Smrt gospodina Goluže

by Branimir Šćepanović

Kroz novelu Smrt gospodina Goluže Šćepanović autor je ispričao još jednu bizarnu priču u kojoj glavni junak dolazi u gradić na moru i gde, gotovo groteskno, najavljuje svoje skorašnje samoubistvo. Ova priča inicira mnoga pitanja koja, vrlo često, nemaju prave odgovore. Glavni junak se sve vreme bori sa unutrašnjim sukobima najmračnijih misli i povremenih prosjaja kroz koje je hodao po nevidljivoj liniji hada koja mu je sa jedne strane donosila zavodljivu privlačnost smrti, a s druge strane neko neobjašnjivo blagostanje.

92 pages, Paperback

First published January 1, 1977

About the author

Branimir Šćepanović (Бранимир Шћепановић) was a Serbian and Yugoslav writer. He was born in Podgorica, then Kingdom of Yugoslavia. His father was a teacher and a published author. Young Šćepanović started writing while still being a student in high school.

His famous novel Usta puna zemlje (Mouth full of earth) had 32 editions in Serbia and 23 editions in France. Šćepanović's 1977 novel, Smrt gospodina Goluže (The Death of Mr. Goluzha) was adapted in 1997 by Alan Wade for the film he directed, and was released by Fine Line Features and New Line International.

Branimir Šćepanović won the October award from the city of Belgrade and two Golden Arenas for Best Screenplays: Before the Truth (1968) and The Battle of Sutjeska (1973).

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 4 out of 5]

Zvuk znači. Gde je Goluža tu je i goluždrav. A Goluža ne samo što nije goluždrav, nego je na kraju životnoga puta. Obrevši se u jednoj neimenovanoj varošici, on, tražeći smrt, zapravo, traži život – nešto što bi mu vratilo smisao.

A gde je (be)smisao i gde su stvari mutne tu je i egzistencijalizam, koji danas deluje prašnjavo, ali je apsolutno nezaobilazan. Šćepanović krajnje odnegovanim jezikom, koji danas deluje gotovo pa izumrlo, piše novelu o bezizlazu, lepoti i tanatofilnoj palanci. Tema povratka, odnosno, dolaska je velika modernistička (pa i egzistencijalistička) tema, ali ovde povratak ne donosi rešenja, već tri čuvena pitanja: šta mogu da znam, šta treba da činim i, posebno, čemu mogu da se nadam. Sva tri su, deluje, potopljena sa Golužinim telom, isplivalim pa opet prihvaćenim od dubine.

I ako je, kako se kaže, greh ubijati životinje, ali ne i ljude, jer se ljudi time oslobađaju tereta života, onda je pitanje kakvom se oslobođenju neko uopšte može nadati. Kakvom i u odnosu na šta? I pitanje je, takođe, kakve veze sa svim imaju žene – jer Goluža tek u susretu sa ženama temeljno menja svoje pozicije.

Motivacija je, ipak, dovoljno nedokučiva da je verodostojna.

[Boško · Rating 5 out of 5]

Na sceni jedne varošice, Boga pitaj koje i Boga pitaj kada, odnekud se pojavljuje jedan čovek. Ko je taj čovek, to nikome u varošici nije jasno. Šta tu radi, još manje, sem što stoji po ceo dan na mostu gledajući u reku. Jedino se zna da špijun nije, ni sa kim ne priča i ništa ne pita. Kada gospodin Goluža objašnjava, malo u zbilji, a malo i u šali, onako iz čistog izrugivanja, da je rešio da u toj varošici završi svoj životni put, varošani prosto ne veruju svojoj sreći. Konačno nešto i u njihovom mestu da se desi.

