What do you think?
Rate this book
Jezava
„Jezava – voda što utječe u Dunavo pod Smederevom”
(Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik, 1818. godina)
Otkad je srpskog jezika, Jezava je mitska srpska reka koja i u imenu nosi prokletstvo. Raščlanjavajući sva značenja njenog imena, dobijamo najsažetiji sadržaj ovog dela.
Knjiga Jezava je po žanru vrhunska folklorna fantastika. U književnom razvrstavanju Jezavu možemo odrediti dvojako: i romanom i zbirkom pripovedaka. Sam autor označava je kao roman, što i jeste u postmodernističkom ključu, složen u dvanaest zatvorenih pripovedačkih celina. U ovim celinama, koje možemo smatrati i poglavljima, izvršavaju se po generacijama, već skoro šest vekova, atavističke sudbine u jednoj livatskoj porodici. U njoj se kao materijalno otelotvorenje prokletstva prenosi predački nož, kome je na dršci urezan heraldički motiv glave divljeg vepra kroz čeljusti probodene strelom.
Autor poglavlja označava rimskim brojevima, ali u svakom od njih kodiran je istorijski nagoveštaj koje godine se zbivanja u tom poglavlju odigravaju. Zbivanja su poređana u obrnutom istorijskom sledu. Ovaj sled nije slučajan, on vaspostavlja romanesknu strukturu poglavlja sistemom kako se potomak seća svojih predaka. Prvo oca, dede, pradede, čukundede… tako nam se čini kao rodoslov sudbina strašnih događaja. Kada bi hronologija bila po redu, bez ikakvih piščevih intervencija, ovo bi bila samo zbirka celovitih i povezanih pripovedaka.
Pisci koji se opredele za teme fantastičkih sadržaja posebno razvijaju svoj dar za fabuliranje i odgovornost za uverljivost pripovedanja. Mladen je te veštine doveo do vrlo zavidnog nivoa, što se jasno vidi u ovom romanu, koji spaja istorijsko i mitološko tamo gde se susreću – u dolini reke Jezave.
Milovan Vitezović
(Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik, 1818. godina)
Otkad je srpskog jezika, Jezava je mitska srpska reka koja i u imenu nosi prokletstvo. Raščlanjavajući sva značenja njenog imena, dobijamo najsažetiji sadržaj ovog dela.
Knjiga Jezava je po žanru vrhunska folklorna fantastika. U književnom razvrstavanju Jezavu možemo odrediti dvojako: i romanom i zbirkom pripovedaka. Sam autor označava je kao roman, što i jeste u postmodernističkom ključu, složen u dvanaest zatvorenih pripovedačkih celina. U ovim celinama, koje možemo smatrati i poglavljima, izvršavaju se po generacijama, već skoro šest vekova, atavističke sudbine u jednoj livatskoj porodici. U njoj se kao materijalno otelotvorenje prokletstva prenosi predački nož, kome je na dršci urezan heraldički motiv glave divljeg vepra kroz čeljusti probodene strelom.
Autor poglavlja označava rimskim brojevima, ali u svakom od njih kodiran je istorijski nagoveštaj koje godine se zbivanja u tom poglavlju odigravaju. Zbivanja su poređana u obrnutom istorijskom sledu. Ovaj sled nije slučajan, on vaspostavlja romanesknu strukturu poglavlja sistemom kako se potomak seća svojih predaka. Prvo oca, dede, pradede, čukundede… tako nam se čini kao rodoslov sudbina strašnih događaja. Kada bi hronologija bila po redu, bez ikakvih piščevih intervencija, ovo bi bila samo zbirka celovitih i povezanih pripovedaka.
Pisci koji se opredele za teme fantastičkih sadržaja posebno razvijaju svoj dar za fabuliranje i odgovornost za uverljivost pripovedanja. Mladen je te veštine doveo do vrlo zavidnog nivoa, što se jasno vidi u ovom romanu, koji spaja istorijsko i mitološko tamo gde se susreću – u dolini reke Jezave.
Milovan Vitezović
368 pages, Paperback
Published September 21, 2020
5 people are currently reading
118 people want to read
About the author
Mladen Milosavljević
22 books103 followersMladen Milosavljević je rođen 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na smeru za Etnologiju i antropologiju.
Snimio je nekoliko dokumentarnih i jedan igrani film (Naprata, 2013).
