Kontraendorfin

by Svetislav Basara

Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire.

Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku Andrićeve lestvice užasa.

Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.

Genres: Serbian Literature

296 pages, Paperback

Published August 17, 2020

About the author

Svetislav Basara (Serbian cyrillic: Светислав Басара) is a Serbian writer and columnist.
He is the author of more than forty literary works, including novels, story collections, and essays. For his novel Fuss about Cyclists (Fama o biciklistima) David Albahari said: "After the appearance of The Fuss about Cyclists, one can safely say, the Serbian prose has never been the same, just like Basara has never been the same author, just like I have never been the same reader again."

Basara received the NIN Prize, a prestigious Serbian literary award for the best novel, twice. In 2006 for 'Uspon i pad Parkinsonove bolesti' (The Rise and the Fall of Parkinson's Disease). and in 2020 for the novel Kontraendorfin (Counter-endorphin).

He was the ambassador of FR Yugoslavia (Serbia and Montenegro) in Cyprus from 2001 to 2005.

Reviews

[Exitgirl05 · Rating 1 out of 5]

Mislim da je ovo prva knjiga kojoj sam dala ocenu 1. I to baš nakon što je ovenčana NIN-ovom nagradom.
Basaru nikad nisam čitala, osim par kolumni u Danasu što nije dovoljno da se stekne utisak o njemu kao piscu.
Odakle početi? Da li od vrtenja istih teorija u krug? Da li od trećerazrednog humora? Ili evidentnih kompleksa od velikih pisaca? Basara tvrdi da je ovu knjigu posvetio razbijanju srpskih mitova. Iskreno, ni jedan opisani mit mi nije razbio. Možda zato što su za mene davno razbijeni ili što nikada u njih nisam ni verovala.
Bilo je ovo pravo mučenje. Stoički sam izdržala iako sam na momente razmišljala da je batalim. I žao mi je. Bolje da sam je batalila.

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

Basarina književnost daleko prevazilazi ono što on može da kaže o njoj, što je svakako bolja varijanta od suprotne, danas mnogo češće. Pisci su često elokventniji u marketingu, nego u samim delima. Uz to, odmah je jasno da nešto ne valja kada priča o književnom životu biva zanimljivija od same književnosti. I nije to samo do uvek prisutne zavodljivosti tračeva, već do idolopoklonstva pakovanja – mašnice na ništa. A možda je sve ovo zapravo reaktivan fenomen – gde pričom o (para)književnosti pokušavamo da nadomestimo to što savremena književnost ne korača sa savremenim čitaocem, već mimo njega.

Šta god da je slučaj, Basara, svestan svega spomenutog, korača sa ovim vremenom, takvim kakvo jeste, ali možda je i previše u njemu. Kada bi se iscedilo sve ono što je dnevnopolitičko i lokalno-kontekstualno, knjiga bi spala na nekoliko slovca. Što jeste, koliko god bilo zanimljivo ponekad (u glavi mi i dalje savršeno zabavna slika Ljiljane Habjanović Đurović, koja letucka voznesena iznad Kališa) veliki minus. Takođe, Basara nije pisac raskošne imaginacije – njegov opseg je iz knjige u knjigu prilično predvidljiv i očekivan – međutim, kao retko ko u srpskoj književnosti pravi neverovatno sveže kombinacije i superiorno kroti jezik. I o tome se začuđujuće malo pričalo – mislim da je Basara, zapravo, odličan stilista. Ako imate kilometarsku rečenicu sa više vrhova i više provalija, u kojima ima mesta i za smeh, kolut očima i gađenje, a vi se sasvim lepo krećete kroz nju, ne može se govoriti o netalentovanom biću. Imao je Igor Perišić odličnu opservaciju o „karnevalizaciji nagore” kod Basare – gde su, za razliku od uobičajeno shvaćene karnevalizacije u kojoj imamo slavljenje telesno-materijalnog načela kao emancipacije od srednjovekovne hijerarhije, neki stavovi dobili toliko radikalan oblik, da svaki čovek pri zdravoj svesti ne može da bude saglasan sa njima. Basarin tekst tako želi da se, na jedan iščašen način, vrati u srednjovekovnu špilju i to preko mora ovovremenih banalnosti i okolovremenih pričuckanja. Samo što je ta željena jazbina unapred razrušena, a i da nije, čekala bi samo one koji je ne priželjkuju.

