Za i protiv Vuka

by Meša Selimović

Zapanjujuća je današnja aktuelnost jezičke ali i društvene i istorijske studije Meše Selimovića "Za i protiv Vuka". Vječita polemika suprostavljenih svatanja o jeziku i pravopisu u prsvećenom esejističkom pristupu Meše Selimovića oslikava etički stav i permanentno interesovanje za pitanja jezika i kulture u odnosu na profani jezik i "seljačku" vukovu jezičku "standardizaciju".

Genres: Classics

166 pages, Hardcover

First published January 1, 1967

About the author

Mehmed "Meša" Selimović was a Yugoslav and a Bosnian writer from Bosnia and Herzegovina and one of the greatest Bosnian writers of the 20th century. His most famous works deal with Bosnia and Herzegovina and the culture of the Bosniak inhabitants of the Ottoman province of Bosnia.

Reviews

[Vuk Vuckovic · Rating 5 out of 5]

Petarda. A kako drugačije oceniti ovo delo? Delo u kojem Meša brani Vuka samo godinu dana nakon što je na jeziku koji mu je Vuk (kao da Vuku treba odbrana, pa on je jezik kuburom stvarao i čuvao) obezbedio za upotrebu napisao jedno od najvećih (bar za mene) dela svetske literature.

Kako mi deluje skladno što je baš Meša napisao ovu knjigu.

Takođe, tokom čitalačkog staža imao sam prilike da se susretnem sa tekstovima koji imaju sakralnu auru, ali nijedan tekst nije bio kao Derviš i smrt. Činjenica da takav roman može da bude napisan može se podvesti pod neku vrstu iskustvenog dokaza o postojanju Boga.

[Bojan Gačić]

Link ka prikazu:

https://www.instagram.com/p/DMS9_Owoh...

[Pavle · Rating 4 out of 5]

Prvi utisak mi je bio da Selimović nije baš fer, kada je, u knjizi koja se zove Za i protiv Vuka, izrazito za Vuka. Kako knjiga odmiče, ipak dodaje i argumente protiv, i, iako je on definitivno "za", prilično dobro objašnjava legitimne kritike Vukove reforme. S obzirom da su Vukove ideje primenjene tako davno i oblikovale naš jezik u tolikoj meri, iz perspektive nekoga ko govori taj jezik, meni one deluju potpuno logično, dok sve ostale bez većeg udubljivanja zvuče apsurdno. Tu Selimović blista, pa objašnjava zašto i te ideje imaju smisla, kao i to koliki je izazov bio da Vukove ideje budu prihvaćene kao logične.

Iznenadilo mi je kako neformalno piše o ljudima i događajima. Ovo nije suvi naučni tekst, već više priča o istoriji, gde su ličnosti koje opisuje skoro pa književni likovi, čije su osobine i način na koji one utiču na njihove odluke podrobno opisani. To ne znači da je ovo neosnovana fikcija - sve svoje tvrdnje Selimović potkrepljuje citatima.

Vrlo mi je interesantno kako je Vuk ostao u našoj istoriji poznat po imenu, umesto prezimenu, kao malo koja druga ličnost. Kad se kaže Vuk, zna se tačno na koga se misli, malo jer je ime relativno retko, malo jer je zaista kolosalna ličnost naše literarne istorije, a čini mi se malo i jer mu ime neočekivano dobro odgovara - iz planinskih krajeva i njima večno odan, i uz to nemilosrdan prema protivnicima, na koje "laje" i "ujeda".

[Danica · Rating 4 out of 5]

Generalno, jako mi se dopao koncept književne rasprave, međutm, ono što mi je falilo je više podataka koje će potkrepiti Vukov rad.U celoj knjizi mi dobijamo samo informacije kada je otišao u Beč i koje godine je pisao koju recenziju.

