Газда Младен

by Borisav Stanković

Roman Gazda Mladen svaki čitalac nosiće zauvek duboko u sebi, jer je na njegovim stranicama napisana priča o sudbini čoveka koji je živeo gledajući u juče i sutra, osluškujući tuđe želje umesto svojih i bijući bitke za sve druge osim za sebe. Tako je proćerdao svoj vek žedan slobode i gladan ljubavi.
Mnogo je raskrsnica, staza i puteljaka od trenutka u kojem se život rascveta do trenutka u kojem lišće prekrije cveće, ali naposletku je jedino važno izabrati put iznad kojeg se izdaleka otkriva pejzaž okupan suncem i onda hrabro krenuti ka njegovim horizontima, ne zaboravljajući odakle smo krenuli i gde želimo da stignemo.
Mladen je na jednom mestu u romanu i sam kazao da se ne hvata sve što leti, ali njegov život nas je uverio u to da sve što jednom odleti, više se ne vraća.

„Do ovog ostvarenja srpska književnost nije imala roman koje u toj meri ukazuje na težinu položaja muškarca u patrijarhalnom društvu. Minuciozno opisani karakteri, problematika identiteta, žrtvovanja zarad materijalnog sticanja, razapetost između osećanja dužnosti, intimnih strahova i ljubavi čini da nakon čitanja Gazda Mladen postane jedno od omiljenih dela ne samo srpske moderne nego i srpske književnosti uopšte.“
Bojan Čolak

Genres: Serbian Literature, Literature

176 pages, Hardcover

First published January 1, 1928

About the author

Борисав Станковић

Borisav "Bora" Stanković was a Serbian writer belonging to the school of realism. His novels and short stories depict the life of people from Southern Serbia.

Reviews

[Ratko · Rating 5 out of 5]

Аух! Какво је ово је ремек-дело!
Ремек-дело које боли, рањава, које се чита са кнедлом у грлу.

Газда Младен је од самог детињства испуњавао друштвена очекивања и био "како треба", "како доликује". Испуњавао пре свега очекивања главе куће, своје бабе Стане. И у свем том испуњавању очекивања, очекивања која никад нису изречена, али која су се прећутно подразумевала, изгубио је себе. Требало је стицати, уредити имање, спречити пропадање након очеве смрти (иако није било ни најмање назнаке осиромашења), бити мушко, глава куће.
Тако имамо приказ сапетог, самонаметнутног, готово аскетског начина живота - једног наизглед испуњеног живота, испуњеног стицањем и испуњавањем друштвених норми, поштованог и уважаваног од свих, али у суштини дубоко осујећеног живота. Услед свега тога, пропустиће, као у страху од неког имагинарног греха или осуде, Младен и младост, и љубав, и радости, постаће сув, огорчен, прек, али увек уздржан и "како треба".
Реченице су овде кратке без украса, у дијалозима са само пар речи све је казано. Станковић са тако мало речи понире у најдубље човекове емоције, а то може само велики мајстор.

А последња реченица - какав ударац у плексус!

Величанствено.
Врхунска књижевност.

[Anastasja Kostic · Rating 5 out of 5]

"Умрећу рањав и жељан." I ja isto buraz. I ja isto.

[Palindrome · Rating 5 out of 5]

Prvi put kad se čita, ovo je za peticu.
S narednim čitanjem, petici se dodaje i zvezdica.

Tako piše Bora Stanković.
Tako ranjava Gazda Mladen.

[Bojan Gačić]

Nije nikakva novost, Borisav Stanković je, pre više od jednog veka, uveo srpsku književnu scenu u sadašnje vreme ali kako je bio daleko ispred svog vremena i kako to obično biva, bio je neshvaćen i kritikovan od strane savremenika. Sintaksa njegovih dela, nestvarno bliska modernom čitaocu, svakom narednom rečenicom prevazilazi teorijske, vremenske i prostorne kategorizacije- od realizma, naturalizma, književnosti na prelazu između dva veka ili književnosti juga, dolazimo do one koja je u iskonskom smislu- srpska i naša.