Vlasnik je izdavačke kuće Bedem.
Autor je romana ''Kal juga'' (Strahor, 2018), romana/zbirke ''Jezava'' (Bedem, 2020), Večna kuća (Bedem, 2022), Naprata ( Bedem, 2024) i poema za decu ''Olalije'' (Bedem, 2021), "Abrakadabra a brak za dabra" (Bedem, 2023)
Živi i radi u Beogradu.
Snimio je nekoliko dokumentarnih i jedan igrani film (Naprata, 2013).
Vlasnik je izdavačke kuće Bedem.
Autor je romana ''Kal juga'' (Strahor, 2018), romana/zbirke ''Jezava'' (Bedem, 2020), Večna kuća (Bedem, 2022), Naprata ( Bedem, 2024) i poema za decu ''Olalije'' (Bedem, 2021), "Abrakadabra a brak za dabra" (Bedem, 2023)
Živi i radi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 50 reviews
January 5, 2022
Ne pamtim uz koju sam knjigu nakon Ognjanovićevog Zavodnika i Tešićeve Kletve Kainove imao ovakve paranoje u toku čitanja, da sam morao da palim svetla po stanu. Takođe, posle dužeg vremena me neka knjiga domaćeg autora ovako ponela i zavela. Mladenov Kal juga jeste bio dobar dokumentarac o potapanju Donjeg Milanovca kad se Đerdap gradio, ali „Jezava“ je deset liga bolja. Imao sam malu strepnju u vezi sa obimom knjige da će me „udaviti“, ali udavih ja nju sa svega par dana neispuštanja iz ruku, jer sam, kako su stranice odmicale, želeo da što duže uživam među ovim redovima i da me što duže njihova strava drži vigilnim. Ne znam koliko dugo je Mladen pisao „Jezavu“, ali je više nego evidentan njegov istraživački rad koji je uložio da bi ga utkao među njene redove. Svoje profesionalno etnološko znanje baštinio je na najraskošniji način, mešajući ga sa spisateljskim talentom koji se od „Kala juga“ dobrano rascvetao i razgranao.
Struktura „Jezave“ je mozaična. Njen je hronotop smešten u atar nekadašnjeg naselja Livat u blizini Velike Plane, čija je desna obala nekada ležala na Velikoj Moravi iz čijeg se rukavca u području atara Livata odvajao jedan krak iz kojeg je ponikla reka Jezava, čiji je tok danas, kako Mladen u predgovoru kaže, „ispresecan, pregrađen i zatrpan otpadom, čime je ova reka, praktično, ubijena.“ Ono što nije ubijeno jeste živo sećanje potomaka nekadašnjih meštana Livata na crkvu, mlin, groblje i Jezavine obale na kojima su oplakivali svoje tuge, radovali svoje radosti, a neki okončavali svoje živote. Turbine mašina i njihovi točkovi nisu mogli da zatru bogato i nepresušno kulturno nasleđe tog kraja (i mnogih drugih krajeva u Srbiji), koje je Mladen proučavao i na kraju utkao u ove redove.
Kao i kod Jakovljevića u Kad se vratim, sled događaja je descendentan – vremensko se klupko, čitajući od prve stranice na dalje, zapravo, namotava, tako da se roman može čitati i od poslednje ka prvoj stranici (što ću, zapravo, i uraditi prilikom sledećeg čitanja), ako čitalac želi da prati čitav istorijat od početka (druga polovina XVIII veka) pa do naših dana. Na početku knjige dat je i detaljni rodoslov protagonista, koji pri čitanju poprilično pomaže, iako je reč o svega dvema porodicama koje su potekle od istog pretka – poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića i potomka njegovog, kneza Sime, odakle su, nakon više generacija na jednoj strani potekli Pudarevići (nomen est omen) a na drugoj Hristići i Sibinovići. Svaki pojedinac koji je u rodoslovu pomenut, našao je svoje mesto u „Jezavi“.