Kao i u većini svojih dela, Šćepanović stavlja neznanca, u ovom slučaju Golužu, nasuprot gomile. Granice između ovih antipoda, na prvi pogled čvrsto zapisane u kamenu, su zapravo vrlo maglovite i zamrljane. Dok varošani dvore Golužu, on tu igru prihvata. Predaje se životu bez obaveza, podvala i smicalica. Umesto da bude heroj, nekada davno je odlučio da bude dezerter i sada je ovo njegova prilika da iskaže svoju posebnost, čak je spreman i da umre zbog tog trenutka popularnosti. Ali se tog izdvajanja i plaši, plaši se da bude ismejan, pošto je izašao iz istog palanačkog ruha kao i ta gomila. Provincijski duh u njemu ne dozvoljava da on odskače, da bude drugačiji, već mora da bude utopljen u gomili. U tom moru hedonizma i dekadencije koje mu omogućavaju varošani, Goluža shvata da je sam, da ništa od toga zapravo nema, ni smisla, ni svrhe, da je život mnogo više od pukog uživanja i da nikad zapravo nije ni želeo da umre. Kako to obično biva, prekomerni razvrat može dovesti samo do jednog epiloga. Karte su odavno podeljene. Dok Goluža završava svoj život na onom istom mostu, ostaje nam samo da se pitamo, da li smo sami vlasnici svoje sudbine? Da li Goluža svojim postupcima sam kriv za takav kraj, da li je neka treća sila uplela svoje prste ili je možda kriva nezasita gomila koja i u tom svetom trenutku sumnja, a šta ako on zapravo zna da pliva?

[Miloš Lazarević · Rating 5 out of 5]

‚‚Gospodin Goluža klimnu glavom: osećao je da će u tom času pred svima sramno zaplakati. Začudo, on se samo histerično zacereka, oglašavajući tako sasvim nehotično svoj golemi jad. Smejao se dugo: čitav je podrhtavao, opasno se nadvijajući nad ponorom. Varošani to, naravno, shvatiše sasvim drukčije i još jednom mu zapljeskaše. Mogao je da ih čuje: divili su mu se što je, u svom poslednjem času, bio u stanju da se izruguje sa životom i podsmeva sopstvenoj smrti. Jedva nazirući tu bezobličnu masu što mu se primicala kao zaljuljani morski val, gospodin Goluža oseti kako mu strah, svojim grozničavim kandžama, kida utrobu i već zausti da im prizna koliko se boji i da ih sve zamoli da mu oproste što, eto, nikad nije želeo da umre.
Međutim, pre nego što je uspeo da iz sebe iscedi ijednu reč, on se naglo zanese i samo jednim očajničkim i smešnim trzajem predugačkih ruku uspe da se nekako uspravi i svoje neskladno telo uvede opet u ravnotežu prostora i vremena. Ozaren zbog toga, šapnu:
- Ima boga!
Ali u tom istom času leva noga mu se okliznu i on - zaprepašćen što su, eto, obični gumeni đonovi prevarili njegovog spasitelja - izusti s gorčinom:
- Nema ga!
Ali padajući s glavom nadole, on ugleda ispod sebe - more: beskrajno i pritajeno, mamilo ga je svojim modrim dubinama u kojima su ga već čekala sapeta nebesa i one neuhvatljive trepetljive zvezde čija mu je crvenkasta prašina osvetljavala silazak u tu još nikad viđenu pa čak i neslućenu lepotu tako da u njegovoj svesti načas usahnu jedna strašna kletva - upućena vaskolikom svetu koji je ostavljao.''

Ima nečeg suštinski zlokobnog i duboko uznemiravajućeg u Šćepanovićem delima. I ako nečije knjige potvrđuju onu Kafkinu rečenicu da ,,knjiga treba da otopi ledeni breg u nama'', onda su to Branimirove.

[Miloš · Rating 5 out of 5]

Za mene je Branimir Šćepanović trenutno najveće otkriće! Zašto ga nisam čitao ranije?
Svakako ću se ovom romanu (noveli) ponovo vratiti.