I, kako god to ko doživeo, „Kontraendorfin” ima, uz sav svoj lokalni i potencijalno ograničavajući karakter (često sasvim namerno neukusno pljuvanje ličnosti, prilika i vremena) i zaista bogatu asocijativnu mrežu (od Biblije do Matrix-a), kao i sjajan doživljaj đubrišta – posebno u metafizici evrodizela, gde se govori kako su dinosaurusi, pteorodaktili i svi izumrli stvorovi, doživeli neku vrstu retroaktivnog genocida, jer se od ostataka njihovih nataloženih tela napajaju vozila.

Napraviti karikaturu od sveta koji je karikatura nije lak zadatak i potrebno je dodatno ogaditi ono što je već gadno i prezačinjeno već načiniti, a besmislice besmislicama dovesti do duvara, tamo gde su neodbranjive. Kontraendorfin je, inače, hormon koji samo luče balkanski narodi. I ima razloga zašto ih luče. To je jedna, koliko zabavna, makar toliko i nesrećna priča, a radioaktivno upozorenje na koricama nije tu samo zbog lošeg dizajna.

Iako je ovo jedno od najboljih Basarinih izdanja i, sasvim moguće, dobitnik (n)ovog Nina, tekuća dešavanja vezana za silovatelje, toliko su me potresla i razgnevila, da mi ceo ovaj roman, spram te muke, deluje kao jedna informativna musaka u mešalici za beton. I samo razmišljam ovih dana kako svi treba stalno da se bunimo i kada je najbolje, a kamoli kada je najgore, a da decu ne učimo da se bune, upravo zbog pobede forme nad sadržajem, zbog „duha nezameranja”. Ta odvratna mantra – ćuti i ne pravi probleme – usadila se u kosti i onima kojima nikad nije neposredno izrečena. Jer pobuna je, u svojem najboljem smislu, a to je onda kada je izvorna i potkrepljena, nešto plemenito. U suprotnom, imamo razne lažne pobune – buku koja samo podržava poredak.

A nisam siguran da li iko zna šta bi odgovarajuća pobuna bila u književnosti danas. U književnosti, za književnost.
Da znam, rekao bih.

[Momčilo Žunić]

Logorejne (malne gonorejne) krhotine zabasalosti u Basaru:

- Metastaze famozno-kolumnaškog "ćabljezganja"
 i alkoholicarsko-kafanskog "dosetničarenja" u famoglasno romaneskno;

- Kačkanje u sopstvenom manirizmu: u koje god recentnije Basarino delo da se prikačite vi ste u "Kontraendorfinu", i vice versa: basarijansko-mebijusovska vrpca:
a) Utapanje, davljenje i "ogovnavanje" monofonijom;
b) Tema/metaforika bolesti (kao fiziološki-društvene kategorije), premda smo svi mrtvi već odavno: šifra Gogolj;
v) Gnojenje, truljenje i valjanje - ljuljuškanje mu dođe sladunjavo - u kalu materije koja svoje područje širi i kroz vukovsko-narodski govor imanentnan i autorskom glasu: Niko nije pošteđen: Spolovilom ćeš me, spolovilom ću se!;
g) Porno-potkopavanje pojedinih kultur-figura: Vuka i Dobricu Ć, ovde zamenjuju Andrić i Desanka Maksimović,... kasnije, dopišite po želji prateći kolumne;
d) žanr: soteriološki purgativ i porno-skatološka burleska jer je stvarnost senkrup;
...

- Efekat bernhardovske pripovedne mikrofonije "reče ovaj-da reče onaj-da reče..", uz neizbežno autošovinističko autopilotiranje;
a) Istini za volju, višestruko posredovana dijegeza vrhuni se i kod Andrića: otud se ovo čita i kao kamuflirano omašče;
a1) Na izvestan način putem (parodično-ironične) detronizacije dobili smo zaobilaznu pohvalu: erazmovski štos;

- Preletaštvo i podobnost Desanke Maksimović (uz hiperproduktivnost, naravno) i Ive Andrića mogli bi se zrcaliti upravo iz pozicije onog (autora) koji ih blati ili "blati" - kako već želite da se uzme - avaj, avaj, avaj, ALI fordžiluk na svoj račun izostaje;

- Podsetnica: ispitati da li, kako i zašto Basara želi da parazitira na logoreji Konstantinovićevih romana;

- Govnografizacija: Basara kao izokrenuti kralj Mida, čega god se dotakne pretvara ga u ...:
A) Osim ako to nisu Novica Tadić i Miodrag Vuković! Da, zaista, zaista vam i ja kažem, čitajte, čitajte ih, bez bojazni, jer oni ne podležu basarijanskoj alhemiji...

