin cingel cin cingel cin cingel cin cin - zvoni ulicom "Mlad i radostan" Tišma. Čujem. Čujem, ne sanjam.

[Biljana]

Zaviriti u skrivene kutke sopstva, posmatrati gradove, sugrađane i rodbinu, prirodu i prizore iz svakodnevnog života, a zatim sve utiske pretočiti u stihove, sadržaj je još jedne predivne zbirke pjesama autorke Vitomirke Trebovac.

Melanholija koja obavija njene pjesme jednako grli i čitaoca, njeni loši dani su i naši, a njena nada da će sa ovim svijetom i ovim ljudima sve biti u redu, naša iskra u očima i osmijeh na kraju stiha.

Suočavanjem sa smrću, sjećanjima, odlascima ljudi i godišnjih doba, autorka upoznaje i prihvata sebe, otvoreno izražava ono što ne želi da bude, a što je nekad morala da bi bila postavljena u kalup.
Mir i nemir, život i smrt, žurba i smiraj, nada i beznađe, prošlost i budućnost, univerzalni su motivi oblikovani intimom jedne duše, koja posmatrajući jedno geografsko područje i njegove promjene, prihvata svoj mikrokosmos u beskompromisnoj želji da bude ono što jeste - ona definisana iskustvom, vaspitanjem, ljubavlju, stvaranjem i slobodom.

danas sam od leta
postala jesen
pod drvetom kraj reke
u meni je dečiji strah
od grube reči i nerazumevanja
od ljudi
od policijskih kola
malih rečnih zmija
visine i saobraćaja
bojim se isto kao nekad
a stalno govore
treba raditi na sebi
ja mrzim bavljenje sobom
preobražavam se prirodno
punim se ko mesec
ne znam kako da postanem bolja
ali i ovakva
uspem nekom da osvetlim put

[Stefan Garland]

"sa tobom sam se osecao
kao da je stalno letnji raspust"

[Marijana☕✨]

ja ne znam kako
ne umem da pripadam

Vitomirkine pesme zabole na poseban način i uvek napukne nešto iznutra, najčešće ono što najviše potiskujemo.

https://viewfrommyshelf.wordpress.com...

[Jadranka]

"Put

Ja sam išla putem
Levo je ravnica
S desne strane suncokreti
Ja sam išla putem
Iznad mene nebo
Ispod mene kamen
Ja sam išla putem
Tamo napred more
Iza mene šuma
Ja sam išla putem
Uvek svojim putem
I najčešće sama."

Ocena: 5⭐ nešto što će se čitati ponovo, i ponovo, i ponovo ❤️

[Milica Stojiljkovic]

Vitomirka ima još jednu zbirku koju sam čitala, ali mi nije legla. Verovatno nije bio pravi trenutak. Ipak, ova je došla kao poručena. Ispodvlačila sam pola pesama i ima mnogo divnih stihova o životu, ljubavi, porodici, ljudima... Nije 5 jer poeziju uvek poredim sa Bećkovićem i Antićem, pa mi je teško da nečemu drugom dam maksimalnu ocenu u poređenju sa tim, ali je definitivno odlično i nemojte da je zaobiđete ukoliko vam se čita poezija.

Ima jedna nizbrdica
tu se sjurim biciklom
zatvorim oči i dok letim
svaki put pomislim
vredi živeti
ipak vredi

[marko]

“hvala ti
ti si obojila moj život zauvek”

[Vanja Šušnjar Čanković]

oko ponoći

nešto pre ponoći
knjižara je i dalje puna ljudi
gledaju u knjige
i meni je drago
ali malo i žao
svih nas
koji se drogiramo čitanjem
uzela sam telefon da te pozovem
ali sam se setila da si umrla
i da je sve manje onih
koje mogu da pozovem u ponoć
kao da je podne
strašna pustoš me je uhvatila
tu, među ljudima
rekla sam sebi šta sad
ako ne znaš šta da radiš
uzmi knjigu
i to je nešto.

[Aleksandra S.]

u svim bitnim momentima
za čoveka
nema reči
ne postoji ta reč
samo nada
da ne živimo uzalud.

