Ljudi bez grobova

by Enes Halilović

Potraga za istinom je poput bačenog koplja

Jedna sličnost među gradovima i romanima sasvim je slučajna: dok se približavaš nekom gradu, povećava se broj grobova i grobalja… tako je, obično, i sa romanima – dok ploviš niz tok fabule, desi se neki smrtan slučaj, i kako se roman bliži kraju, sve više glava pada u grobove. Sa ovim romanom nije taj slučaj…

Sve počinje od ljubavi: mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je 47 dana.

Pripovedač ove knjige je sin poznatog odmetnika koji istražuje poteru za ocem, a sve što će naći vodi ga prema literaturi i brojnim pitanjima: Šta je otac? Šta je mitski otac? Šta su žrtve? Ko su umetnici? U kakvom su odnosu sudbina i izvanredna književnost?

Vrhunski romani donose jezu, pomeraju granice pripovedanja, poniru u vrelo našeg bića, izranjaju iz podsvesti kao lampe sa svetlošću kakvu još nismo videli. Ljudi bez grobova Enesa Halilovića nedvosmisleno su takav roman.

Genres: Serbian Literature

240 pages, Paperback

Published August 18, 2020

About the author

Enes Halilović je pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik.

Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i veb časopis za književni intervju Eckermann.

Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007) i Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Lomača (izabrane pesme, 2012), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010) i roman Ep o vodi (2012).

Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom i makedonskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki i katalonski jezik.

Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubühne 10. marta 2011. godine. Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, i „Meša Selimović“

Reviews

[Ratko · Rating 4 out of 5]

Халиловић је написао један такозвани образовни тј. билдунгсроман, али врло специфичан и не „праволинијски“.
Непоуздани приповедач, деветнаестогодишњи Семир Нумић, час прича о садашњости и својим доживљајима, час препричава догађаје који су претходили његовом рођењу. Сазнајемо о дубокој несрећи којом је обавијена и обележена његова породица. Много је ту патње, патње коју чланови породице Нумић наносе другима и свиме тим је обележено Семирово одрастање. Бег од таквог живота наћи ће у спорту и у књижевности.
На почетку ће можда подсетити на Селимовића и почетак „Дервиша“, али убрзо се намеће сопствени, сасвим другачији стил. Сцене се повремено смењују великом брзином, попут филмских кадрова. Приповедач је захуктан, жели да исприча све што има.
Занимљиви су наслови поглавља, у којима је истакнут лајтмотив целог романа (који је нацртан и на корицама, те није баш суптилно исказан, али добро). Занимљиво је како се мотив јајета провлачи кроз цео роман и како је симболички повезан са Семировим постанком и, уопште, животом. Поред тога потрага за оцем, како биолошким, тако и духовним (митским) један је од стубова на којима почива роман.
Оно што ми је засметало јесте уплитање појединих фантастичних, наднаравних елемената; повремено ми је све то изгледало исфорсирано и натегнуто и донекле ми је покварило утисак. Поред тога, сам крај је, хм, хм... збрзан, прволопташки; можда је писац могао и без таквог решења.
У сваком случају, роман (и писац) вредан пажње.
Баш је штета што један овакав роман није добио НИН-ову награду, јер би то сигурно допринело његовој још већој видљивости (мада, квалитет увек нађе пут до читалаца; можда буде као са Хорватовим „Сабо је стао“ који је у сваком случају више читан и хваљен од тадашњег добитника).

[Naopako dete]

Ovo je jako zanimljiva knjiga za čitanje, ali o njoj nije nimalo lako govoriti, zbog toga što je u njoj ispričano toliko događaja koji su direktno ili indirektno vezani za život jednog čoveka da je pravo čudo da se pripovedač nije onesvestio pre nego je uopšte uspeo da ispriča priču do kraja. I upravo to mnoštvo svega: likova, događaja, čudnih i začudnih priča, neočekivanih obrta, tragičnih ishoda itd. ostavlja glavni utisak. Pored oduševljenja, ostaje i blaga vrtoglavica, uzrokovana dinamikom pripovedanje.

Najpre treba reći da je autor veoma vešto ispratio moto sa početka knjige koji glasi: "Teško je baratati podacima iz vlastitog života. Jer sve što se prevede u književnost, postaje fikcija. A bojim se da je moj život bio fikcija. Bio je to težak život." Reči su Miloša Crnjanskog iz intervjua koji je dao Mirku Kovaču. Ovaj citat na suštinski način obeležava prirodu Halilovićevog pripovedanja, budući da u romanu on nastupa čas kao pripovedač, čas kao pisac, odnosno baš kao Enes Halilović, koji se samo formalno "skriva" iza imena Semir Numić. Drugim rečima, dobar deo romana (možda i ceo roman?) pisan je u maniru hronike koja jednostavno beleži istorijske događaje, a potom u njih unosi fikciju kako bi priča dobila na uverljivosti. Tako u formalnom smislu ovaj roman kruži između ispovednog i klasičnog autobigrafskog žanra i dokumentarne literature, koja svoj narativ zasniva na dokumentima i preobražava ga u fikciju. Treba se samo setiti likova koji su pomenuti u knjizi, kao i samog hronotopa u kojem se radnja romana odvija da bi se ova pretpostavka potvrdila.