Nije, međutim, reč ni o kakvom blaženom skladu između potomaka i njihovih predaka, već je čitava „Jezava“ jedna teška i duboka priča poput Dece Hurinove koju retko koji kraj zemlje Srbije nema oko svojih ognjišta, a koje su potisnute savremenim načinom života u kome se potiskuje sve što jednom savremenom konzumentu nije dostupno „na klik“ – što zbog drugačije percepcije, što zbog nesposobnosti da sagleda takav sadržaj. Zbog takvih pogleda na svet, stradaće na početku knjige poslednji izdanak Pudarevića, proklete loze nekadašnjih pudara (vinogradara) koji su se, trbuhom za kruhom, odmetnuli u beli svet i nakon mnogo decenija naumili da iz svoje postojbine iscede, ako je moguće, još koji dukat iz davno zakopanog ćupa. Nakon neslavnog završetka te loze, pripovedački se okvir iz Beograda, na početku knjige, pomera u Livat, i tu će ostati do kraja.
Da se pripovedanje zasnovalo samo na geografskom području, roman bi imao svega stotinak strana, jer, reklo bi se da se nema šta mnogo ispričati o potezu između seoske crkve, mlina, starog groblja i nekolicine kuća meštana. Međutim, tu postaje dominantan etnografski aspekt Mladenovog obrazovanja, gde je svakom od potomaka kneza Sime dodelio autentičnu kob, zbog koje se loza na kraju svela na svega jednog živog potomka iz kuće Sibinovića. Roman je, uglavnom, pisan dijalektom kojim se govori u Podunavskom okrugu, pretežno u trećem licu, osim tri pripovesti koju posthumno, „sa one strane“, pripovedaju Ikonija, Milivoje Kostadinović i Georg Grencer von Rorbah. Ikonijina i Milivojeva sudbina su mi, možda, najjezivije, ali i najdraže. Kroz Ikonijinu kob, Mladen je provukao običaje koji su i danas vrlo živi u nekim delovima zemlje, o kojima su pisali i Đorđević i Čajkanović, a tiču se ljubavnih bajalica i verovanja da se suprotni pol može privoleti na ljubav određenim ritualom i izgovaranjem određenih reči. Međutim, energija koja se šalje i preusmerava tim ritualima često ne bude usmerena kako treba i njeni činioci, kada „opčinjenost“ iščili često postanu tuđi i otuđeni, nakon vrele strasti koja je prethodila. Osim ljubavnih čini, Mladen se dotakao i metempsihoze i „preraspodele“ odeljaka duše u neki od predmeta ili neku od biljaka (npr. stablo drveta), čijim kopnjenjem kopni i telo onoga čija je duša preraspodeljena (sudba Ikonijine svekrve Tomanije). Osim ljubavnih basmi, dotakao se Mladen i običaja i rituala koji su praktikovani (ili se i dalje praktikuju) u vezi sa napretkom i blagostanjem u kući, a koje je vrlo vešto svojim likovima ugradio u srž. Za neke od njih, rođenih u intaktnoj placenti, verovalo se da postaju Zduhaći – bića iz srpskog folklora koja su, praktično, bila zaštitnici sela od zlih bića koja vrebaju iz oluje i mraka. U priči o sudbini ćerke Sibina Pudarevića – Nini, dotakao i folklornog bića Talasona, čiji je, nešto izmenjeni arhetip, opisan npr. u epskoj narodnoj pesmi „Zidanje Skadra“. Pored Talasona, ni Todorci nisu mogli da izostanu, i to baš u kombinaciji sa sihirbazovim zapisom, koji će pomoći hrabroj baba-Bogdani, Tomanijinoj svekrvi, da u zamenu za svoj život, na Todorovu subotu od kuće odagna raspomamljene Turke koji su se bili navalili da joj „iskopaju kuću“. Posebno mi je jeziva priča i sudbina Jakova Hristića, kroz koju će Mladen da provuče sujeverni običaj o nesvesnom i neželjenom pozivanju mrtvih na svadbu, što će se Jakovu nesrećnim slučajem desiti, vraćajući se noću, pripit, sa buklijom koju je nosio da zove u ćerkine svatove, i koju će nemarno da obesi na jedan nadgrobni spomenik od mnogih kraj seoskog mlina, pored kojeg će pijan zaspati. Njegova će ćerka Jelica da iskusi kob verenika-mrtvaca, igrajući se sa nimalo naivnim ritualima prizivanja suđenog, pogledanjem kroz različito bilje, katanac ili zagriženo parče hleba. Jeličin će, pak brat Nikita da iskusi zlu kob za koju se verovalo da potiče od sedmogodišnjeg petla, ako mu se glava ne odrubi na dan Svetog Ilije, pa iz sebe ovaploti kržljavo jaje iz koga će se izleći đavo, koji po običaju nudi dosta, ali uzima mnogo kao platu. Tu je priču Mladen pretočio u radio-dramu, koja je emitovana prošlog leta na Radio-Beogradu. Završetak (ili početak?) knjige namenjen je priči o sudbini Staniše Markovića Mlatišume, koga je Mladen pominjao i u „Kal juga“.