U maniru svih njegovih dela, "Gazda Mladen" stoji na istorijskom, sociološkom i psihološkom nevremenu glavnih i sporednih likova, kao i lirskom i simboličnom slikanju emocionalnog razdora. Ovde nalazimo čoveka koji je "celog života, uvek, samo radio ono što jedan čovek treba da radi", živeo onako kako je trebalo da se živi i do kraja skončao kako je, valjda, trebalo. Vidimo čoveka čija se svrha bivstvovanja postojano klati između bespogovornog poštovanja tradicije i same hijerarhije porodičnog života. Ovde je moderna psihologija, sasvim opravdano, identifikovala patrijarhat, dodao bih, sa primesama matrijarhata, sve sa prefiksom "auto".

Kada se živi po diktatu duha vremena i polažu računi i zvaničnim i zakulisnim autoritetima, gubi se individualizam, gubi se ličnost, gubi se svoje "ja", a najlakše se izgubi iz vida kako iza privida zacementirane strukture, reda, pravila i titula "Gazde" ostaje čovek, taj pojedinac, da nosi breme "ličnih" izbora, još pre njegovog rođenja učinjenih u njegovo ime i za/na njegov račun, sve da bi bio onakav kakav bi trebalo da bude.

"Gazda Mladen" se zvanično vodi kao nezavršen roman, mada su radnja i misao zaokruženi a poruka jasna. Ali ima neke prikladnosti u toj nezavršenosti, jer i danas se stoicizam, emocionalna prigušenost i distanciranost vode kao premium nekretnine na tržištu muževnosti/muškosti. Sve ovo neretko vodi do okončanja najbolje izraženog na samom kraju knjige:" Umreću ranjav i željan".

[ａｎａ · Rating 5 out of 5]

"Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da uradi."
Kad ceo roman u jednu rečenicu stane. Maestralno, a tako jednostavno.
5 ★

[Neda · Rating 5 out of 5]

Nisam očekivala zaista da ova knjiga tako ranjava.
"..Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срце зажуди за нечим, да срце стегне, не да му. Да кад му навре бол, туга, чежња, суза, да је јак да спречи, унутра, у себи задржи, законча. Да је јак."

[Fullmoon Child · Rating 5 out of 5]

Stalno udovoljavanje drugima znači izgubiti samog sebe ✔

[Tijana · Rating 5 out of 5]

Bora ranjava svojim pisanjem. Šta god bih napisala bilo bi suvišno. Samo sam se podsetila što sam napravila čitalačku pauzu njegovih dela od 10 godina.

[LT]

Један задат живот као ћелија и омча од дужности што се намиче на аскетску шију хаџије и газде. Младен је столпник, а стуб му дућан, посао и с тим у сагласју самопрегор и самоодрицање и самопостојаност и тако после самотништво, самотовање, самоћа. Спутавање садржаја људскости, обуздавање и затирање жељеног да би се удовољило традицији, угодило ауторитету и стога што се зна ред, а ред је такав, принцип је јасан. Имаш своју улогу, бриљантно је изводиш али је представа лоша, сала је празна, то више нико не тражи и касно ће бити кад разабереш да ако ти живот није на корист онда је казна. Младен, кажњеник, трага за узроком у Старом завету, у вечерњим интроспекцијама, у созерцању а све је истоветно каснијем Арифу Хералићу; ни сијасет аплауза, ни похвала милиона не затиру коначни усуд. Смерно извршавање утврђеног неће пренебрегнути терет самштине. Зна Станковић да представи цену жртве, зна и да није добро нагињати се преко ивице да се не обурваш у понор али можда и понајбоље зна да је понор у нама самима.