[ατζινάβωτο φέγι. · Rating 3 out of 5]

“Men are never convinced of your reasons, of your sincerity, of the seriousness of your sufferings, except by your death. So long as you are alive, your case is doubtful; you have a right only to their skepticism.”

Η ομώνυμη νουβέλα φαίνεται να πατάει πάνω στον παραπάνω συλλογισμό του Καμύ και να εξευρενά μια τέτοια παράλογη πιθανότητα και προοπτική. Ο κύριος Γκόλουζα φαίνεται να παγιδεύεται σε μια κατάσταση οπου θα πρέπει να τηρήσει οτι έχει υποσχεθεί. Ο Κάφκα θα ήταν περήφανος. Με τον Μπάρτλεμπυ θα κάνανε κολλητή παρέα (κι ας μην μιλούσαν πολύ).

Οι υπόλοιπες τρείς ιστορίες οχι ιδιαίτερα αξιομνημόνευτες

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

На сцени малене варошице, негде у некој провинцији, незнано где, појавио се у хотелу странац са шеширом на глави. Један од оних обичних људи који гледају своја посла, наручују гулаш за оброк у локалној кафани, троше време шетајући, у очима мештана један од сумњивих. Шта он уопште ради међу њима? Изабрао је варошицу за одмор? Ову, на коју је и Бог заборавио?... Немогуће! Разлог мора бити већи, сумњивији, опаснији... Можда жели да убије некога од мештана, јер рука се диже једино на друге, осим ако...

„- Глупости! Прави човек је ваљда у стању да се и са самим собом обрачуна?

- Ваљда нисте решили да се убијете?- шапну један човечуљак и још више се смањи.

(...) – Па ако већ морам, признаћу изабрао сам вашу чаробну варошицу да се у њој опростим од- живота.“

Зашто је господин Голужа одлучио да се убије? Није ваљда због жена, све жене су олош, осете слабо срце па га цеде док из човека живот не изађе? Можда је због коцке, и сам живот је коцка? Неко је одлучио част да се убије међу њима у тој учмалој средини ван свих светских путева, најзад нешто ће се догодити. Господин Голужа учинио је велику част и он од сада неће ништа плаћати. Боравиће у хотелу гратис, јешће на рачун кафане, пиће на рачун својих суграђана, брица ће га сређивати са задовољством и рука му никада неће помислити на отварање Адамове јабучице... А жене, ех те жене најзад ће му се подавати са задовољством, како би му повратиле пољуљани углед у женски род. Људи су му се поверавали, делили са њим скривене тајне, жалили се једни на друге, признавали убиства и злодела и одавали му најскровитије жеље, јер он одлази и њихове речи остаће само празан дах у ваздуху, а душу су олакшали својим вишегодишњим трпљењем и ћутањем.

„...још од шегртских дана мене опседа слатко искушење да притиснем бритвицу исподе нечијег господског грла.

- Па шта си чекао до сада?

- Увек ми је у одлучном часу отказивала петља: језик ми се осуши, очи ми се замагле и – што је најгоре за једног правог берберина – рука ми срамно задрхти, тако да су се многе муштерије често питале да ли сам ја одиста мајстор свога заната. А ја, разуме се, не смем да им објасним због чега ми рука дрхти.“

А Голужа, из почетка пажљив у коришћењу тих благодети, временом је постао каприциозан. Навикао да је у центру пажње и да му се све удовољава, почео је и да ужива у свој тој представи, заборављајући зашто је уопште и угошћен на тај начин. Животна задовољства која су вечито измицала Голужи коначно су му била дата, треба их искористити алаво, охоло, треба најзда показати свој пуни потенцијал, можда је некада могао бити и ратни херој, само да није дезертирао у прошлом рату... Могао је.... А време пролази, господин Голужа је почео по мало и да се гоји, сумња је код мештана расла. Да ли је међу њима преварант, који обећава и не испуњава? А тако су се потрудили, радовали се, спремили се за фешту гашења још једног живота који су надживели. То обећање дало је жара у њихова срца и топлоту у њихове хладне и неиспуњене животе. Рекао је да ће се убити, а реч је реч. Има ли пута на југ ка мору и топлоти или сви преостали путеви воде ка северу, хладноћи и мрзлини? И шта ће после Голуже бити са ништавним животима мештана варошице?