Nakon završenog čitanja uhvatio sam sebe kako sam odlutao nekud u mislima i razmišljam o pročitanom, jer gotovo sve čega se Mladen dotakao sam slušao u detinjstvu od mojih baba, koje su uvek imale poneku jezivu anegdotu iz svoje mladosti da ispričaju, a što se neizbrisivo urezivalo u moj mali um. „Jezava“ je pravo malo etnografsko blago koje, svakako, vredi pročitati više puta i proslediti je dalje i dalje, da prođe kroz što više ruku i da je što više ljudi pročita, jer će naučiti dosta o jednom pomoravskom kraju koga više, nažalost, nema.
Struktura „Jezave“ je mozaična. Njen je hronotop smešten u atar nekadašnjeg naselja Livat u blizini Velike Plane, čija je desna obala nekada ležala na Velikoj Moravi iz čijeg se rukavca u području atara Livata odvajao jedan krak iz kojeg je ponikla reka Jezava, čiji je tok danas, kako Mladen u predgovoru kaže, „ispresecan, pregrađen i zatrpan otpadom, čime je ova reka, praktično, ubijena.“ Ono što nije ubijeno jeste živo sećanje potomaka nekadašnjih meštana Livata na crkvu, mlin, groblje i Jezavine obale na kojima su oplakivali svoje tuge, radovali svoje radosti, a neki okončavali svoje živote. Turbine mašina i njihovi točkovi nisu mogli da zatru bogato i nepresušno kulturno nasleđe tog kraja (i mnogih drugih krajeva u Srbiji), koje je Mladen proučavao i na kraju utkao u ove redove.
Kao i kod Jakovljevića u Kad se vratim, sled događaja je descendentan – vremensko se klupko, čitajući od prve stranice na dalje, zapravo, namotava, tako da se roman može čitati i od poslednje ka prvoj stranici (što ću, zapravo, i uraditi prilikom sledećeg čitanja), ako čitalac želi da prati čitav istorijat od početka (druga polovina XVIII veka) pa do naših dana. Na početku knjige dat je i detaljni rodoslov protagonista, koji pri čitanju poprilično pomaže, iako je reč o svega dvema porodicama koje su potekle od istog pretka – poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića i potomka njegovog, kneza Sime, odakle su, nakon više generacija na jednoj strani potekli Pudarevići (nomen est omen) a na drugoj Hristići i Sibinovići. Svaki pojedinac koji je u rodoslovu pomenut, našao je svoje mesto u „Jezavi“.
Nije, međutim, reč ni o kakvom blaženom skladu između potomaka i njihovih predaka, već je čitava „Jezava“ jedna teška i duboka priča poput Dece Hurinove koju retko koji kraj zemlje Srbije nema oko svojih ognjišta, a koje su potisnute savremenim načinom života u kome se potiskuje sve što jednom savremenom konzumentu nije dostupno „na klik“ – što zbog drugačije percepcije, što zbog nesposobnosti da sagleda takav sadržaj. Zbog takvih pogleda na svet, stradaće na početku knjige poslednji izdanak Pudarevića, proklete loze nekadašnjih pudara (vinogradara) koji su se, trbuhom za kruhom, odmetnuli u beli svet i nakon mnogo decenija naumili da iz svoje postojbine iscede, ako je moguće, još koji dukat iz davno zakopanog ćupa. Nakon neslavnog završetka te loze, pripovedački se okvir iz Beograda, na početku knjige, pomera u Livat, i tu će ostati do kraja.