[Miloš Lazarević · Rating 5 out of 5]

Odlučio sam da štikliram kao nova čitanja knjige koje sam ranije čitao jer to suštinski jesu nova iskustva. „Gazda Mladen” ostaje izuzetno važan roman za mene, ali i za domaću književnost. Utisak se nije promenio ni za vreme drugog preleta - naprotiv.

Da se ne bih ponavljao, u prilogu ću ostaviti video koji sam snimio pre nekoliko meseci.

https://youtu.be/U-xCG7wtsZs?si=EQNz6...

[ковач · Rating 5 out of 5]

"Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срце зажуди за нечим, да је јак да срце стегне, не да му. Да кад му навире бол, туга, чежња, суза, да је јак да спречи, унутра, у себи задржи, закопча. Да је јак."

"Умрећу рањав и жељан"

Са толико мало речи, толико једноставно а тако много емоција у мени да пробуди.
Господин Борисав Станковић.

[Dušan Tomić · Rating 5 out of 5]

Koliko je nekada teško pisati o pojedinim knjigama i piscima. Poželite da napišete mnogo, da zađete u svaki piščev kutak duše, da se udubite u bezbroj rečenica vrednih razmišljanja i analizirate iste, a onda se ipak na kraju sve desi drugačije, pomislite da je to što radite besmisleno i da se sve može svesti na samo dve rečenice: „Au, kakav pisac, Bože“ i „Au, kakva knjiga, Bože“. Ipak, napisaću ukratko i utiske koje sam stekao čitajući fenomenalnog Boru i ovu izvanrednu knjigu: Gazda Mladen.

Pre svega, napomenuo bih još jednom ono već rečeno: Au, kakav pisac je ovaj Bora! Zaista, što više razmišljam o knjizi, njegovom stilu, rečenicama, ali i što više razmišljam o dubini njegovih misli i sveta koji je on doživljavao i notu s kojom je sve osećao, naprosto, možete samo da se divite i skinete kapu ovakvom stvaraocu. Njegove misli su duboke, rečenice su prosto savršene gde se uvek čini da je svaka reč baš tamo gde treba da bude, isto kao i svaki zarez, dok su emocije koje nose Borine reči prosto van ovog sveta. Tema, iako prosta, prožima se kroz mnoštvo slojeva i oslikava kroz bezbroj misli koje su pune celog spekra svake vrste emocije, te se tako susrećete i sa najvišom srećom i sa, kako se čini, baš najvećom nesrećom.
Gazda Mladen je, moram pre svega napomenuti, nedovršen roman a to, i kao takav, ja mu zaista ne mogu uzeti za manu. I kao nedovršen on je prosto bolji od većine završenih romana, što valjda treba da govori o njegovom značaju i vrednosti koja će, siguran sam, zauvek ostati živa kroz ovo delo.
Gazda Mladen je roman o svemu. Ovo je roman o starom vremenu, drugačijim vrednostima i tradiciji. Dalje, ovo je roman o porodici, roman o individui, roman o istrajavanju, roman o odrastanju, roman o emocijama, roman o potištenosti, roman o padu individue, roman o snazi, roman o skrivenoj tuzi, roman o neproživljenoj mladosti, roman o autoritetu, roman o padu, roman o psihološkom aspektu likova. Ili, ukratko, ovo je roman o životu. I to roman o životu koji kaže sve na samo sto stranica. I, eto, kakva šteta što je sto stranica, a ne hiljadu i sto.

Kada uđete u kući vi ćete tu videti majku, oca, babu, decu. Ovde, doduše, videćete to isto, ali će za stolom sedeti baba, otac, majka, i mali Mladen, ali i baba. Uskoro, nakon očeve smrti, za stolom će sedeti baba, majka i Mladen, ali i baba. Baba će tu biti i na početku i na kraju, dok će i prva i poslednja biti babina, i dok je tu otac, ali i posle njegove smrti. Baba. Autoritet ove kuće i neko koga su svi poštovali, neko kome su svi svodili račune, pa čak i otac u početku a kasnije i sam Mladen. Ono što je Mihiz uspeo da izvede u njegovoj drami, gde je pokazao Ženu bez pokazivanja i bez i jedne njene reči, isto tako je Bora uspeo da oslika babu na prosto savršen i briljantan način. Ona će malo govoriti, ali će najviše govoriti svojom pojavom i gestikulacijom, imaće ono skriveno baš kao i Mihizova Žena. Svi su znali šta ona zahteva i kako ko treba da se ponaša, svi su znali da treba njena saglasnost da se bilo šta učini, pozajmi, potroši, ali su isto tako znali i da, eto, to tako jednostavno mora. Znao je i Mladen.