Radnja romana prati Semira Numića koji je ujedno i narator priče. Zanimljivo je da je vreme u romanu ciklično - priča počinje u sadašnjosti, da bi se retrospektivno vratila u prošlost, odakle se ponovo vraća u sadašnji trenutak i nastavlja da teče dalje kroz vreme sadašnjosti. Semir Numić započinje priču iz trenutka u kojem se nalazi na početku radnje romana (sadašnjost), onda premešta priču u vreme u kojem nije bio rođen, gde je smešten i sam čin njegovog rođenja kao i sve što sledi nakon toga (prošlost), da bi u poslednjem narativnom preseku nastavio da nam saopštava događaje iz svoje sadašnjosti. On je, dakle, nepouzdan pripovedač, budući da nikako nije mogao biti svestan događaja koji su se zbili pre njegovog rođenja, pre nego se to stvarno i dogodilo. Ovaj postupak podseća na Homerovo pripovedanje i njegove izlete u prošlost, za koje se sumnja da traju i po deset godina. Da se radi o nepouzdanom pripovedaču svedoče i komentari koje sam prpivodač daje, a koji se tiču izvora iz kojih crpi priču koju nam priča, a ti izvori su gotovo svi likovi iz romana, koji su na ovaj ili na onaj način uticali na perspektivu samog pripovedača i njegovu svest o ispričanim događajima. Sada, kada smo rešili ovo formalno pitanje pripovedača i njegove pozicije, koje je zaista maestralo izvedeno, idemo na sam sadržaj knjige, koji je još zanimljiviji.

U osnovi priča se bavi dvema večnim temama literature. To su Eros i Tanatos, odnosno ljubav i smrt, u koju su utkani razni elementi, ali koji suštinski ne napuštaju ove dve relacije. Treba se samo setiti koliko ljubavnih zapleta postoji u romanu i koliko je smrt sveprisutna tokom cele priče (previše je smrti, što u jednom trenutku navodi na pomisao da je smrt banalna stvar). U ovu priču utkana je priča o Semiru i njegovom odrastanju i obrazovanju, na kraju krajeva sazrevanju, tema karakteristična za obrazovni roman kakav je Geteov Vilhem Majster. Semir će na kraju iz cele priče izaći kao zreo, obrazovan i samostalan muškarac, što je tačka u kojoj se obrazovni romani obično završavaju i u kojoj se u izvesnom smislu i ovaj roman završava. Roman je pisan u prvom licu, što je odlično ,jer je posredstvom jednog lika, jedne sudbine obrađen veliki broj tema, pored pomenutih ovo je istovremeno priča i o jednoj sredini, jednoj porodici, jednom čoveku (Numanu Numiću), jednom piscu (Semiru Numiću) i njegovom sazrevanju, odnosno njegovom postajanju piscem. Priča se, takođe može podeliti na dva dela, odnosno na dve priče; prva je ona koja se tiče Numana, a druga koja se tiče samog Semira. I bilo bi zaista dobro da sada nije četiri sata ujutru i da ja imam živaca i sange da svaku od pomenutih tema analiziram pojedinačno, ali možda to nekad i uradim, ko će znati.

Još jednu stvar želim da pomenem, a ona se tiče same literature koja je jedna od bitnijih tema romana. Semir je strastven čitalac, budući da želi postane pisac, on se "obrazovao" na nadrealističkog poeziji, a njegov glavni učitelj, pored Janka kojeg možemo posmatrati kao duhovnog učitelja, jeste Aristotel i njegova uvek aktuelna Poetika. Ono što je zanimljivo, jeste da je Semir tokom cele priče izvan literarnih krugova, ali da se na nekoliko mesta obraća osrednjim piscima koji ga preziru i koji nemaju talenta. I ova mesta su u mojim očima najproblematičnija, budući da nema ni pomena o nekakvoj literarnoj grupi u romanu koja bi mogla da stvori atmosferu, da to tako nazovem, literarne netrpeljivosti. Ostaje nejasno zbog čega se pripovedač obraća ljudima koji izostaju iz priče i to ne samo na način da ih ovaj ne pominje, već u romanu nije data nikakva naznaka da takvi ljudi postoje. Ovde treba pomenuti i katalog pesnika koje je Semir čitao i njegovo poistovećivanje sa Ezopom samo na osnovu toga što i jedan i drugi mucaju. Veza je, međutim, znatno dublja, jer Semir pišući o Ezopu, zapravo piše o sebi. Obojica su u izvesnom smislu robovi, ali mudri robovi koji imaju sapouzdanja (znanja). Suštinska razlika je u tome što je za Ezopa sloboda značila smrt, dok sa Semirom to nije slučaj.

Dalje, stil kojim Halilović piše, vrlo je sveden i jednostavan. Rečenica je kratka, ali ubitačna. I pored uzbudljive fabule, koja na kraju izaziva patos ogromnog inteziteta, stil u velikoj meri doprinosi nekakvoj arhetipsko lokalnoj atmosferi koja nas uvek opominje da postoji više od onoga što je rečeno, da se nešto više od samih reči krije iza reči, da postoji nekakva tajna i čudnovata dubina ka kojoj nas reči neprekidno upućuju. Iako uvek na granici između skaza i čisto književnog jezika, stil kojim je knjiga pisana sadrži u sebi nešto suštinski arhetipsko, te istovremeno u sebe sabija prošlost i sadašnjost, što mi se jako dopada, ali imam problem sa brzinom pripovedanja, jer ovakav stil navodi na brzo čitanje, i njime se saopštavaju veliki događaji poput ubistava, preljuba itd. koji se jednostavno kao na filmu nižu jedan za drugim. Meni bi više prijalo da je u romanu prisutan, ne preteran, psihološki osvrt na likove koji bi možda usporio tempo pripovedanja, ali bi isto tako možda stvorio nepodnošljiv atmosferski intezitet, ko zna.