- NIN: Basara: Velikić: D. Ćosić=2:2:2;
(Tragamo za Davičom eksju-postmodernističkog ne-doba; nije li on sa ovako prilježnim "radnim beskrajem" štancovao knjigah?!)
Ehm, da, ne valja im kiro-lingvo-dijagnoza!

[Ratko · Rating 2 out of 5]

Могао је ово бити један солидно написан постмодернистички роман.
Басара свакако зна да пише и, морам рећи да ми је прва четвртина била чак и занимљива. Међутим, инсистирање на скатолошком хумору, гротеска надувана до баналности, коришћење потпуно нескривених, прозирних алузија на скорашње и догађаје из даље прошлости, дневно-политичко политикантско разрачунавање са некима, врло брзо су ми утисак знатно умањили.
Овако нешто (можда) може да прође као колумна за „Данас“, „Курир“ или који други таблоид; као књижевност јааако тешко.

[Srđan Strajnić · Rating 5 out of 5]

I da ništa od Basare nisam čitao već samo video sa koliko strasti ga napadaju Šešelj i Bokan, odmah bih bio na Basarinoj strani. Ali, pročitao sam ne znam koliko njegovih knjiga uključujući i Endorfin pa mislim da mogu da kažem par reči. Basara polarizuje čitateljstvo po političkoj liniji ali nije on predstavnik ni prve ni druge Srbije - on je predstavnik liberalne Srbije, koja je na meti i jednih i drugih. Zato tolika pizma prema njemu. Nemoguće ga je razumeti ako niste upoznati sa političkim/kulturnim miljeom Srbije i to ne samo sadašnjim već i onim iz bliže i dalje prošlosti. To njegovo rušenje mitova (što je mit veći, to se Basata snažnije obruši na njega) nije tu da sablazni, već da prodrma - da nas natera da razmišljamo a ne da slepo sledimo. Nisam se uvek slagao sa njegovim metama (Vuk Karadžić, na pr.) ali i tada je davao materijala za razmišljanje. O duhovitosti njegovih pisanija neću trošiti reči - retko se pri čitanju knjiga glasno smejem kao uz njegove knjige. Naravno, taj humor apsurda prija samo onima koji vole takav humor. Što se NINove ili bilo koje druge nagrade tiče, ona zavisi od sastava žirija. Da su Bokan i Šešelj žirirali, Basara ne bi ušao ni u najširi izbor, a nagradu bi dobio neko drugi. Da li ju je zasluženo dobio, ne mogu da kažem dok ne pročitam više romana iz konkurencije.

[Mirsen Mutabdzija · Rating 4 out of 5]

Ne mogu dati 5/5 jer je knjiga većim dijelom, studentski rečeno - dvosemestralna. Potrebna je posebna naviknutost na autorov stil i kazivanje, da bi čitanje Kontraendorfina moglo da bude potpuno uživanje.

Autor u ovoj knjizi ima sve što bi ga, nadam se u skorijoj budućnosti moglo definisati kao jednu od svijetlih tački trezvenog, časnog i objektivnog prepričavanja naše gorke zbilje.

Problem ostaje što ga uglavnom čitamo jer se duboko slažemo sa njim. Procentualno, to je nekih skoro pa dvocifren broj čitalaca (u Srbiji).
To je i dalje nedovoljno za promjenu svijesti, od koje je, izgleda i sam autor digao ruke.