Neretko pomislim kako savremena književnost i nema neke dobre pisce poezije za ponuditi. Naiđe tako jedan u bezbroj slučajeva i taj jedan tj. jedna pesnikinja se predstavila i meni, pre nekoliko dana, sasvim neočekivano. To je onaj momenat kada se "zaglavite" u proznim delima pa bezuspešno pokušavate da isplivate iz silnih započetih knjiga, ali vam prosto, nijedna od njih nije po volji u datom trenutku. To je onaj momenat kada, više sluđeni zbog čitalačke blokade, skakućete po knjigama i u jednoj od njih ugledate pesme i onda kažete sebi: hajde, zašto da ne. Naposletku, to bude onaj momenat kada toliko budete zahvalni i tom piscu i toj knjizi što je svojom magijom prizvala da baš nju izaberete. Pa, Vitomirka, hvala, jer sam, malo je reći, oduševljena!

Vitomirka je napisala tri zbirke poezije od kojih sam, u dva dana, pročitala dve: "Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni" i "Dani punog meseca". Ona odiše modernim stilom pisanja, nema interpunkcijskih znakova što posebno volim, jer onda nekako, iz pesama izbijaju još jače emocije. Ona izvlači one sitnice na koje često ne obratimo pažnju, bavi se fragmentima stvarnosti koje razodeva i sasvim realno prenosi na papir. Tu su dani provedeni pokraj Dunava, bliskost, vožnja biciklom, ljubav i neizostavna smrt. Njene misli teku i sve su u isto vreme: nežne i tople, bolno zaglušujuće, surove i prelepe. Kakvi su to samo stihovi! To su čitavi prepleti emocija koje će vas obuzeti dok budete uranjali u Vitomirkin svet: na prvi pogled čudan, a zapravo surovo istinit. I plakaćete i smejati se i biti ludi od zaljubljenosti i želeti da ostatak života provedete ispod ćebeta, pokriveni onako preko glave. I bićete zahvalni na svemu što imate, na svemu što vas okružuje, što vam pruža mir...

Mene su obe ove zbirke dočekale nespremnu. Iako obožavam poeziju, nisam verovala da nešto savremeno može ovoliko da mi poremeti svet u koji sam se zavukla. I u kome sam donedavno bila bezbrižno ušuškana. Bez neke posebne volje za čitanjem, ali bezbrižna. Vitomirka je uzburkala sve moguće emocije (i one za koje nisam znala da postoje) i bacila na razmišljanje od koga vam se zavrti u glavi. Vitomirkina poezija me je razoružala pa zavila u najmekši materijal koji možete da zamislite. I, evo, opet sam ušuškana u svom (sve)miru, bez čitalačke krize i nemerljivo zahvalna što upoznah Vitomirku.

danas sam od leta
postala jesen
pod drvetom kraj reke
u meni je dečiji strah
od grube reči i nerazumevanja
od ljudi
od policijskih kola
malih rečnih zmija
visine i saobraćaja
bojim se isto kao nekad
a stalno govore
treba raditi na sebi
ja mrzim bavljenje sobom
preobražavam se prirodno
punim se ko mesec
ne znam kako da postanem bolja
ali i ovakva
uspem nekom da osvetlim put.

Svaka rečenica u ovom osvrtu na pročitano deluje nekako njah, ali ne umem drugačije, verujte. Ova poezija je divna, gorka, živa! I želećete da je pročitate...

[Aleksandra Fatic]

Volim ovu našu novu poeziju, Vitomirka i tužne i teške teme pjesnički uokviri dovoljno jako i dovoljno lijepo, da ti posle čitanja ne ostane gorčina u ustima, već radost zbog otkrivenih istina koje su zatutuljene negdje duboko u svima nama! 5⭐️, ko puce!
"..biće čupavo
i još gore
biće život zver
ali čini dobro
uvek čini dobro."

[Strasna Mera]

Vitomirka emociju donosi naracijom i ubedljivim poentiranjem. Volim njenu poeziju. Ona govori mojim jezikom, njenu emociju živim, život prepoznajem, strahove osećam i reči svojatam...

[Marija Milošević]

Gorke pesme su moj separe.

[M.]

zainteresovana sam za mali svet

zainteresovana sam
za mali svet
na obodima grada
u izumiranju
ima kuća na ćošku
i masnom farbom piše
bife
zainteresovana sam
za mali svet
koji sedi u tom bifeu
ili na sledećem ćošku
ispred prodavnice
ne mogu više da podnesem
veliki svet oko sebe
plastične automobile
previše odeće
previše zabave
ljude koji se bave sobom
zainteresovana sam
za mali svet
u kom se zna
šta je čovek šta je mućak
a važne stvari se pišu
olovkom u svesku
i zaokružuju na kalendaru
zainteresovana sam dakle
za mali svet
sa malim ljudima
u jutru u podnevu u propadanju
na kraju
pravi život osetim
samo tu
u malom svetu.