Za kraj ću pomenuti još i vrlo zanimljiv lajtmotiv koji se proteže kroz celu knjigu, a to je motiv jajeta. Setimo se da je Semirov nadimak jaje i da je svako poglavlje podnaslovljeno nekom vrstom jajeta. Semir odgaja nojeve, koji su poznati po svojim jajima, a i cela priča podseća na porađanje iz jajeta. Semirov preživotni i životni put, navodi na pomisao da nadimak koji je dobio zbog mucanja nije puka slučajnost, već da ga, u kontekstu simboličkog značenja suštinski određuje, budući da je on taj koji se iz utrobe svoje majke porađa kao jaje, i da njegov razvoj i odrastanje pratimo, doslovno iz jajeta, pa sve do samog kraja dok se ne osamotali, dok mu više nije potreban nikakav staratelj, učitelj ili starešina. Čak možemo govoriti da se Semir, svaki put kada je počinjao nešto da radi (golman, bokser, pisca) bio u fazi jajeta i uvek je neko drugi morao da mu pomogne da se "ispili" iz sebe, odnosno da izađe iz jajeta, da napusti ljušturu. Ovo je u vezi i sa pticama koje se takođe vrlo često javljaju u romanu i uvek nose nekakvu simobličnu vrednost. Sam Semir nije ništa drugo nego ptić koji na kraju postaje ptica, tako što dolazi do isitne, odnosno do slobode (brata Demira) da nekome zaista ispriča svoju priču. Koliko je motiv jajeta bitan za celokupni narativ, govori i to da nam je priča romana Ljudi bez grobova ispričana ab ovo (iz jajeta) što je, pripovedni postupak, znan takođe još iz Homerovog doba.

Pored motiva jajeta, dominantan je i motiv koplja. Koplja koje predstavlja suštinsku vezu sa magičnim svetom Mireline majke. Setimo se da se Klika, koji na gradilištu poklanja Semiru koplje, kada se njih dvojica ponovo sretnu neće sećati da je ikada imao ikakvo koplje. Kopljem će Semir ubit Mirelinu majku, Misirku. Kopljem pripovedač koristi kao eufemizam za falus. "Potraga za istinom je kao bačeno koplje." Zbog toga što je video kako "koplje" profesora ulazi u njegovu tetku, Semir je prepušten samom sebi i priomoran je da se iz Kragujevca vrati u Novi Pazar.

Na kraju, ako se dobro sećam, jedini ljudi bez grobova ostaju Numan Numić i Misirka, bez koje ironično, ostaje njen grob.

Zaista bi o ovom romanu moglo još mnogo toga da se kaže i da bi se reklo nešto iole smisleno potrebna znatno ozbiljnija i posvećenija analiza, od ovog pokušaja interpretacije, ali možda se i to nekad desi, ko zna.

[Momčilo Žunić · Rating 3 out of 5]

Zašto mislim da je u "Ljudima bez grobova" Halilović zastao na pola skoka, možete videti na vlogu u Bookvalistima:

https://youtu.be/VvAaoeiLYQE

[Damir Bećirbašić · Rating 5 out of 5]

Još jedna njegova knjiga koja ostavlja bez daha. Sve je povezano i smisleno, Enes na sjajan način povezuje klasičnu književnost, kao kod starijih pisaca, pripovedanje o ljudima i životu lokalnog stanovništva, kao kod sjajnih lokalnih novinara, pitak stil, poput savremenih pisaca, elemente filozofije, istorije, teorije književnosti, matematike (sjajni detalji poput prostih brojeva u podnaslovima), pa čak i biologije, crne magije, sporta, imena sa simboličnim značenjem.

Gorke sudbine, teška priča i likovi sa kojima se možeš poistovetiti (ili ih već poznaješ) je nešto što se podrazumeva kod Enesa. Enesove knjige su za svakoga, od ljudi koji će pročitati samo radnju, preko onih koji će uspeti da uhvate 5-6 priča u istoj priči, do kritičara književnosti i stručnjaka za kulturu.

Ne mogu da se otmem utisku da je Enes trenutno najbolji pisac sa naših prostora koga sam čitao (priznajem da bih voleo da čujem mišljenja nekog ko nije iz sličnog geografskog područja), i jedini za koga sam uveren da će ostati da živi kao pisac kroz godine, bez da će izgubiti na aktuelnosti. Izuzetno sam srećan što će Enes izdanjem za Lagunu dobiti na popularnosti među još širom grupom ljudi, jer svakako priče zaslužuju da budu pročitane. Uostalom, upozoren sam već: "Biće ti previše ove tamne slasti - podijeli priču sa znanima i neznanima".

[Aleksandra S. · Rating 4 out of 5]

Moram da priznam da ovakvo jedno štivo nisam očekivala. Zapravo, nisam ni sigurna šta sam od knjige očekivala, ali su me preporuke poznavalaca dobre književnosti privukle da se upoznam sa Halilovićem. Ovo je prva knjiga njegova koju pročitah i utisak je dobar. I više nego dobar. Narator čitave ove priče jeste Semir Nurić koji nas svojim pripovedanjem upoznaje sa prošlošću, vraća se čak i u period pre njegovog rođenja da bi izlaganje završio u sadašnjosti.