[Bardon Kaldian · Rating 4 out of 5]

Vrlo dobro, no ne i znanstveno podkrijepljeno. Ispred svoga vremena. Budući da kao Hrvat, tj. promatrač sa strane, mogu dosta nepristrano suditi, a filologija mi je hobi, rekao bih:

1. Selimović je uglavnom u pravu, no nije spomenuo za Srbe "nezgodaciju". Naime, točno je da je u Monarhiji bio pritisak na pravoslavce na katolizaciju, no ona je značiila, i bez formalne unije, i kulturnu kroatizaciju- nema veze kojim su se imenom onda Hrvati zvali, šokačkim, ilirskim, slovinskim, slavonskim, dalmatinskim... Pravoslavna je hijerarhija znala da postoji hrpa knjiga pisanih govornim jezikom u katolika, a imali su niz tiskanih knjiga na štokavskom, uglavnom ikavskom, koje su prevodili na slavenosrpski (Kačića, Reljkovića, Došena, Kanižlića, a i unakažena Gundulićeva "Osmana"). Dakle, popovi su se bojali da ih Vuk hoće "pošokčiti". Dubrovačka renesansna i barokna književnost im je bila slabo dostupna, budući da je tiskanih djela bilo malo, a sudobni pisci kao Đorđić (Saltijer slovinski; Uzdasi Mandalijene pokornice;..) bijahu malo dostupni. Od Hrvata na štokavsko ijekavskom imali su i bojali se golema rječnika Stullija, dubrovačkog franjevca, a koji je odbijen od srpskih i njemačkih predstavniika 1792. kao podloga za jezik pravoslavnih škola jer bi im se tim nametnuo "hrvatski jezik" pogodan jedino za "Hrvate i Dalmatince". O tom ima u LMS 1898. prijepis teksta Đorđa Magaraševića. Dakle- strah od unijaćenja ne samo kao pad u kulturno siromaštvo, nego i u onodobnu kroatizaciju.

2. iz toga su hrvatski nacionalisti iskovali priču kako je Karadžić samo prepisivao hrvatske rječnike, no to je isto napuhano. Istina, on ih je rubno konzultirao i preuzeo neke riječi, no njegov je rad uglavnom bio terenski, među pravoslavnim ijekavskim seljacima, uz nešto katolika. U Bosnu nije zašao jer nije smio, a skupljao je umotvorine u zapadnoj Srbiji, među Srbima u Ugarskoj i u Hrvatskoj.

3. Selimović je dobro spomenuo Venclovića, no taj nije ništa objavio na narodnom jeziku. Njegoš je došao kasnije, imao je drugačiju grafiju i rabio je i rusizme i crkvenoslavizme, no ne u jakoj mjeri. Zato ga nitko i nije napadao. Karadžićeva se reforma otegla i slavenosrpski se pisalo još 1860ih i izdavale su se knjige na jeziku miješanom, dosta razumljivom, ovisno o žanru. U biti, Karadžić je od ćiriličarskih naroda bio ispred svoga vremena- izbacio je jat, dok su Rusi to učinili tek 1918., a Bugari 1945. Vuk je bio folklorist, a tako su zasnovani i svi slavenski jezici- osim ruskog, gdje su se stopili starocrkvenoslavenski i ruski govorni. Svi jezici u Slavia Romana su na pučkim govorima, a i svi u Slavia Orthodoxa, osim ruskoga.

4. znanstveno, a ne esejistički, tu su temu obradili kasnije Ivić u "Pregled istorije srpskoga jezika", zatim Aleksandar Mladenović, Velimir Mihajlović, Isadora Bjelaković- prije Boris Ungebaun i Nikita Tolstoj, a sad austrijska slavistca Anna Kretschmer.

Dakle, uglavnom točna knjiga, ali bez stanovitih nijansi bolje opisanih u povijesnim i jezikoslovnim djelima.

[Useless Mathom · Rating 5 out of 5]

Феноменалан преглед Вуковог рада, кадрирање истог у односу на његове противнике и критичаре, како савременике, тако и оне што су уследили. Не умањује Вукову заслугу нимало, а не суздржава се да његове критичаре подржи када треба. Пружа неопходан увид у развој српске књижевне мисли пре и након Вука, у класни и политички карактер Вуковог рада који је данас у школама често одсутан при његовом изучавању као „институције“ у школама и отвара видике ка другим евентуалним могућностима српског језика. Незаобилазно.

[Miloš · Rating 5 out of 5]

Pročitam ovu knjigu prosečno jednom u svakih 4-5 godina, i svaki put neizmerno uživam.