[Irena]

Vitomirka!!!

[Pavle]

Kad čitam poeziju, podvlačim stihove koje mi se svide, ili naslove pesama ukoliko mi se svidi cela pesma. Metoda mi nije baš ispala korisna uz ovu knjigu, s obzirom na to da sam podvukao skoro svaki naslov, pa mi knjiga prilično liči na jedan od onih šarenih polovnih udžbenika iz biologije. Sem toga, uvek me privlači da podvučem kraj pesme - autorka veoma efektno završava.

Svet zbirke, ugnežđen između tesnaca stene i slobode mora, sačinjen je od grobalja, vojvođanskih dvorišta i berlinskih ulica, i od Dunava Dunava Dunava. Naseljava ga njena porodica, njena cimerka, umorne kamiondžije i srdačni konobari. Ljudi su, naravno, i biber i so te zemlje, ali autorka bira da ceni so i o njoj piše.

Ona prelepo piše o dobrom i o lošem, naglašavajući da jedno drugo ne uništava - utakmica nerešena / tuga radost jedan jedan. Njen svet je užasan, ali i prelep, i tu nema kontradikcija, a ima mesta za uživati i voleti i jedini način da budeš dobro je da budeš dobar.

Oduševljen.

[Tara Djukic]

Носталгија, град и село, самоћа, ослушкивање, ствари на које не обраћамо пажњу, детињство и сећања, баке и деке, туга и мука, срећа и радост, пролазност, смисао и бесмисао, ствари говоре. Све ово и још доста тога можете пронаћи у овим песмама.
Нема особе на овом свету која о свему овоме не промишља, а и живи. Уживала сам читајући Витомирку Требовац.
Волите се сваког дана, грлите, кажите некоме нешто лепо, превише је ружних ствари.

[Katarina]

'prolazim kroz mrak
i kad naiđem na otvoren prozor
i upaljeno svetlo
uvek maštam
da je tamo neko
ko će reći pravu stvar.'

💕

[tea]

čitam vitu dobra dva meseca, vetrometina, ukratko

ja sam išla putem
levo je ravnica
s desne strane suncokreti
iznad mene nebo
ispod mene kamen
ja sam išla putem
tamo napred more
iza mene šuma
ja sam išla putem
uvek svojim putem
i najčešće sama.

[Anel Mušanović]

Zanimljivo je kako osoba na razne načine može da opisuje stvari i koliko često su ti opisi divni. Dok sam čitao poeziju Vitomirke, imao sam isti osjećaj kao dok sam gledao film koji se zove Comet. Ta neka roza boja koja prolazi nebom i svako malo zastane da ti da nešto lijepo. Baš tako je sa ovom knjigom. Puna je lijepih stvari i pjesama koje će vas svakako baciti u razmišljanje o životu, ljubavi i snovima. Topla preporuka za ovo malo štivo.

u svim bitnim momentima
za čoveka
nema reči
ne postoji ta reč
samo nada
da ne živimo uzalud.

[Katarina]

,,sivo je
I setila sam se jednog momka
Koji mi je jednim rekao
Hvala ti
Ti si obojila moj život zauvek."

[Ivana Krčmar]

reread...in love with it still ❤‍🩹

[Frogy (Ivana)]

4,5/5*

[Marta Ivanović]

a stalno govore
treba raditi na sebi
ja mrzim bavljenje sobom
preobražavam se prirodno
punim se kao mesec
ne znam kako da postanem bolja
ali i ovakva
uspem nekom da osvetlim put.

[Dina]

predivno 🤍

[Sead]

Citao je u prevozu u momentima kad nisam imao mentalne snage da citam ikakvu prozu, opustila me i nasmejala u najnapetijim trenucima. Podsetila me na detinjstvo, voznje biciklom i predele koje zauvek umiru.

[Ellie Damodred]

ali ja sam od oca pre svega
nasledila cinizam
i juče dok smo se u autu
vozili iz bolnice
ja mu kažem neću da umreš
a on meni
umrećeš i ti ne brini
ja sam od oca nasledila to
i dosta je.