Od Mladena se tražilo svašta. Mora je ne samo da se zameni oca u svemu, nego i da radi sve što se od njega očekuje: da bude miran, pametan i tačan. Mladen je sasvim odgovorno i zrelo preuzeo ulogu svog oca, kako u ponašanju i vođenju dućana tako i u ponašanju u okviru porodice. Biti stamen, čvrst i odgovoran. Ali gde su te granice i gde normalno postaje nenormalno? Šta će se desiti kada se pojavi ljubav ili neka Jovanka? Srca će obostrano da biju i pomeraju odeću ali nije bilo na Mladenu da to prihvati jer, prosto, on to nije mogao radi porodice. Od njega se to očekivalo i on je morao da posluša babu, iako mu baba rečima ništa nije govorila niti zahtevala od njega. To se prosto očekivalo. Nakon smrti oca, i kada je Mladen preuzeo dućan, baba je dolazila češće, ali ne zato što nije verovala Mladenu, pošto je on bio baš onakav kakav treba da bude, već zbog komšiluka i ljudi kako ne bi pomislili da se detetu ne može novac poveriti. Dok su drugovi išli po maalama, slušali pesme, igrali i bili okruženi devojkama, Mladen je, sa druge strane, radio i bio udaljen od mladosti, bio je udaljen od života, svog srca a i od samog sebe. Mada, eto, Mladen je tako morao jer, svašta, od njega se to i očekivalo. Vreme je prolazilo, on je u poslu bio sve bolji a bivao je i sve zadovoljniji, mada ne radi sebe već radi babe. Odrastao je i sazreo preko noći. Mada, možda i previše brzo. Od deteta je postao čovek.

„Nestade onog straha, bojazni, da će sada, pošto je otac umro, možda svašta biti od njih. Očeva smrt prestade da se oseća. Kao da ga nije ni bilo, jer mesto oca postade on, Mladen. I to ne Mladen dete, sin, već Mladen“.

Mladen je vremenom dobio poštovanje drugih i bio uzor svima, uzor dobrog poslovođe i pravednog čoveka. Izbegavao je da se druži sa starijima kako mlađi ne bi pomislili da je on bolji od njih. Izbegao je da oženi devojku koju voli, ali i da da saglasnost da je drugi uzme, kako bi udovoljio drugima. Kako je udovoljavao drugima tako su putevi i ulice postajale uže, crnje i teže. Crne ulice, nakon njegovog prolaska pored kuće, odavale su note žalosti koja se vremenom samo uvećavala, ali koliko se uvećavala toliko se i potiskivala da se na kraju ništa ne bi videlo spolja, dok se iznutra sagorevalo, polako ali sigurno, baš kao i smrt kada dolazi. Jovankina udaja za drugoga bio je njegov konačni test. Tada su ljudi videli da je zreo, nije se odao piću i nastavio da je bude on, Mladen, uprkos ljubavi za koju su svi znali. I za svadbu, kada se pilo, baba je bila ta koja je dirigovala, jer kad ona uzme da pije to bio i znak da Mladen takođe može da se opusti i popije, čemu on svakako ne bi pribegavao. Jer je znao šta se od njega očekuje.