„Sve je već bilo tu; tražio sam samo sudbinski čas kad će se odlomiti prva rečenica: čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost. I ja. pisac koji prožive neke godine u zimomori, zastao na kapiji kroz koju se izlazi iz mladosti, sada, naslućujem tajnu poezije, i njenu klicu, uzaludnu. Kanim tragati nevidljivim pejzažima. Koji govori o sebi, ne treba ništa da prećuti. Ako se negdje i ujedem za jezik, ako i preskočim kakav detalj, neće to biti da bih sebe poštedeo. Negdje se moramo izmaknuti od istine, jer istina jek kao bunar – neko se hladne vode napije i okrijepi dušu, neko se tamo strmoglavi i sretne smrt.“

Ceo roman je, zapravo, preplet prošlog i sadašnjeg vremena. Sam pisac u više navrata ističe da, kako nije mogao biti prisutan svim tim događajima pre njegovog rođenja, on i ne može biti siguran da su se stvarno tako i zbili. No, to ga ne sprečava da sve to sam istražuje, prikuplja, memoriše za neka druga vremena. Roman je ispričan u prvom licu pa mi, posredstvom Semira saznajemo o čitavoj jednoj sredini, njegovoj porodici, čuvenom Numanu Numiću, ozloglašenom ubici, kao i o Semirovom putu ka postanku piscem. Ono što je zanimljivo jeste simbolika koja se proteže gotovo kroz celo delo. Najupečatljivije od svega beše mi jaje – svako poglavlje započinje rečenicom u kojoj se nalazi reč jaje. Pritom, Semir gaji nojeve i skuplja njihova jaja, tu je i njegov nadimak Jaje koji dobija jer je mucao pa neretko ne stigavši da izgovori dalje od ja ja ja ja, tako ga i prozvaše vršnjaci. Mišljenja sam da je jaje poslužilo piscu kao motiv kojim će u stvari i opisati sam taj razvojni put, put sazrevanja Semira Nurića, od mucavog dečaka koga su izbegavali, na čiji su se račun prečesto šalili, do golmana, boksera, kopljaša (kada se već uveliko izlegao iz jajeta), a zatim i pisca Semira Nurića, Semira koji uspeva da otkrije istinu i uspe da o njoj govori davno izgubljenom bratu blizancu (kada je već raširio svoja nekada krhka krila i zalepršao poput ptice u svet odraslih).

Ima momenata koji mi nisu prijali, poput Misirke sa svojim magijskim delovanjem i tog sve češćeg uvlačenja nadstvarnog, nerealnog u priču. Jedan od tih momenata je i meteor, a oni koji su pročitali knjigu znaju o čemu govorim. Ipak, verujem da je i te delove pisac sasvim svesno ubacio u svoj roman, iako se, moram priznati, nisam trudila previše da prepoznam zbog čega je to radio. Semirova priča mi je ipak za veliku preporuku, a i knjigoljupci će ga voleti kao književnog lika i zbog toga što svaki slobodan trenutak koristi kako bi čitao knjige, pa se kzoz delo pominju i japanski i antički pisci i filozofi, kao i sama njegova razmišljanja o svim pomenutim delima. To mi je, takođe, jako prijalo za pročitati. Ko su, u stvari, ljudi bez grobova o kojima Halilović govori, moraćete da saznate sami. Od mene toliko.

„Ako sam ja živio tvoj život, pod tvojim imenom, treba da znaš – bio je to težak život. Ako ti živiš moj život, pod mojim imenom, hvala ti, jer tebi je teže nego meni. Sad znam: morao sam doći...“

[Наташа · Rating 4 out of 5]

Simpatičan roman.
Uzbudljiv.
Kraj možda malo neočekivan, ali u skladu sa glavnim tokom priče.

[Marijana Lazic · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga je jedno pravo blago! Ako je dozvoljeno reći da nam je neko omiljeni pisac na osnovu samo jedne pročitane knjige, ja ću to pravo rado iskoristiti ovde.

Čak i da nismo imali završetak koji je celu priču savršeno povezao i dodao tu neku višnjicu na šlag, opet bih bila oduševljena jer je pisanje tako milo (da, to je ta reč, milo), tako puno detalja i skrivenih veza. A imajte u vidu da sam ja osoba koja više uživa u dobroj priči nego u deskriptivnoj naraciji. Ipak, tako neki me kupe već na prvim stranicama. To mi se desilo sa Bekimovim Huckleberry Finn-om, to mi se desilo sada.

Sigurno ću čitati i druge Halilovićeve knjige, a za ovu vama od mene ogromna preporuka.

[Nataša · Rating 5 out of 5]

Zaključujem, a i pomislih to nekoliko puta u toku čitanja: kako volim ovaj naš narod!
Remek-delo bilo bi da je kraj detaljniji. Recept 'kad ne znaš šta ćeš s likom, ukloni ga iz priče' nije najbolji, iako je utemeljen u stvarnosti-ljudi neprestano neprimetno odlaze.
Ostaju priče o njima. I velika dela (speaking of, pisano 07.11.2021, na dan žalosti u NP povodom smrti MZ). 🖤

[Amer · Rating 4 out of 5]

Fenomenalan pripovedački stil.
Smatram da je ova knjiga trebala da ponese NIN-ovu nagradu.

[Danilo Pavlica · Rating 5 out of 5]

… Jan mi je cesto govorio kako se iz sirovog zivota moze istisnuti velika literatura, narocito ako se piscev jezik sto vise nasloni na autentican govor onih ljudi koji su gledali zbivanja …

Ovom, kao i mnogim drugim recenicama Enes Halilovic ispisuje, kroz pricu o jednoj nemoj strahoti i usudu, poetiku stvaralastva i teskobu radjanja pisca. Ovo je mozda nas pandan Dzojsovom Portretu umetniku u mladosti. Dzojsova Irrska su Halilovicevi Lukari i Despotovac - mesta koje dobijaju mitske obrise u duhu hispanoamerickog magijskog realizma.

Jezik je lep, bogat, a ipak nenametljiv, arhaican a opet savremen. Halilovic je pesnik i to se vidi, ali ono sto me potpuno fascinira jeste njegova sposobnost za suptilan prelaz, za ‘prelivanje’ iz jednog u drugo bez patosa i banalonosti. On je odmeren, a opet izuzetno potentan u samoj svojoj recenici.