Da se pripovedanje zasnovalo samo na geografskom području, roman bi imao svega stotinak strana, jer, reklo bi se da se nema šta mnogo ispričati o potezu između seoske crkve, mlina, starog groblja i nekolicine kuća meštana. Međutim, tu postaje dominantan etnografski aspekt Mladenovog obrazovanja, gde je svakom od potomaka kneza Sime dodelio autentičnu kob, zbog koje se loza na kraju svela na svega jednog živog potomka iz kuće Sibinovića. Roman je, uglavnom, pisan dijalektom kojim se govori u Podunavskom okrugu, pretežno u trećem licu, osim tri pripovesti koju posthumno, „sa one strane“, pripovedaju Ikonija, Milivoje Kostadinović i Georg Grencer von Rorbah. Ikonijina i Milivojeva sudbina su mi, možda, najjezivije, ali i najdraže. Kroz Ikonijinu kob, Mladen je provukao običaje koji su i danas vrlo živi u nekim delovima zemlje, o kojima su pisali i Đorđević i Čajkanović, a tiču se ljubavnih bajalica i verovanja da se suprotni pol može privoleti na ljubav određenim ritualom i izgovaranjem određenih reči. Međutim, energija koja se šalje i preusmerava tim ritualima često ne bude usmerena kako treba i njeni činioci, kada „opčinjenost“ iščili često postanu tuđi i otuđeni, nakon vrele strasti koja je prethodila. Osim ljubavnih čini, Mladen se dotakao i metempsihoze i „preraspodele“ odeljaka duše u neki od predmeta ili neku od biljaka (npr. stablo drveta), čijim kopnjenjem kopni i telo onoga čija je duša preraspodeljena (sudba Ikonijine svekrve Tomanije). Osim ljubavnih basmi, dotakao se Mladen i običaja i rituala koji su praktikovani (ili se i dalje praktikuju) u vezi sa napretkom i blagostanjem u kući, a koje je vrlo vešto svojim likovima ugradio u srž. Za neke od njih, rođenih u intaktnoj placenti, verovalo se da postaju Zduhaći – bića iz srpskog folklora koja su, praktično, bila zaštitnici sela od zlih bića koja vrebaju iz oluje i mraka. U priči o sudbini ćerke Sibina Pudarevića – Nini, dotakao i folklornog bića Talasona, čiji je, nešto izmenjeni arhetip, opisan npr. u epskoj narodnoj pesmi „Zidanje Skadra“. Pored Talasona, ni Todorci nisu mogli da izostanu, i to baš u kombinaciji sa sihirbazovim zapisom, koji će pomoći hrabroj baba-Bogdani, Tomanijinoj svekrvi, da u zamenu za svoj život, na Todorovu subotu od kuće odagna raspomamljene Turke koji su se bili navalili da joj „iskopaju kuću“. Posebno mi je jeziva priča i sudbina Jakova Hristića, kroz koju će Mladen da provuče sujeverni običaj o nesvesnom i neželjenom pozivanju mrtvih na svadbu, što će se Jakovu nesrećnim slučajem desiti, vraćajući se noću, pripit, sa buklijom koju je nosio da zove u ćerkine svatove, i koju će nemarno da obesi na jedan nadgrobni spomenik od mnogih kraj seoskog mlina, pored kojeg će pijan zaspati. Njegova će ćerka Jelica da iskusi kob verenika-mrtvaca, igrajući se sa nimalo naivnim ritualima prizivanja suđenog, pogledanjem kroz različito bilje, katanac ili zagriženo parče hleba. Jeličin će, pak brat Nikita da iskusi zlu kob za koju se verovalo da potiče od sedmogodišnjeg petla, ako mu se glava ne odrubi na dan Svetog Ilije, pa iz sebe ovaploti kržljavo jaje iz koga će se izleći đavo, koji po običaju nudi dosta, ali uzima mnogo kao platu. Tu je priču Mladen pretočio u radio-dramu, koja je emitovana prošlog leta na Radio-Beogradu. Završetak (ili početak?) knjige namenjen je priči o sudbini Staniše Markovića Mlatišume, koga je Mladen pominjao i u „Kal juga“.
Nakon završenog čitanja uhvatio sam sebe kako sam odlutao nekud u mislima i razmišljam o pročitanom, jer gotovo sve čega se Mladen dotakao sam slušao u detinjstvu od mojih baba, koje su uvek imale poneku jezivu anegdotu iz svoje mladosti da ispričaju, a što se neizbrisivo urezivalo u moj mali um. „Jezava“ je pravo malo etnografsko blago koje, svakako, vredi pročitati više puta i proslediti je dalje i dalje, da prođe kroz što više ruku i da je što više ljudi pročita, jer će naučiti dosta o jednom pomoravskom kraju koga više, nažalost, nema.