[val · Rating 5 out of 5]

'Dr Sandra V srknu gutljaj gorkog lista i reče hajde da to postavimo ovako: Politika i Večernje novosti su bile Sarajevski atentat, moj klitoris je bio Gavrilo Princip'

[Sladjana Kovacevic · Rating 2 out of 5]

Svetislav Basara-Kontraendorfin
"Rekoh već,reče Andrić,reče Stojković,da je drugarica Velimirov..."
Delo koje za podnaslov ima ambicioznu reč "Disertacija" a što bih ja nazvala
Kafanska istorija iz treće ruke.
Utisak je isti kao kad uđete u bilo koju seosku kafanu. Obično tu bude neki podnapiti čika koji krene da pretresa događaje u kojima je učestvovao ili o kojima je čuo. Od početka sveta pa dokle stigne,to jest dok god ima zaludnih posetilaca koji mu plaćaju piće.
E sad,nekad je jako šarmantan i duhovit,nekad s kiselim osmehom klimate "da,takvi smo ti mi" a nekad rezignirano kolutate očima. U najboljem slučaju,samo navodi očigledno. U najgorem su to lični utisci i mišljenja. Demistifikacija Ive Andrića i Desanke i drugih "režimskih pisaca i slikara" mi nije izazvala ni bes ni želju da čupam kosu ili okarakterišem pisca zavidnim. Samo neupućenim. I žalost-koliko dece u Srbiji danas zna ko su Andrić i Desanka Maksimović. Da bi se nešto kritikovalo prvo se treba podsetiti šta su ti ljudi stvorili. Na današnji "loša reklama je ipak reklama" način,Basara ih više mistifikuje nego demistifijuje. Čitajte Andrića,čitajte Desanku.
A hoćete li platiti piće i nastaviti predstavu ili ćete promeniti kafanu,od vas zavisi. Ali ako ste konobar koji radi duplu smenu,jedva čekate da odete kući. Naslušali ste se tušta i tma istih priča i sve u vama vrišti "Fajroooont."
Od mene ✒sedmica7️⃣ Razlaz sad 😁

[Nepročitana knjiga · Rating 4 out of 5]

Kontraendorfin - Basara

...

Biti bolestan znači biti loše, ali ne kao loš momak, nego kao loša zemlja (Georges Canguilhem)

Ovaj svet je pakao (Schopenhauer)

U ono vreme imao si tri mogućnosti: 1. da streljaš, 2. da budeš streljan, 3. da streljanja gledaš

Reče potom Stojković, nešto smirenijim tonom, u Srbiji nikada ništa ne potraje, zašto bi streljanja bila izuzetak

Mada prekasno, svi koji su nešto vredeli, nešto imali i nešto znali već su bili postreljani

Po završetku Likovne akademije otišao jureći za svetskom slavom da bih na kraju našao đavola

Kad god se toga prisetim, gorko zažalim što sam prestao da slikam, trebalo je to da naslikam dok sam slikao

Ono što pogodi kad promaši nikada ne bi pogodio da to nišani

Nigde on nije bio u totalitetu, zato je svugde nedostajao

Po ko zna koji put zapisa rečenicu koju nikada nije napisao

Pretvaram se, Stojkoviću, u sedimentnu stenu

Klonite se, Stojkoviću realnosti, za mene je kasno

Razočarala me je, Stojkoviću, naša stvarnost

Dragi ste mi, otkriću vam tajnu, realnost ne postoji

Kolakowski nije pogrešio napisavši da biti prevaren nije opravdanje u politici

Ali, znaš šta, na golgotu se ide dobrovoljno

Nema Stojkoviću, paragrafa krivičnog zakona pod koji se naš narod, naša realnost i naša kulturna javnost ne mogu podvesti

Stojkoviću, ne bih daleko dogurao da sam verovao

Nije, Stojkoviću, krov nad glavom za svakog

Takvi se gresi mogu poništiti samo državnom intervencijom

I da bi i meni jedno streljanje dobrodošlo

Kada sam nemajući petlju da spalim sebe, spalio sva moja neprodata platna i zauvek se vratio u Srbiju, na mesto zločina, gde mi je i mesto

Nikad dva dobra zajedno

Ne, ti ne umireš zato što si bolestan, nego zato što si živ

Jer je Srbija pravilo koje potvrđuje izuzetke

Žlezde pak naroda Jugoistočne Evrope - jednom od kojih i vi pripadate, Stojkoviću - jedinstven su slučaj, ekstremna anomalija, one luče kontraendorfin, hormon nesreće i smutnje