Semir kao glavni protagonista je posmatrac koji muca, hronicar sudbine - ne sudi, ne namece citaocu svoje misljenje i ocenu, vec ostavlja nama da sami stvorimo svoj utisak. Potresan zivot, ironija sudbine, blizina smrti, groteskne slike tkaju pricu i piscu i pisanju, o ocu, o onima koji su nam dodeljena i izabrana porodica.

Halilovic ovim romanom ilustruje i teoriju o vecnom vracanju istog, o tome kako tek zatvoreni krug moze da omoguci da se sagleda i kriticki promisli zivot, odnosno da se iz nemogucnosti mucavog jezika rodi snaga cistog glasa i govora.

Likovi romana su mitske figure u kojima ima mnogo toga, mislim da je Semir ili sam autor (posto je tesko odrediti) sebe uklonio u smislu unutrasnjeg dozivljaja, kako bi dao platno da se oslikaju drugi. Badema, Zlatan, Mirela, Jan, Olivera, Kosta, neimenovani predak streljan 1941. u Kragujevcu i drugi su samo jedan od delica slagalice piscevog zivota, jedan ali krucijalan detalj koji su i opredlili autora/Semira da bude pesnik i pisac.

Ovaj roman je zaista vredan svake preporuke.

… Sada je vec bilo tu: trazio sam samo sudbinski cas kada ce se odlomiti prva recenica: covjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na proslost. …

[Milos Stevic · Rating 4 out of 5]

Antički mit utkan u savremenost, to je ono što, možemo reći, najbolje opisuje Enesovu prozu. Pohvalio bih jezik kojim se pripoveda, to je čist, milozvučan narodni jezik sa južnosandžačkim prizvukom.
Mogao bih da zamerim samo to što autor nije razbio okvir postmodernističkog diskursa, a pisac kao što je Enes Halilović bi svakako postao još bolji kada bi se na tako nešto odvažio.

[Amina Hujdur · Rating 5 out of 5]

Duboko, emocionalno. Protkano usmenom narodnom predajom, epom i stvarnim životom.

[Nebojsa Radovic · Rating 5 out of 5]

Super knjiga koja sjajno drži pažnju dok nas vodi kroz interesantnu priču o životu Semira Numića. Knjiga prepuna smrti a o životu i gomilom iznenadjenja koji isti donosi. Topla preporuka 👌

[Janko Debeljakovic · Rating 5 out of 5]

Halilović protiv usuda, ili pak u savezu sa njim? Halilović nas suočava sa ponorom koji nastaje usled odigravanja ljudske tragedije i kroz to suočavanje pokazuje večitu ljudsku borbu protiv generacijske kletve koja razbija sve granice i tako utkana u naše živote postaje zaseban organizam koji se na svoj način bori sa svojim usudom. Posredstvom Goldbahove hipoteze se pokušava uspostavljanje ravnoteže i povezanosti između događaja. Pitagora je verovao da se sve može svesti na broj i Halilović pokušava da se suoči sa usudom kroz brojeve, dajući različitim događajima u životu našeg protagoniste broj koji je najverovatnije u korelaciji sa celim krugom koji on opiše kroz roman. Kauzalitet kakav smo upoznali u književnosti dobija novo lice, dobija konkretnu matematičku formulaciju*. Halilović se kroz sveprisutni motiv jajeta takođe suočava sa usudom. Jaje može iza ljuske biti mućak, a može biti i pile. Taj dualitet je prisutan kroz celu priču i zaslužuje pažnju čitalaca.

*Valjanost ove hipoteze (povezanost događaja u skladu sa Goldbahovom hipotezom) će, nadam se, biti tema neke studije u budućnosti.

[Mirsen Mutabdzija · Rating 4 out of 5]

Nisam siguran koliki je kompliment za roman da se “čita u jednom dahu”, iako je autor postigao efekat da je priča ispričana u jednom dahu.

Volio bih da je koketiranje sa matematikom više razrađeno, pogotovo dio oko Goldbachove teoreme. Opet, u naslovima poglavlja se vidi dosta tragova…

Nesvakidašnja priča koja je majstorski ispričana, toliko ubjedljivo da sam sebe nekoliko puta uhvatio kako tražim likove romana i njihove sudbine na Internetu.

[Ruza Minić · Rating 4 out of 5]

Занимљива књига! Неочекиван завршетак, који све разјашњава!


- Тужни су они који остану тамо гдје нико не долази!
- човјек, која год врата отворио, куд год кренуо...увјек набаса на прошлост.
- Језик говори- нека говори; уши слушају- нека слушају; али очи- нека пазе шта гледају.
- Пастир чува стадо, али када узмем књигу, стока иде далеко. Стока се увек удаљава од књиге!

[Miloš · Rating 5 out of 5]

Nakon što je malo odležala na polici pročitanih kniiga: 5 zvezdica. Možda zbog toga što se delova često setim, a možda zbog univerzalnosti i ispravnog izbora simbola koji su utkani u priču.
Dobar je Halilović!

[Dragana · Rating 4 out of 5]

da pisac ne ubaci hor glasova i jaja kanarinca meni bi roman bio za peticu. ta dva poglavlja umanjiše mi oduševljenje

[Dragana Jovanović · Rating 4 out of 5]

Zaista interesantna polemika sa književnom tradicijom, pre svega sa usmenim stvaralaštvom. Moram priznati da dok traje priča tetke Bademe sam roman je uspeliji.
Nije bilo potrebno "sunčevo jaje", zbrzan niz događaja pred kraj, mada mi se sam okvir romana dopao. Halilović poseduje poverenje u Književnost, mada su se pojedini autopoetički segmenti mogli suptilnije provući kroz delo. Ipak, prijatno čitalačko iskustvo!

[Bojan Džodan · Rating 5 out of 5]

"Naš bol sačinjen je od ljudi, a ljudi su izvan nas."