„- Имамо права на то, драги господине, јер сте ви своју најављену смрт вешто и лукаво уткали у наше животе: читавих шест месеци бринули смо о вама, лишавајући себе многих удобности и запостављајући своје послове и интересе. За то време, уместо да сте извршили своју обавезу, тј дуг части према нама – ви сте срамно злоупотребљавали нашу доброту и стрпљење: расипали сте наш новац, и, уживајући прекомерно, ширили неморал у нашој патријархалној средини. Чак сте се и угојили. И то све на наш рачун. (...)

- Глупости- зацерека се господин Голужа- о мом животу ипак ја одлучујем.

- Варате се. Ваш живот припада нама, јер сте нас понизили.“

[Ο σιδεράς · Rating 5 out of 5]

Ένα από τα σημαντικότερα ευρήματα  της χρονιάς για μένα, χωρίς αμφιβολία.. Με αυτό, οι λέξεις «βαλκανικός μαγικός ρεαλισμός» αποκτούν ουσιαστικό περιεχόμενο και νόημα.

Το διάβασα σε μία νύκτα, χωρίς ανάσα, και τώρα νοιώθω μια αγωνία  για το ποιο θα έλθει πρωτο: η παραγγελία του «Στόμα γεμάτο χώμα», ή η ημέρα αναχώρησης μου για την Πίνδο..
Πάντως αν συμβεί το δεύτερο, είμαι ικανός να σκάσω μύτη απ' το βουνό σε κανένα βιβλιοπωλείο των Γρεβενών, με μαύρο σκουφί και ζωσμένος με σελιδοδείκτες, για να το ζητήσω..

 Κυκλοφόρησε στα ελληνικά ως "Ο θάνατος του κυρίου Γκόλουζα", τέσσερα  διηγήματα - διαμάντια. Εξαντλουά πλέον, χαρτοπολτός, σε αναμονή νέας ενσάρκωσης. Ίσως ως ο πρώτος τόμος της αυτοβιογραφίας του ποδοσφαιριστή  Θοδωρή Ζαμπονάκη, με τίτλο: "το τρίτο ημιχρόνιο". Θου Κύριε.. 

[Konstantina Dragoudaki · Rating 4 out of 5]

Ακόμη μια επαφή με τη γραφή του Στσεπάνοβιτς που μου υπενθύμισε πόσο πολύ μου αρέσει η γιουγκοσλαβική λογοτεχνία, ο ρεαλισμός και το να κλείνω ένα βιβλίο γεμάτη ικανοποίηση.
Τα 3 (πρώτα) από τα 4 διηγήματα είναι καθηλωτικά. Σύντομη πραγματεία στον θάνατο, στην παραφροσύνη, στη ντροπή…με εξαίσιο λογοτεχνικό τρόπο.
Κομμάτια της ζωής που αγγίζουν ανεξαιρέτως τους πάντες. Κομμάτι από την αληθινή ζωή, σκληρές αλήθειες, μεγάλες μετάνοιες. Ο άνθρωπος, τελικά, εθελοτυφλεί μέχρι να μετανιώσει & συνάμα να απογοητευθεί.

Το ομώνυμο με το βιβλίο διήγημα «Ο θάνατος του κυρίου Γκόλουζα» μου έφερε στο νου τη «Φόνισσα» του Παπαδιαμάντη. Ο τρόπος που ο Στσεπάνοβιτς χειρίστηκε την τελική μοίρα του κυρίου Γκόλουζα, μου θύμισε την θεία δική που επέλεξε ο Παπαδιαμάντης για την ηρωίδα του.