Ništa ne primeti, tolika beše otupelost, toliko stvarnost beše popustila

Šta očekivati od našeg bednog naraštaja koji ne veruje ni u šta, a polaže pravo na sve i zahteva nemoguće

Posrnuloj materiji vratili bar deo dostojanstva

Osoba toliko škrta da štedi pare i slučajnih prolaznika

Ali da je to Kangilem učtivo odbio, pravdajući se "da nema dovoljno snage da ga još jednom vidi"

Kada je rekao da je izvan Boga sve tesno

Upadoh u smrtonosnu zamku humanizma, poželeh čovečanstvu dobrobit, zaboravih zlatno pravilo da čovečanstvu - za njegovo dobro ne treba činiti nikakve usluge, ustupke i dobro

Možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnutog grla, očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz - već odavno desilo, a mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo (Andrić)

Čuvam ga od povratka iz Francuske da njime zalijemo moju smrt

Nemadoh kud (imam li ja ikada kud, zapitah se)

Ostaje još da se, bez grimase i ružnog stresanja, ispije gorki talog sa dna (Andrić)

Kad se ugase naše želje i nagoni, nestane i sveta oko nas. Ostajemo, nažalost, mi. Još neko vreme. A to se vreme ne može nazvati život (Andrić)

I da spajate ono što stoji odvojeno

Kako bi, konačno, glupaci shvatili da ne postoje ako ih ne bismo povremeno streljali da to shvate

A to nije nikakvo rešenje, biti mrtav ne znači ne postojati, znate vi to dobro

Ne znam da li je ovo što ja radim i kako radim, realizam, ali verujem da je realnost

Nije Andrić... hteo da ponese nijedan krst, zato ih je poneo sve, prinudno, iznutra

Čak je i Andrić pred kraj života poverovao da ju je on napisao

Nije nepoznato, mada je preporučljivo ne znati

A onda reče da je u datom slučaju istina apsurdna reč

Sve dok 1957. godine nije za svoje dobro umro od posledica višedecenijske sramote

Andrić je (nije to bila tajna) bio spreman da radi za svakog ko pobeđuje

Ako čovek - piše dalje De Maistre - zločin zadrži u sebi, ako ga ne ispovedi, onda upada u užas očajanja ili u ponor otupelosti, a mi smo Stojkoviću, upali u oba

Sve bi bilo drugačije da su me shvatili ozbiljno

Mogao bih i Kristove rane poneti, ali neću

Najpre bih posumnjao na najmanje sumnjive

I ponovo udari rukom u sto, prešlo mu bilo izgleda u manir

Nedugo potom, ovoga puta u profetskom tonu, rekao da pakao nije ništa drugo do odsustvo prostora

Poput većine katolika Glavurtić pribeže taktici ofanzivne samoodbrane

Nije imalo smisla - nastavi Stojković - objašnjavati Glavurtiću

Upamti šta ti kažem Kaloperoviću, duša kršćanina mora biti zagnojena živa rana

Tako to ide kod katolika. Spasavaju se preko tuđe grbače, tako što ubede nekog da izvan Katoličke crkve nema spasenja, onda mu priprete paklom i na kraju obojica završe u paklu

Rekoh u dobru svome neću posrnuti do vijeka

Ali upravo ću sada, kad mi se najviše pije, prestati da pijem, ovo je moja poslednja čaša - reče Stojković

Oduvek sam bio izuzetak, ali tih sam meseci bio gvozdeno pravilo

Uz gusle zapevao o Srbima kao ostatku zaklanog naroda, bio sam u otupelosti ubeđen

Propadao sam u glib gde nema života, tonuo sam, Kaloperoviću, u dubine morske, vali su me potapali, reče Stojković

Neopisivo je bilo moje posrnuće

Sve dok greh svoj ne otkrih. Sve dok se u proleće 1999. toliko ne napih da se konačno otreznih

To što ti radiš, Stojkoviću, to nije likovna umetnost, to je niskogradnja

Na mojim slikama, nastavi, barem se nešto vidi

I da samo odabrani mogu videti ono što im ti kažeš da ne mogu videti

Upamtite, Stojkoviću, svaki život, ma koliko apstraktan bio, bolji je od svake smrti

Uklopio u sredinu iz koje je decenijama bio odsutan - da ne kažem isečen

Lepi pejsaži i lepa lica nastaju uznutra

Ništa se tu više nije moglo učiniti, reče malo potom Stojković, sav utučen. Revolucija koja je pojela svoju decu