[Literaturis · Rating 5 out of 5]

Na trenutke sam imala utisak da čitam Mešine rečenice, na trenutak da čitam Dragoslava Mihajlovića, dok na kraju ne dođoh do antičke tragedije. Jedan sjajan roman i pisac koji ima sve konce u svojim rukama!

[Mira Stantić · Rating 5 out of 5]

Knjiga se lako čita iako nam govori o jednom veoma teškom životu. Dečaka vodi sudbina do konačnog cilja, prikupljanja svih delića mozaika. Mozaik je on sam. Kad sakupi sve delove, sve postaje jasno i sve dobija svoj smisao.

[Mirjana Dimitrijevic · Rating 5 out of 5]

Halilovićeva knjiga ,,Ljudi bez grobova“ me je intrigirala na više načina. Pitala sam se šta znači ovakav naslov, zašto je nerešeni matematički problem Goldbahova hipoteza uzet kao podnaslov, zašto su jaja u svakom naslovu poglavlja. Sve u svemu, interesantan roman koji govori o potrazi za ocem i istinom.

,,Sve je već bilo tu; tražio sam samo sudbinski čas kad će se odlomiti prva rečenica: čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost“.

Pa kaže dalje u tekstu:

,,Ako se negdje ujedem za jezik, ako i preskočim kakav detalj, neće to biti da bih sebe poštedeo, negdje se moramo izmaknuti od istine, jer istina je kao bunar – neko se hladne vode napije i okrijepi dušu, neko se tamo strmoglavi i sretne smrt. Sve što počinje, neminovno teži ka tome odakle je počelo. Kad okončam ovu priču, doznaću zašto sam zapisivao“. (11 str.)

Ovako Halilovičev roman počinje. Zasnovan je na istinitim dešavanjima o odmetniku koji je ubijao ljude, tražeći pravdu za svoje slomljeno srce. Doživeo je kao tragediju to što su mu voljenu devojku udali za drugoga. Pisac je istraživao i skupljao građu skoro 30 godina. Prvobitni naziv knjige je trebalo da bude ,,Sunčevo jaje“. U konsultaciji sa urednikom promenjen je u ,,Ljude bez grobova“. Zaista ima likova kojima se ne zna mesto groba, ali se misli i na umetnike, koji zahvaljujući svojim delima zauvek žive.

Glavni junak Semir Numić je istovremeno pripovedač u knjizi. Sticajem okolnosti zaposlio se kao bolničar u domu za lica sa posebnim potrebama. Bio je propali golman i bokser, obeležen porodičnim gubicima i očevim gresima. Nikada nije upoznao svog oca Numana Numića i majku Snežu. Odrastao je sa govornom manom – mucanjem, tako da se okrenuo književnosti i pisanju, želeći da tako izrazi svoj unutrašnji svet. Pratimo njegovu potragu za biološkim ocem, ali i onim mitskim, antičkim i drugim vrstama očeva. Priču o ocu Numiću gradi na osnovu tuđih priča:

,,Pišem ono što su drugi vidjeli onako kako su vidjeli; pišem i ono što su drugi čuli, prepričavali i dopričavali. Njihova istina biće i moja istina o mom ocu. Njihova laž biće i moja laž“. (12 str.)

Numan Numić je ostao poznat javnosti kao odmetnik i ubica. O njemu su kolale razne priče, ljudi iz palanke su se zamajavali vestima o poteri za njim. Pitanje je šta je zapravo istina. Davali su mu natprirodne sposobnosti, pripisivali tuđa ubistva, nudili nagrade za njegovu glavu. I on je takođe rano ostao bez roditelja, odrastajući uz stariju sestru Bademu i mentalno rastrojenog brata Zlatana. Istorija se na neki način ponovila. Njegov sin Semir je takođe proveo detinjstvo uz ove ljude. Tetka Badema je, nažalost, takođe bila poznata u toj sredini po ubistvu. Niz grehova, gubitaka i čudnih dešavanja pratio je ovu okrnjenu porodicu.

Ima nadrealnog u ,,Ljudima bez grobova“. Recimo, interesantna je pojava meteorita, koji su meštani nazvali ,,sunčevim jajetom“. Pao je sa neba u dvorište Semirove kuće i tu je sijao danima. Bio je događaj o kojem se pričalo. Zatim neki likovi su nadrealno izgledali. Na primer, Gulaš, koji je bio toliko debeo čovek da nije izlazio iz kuće. Plaćao je drugima da mu čuvaju nojeve dok je on samo jeo i posmatrao kroz prozor. U knjizi se pojavljuju vračare, koje mogu da ljude učine nevidljivim ili da ih vežu činima.

Glavni junak stupa u kontakt sa raznim likovima. Tako saznajemo za društvene mane i nejednakosti, npr. da u sportu i zapošljavanju ima korupcije, nepotizma, političkih veza i nepravdi. Neki likovi su odani porocima i žive u iluziji, recimo, kockar Klerk. Mnogi nemaju sopstveni život, već ispunjavaju prazne dane tračevima i vestima. Ljudi koji vole književnost poput Janka Jankovića često budu na meti palanke. Spominju se u negativnom kontekstu urednici i bibliotekari.

Semir se sprijateljio sa spomenutim Jankom ili Janom. Obojica su bili pod senkom očevih grehova i veliki ljubitelji književnosti. Jan je zapravo bio matematičar, koji se trudio da reši Goldbahovu hipotezu. U tome je nalazio smisao života. Mene je njegova sudbina podsetila na Mersoa iz Kamijevog ,,Stranca“. Jan je podržavao glavnog junaka, smatrajući kako on ima dovoljno dobru životnu priču za pisanje. Njihovi razgovori o literaturi su posebno zanimljivi. Citiram:

,,Čak i simbol se mora kretati u skladu sa ruhom kojim je odenut. Semire, druže moj, nema više dobrih urednika, pisci brzaju, rupe i rupice ostaju u knjigama, a knjiga je kao telo – iskrvari. Ja ne rušim pisce, ali napominjem da nisu božanstva“. (191 str.)