„On, smešeći se nekako bolno, sluša kako mu srce peva, greje…“

Mladen je često sedeo, a ja ga i dalje zamišljan da je tamo, ispred svog dućana. U belim čarapama i sa brojanicom u ruci. Ostajao bi kraće na poslu nego njegov brat ali nije ranije dolazio kući. Morao je svoj posao da obavi, da razgovara sa trgovcima, da se raspita o nametu, porezu, kuluku, da zna da li može da se odloži i kako da se odgovori paši. Bez previše reči, osetio se nemir u kući kada je Jovanka pobegla od muža, i to je momenat kada se kod babe i majke videla velika zloba, jer su tu vest primili maltene sa radošću, znajući da je ona to učinila radi Mladena. Osetili su tu pobedu radi sebe, gledajući Mladena kao trofej i nekog ko je sve, njihov plod čitavog uspeha, dok i tuđa nesreće ni najmanje nije zanimala, čak ni nesreća sopstvenog sina ili unuka.

U Mladenovom miru se skoro uvek video nemir, patnja i bol koja je uvek bila potiskivana. Borin dert je odisao čitavim delom, dok su neki pojedini delovi u velikoj meri podsećali na Nečistu krv. On je ponekad želeo da bude van kuće i vezivao je za nešto strašno. Iako se uvek trudio da ugodi babi, isto tako se trudio i da ne vidi njegovu slabost, nije se odao piću kao njegov otac, što bi za babu značilo da ga drži u šaci zajedno sa njegovom manom koju je otac nekada imao. Morao je da bude jak, i jedne noći shvatio je koliko jak treba da bude da bi sve to podneo i da bi se nosio s tim. Morao je sebe da ima u rukama.

„Kad štogod zaželi, zaište, srce zažudi za nečim, da je jak da srce stegne, ne da mu. Da kad mu navre bol, tuga, čežnja, suza, da je jak da spreči, unutra, u sebi zadrži, zakonča. Da je jak“.
Mladen se nije nikada pitao o svojoj sreći, ali je često vodio računa o tuđoj, kao kada je bratu dozvolio da oženi devojku i time postane Jovankin zet. Za veče prosidbe dešavaju se potresni momenti Mladenovog emocionalnog stanja kada govori kako za uzdisaje zna ali ne i za milovanje, ali da neće ni znati. Osećao je veliku bol, setu, čak je i rukama usne pritiskao kako ne bi zadrhtale. Osećao je da je sam i, vala, čitalac uveliko oseća isto. Često je i čitalac sam, baš kao i Mladen.
„Voćka što rano sazre, rano otpada“

Baba u jednom momentu govori o svom grehu i donekle sažaljeva Mladena i od tog trenutka ona se menja, postaje drugačija i fizički i psihički. Nju je nervirala Mladenova savršenost, kao da je u njemu videla figuru Hrista, i kako je vreme prolazilo ona je želela da spere greh sa sebe, međutim, delovalo je da je sve bezuspešno. Baba je vremenom prestajala da vodi računa o svemu. Uvidela je da je stečeno bogatstvo i tada se povukla u senku. Nije vodila računa o dućanu, brašnu, masti, već kao da je jedinu brigu imala: da gleda Mladena. Kao da je želela da se iskupi za njegovu uništenu mladost, ali da li je to i moguće? Vreme ne prašta i kada duboko udahnete osetiti Borinu žal za mladosti, osetite Borin dert. Osetite nešto što je prošlo i vi to ne možete da povratite. Čak mu je i majka u jednom momentu to shvatila i kao da ga je živog sahranila svojim suzama.

Vreme prolazi, godine prolazi, a uspeh ne donosi Mladenu nikakvu radost. Radio je u životu skoro sve svesno, a dobijao je uvek sve ono što ne želi. Samoću i prazninu u sebi. Što je više postajao jak i staložen tako je više činio da ga se drugi plaše i da se distanciraju od njega. Sa jedne strane je dobijao, ali dobijao jako malo, užitak koji mu više ništa ne znači, dok je sa druge strane gubio mnogo: sve. Sve češće je ostajao sam u kući. Sedeo je tamo, ćutao, držao brojanicu i čitao Stari zavet. I pronalazio se.