Dostojevski je umalo izgubio veru, ja sam pak gledajući isto platno zamalo poverovao

Da je svaki položaj u prostoru bezizlazan

Znaš ti dobro, Stojkoviću, šta ja vidim, šta mogu, a šta neću da vidim

U normalnim bi okolnostima godinama radio na tom platnu, sve dok ga na kraju ne bih upropastio

Kopija igrom slučaja nastala pre originala

Čuo si, valjda, reče Stojković, da linija u pojavnom svetu ne postoji, da je ona slikarski izum

Čisto da vidi šta ima unutra

Radilo se o jedva opazivim manifestacijama propadanja

Prizor se potom rasplinu, muke sam imao da ga ponovo vidim

Izložba spaljenih slika

Poslednji put pogleda platno, pa reče, napredovao sam, nema šta

Podlegoh, dakle, a da o tome pojma nisam imao

Neispitani su putevi Gospodnji, reče Stojković

Kad za života, dok je bilo vremena, nije bio zakonom zabranjen - pomislih mnogo godina kasnije - Đilasa je posle smrti trebalo zakonom zaboraviti

Nema u delirijumu ništa što već nije bilo u treznom čoveku, ako takav čovek postoji

Taj je čas kucnuo mnogo pre nego što sam očekivao, dakle prekasno, pomislih mnogo godina kasnije

Potrebno je odbaciti sve i svega se odreći, a to je za tebe ne samo nemoguće nego i nezamislivo, ti si patološki vezan i za skoro pedeset godina star frižider

Još su se za mnom vukli pramenovi halucinacija i deluzija, isprepletani sa pramičcima decembarske magle

Doduše u različitoj slavi, ali u istoj svetlosti, da je, nadalje, Tadić to dobro znao i da je zato bio Tadić, a da Cicvarić - iako je imao prilike da sazna - pojma nije imao da je Cicvarić

Setivši se da Stojković Đilasu nije zamerao što je masovno streljao, nego što je streljao pogrešne osobe

Krov nad glavom. I to gde? U Sremu, predelu za predškolski uzrast

Mom bezumlju i neobaziranju na Andrićev aksiom koji kaže da je vlasništvo nad nekretninama smrt za umetnost

Brutalno stavila do znanja da u veku prosvećenosti magija ne deluje

Nemoguće je za čoveka koji srlja u propast da se zaustavi na polovinu strmine, mora se otkotrljati do dna (De Maistre)

Koji bledunjavom svetlošću jedva osvetljavaju same sebe

Ne potraja to, rekoh. Tako to ide sa otkrovenjima: ozare te načas, onda te odgurnu u još veću škrtost

Jer je brzina razvoja tehnologije proporcionalna dubini monstruoznosti neke zamisli

Skupo je to, međutim, platio Andrić, kao i sve drugo uostalom, cena je zaista bila paprena - narod je počeo da ga čita

Pisac koga narod razume je propao čovek

Prijateljstva su - bar su bila - sistem spojenih sudova

Da pođem i posred sena smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom (Vuković)

Postojanje je gubljenje vremena

Drugačiji su jauci koji dopiru iz kanalizacije; iz ovog čistilišta jedini izlaz je prema paklu (Vuković)

Primetio sam, recimo, da se smanjujem iznutra

Na prvi susret sa mnom, koji sam zbog pijanke koja je potom usledila zaboravio, tako da smo sledeće godine morali ponovo da se upoznajemo

Da zimi i u jesen nije nosio kaput, a leti košulju zakopčanu do grla, Vukoviću bi se kroz kožu kao na dlanu videla duša

Krupnu muvu zunzaru - koja je godinama preletala iz jedne u drugu njegovu priču, a on nije imao srca da je umlati

A eto, u Srbiji i takozvanim srpskim zemljama ličnost takvog formata je ostala potpuno nepoznata

Takvi su u bolja vremena preventivno spaljivani

Da se kaput kupuje jednom za ceo život, kako se nekad kupovalo

Serija savršenih zločina koje niste počinili, za koje, međutim, nemate dokaz da ih niste

I koliko ih je moralo biti uludo streljano da bi poslužili kao modeli za platno koje se nikad nisam usudio da naslikam