Halilović je napisao izuzetno, ali kompleksno delo. Možemo ga odrediti kao društveni, porodični i psihološki roman sa elementima ljubavnog. Uočio je veze između književnosti i matematike, kao i veze ovih oblasti sa životom. Jaje je simbol i metafora, recimo, označava početak, rađanje života, razvijanje čoveka koji treba da se oslobodi ograničenja. Njegova ljuska nas asocira na skidanje lažnih slojeva sa istine ili otkrivanje suštine ispod površine. Otkrijte sami ostala njegova značenja. Jedna od poruka romana jeste da je lako etiketirati ljude prema poreklu, osobinama i dr. Teško je odgovoriti na to ko smo mi van porodičnih i društvenih okvira, teško je saznati pravu istinu o prošlosti i nama samima.

[Sasa Andjelkovic · Rating 5 out of 5]

Mogao bih da kazem da je Enes obican skriboman i da pise samo zato sto ne moze tecno da prica.

Mogao bih da kazem i da je pisanje o masovnom ubici na ivici etike. Kada sam zaokruzio spisak na poslednjih 10 romana zivih pisaca, Ljudi... su mi bili na vrhu. Ali u biblioteci je nisu imali slobodnu mesecima. I bas tog dana, a pao je sistem, opet sam pitao da li je ta knjiga slobodna. Bibliotekar je ustao do police i odmah nasao, kada se u Srbiji desavaju dva masovna ubistva.

Ipak, najvise zameram svakom piscu kada ne pise srednjeklasne teme. Time se ne hvata u kostac za najbitnijim temema zajednice i pojedinca, vec trazi temu koja je nedovoljna za najvece dubine. To je glavna zamerka, jer ovakav socijalni milje donosi dosta naivnosti, kojih ova knjiga ima preko mere za kvalitet. Hrabrosti i kreativnosti ima na pretek, ali snagu teme moze da pojaca. Ili je za to potrebno 7 generacija zivljenja u gradu.

Takodje, ako bi izbacio nekih 70ak strana viska, ovo delo bi bilo skoro pa vrhunsko. Hvala ti, Enese.

[VR · Rating 4 out of 5]

Preporuka, lepo napisana i zanimljiva za čitanje pripovest. Svašta interesantog može da se nauči i pronađe između stranica, realni događaji i zanimljive činjenice upakovani su u priču, pa je nekad teško razlikovati fakte od fikcije.

Nadprirodni segmenti, iako jesu deo naših nasušnih života, ovde su nepotrebno prenaglašeni, i rekao bih da više smetaju, nego što dodaju vrednosti priče. U redu je verovati u ale i bauke, ali ovde su ubačeni kao neporeciva čudesa.

Sa druge strane imamo matematiku kroz Golbahovu hipotezu, koja je važan deo priče i same strukture romana... a opet, teško da bilo ko može da shvati na osnovu onoga napisanog u knjizi o čemu se radi. Posebno da joj pripiše odgovarajuću važnost, s obzirom da utiče na sudbinu junaka.

Ostaju citati/mali biseri mudrosti koje bih voleo da zapamtim i upotrebim ponekad, ali avaj, teško je pouzdati se u pamćenje.

[Svetlana Vukasovic · Rating 4 out of 5]

Enes Halilović piše lepo, toplo, tužno i prisno.
Posmatrate likove i želite da im pomognete.
Drži pažnju sve vreme i iznenađuje vas.
Kako nastaje njegovo pisanje objasnio je kroz lepi lik i karakter Jana. Svi njegovi likovi su tragičari i borci.
Prvo sam čitala njegovu Ako gledaš u ponor, a sada i Ljude bez grobova. Lakše sam čitala ovu drugu, opuštenije.
Onu prvu sam teže podnela i pamtim je i dan danas.
4* zbog malene nekonzistentnosti koja mi u svakom delu pravi problem jer teško je prihvatiti da nismo merilo stvari, pa čak ni realnosti.

[Јелена Спарић · Rating 5 out of 5]

Napeta i neverovatna priča. Ispričana lepim jezikom sa rečima specifičnim za Novi Pazar. Mračna i mistična atmosfera, sa puno defektnih i zlih likova, puno nesreća i udaraca sudbine. Trulež u ljudima i oko ljudi. Da li je pisanje ove knjige bilo lekovito za autora? Da li će biti lekovita za nekog čitaoca? U pitanju je gorka pilula uvijena u lep pesnički jezik.

[JaksicV · Rating 4 out of 5]

Jos jedna knjiga koju sam procitala u dahu.Opet ova nasa izborana,umorna,siromasna Bosna i opet zivot koji ne zna stati sa udarcima.Kao duboki zaron u filmove Abdulaha Sidrana,ne mozete da ne saosjecate sa likovima.Mozda mi je malo zasmetao zbrzan kraj,malo nadrealno,zato 4 zvjezdice ali sam uzivala u jos jednoj odlicnoj knjizi.Preporuka.

[Belma Simić · Rating 5 out of 5]

Jedna od najboljih knjiga koje sam čitala ove godine. Likovi su odlično napisani,Enes je to vješto ispisao lako se čita,a opet ostaje knedla u grlu. Nekada iz najbolje najmjere ljudi lažu,nesvjesni da je istina uvijek bolji izbor bez obzira koliko bolna bila.