[Τζαζίλας Μπάμπης · Rating 3 out of 5]

Οι ιστορίες είναι γενικά καλογραμμένες. Οι δυο πρώτες μου άρεσαν αρκετά, ιδίως η ομώνυμη, την οποία θα ξαναδιάβαζα πολλάκις. Οι τελευταίες εκτός από καναδυό σημεία τους δεν μου άφησαν κάτι ιδιαίτερο. Κύριοι άξονες της θεματολογίας του Στσεπάνοβιτς είναι ο θάνατος, ο παραλογισμός, τα όνειρα, η νοσταλγία κι ο ανεκπλήρωτος έρωτας. Η γραφή του, αν εξαιρέσω κάτι "μεμιάς" και "ξάφνου" που τα πέταγε εδώ και κει με εκνευριστική εμμονή, είναι αρκετά ελκυστική και μελλοντικά θα 'θελα να διαβάσω κι άλλα έργα του.

[Angelica · Rating 4 out of 5]

Άλλο ένα βιβλίο-αποκάλυψη από τον Branimir Šćepanović. Εκεί που έλεγα, εντάξει με το "Στόμα γεμάτο χώμα" κλείσαμε, αγγίξαμε την κορυφή, έρχεται "Ο θάνατος του κυρίου Γκόλουζα" και λες έχουμε και συνέχεια. Πάλι το βασικό θέμα των διηγημάτων είναι η ύπαρξη και ο θάνατος, συνταιριασμένα με την ωμότητα και την παράλογη αλήθεια των Βαλκανίων.
Στην πορεία της ανάγνωσης έχεις την εντύπωση ότι μετά τον κύριο Γκόλουζα, το ενδιαφέρον θα φθίνει, αλλά το τελευταίο διήγημα "Πριν από την αλήθεια" έρχεται σαν γροθιά στο στομάχι. Εκεί καταλαβαίνεις ότι ο Šćepanović δεν γράφει για να εντυπωσιάσει, αλλά για να σου θυμίσει πως, όταν όλα τελειώσουν, αυτό που μένει είναι μια σιωπή που δεν μπορείς να αγνοήσεις.

[Nemanja Lesevic · Rating 4 out of 5]

Ovo je drugo delo Šćepanovića koje sam čitao i budući da mi je delo „Usta puna zemlje“ još uvek relativno sveže u sećanju, bilo mi je lako da se priviknem na ionako pitak stil kojim Šćepanović piše.

Vrlo brzo se čita, kako zbog obima, tako i zbog stila pisanja, ali ono što je fascinantno je koliko brzo neko delo može da ode od 0 do 100 km/h prevashodno zbog teskobe koju sama glavna premisa dela stvara (a u izdanju koje imam, delo ima ispod 40 strana).

Glavna premisa se pojavljuje toliko apsurdno da je to genijalno – stranac se pojavljuje u maloj varoši, negde, u nekoj zabiti, a varošani, zaboravljeni od strane svih, učaureni u sopstveno postojanje odmah primećuju čoveka i „svrbi“ ih njegov boravak. Stranac opet, sve to primećuje i kako bi se otrgao znatiželje varošana, nespretno im saopštava da je on ovde zapravo jer je baš njihovu varoš odabrao kao mesto u kom će izvršiti samoubistvo.

Nadalje, u gotovo kafkijanskoj atmosferi, stranac pokušava da izbegne svoju smrt čija najava je ozbiljno shvaćena, a ne kao šala, pravdajući svoj dalji boravak u varoši u kojoj je dobio sve za dž zbog svoje odluke o okončavanju svog života, a i u životu. Upravo tu dolazi do konflikta između očekivanja varošana i borbe za život stranca (i sve to se dešava, kao što rekoh, na manje od 40 strana, a tenzija je veoma dobro izgrađena).