Umetnost je u stanju da preduhitri sled stvari, da predvidi budućnost, samo što više nema nikoga ko bi na to obratio pažnju

Čak je i Ruso u XVIII veku znao da je čovekovo disanje smrtonosno za njegove bližnje

Mnogo je godina prošlo dok nisam shvatio Stojkovićevu pouku da se nikad ne dogodi ni ono čemu se nadamo ni ono od čega strepimo

Grdno se razočarao - srušiše se u trenu lepi snovi njegovi, što reko Rajić

Suprotnosti su se potrle, tako da u suštini nisam ništa

Gde god bile, te žene koje je ljubav odvela u propast, neke, bogme, i u smrt, bile su na tuđoj teritoriji

Činilo mu se da je Velika Srbija ostvarenje njegovog vekovnog sna, koji nikada nije sanjao

Ne, pomislih, neka to ostane tajna, narodi jugoistočne Evrope nisu dostojni

U pravu je J. Baudrillard - detinjstvo ne postoji

Nikome ovde ne svane dok nekom ne smrkne, Andrić je to stalno ponavljao

I da po mom mišljenju odgovornost za rat pada prvenstveno na usual suspects - Politiku, njene izdavače, urednike, novinare, saradnike, kolportere i čitaoce

Puno je držao do sahrana, osim sopstvene nijednu nije propustio

I kako posle ovoliko godina da prepoznam očev leš, jedva ga pamtim i dok je bio živ

Razdvoj već jednom ono šta sanjaš od onog što ti se događa

Pomislih, zašto bih ga ja opisivao, zašto bih vadio kestenje iz vatre u kojoj i sam gorim

To što ovo mesto ne postoji, ne znači da nećeš završiti u njemu

Uporno idem dalje, gospodine Kaloperoviću, iako osim iz ovog u sledeći trenutak nemam kud

[Dragan Nanic · Rating 1 out of 5]

Nekako sam se izborio sa ovom knjigom. Nemam običaj da odustajem ali ovde me je Basara prilično izazivao. Čak sam se čitajući setio i profesora sociologije iz srednje škole (a davno je to bilo i obično mi nije blizu pameti) kako objašnjava razliku između kiča i šunda - kič teži zadovoljavanju plitkih potreba a šund je uzrokovan (ili namenjen) teškim (uglavnom seksualnim) poremećajima. I onda sam vagao gde bih svrstao ovu knjigu.

Nemam ništa protiv tračarenja, ali ovde Basara pribegava tračarenju koje svako malo sklizne u različite vulgarnosti najnižeg tipa. Čak i ako je to osmišljeno kao odraz društva, to je ono društvo koje bi trebalo menjati (a ja se i dalje nekako nadam da ne predstavlja većinu, mada brojni dokazi pokazuju suprotno) a u ovom romanu nisam video nijednu naznaku bilo osude, bilo težnje za promenom.

U pseudo-dokumentarnom stilu, slično dnevničkim zapisima, prepunim ponavljanja do besmisla i borbe u samom sebi sa Andrićem gde je on čas najgori čas najbolji u datom okruženju (i baš zbog toga što je to okruženje bio njegov svestan izbor da postane najbolji ponovo postaje najgori), preko pomena raznih više i manje poznatih pesnika i slikara do iskliznuća u opsednutost kolima opel astra i evrodizelom kao da je želeo da iskopira Tišmin roman za koji je Tišma (zasluženo) dobio NIN-ovu nagradu verovatno se potajno nadajući da će time i sam osvojiti NIN-ovu nagradu (što se i desilo, mada ni sam ne znam kako. Možda žiri NIN-ove nagrade ima neki skriveni fetiš prema kolima, neku neispunjenu ljubav ka automehaničarstvu).

Uporno sam tražio ovde literaturu, mada mi je i sam naslov nagoveštavao da to nije bio Basarin cilj (nije se potrudio čak ni biti malo inventivan, samo je ubacio kontra ispred endorfina).

Banalno, dosadno, naporno. Žali Bože vremena.