[Жељка Калајџић · Rating 5 out of 5]

𝑺𝒗𝒆 𝒋𝒆 𝒗𝒆𝒄́ 𝒃𝒊𝒍𝒐 𝒕𝒖; 𝒕𝒓𝒂𝒛̌𝒊𝒐 𝒔𝒂𝒎 𝒔𝒂𝒎𝒐 𝒔𝒖𝒅𝒃𝒊𝒏𝒔𝒌𝒊 𝒄̌𝒂𝒔 𝒌𝒂𝒅 𝒄́𝒆 𝒔𝒆 𝒐𝒔𝒍𝒐𝒏𝒊𝒕𝒊 𝒑𝒓𝒗𝒂 𝒓𝒆𝒄̌𝒆𝒏𝒊𝒄𝒂: 𝒄̌𝒐𝒗𝒋𝒆𝒌, 𝒌𝒐𝒋𝒂 𝒈𝒐𝒅 𝒗𝒓𝒂𝒕𝒂 𝒐𝒕𝒗𝒐𝒓𝒊𝒐, 𝒌𝒖𝒅 𝒈𝒐𝒅 𝒌𝒓𝒆𝒏𝒖𝒐, 𝒑𝒂 𝒎𝒂𝒌𝒂𝒓 𝒃𝒊𝒐 𝒊 𝒛𝒂𝒌𝒐𝒗𝒂𝒏 𝒛𝒂 𝒔𝒕𝒐𝒍𝒊𝒄𝒖, 𝒏𝒆𝒎𝒊𝒏𝒐𝒗𝒏𝒐 𝒏𝒂𝒃𝒂𝒔𝒂 𝒏𝒂 𝒑𝒓𝒐𝒔̌𝒍𝒐𝒔𝒕.

Pisanje je način da se događaji, mesta i ljudi sačuvaju od zaborava. Pisanje je zapravo beleženje izgovorenih ili neizgovorenih reči i misli, a ponekad je ljudima izuzetno teško da izgovore reči. Što od straha kako će one biti prihvaćene, što zbog neke govorne mane, mucanja... Međutim, postoje priče koje pored svega i svih prepreka moraju da budu ispričane ili zapisane.

Ovo je jedna od njih. Ovo je priča o nesrećnoj, neuzvraćenoj ljubavi. O patrijarhalnoj, bezkompromisnoj, tradicionalnoj sredini. O Numanu Numiću, siromašnom, ali ponosnom čoveku kome ne daju devojku koja mu se obećala za ženu, već je udaju za drugoga. O povređenom ponosu i časti, o obrazu koju treba osvetlati. O krvavoj osveti i odmetništvu koje je trajalo četrdeset sedam dana.

Zločin ili pravda? Osveta ili pitanje časti? Dela Numana Numića pratiće članove njegove porodice i uticati na njihove živote, kao stigma koje ne mogu da se spasu. Jer kao što se imena u njihovoj porodici prenose sa kolena na koleno, tako se i Numanovi gresi prenose na druge članove porodice.

Semir Numić će nam pričati o svom ocu, teško puštajući reči da ga napuste, mucajući, odrastajući, boreći se da skine koprenu predrasude sa svog porodičnog imena. Govoriće o odrastanju, sukobima, sportu, književnosti, ljubavi... O usponima i mnogo češćim padovima. Govoriće o sebi, trudeći se da sve kaže, jer...

𝑲𝒐𝒋𝒊 𝒈𝒐𝒗𝒐𝒓𝒊 𝒐 𝒔𝒆𝒃𝒊, 𝒏𝒆 𝒕𝒓𝒆𝒃𝒂 𝒏𝒊𝒔̌𝒕𝒂 𝒅𝒂 𝒑𝒓𝒆𝒄́𝒖𝒕𝒊. 𝑨𝒌𝒐 𝒔𝒆 𝒏𝒆��𝒅𝒆 𝒖𝒋𝒆𝒅𝒆𝒎 𝒛𝒂 𝒋𝒆𝒛𝒊𝒌, 𝒂𝒌𝒐 𝒊 𝒑𝒓𝒆𝒔𝒌𝒐𝒄̌𝒊𝒎 𝒌𝒂𝒌𝒂𝒗 𝒅𝒆𝒕𝒂𝒍𝒋, 𝒏𝒆𝒄́𝒆 𝒕𝒐 𝒃𝒊𝒕𝒊 𝒅𝒂 𝒃𝒊𝒉 𝒔𝒆𝒃𝒆 𝒑𝒐𝒔̌𝒕𝒆𝒅𝒆𝒐...

Smenjivaće se likovi, preplitaće se sudbine, pronalaziće Semir "mitskog" i "istinskog" oca, govoriće, slušaće i gledaće, ali da li će mu se dopasti to što vidi i čuje, a drugima ono što govori pokazaće vreme. Priča će biti ispričana, a krug zatvoren jer

𝒄̌𝒐𝒗𝒋𝒆𝒌, 𝒌𝒐𝒋𝒂 𝒈𝒐𝒅 𝒗𝒓𝒂𝒕𝒂 𝒐𝒕𝒗𝒐𝒓𝒊𝒐, 𝒌𝒖𝒅 𝒈𝒐𝒅 𝒌𝒓𝒆𝒏𝒖𝒐, 𝒑𝒂 𝒎𝒂𝒌𝒂𝒓 𝒃𝒊𝒐 𝒊 𝒛𝒂𝒌𝒐𝒗𝒂𝒏 𝒛𝒂 𝒔𝒕𝒐𝒍𝒊𝒄𝒖, 𝒏𝒆𝒎𝒊𝒏𝒐𝒗𝒏𝒐 𝒏𝒂𝒃𝒂𝒔𝒂 𝒏𝒂 𝒑𝒓𝒐𝒔̌𝒍𝒐𝒔𝒕.