Pored toga što opisuje unutrašnju borbu čoveka za svoj život i borbu sa neizvesnošću, Šćepanović opisuje i psihologiju mase, koja verno iščekuje predstavu koja joj je obećana, stavljajući na kraju, sebe u prvi plan, potpuno dehumanizujući svog „pajaca“.

A tu leži i momenat u kom Šćepanović malo dehumanizuje tu istu masu (mada psihologija mase sama po sebi to malo radi i sama od sebe) i to je glavni problem koji imam sa Šćepanovićevim delima (zapravo sa ova dva koja sam pročitao), jer mi deluje da Šćepanović, kao gospodin Goluža, balansira na onom mostu i na ledenoj ogradi između realizacije genijalne ideje i upadanja u ledenu reku kiča (znam, teatralno sam napisao, ali sam po svaku cenu hteo da dovršim ovu metaforu sa mostom iz knjige). I to radi u obe knjige, gde je u središtu sukob pojedinca sa društvom koje ga ne shvata i progoni što je sada u 2024. godini malo passé.

Možda je stvar u tome da je moderna književnost previše moderna za mene da bih kompletno uživao u ovom delu (ne mislim u pogrdnom smislu, samo je moguće da imam nedostatak „predznanja“, ali i to se da promeniti).

Sve u svemu, delo vredno čitanja koje će vas sasvim sigurno manje ili više prodrmati.

[Radonja · Rating 4 out of 5]

Baš sam zbunjen sad nešto jer mi je Paja prepričao knjigu i ja sam ga razumeo da je gospodin Goluža depresivan lik koji zapravo bira nečije selo da se ubije u njemu.. i onda napokon prepoznaje lepotu života itd.. a on je u stvari rekao ljudima u kafani da hoće da se ubije čisto da ga ne bi marali.. skroz mi se obrnulo mišljenje sad, tj ne znam šta da mislim.. poetičnije mi bilo pre.. da li me je Paja slagao ili sam ja pogrešno razumeo..

[Draganf · Rating 4 out of 5]

Interesantno je kako je Šćepanović čitaniji na drugim jezicima nego na srpskom, čak i na Goodreadsu ima više komentara na francuskom ili grčkom, nego na našem jeziku.

Smrt gospodina Goluže je fenomenalna i univerzalna priča (novela) podobna za svaku relevantniju antologiju svjetske priče. Druge dvije priče su ok, ne više od toga.

[Bassam Ahmed · Rating 3 out of 5]

قرأت الرواية ضمن كتاب يتضمن روايتين للأديب اليوغسلافي-الصربي (من الجبل الأسود) برانمير شيبانوفيتش، الأولى هي (Usta_puna_zemlje) -رواية قصيرة- المنشورة في سنة ١٩٧٤ والثانية هي (Smrt gospodina Goluže) -قصة طويلة- المنشورة في سنة ١٩٧٧ وقد ترجمهما الى العربية المترجم أحمد الويزي بعنواين "فم يملؤه التراب" للأولى و"موت السيد كولجا" للثانية، اضافة لكتابته لمقدمة الكتاب.

يتمحور النصان الأدبيان لشيبانوفيتش حول فكرة أفرزتها (أو أبرزتنها) مدرسة ما بعد الحداثة وهي الصراع الأزلي بين الفرد المتمرد بفكره (أو تصوراته) عن الجماعة، والجماعة التي، بحسب المؤلف، تسعى إلى اخضاع أفرادها لمنظومة من الأفكار والأعراف بهدف الدمج القسري في كل موحد. وليس من المخفي أن المؤلف هنا إنحاز بطبيعة الحال إلى الفرد عبر تقديم هذا الصراع بنموذج ساخر لا يخلوا من مرارة، لينهي سرديته للصراع بموت الفرد وخلود فكرة التمرد التي ترفض الإنصياع وتهزأ بكل محاولات المجتمع لإخضاعها.