„Zarobljen sam, Bože“

Sedeo bi tako sam, slušao kako se drugi u daljini vesele, i poželeo da je i on tamo. Ali nije. Tada bi sipao vino, krenuo da pije ali bi brzo odustao jer bi se možda brzo napio i tada bi ga samo još jedna bol pritisnula. Vi, kao čitalac, osećate njegovu bol i tugu. Gledate ga kako tiho sedi u mraku i skoro nečujno šapuće: „umreću ranjav i željan.

Gazda Mladen je knjiga koja čoveka raznese na komade. I to baš sitne komade. To mogu samo vrhunski pisci. Neko kao Bora Stanković.

[Jelena · Rating 4 out of 5]

Volim Borisava Stankovića, a 4 dajem samo zbog toga što je priča ostala nedovršena, na žalost čitalaca.. Zaista divno i umešno opisuje ljudska osećanja, a Mladen, koji živi život "onako kako treba" zapravo oseća i proživljava mnogo više nego što je okolina očekivala..

[Miloš Dikić · Rating 5 out of 5]

Kad prvi put saznade da mu, ako hoće da je kao što treba, a ne oslanja se ni na koga, ne obavezuje nikom, da bi to svoje, sebe, mogao da nosi, treba mnogo snage, bola, i da je jak, jak... Jak nad sobom. Sebe da ima u rukama. Da je jak, kad štogod zaželi, zaište, srce zažudi za nečim, da je jak da srce stegne, ne da mu. Da kad mu navre bol, tuga, čežnja, suza, da je jak da spreči, unutra, u sebi zadrži, zakopča. Da je jak.

Tužna je sudbina ljudi poput Mladena. Onih ljudi koji svoja osećanja i želje, sve ono što jesu, podrede očekivanjima društva i sistema, da bi na kraju, ta maska postala neodvojivi deo njihovog lica. I da bi ono što su bili pre stavljanja maske, otišlo u senku, sakriveno od svih, pa i njih samih.

[Звездан Звеки · Rating 5 out of 5]

Božija šteta što nije završen roman.
Sjajno delo!

[Dragana Becagol · Rating 4 out of 5]

Odličan roman. Gazda Mladen je primjer kakav čovjek ne treba da bude.

[Jovana Bobic · Rating 4 out of 5]

Umire ranjav i željan jer je celog života, uvek, samo radio ono što jedan čovek treba da radi.

[Branislav · Rating 5 out of 5]

"Umreću ranjav i željan"

Ovo je priča o Mladenu, patrijarhalnom domaćinu iz trgovačke čaršije koji zarad očuvanja ugleda porodice i nenarušavanja mira, radi sve onako kako se od njega očekuje, stavljajući sa strane svoje želje i osećanja.

Baba Stana, kao najstariji član i glava porodice, autoritetom i bez reči, navodi Mladena da zanemari svoje osećaje i čuva i proširuje porodični imetak, a večito odricanje, bilo u ljubavi ili veselju, neizbežno uništava i najjače srce. Mladen, eventualno i sam postaje izvor straha za ukućane, meštane, on je otvrdnuo i aura koju nosi za sobom lebdi snažno i autoritativno.

U patrijarhalnom društvu tadašnjeg vremena, ženama je bilo naročito teško, a to vidimo kroz dva ženska lika koja su osuđena na službu tuđim prohtevima i na život u stalnom strahu.

Ovo je geneza nastajanja jednog promašenog života koga su sredina i vlastiti izbori odveli u tužnom pravcu. Uzoran domaćin slomljenog srca. Mladen, iako stoički podnosi izazove i odricanja, govorom tela i ponašanjem jasno pati. Knjiga nije pisana iz prvog lica, narator je nepristrasan i zajednički za sve likove, ali radnja kruži oko Gazde Mladena. Od njega ne čujemo koliko mu je teško, ali možemo da osetimo tu bolnu nelagodu.