October 28, 2020
Jezava Mladena Milosavljevića, u izdanju novoosnovane izdavačke kuće Bedem, spoj je zbirke dvanaest priča ukomponovanih u formu romana u kojem autor inverznom hronologijom ispripovedanih događaja postiže ne samo efekat postepenog uranjanja u prošlost, nego i intenzivnijeg procesa razotkrivanja ključnih prohujalih događaja i emocija koje čine suštinu problema potonjih generacija.
Generacijski niz dve porodice istog korena upliće se tokom vekova da bi kulminacija usledila u dobu sadašnjem, od kojeg sama pripovest kreće. Veštim manipulisanjem hronologijom kulminacija na samom početku postaje inicijalna kapisla koja čitaoca polako vodi suštini problema, korenu u kojem leži njegova klica, a koji čitanjem poglavlja, odnosno dočitavanjem istorije porodice i oblasti, čiju sudbinu poput referentne tačke ukotvljava reka Jezava, nadrasta one oko kojih pripovest orbitira pričajući tako mnogo širu priču, sa višeslojnim po(r)ukama.
Kako se u jednom od poglavlja navodi, iz „iskustva sam znao da, ma koliko zanimljiva i jedinstvena bila na prvi pogled, verovanja većine evropskih naroda imaju u sebi jednu zajedničku nit, kojom je protkana gotovo svaka lokalna mitologija, predanje ili legenda.“ Mada utemeljena u lokalnom, ova pripovest dobija mnogo širi kontekst zahvatanjem iz arhetipskih dubina kolektivnog sećanja jedne zajednice, ali i iz kolektivnog nesvesnog.
Postupci kao uzroci tragedije, ukopane u dalekoj prošlosti ali ipak moćne da odjekuje i dejstvuje tragično i u narednim pokolenjima, neopipljiva su osnova svemu onome što će uslediti. U ovom nizu pripovesti problem nepouzdanosti rešen je zatvaranjem vremenskog kruga, ali i artefaktima i višeglasjem, koji sve povezuju u jedinstvenu, koherentnu, organsku celinu. Artefakti, kako oni sa oznakama pripadnosti pojedincu i porodici, tako i mape, te materijalna bogatstva, i prokletstvo koje prenose na naredna pokolenja, materijalizacija su usuda i sudbine, neopipljivih i nelagodno nematerijalnih. Njihovom materijalizacijom autor kreira obale između kojih vreme neumitno teče, poput same Jezave.
Sledeći moćan mehanizam jeste pripovedni. Poglavlja su ispripovedana mnoštvom glasova, uključujući ne samo autorove, nego i one samih junaka, živih kao i neživih, koji su konačno dočekali da ispovednim, krajnje direktnim i iskrenim tonom podele svoja znanja i saznanja, greške i spoznaje – sa kojima, sem da ih s čitaocem podele, ništa drugo i ne mogu učiniti, ali bar mogu druge upozoriti, podučiti i poučiti. Pripovedni glasovi pripovedaju autentičnim jezikom kojim se govorilo u određeno vreme, na određenom mestu, uplićući time ne samo lokalnu teksturu u potku priče, nego pokazujući jezikom kako vreme nepovratno uzima svoj danak – u opipljivom, ali i u neopipljivom. U sadejstvu, svi ovi elementi, opipljivi i neopipljivi jednako, skupa mogu neumitni protok vremena pobediti sećanjima i zapisivanjem. Jezik kojim su priče ispripovedane tako izrasta u glas protiv zaborava, u glas upozorenja da onaj ko pusti da mu koreni ostanu zakorovljeni od krošnje roda ne može očekivati.
Rodoslov protagonista na početku knjige i Rečnih turcizama, arhaizama i nekih manje poznatih izraza na kraju knjige, čitaocu pružaju neprocenjiv orijentir u ovoj zaista jedinstvenoj priči koja prošlošću gromoglasno govori o sadašnjosti i setno upozorava na budućnost.