[Milka Djukic · Rating 1 out of 5]

Ovo je prva knjiga kojoj sam dala ocenu 1. Obožavam domaću književnost, ali ovaj roman me je mnogo razočarao. Basara je bez sumnje veliki pisac, njegova " Fama o biciklistima" je sjajan roman, međutim, u ovom romanu se ne razotkriva nikakva mitomanija, već naprotiv, sve se svodi na trećerazredno tračarenje. Rečenice poput " Teta Deso, da li se karata u dupe" dizale su mi pritisak na 200, naročito jer izuzetno cenim našu najveću pesnikinju Desanku Maksimović.

[Daniela · Rating 4 out of 5]

Nisam istomisljenik sa piscem po mnogim pitanjima, ali je talenat na kakav se retko nailazi , duhovit, intelektualno stimulativan i izvanredan pisac.

[isidora · Rating 2 out of 5]

Par sjajnih momenata, ali mi je cela knjiga bila izuzetno naporna za čitanje i to ne na dobar način.

[Dejan Dukovski · Rating 4 out of 5]

Ovo je prvi roman, ili bolje rečeno disertacija koji sam pročitao od Basare. First thing first:
1. Prosečan čovek koristi cca 2.000 reći (ne znam, nisam guglao, ali služi da uporedi), dok Basara koristi 2 miliona.
2. Ovo je roman toka svesti i bavi se svakodnevicom, istorijom, ratom i efektima istih 90-ih.
3. Ovo je roman koji je pun ironije, satire, humora, street smart humora i koji je samo prolazno Basarino vreme kroz život.
4. Ovo je roman koji pljuje po mediokritetima, "majstorima" koji su promenili svoj (i tuđi) život našavši se na pravom mestu kad je trebalo a koji vređaju bilo čiju inteligenciju.

Moram da priznam da mi se dopao način na koji Basara nekako revolveraški hoda ulicom i j... sve, svakog, bez dlake na jeziku (ili peru), zna biti naporan, zna da "udavi" temu koja je njemu bitna, ali, erudita, onakav kakav je, je nešto što mi odgovara (uključujuću sve gore napisano) da čitam. Iako smatram da ne možeš non stop da mozak "pržis" na 700 stepeni, koliko Basara ponekad "turira" čitaoca.

Verujem da bi u 2023 oprobao svoje "viđenje", sa još jednim njegovim romanom.

[Sandra Kukić Vrućinić · Rating 4 out of 5]

Razigrano, novo, drugačije, a opet na momente nategnuto, ponavlja se, umara. Istina je da Basara koristi vjerovatno najviše riječi od svih pisaca sa srpskog govornog područja, što je dodatni izazov pri čitanju - ne možete ga usput čitati, morate obraćati pažnju, razmišljati, provjeravati riječi i samog sebe. Shvatam da je nekima dosadan, zbog specifičnog narativa, ali meni je baš to donijelo neku vrstu čitalačkog uzbuđenja, do određene granice, dok ne postane naporan i onda opet, postane razigran i tako ukrug. Beskrajno mi je zabavno razbijanje mita o Andriću, zbog toga četvorka. Da ne smara povremeno, bilo bi svih 5 zvjezdica.

[Bojana · Rating 2 out of 5]

Jedna od rijetkih knjiga koje sam htjela da prekinem na pola. I izgurala sam do kraja, ali ne znam je li to bila pametna odluka. Druga ⭐️ samo zbog kraja. Citava knjiga mi je kao jedna velika trac partija.

[Ana Mattuzzi · Rating 4 out of 5]

Basara exposed many interesting ideas in this novel. I can understand all the bitterness, but nothing's as black and bad in Serbia and it's history, as it's described here. Simply because it's not so much better anywhere else. The book lacks some optimism.

[dino redzepagic · Rating 3 out of 5]

Uh..

[Misti Nite · Rating 5 out of 5]

Autošovinistički, i ne delim njegovo viđenje sveta, ali beskrajno zabavno.

[Dark · Rating 4 out of 5]

Fenomenalna knjiga koja stilom pisanja podseća na Pekića, sa dubokoumnim i dugačkim rečenicama u kojima ima dosta mudrih misli i delova koje treba zapisati. Iako uglavnom pogrdno pise o srpskim velikanima (Andrić , Desanka i sl), umetnicima, srpskom narodu i mentalitetu, to čini na jedan veoma čudan i mudar način da zaslužuje divljenje i postovanje, čak iako se ne slažeš sa pojedinim njegovim stavovima.