Generalno u priči, ima malo dijaloga i likovi su škrti na rečima - oni ne komuniciraju direktno kako ne bi jedni druge uvredili ili ih doveli u nezgodan položaj, već namere onih drugih čitaju između redova, gledajući krajičkom oka govor tela ili osećajući to u njihovom glasu.

Sve je ovde prećutno - i mišljenja i želje i tugovanja. Pa ipak izbija iz redova nestvarnom jačinom.

Ova priča, napisana lepim poetskim, a konciznim stilom, koja je objavljivana u delovima i uređena u celinu tek nakon autorove smrti, izrazito je snažna slika o čoveku kakvog svi verovatno znamo i opomena o posledicama zanemarivanja sopstvenih motiva i osećanja.

4.5/5

[Aleksandra Ćukić · Rating 5 out of 5]

Ja sam se živa pojela od muke. Neprevaziđen pisac.
Svaki put me pogodi pravo u ovu moju južnjačku dušu.

[zvetiđ · Rating 5 out of 5]

rasplaka me

[Fedjablpula · Rating 4 out of 5]

Cijelog života, uvijek, samo je radio ono što jedan čovjek treba da radi.

Podrum se protezao dužinom cijele kuće. Bio pun. Pun bačvi, kaca,masla, sira , vune. Sve što nije moglo odmah da se troši. Čak i sam je Mladen za to već slušao da je u njemu bilo para što ih je zakopala baba.I to starog novca, koji je baba krila, i ni dedi, pokojnom mužu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ni kazivala, kao da se bojala da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne napuste radnju ,dućan, ne oslobode se i ne postanu meki, raskošni.

Bijeli se postelja mu. Čak, Mladen poznaje kako je btižno, ugađajući mu, ona lijepo namještena, kao da znaju za njegov bol, muku, pa hoće bar posteljom, lijepo, brižljivo namještenom da mu kao olakšaju, pokažu kao učestvujući u njegovoj muci. Ali to njega još više buni, boli. Šta oni da se miješaju, kao ulaguju mu se, kad ovamo na dnu srca, potajno nadaju se da će je on odbiti, ne uzeti.


Mladen ne samo da nije dao da se na nj što posumlja, već eto sam se je nje odrekao jer je znao da nije za nj, njihovu kuću, radnju. Zna da, ako bi je uzeo, ovo malo što se ima, što se zateklo u radnji novaca, moralo bi da se , pošto ona ništa ne donosi, sve na svadbu da se utroši, i radnja bi stala i poslije, ko zna kada i kako bi se moglo da dođe do tih novaca, da se opet počne rad, kupovina, prodaja na veliko,a da se ne strepi svaki čas da, ako se odmah po bolju cijenu ne proda, da će se propasti, ne imati što je najnužnije.

Zabogatili su mnogo kasnije(vjerovatno i da su i tada u podrumu imali dovoljno).


Jovanka nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi došla uvijek bi zadrhtala. Ne od bola, ne od ljubavi, već od njega. Sve se bojala da možda on u potaji ne pati, ne tuži za njom, i da kad je još vidi onda da mu nije još teže. Da mu nije teško viđenje, govor s njom. I zato, gotovo uvijek, kad god bi došlo vrijeme ručku, večeri, kad se znalo da će on doći, ona bi odlazila od njih. Odlazila, da opet, kad on ode od kuće, vrati se, sijedi s njegovom materom, rade, razgovaraju. Kao i prije,kad je bila djevojka, tako i sada, gotovo je bila više kod njih, nego kod svoje kuće.