ومن النافل القول بأن الغرب الرأسمالي (ابتداءا من فرنسا) الذي كان طرفا مهيمنا في الحرب الباردة التي عنونها الغرب بحرب الفردانية والتحرر ضد الجماعية و"القمع" إحتفى بهاتين الروايتين وبمؤلفهما أيما احتفاء وهو المؤلف المحسوب على الكتلة الأخرى، غير أن هذا لاينفي وجود ملامح من الابداع الأدبي كتوظيف الصور الابداعية، الرمزية واستخدام أكثر من أسلوب روائي في نسج سرديته ونصه (خصوصا في الروابة الأولى).

وسواء في محاولة الرجل المحتضر في الرواية الأولى بالسعي إلى العزلة واختيار مصيره أو محاولة السيد كولجا بالانزواء عن تطفل المجتمع وعن فرض المجتمع ذاته والقائه بوزنه كله على الأفراد (ان كان في شكل المطاردة في الحالة الأولى أو في شكل التدخل والتحكم المفرط في الحالة الثانية) فإن المؤلف يريد ايصال فكرة حتمية النتيجة وديمومة محاولة الإنفكاك، طرح يحمل أبعاد الفلسفة الوجودية والعبثية على حد سواء اضافة الى استحضار شيء من الموروث والصور الدينية (المسيحية على وجه التحديد).

[Alex2739]

"...Τίποτα δε με τραβούσε σ'αυτή τη μυστική νύχτα που την εγκατέλειπε και το τελευταίο τραμ: τόσο μικροσκοπικό και αθόρυβο,στο βάθος, έμοιαζε με ζωντανό πλάσμα. Κοιτάζοντάς το να χάνεται σιγά σιγά πέρα μακριά, στον χαμηλό και σκοτεινό ουρανό, σκέφτηκα ότι έπρεπε να το χαιρετήσω. Σήκωσα ελαφρά το χέρι. Αλλά πριν ολοκληρώ��ω αυτήν τη χωρίς νόημα κίνηση, κάποιος ξαφνικός αέρας με χτύπησε στο πρόσωπο, σαν φλόγα. Έτσι εγκαταλειμμένος και σχεδόν τυφλωμένος όπως ήμουν, έμεινα για μερικές στιγμές μετέωρος, χωρίς την παραμικρή σκέψη. Αμέσως μετά μου μπαίνει η ιδέα ότι μάλλον δεν πρόκειται για συνηθισμένο αέρα..." (εκείνος ο άλλος κόσμος)

"...Δεν ξέρω ούτε ποιος είμαι, ούτε πού βρίσκομαι: περιμένω κάποιον ήχο, κάποια μυρωδιά ή ένα ορατό σημάδι ζωής για να πιστέψω ίσως ότι δεν εξαφανίστηκε και το τελευταίο φως μαζί με τη μνήμη μου. Αλλά μάταια ελπίζω: αιωρούμαι στο απόλυτο σκοτάδι του χώρου, χωρίς να νιώθω ούτε το σώμα μου, σαν χαμένος κόκκος σκόνης που κατά παράδοξο τρόπο έχει συνείδηση της μηδαμινής του ύπαρξης.
Αυτό είναι θάνατος, σκέφτηκα και άνοιξα τα μάτια..." (η ντροπή)

[Michalis Albatis · Rating 4 out of 5]

Το ομώνυμο διήγημα είναι ένα απ τα καλύτερα που έχω διαβάσει ποτέ...

[Giannis Ieremia · Rating 4 out of 5]

A collection of short stories on death, reminding a bit of Kafka and Borges. The absurdity in them is interesting but not much more.

[Marko Lešić · Rating 5 out of 5]

Koliko je samo blizak temama egzistencijalizma, balansiranju između života i smrti, ponekad i ruganju samom životu. Šćepanović je najveće domaće otkrivenje za mene.