Το μαρτύριο της πείνας ενεργοποιούσε το φοβερό ένστικτο της αυτοσυντήρησης. Για ένα διάστημα, κάθε δυο τρεις μέρες, οι Τούρκοι για δείπνο μας έφερναν ένα καρπούζι, που έπρεπε να το μοιραστούμε γύρω στα τριάντα, ίσως και παραπάνω άτομα. Το έπαιρνε λοιπόν ο υπεύθυνος και το έκοβε στις ανάλογες φέτες. Για να φτάσει να πάρουν όλοι, η κάθε φέτα έπρεπε να έχει πάχος ίσο με αυτό του τσιγαρόχαρτου. Σκέφτηκα λοιπόν ότι τα κουκούτσια του καρπουζιού κάτι έπρεπε να περιέχουν σε βιταμίνες, πρωτεΐνες ή και άλλα χρήσιμα για τον οργανισμό στοιχεία. Έκρυψα τη σκέψη μου. Πολύ διακριτικά μάζευα τα κουκούτσια που οι άλλοι έφτυναν. Οι περιπέτειες ενός φαντάρου από τη μέρα που κατατάχτηκε να υπηρετήσει μέχρι τη μέρα που αφέθηκε ελεύθερος από τις φυλακές της Τουρκίας, όπου κρατούνταν αιχμάλωτος πολέμου. Μια αληθινή ιστορία, που προβάλλεται σαν κινηματογραφική ταινία μέσα από τις σελίδες του βιβλίου.
Мемоарска проза о одслужењу војног рока у освит турске инвазије на Кипар, као и о самом турском нападу и одвођењу писца/протагонисте у заробљеништво у Турску.
Тај први, мирнодопски део је пун живота, непосредан, разбарушен, као да ти стриц на слави прича о својим догодовштинама из војске, све уз маслине и мирис мора. Део који се бави нападом и заробљеништвом је мучнији, али и даље је приповедање врло живо и занимљиво.
Није овде књижевни квалитет у првом плану, већ се жели оставити запис о једном времену и помен свима онима који су пострадали. Иако се овде јасно зна ко су "добри", а ко "лоши" момци, писац је у суштини човечан и одаје признање и појединим "непријатељима", који су показали хуманост својим малим, колико год минималним гестом доброте.
"Ником од нас, пре заробљеништва, није ни падало на памет да ће мноштво малих тренутака: док седиш у фотељи, пијеш кафу, слушаш музику, одлазиш на посао, задобити толику вредност чим изгубиш слободу да их живиш."
Сећања пуна коштица је прича Јоргоса Харитонидиса о рату на Кипру и кроз шта је све он прошао током тог рата. Јоргос нам доноси своју причу, свој живот и све муке и патње које је прошао током сукоба на Кипру. На почетку књиге Јоргос прича како је изгледало служење војног рока и гдје је све био распоређен. Ту описује оне опуштене дане и све те да тако кажем војне несташлуке који се догоде током служења војног рока. А онда пред сами крај одслужења његовог војног рока почиње Турска инвазија на Кипар и ту почињу његове муке. Описује прве дане инвазије и даје нам слику отприлике какав је хаос настао. Послије тога пада у заробљеништво. Јоргос описује како је то заробљеништво изгледало, кроз шта су све он и други заробљеници пролазили и како су се према њима опходили. Један потреснији дио књиге. На крају књиге долази ослобођење из заробљеништва и опис како је изгледао тај повратак међу своје.
Књига која носи једну огромну поруку а то је да рат обичном народу не носи ништа добро. "Међутим, горки хоџини уздаси и његов библијски лик уцртали су ми се дубоко у памћењу. Можда јер су учинили да постанем свестан чињенице како је рат нанео болне ране и једном и другом народу."
Овакве књиге требали би да се више читају и то као обавезне нарочито младима да би схватили шта ратни сукоби доносе. Поготово данас када смо у 21. вијеку и требало би да идемо узлазном путањом а ми се враћамо уназад. Моје све препоруке да прочитате ову књигу. Можда у неким дијеловима ће вам бити тешка за читање али кроз ту патњу и бол коју је Јоргос доживјео и прошао можемо да схватимо и закључимо шта све ратни сукоби доносе. И да схватимо у шта се људи претварају и колико мржње може да поремети људски ум.
Η παραστατική εξιστόρηση των όσων έζησε ο συγγραφέας ως στρατιώτης πρώτης γραμμής, αιχμάλωτος πολέμου, και αργότερα απελευθερωθέντας του 1974, μεταδίδει εικόνες και αισθήματα που εμπλουτίζουν την ιστορική κατανόηση της περιόδου. Το βιβλίο είναι σύντομο και το ύφος του ήρεμο και ισορροπημένο, παρά τις κακουχίες και την ταλαιπωρία που περιγράφει. Στις αρχικές σελίδες περιγράφεται η καθημερινότητα ενός κληρωτού σε στρατόπεδα και φυλάκια εν καιρώ ειρήνης, που δημιουργεί οικοιόητα σε όσους υπερέτησαν στην Εθνική Φρουρά, ακόμα και αν αυτό έγινε δεκαετίες αργότερα. Η έλλειψη σοβαρότητας και οργάνωσης στις ένοπλες δυνάμεις επίσης μοιάζει οικεία, δυστυχώς, καθώς δεν έχουν αλλάξει πολλά. Ενδιφέρον από ψυχολογικής άποψης είναι και το ψυχολογικό προφίλ που σκιαφραφεί ο συγγραφέας για τον εαυτό του και τους συναιγχμαλώτους του, με αναπάντεχες στιγμές ψυχραιμίας και χιούμορ να διαδέχονται στιγμές αγωνίας.