Kući kad dođe, vide da već svi znaju. I mati i baba. I što ga najviše naljuti, ispuni gnjevom, srdžbom, to što po njima osjeti ne samo da ih to nije žalostilo, bilo im neugodno, nego čak kao da ih je to radovalo. Radovalo, što su znale da je ona zbog njega, Mladena, pobjegla, što se nadala da će na njemu, Mladenu, kad to vidi, doznaona po njegovom izrazu, licu, vidjeti razdraganost, ljubav, da je sav srećan u dnu srca što vidi kako ga ona još voli, eto , napustila muža. I to Mladena najviše zgranu, to što je vidio da čak njima, ni babi, ni materi, sada, kada bi-ne daj bože!-ona ostala kod oca pa sa Mladenom počela da živi, ne bi to bilo krivo.

On je potjerao nazad mužu...


Kad su, poslije toga(Mladenove smrti), naišli na tevter, otvorili ga da vide ko koliko duguje, u tom dugačkom, starom, njegovom rukom, uredono vođenom tevteru, na jednoj strani, sasvim iznenada, nađeno je zabilježeno-ko zna kada, valjda u kakvo proljetno sablazno veče, valjda u kakvu tiju i mirišljavu noć-i ovo:

Umreću ranjav i želja.

I potpisao se, ali ne: gazda, hadžija, već samo Mladen i ništa više.

[Vida · Rating 3 out of 5]

My feelings about this one are quite mixed. My least favourite thing about it was definitely the style it was written in; even when compared to other Balkan literature from the past, this style felt incredibly stilted at times. Similarly (and this might be because of my own ignorance about social norms of the time and place), I found it difficult at times to understand the characters' actions and reactions, especially in relation to each other: they often seemed vaguely unnatural to me.
The last few chapters greatly redeemed the book and were my favourites. The author really only depicted Mladen as the victim of the patriarchy that he is, being honest about how much his burdens have broken him as a person, in the last few chapters. I realize that even I as the reader didn't perceive him as entirely human because of the strict and unfeeling facade he put on for everyone around him, just like the other characters. Like Mladen's own family, I also was unable to really empathize with him until the very end of the book. The last chapter especially made my heart go out to Mladen and changed my perception of the rest of the book.

[Sinisa · Rating 5 out of 5]

Ovo jeste jedan od Borinih nedovršenih romana, ali govori mnogo više nego mnogi dovršeni romani. Po meni zaslužuje 5 zvezdica.
Glavni junak Mladen je suviše rano ostao bez oca i preuzeo ulogu "glave porodice". Iako je to ogromno breme za tako mladog čoveka, on ovu ulogu preuzima bez pogovora i izvršava je revnosno i odgovorno. Moglo bi se reći da je Mladen jedan od najvećih stoika u našoj književnosti. Barem ja tako zamišljam stoike.
Iako postaje jedan od najuspešnijih i najvažnijih ljudi u gradu, on će do kraja života nositi u sebi osećaj praznine, nedostatak ljubavi i lične sreće. Modernim rečnikom rečeno on nema work/life balance. On je u potpunosti posvećen svojim dužnostima ali nikad sebi ne daje ni malo oduška. Potpuno svesno potiskuje sva svoja osećanja i želje i žrtvuje ih zarad materijalne sigurnosti i stabilnosti svoje šire familije.
Zanimljivo je da je jedina knjiga koju on čita Stari Zavet, knjiga iz jednog starog surovog sveta u kojem je jedino pravilo "oko za oko i zub za zub". Mladen nikad nije prešao iz ovog sveta u Novo Zavetni svet.
Još bi samo dodao da knjiga ima jednu od najboljih prvih rečenica u našoj književnosti:
"Celog života,uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi."

[Ljubica Stancic · Rating 5 out of 5]

Болно, тужно, истинито. Судбина људи који су живи закопани у једном патријахалном времену, закопаних емоција, чији погледи и песма говоре више од било које речи. Трагедија човека који је кроз реченицу: ,,Умрећу рањав и жељан" описао свој живот чинећи увек и само онако како мора, а не како му налаже срце. Због тога постоји и та ,,жал за младост" кроз сва Борина дела...

[Adjnaandja · Rating 5 out of 5]

Fantasticno, potresno. Toliko toga za poistovetiti se.