Mladen Milosavljević na kraju uvodne reči zahvaljuje se čitaocu, a mi čitaoci možemo se zahvaliti autoru jer, kao što on to lepo zaključuje, dok je onih „koji se sećaju predaka, predačka će dela živeti zauvek.“ Dok je autora kao što je Mladen Milosavljević, da nas na to podsećaju, mi ćemo to i činiti, jer ovakvi nam podsetnici ipak jesu potrebni, zbog čega su naročito vredni. Nažalost, ova priča upozorava da zbog nehaja i nebrige i reka sećanja može presušiti, baš kao i sama Jezava.
Generacijski niz dve porodice istog korena upliće se tokom vekova da bi kulminacija usledila u dobu sadašnjem, od kojeg sama pripovest kreće. Veštim manipulisanjem hronologijom kulminacija na samom početku postaje inicijalna kapisla koja čitaoca polako vodi suštini problema, korenu u kojem leži njegova klica, a koji čitanjem poglavlja, odnosno dočitavanjem istorije porodice i oblasti, čiju sudbinu poput referentne tačke ukotvljava reka Jezava, nadrasta one oko kojih pripovest orbitira pričajući tako mnogo širu priču, sa višeslojnim po(r)ukama.
Kako se u jednom od poglavlja navodi, iz „iskustva sam znao da, ma koliko zanimljiva i jedinstvena bila na prvi pogled, verovanja većine evropskih naroda imaju u sebi jednu zajedničku nit, kojom je protkana gotovo svaka lokalna mitologija, predanje ili legenda.“ Mada utemeljena u lokalnom, ova pripovest dobija mnogo širi kontekst zahvatanjem iz arhetipskih dubina kolektivnog sećanja jedne zajednice, ali i iz kolektivnog nesvesnog.
Postupci kao uzroci tragedije, ukopane u dalekoj prošlosti ali ipak moćne da odjekuje i dejstvuje tragično i u narednim pokolenjima, neopipljiva su osnova svemu onome što će uslediti. U ovom nizu pripovesti problem nepouzdanosti rešen je zatvaranjem vremenskog kruga, ali i artefaktima i višeglasjem, koji sve povezuju u jedinstvenu, koherentnu, organsku celinu. Artefakti, kako oni sa oznakama pripadnosti pojedincu i porodici, tako i mape, te materijalna bogatstva, i prokletstvo koje prenose na naredna pokolenja, materijalizacija su usuda i sudbine, neopipljivih i nelagodno nematerijalnih. Njihovom materijalizacijom autor kreira obale između kojih vreme neumitno teče, poput same Jezave.
Sledeći moćan mehanizam jeste pripovedni. Poglavlja su ispripovedana mnoštvom glasova, uključujući ne samo autorove, nego i one samih junaka, živih kao i neživih, koji su konačno dočekali da ispovednim, krajnje direktnim i iskrenim tonom podele svoja znanja i saznanja, greške i spoznaje – sa kojima, sem da ih s čitaocem podele, ništa drugo i ne mogu učiniti, ali bar mogu druge upozoriti, podučiti i poučiti. Pripovedni glasovi pripovedaju autentičnim jezikom kojim se govorilo u određeno vreme, na određenom mestu, uplićući time ne samo lokalnu teksturu u potku priče, nego pokazujući jezikom kako vreme nepovratno uzima svoj danak – u opipljivom, ali i u neopipljivom. U sadejstvu, svi ovi elementi, opipljivi i neopipljivi jednako, skupa mogu neumitni protok vremena pobediti sećanjima i zapisivanjem. Jezik kojim su priče ispripovedane tako izrasta u glas protiv zaborava, u glas upozorenja da onaj ko pusti da mu koreni ostanu zakorovljeni od krošnje roda ne može očekivati.
Rodoslov protagonista na početku knjige i Rečnih turcizama, arhaizama i nekih manje poznatih izraza na kraju knjige, čitaocu pružaju neprocenjiv orijentir u ovoj zaista jedinstvenoj priči koja prošlošću gromoglasno govori o sadašnjosti i setno upozorava na budućnost.
Mladen Milosavljević na kraju uvodne reči zahvaljuje se čitaocu, a mi čitaoci možemo se zahvaliti autoru jer, kao što on to lepo zaključuje, dok je onih „koji se sećaju predaka, predačka će dela živeti zauvek.“ Dok je autora kao što je Mladen Milosavljević, da nas na to podsećaju, mi ćemo to i činiti, jer ovakvi nam podsetnici ipak jesu potrebni, zbog čega su naročito vredni. Nažalost, ova priča upozorava da zbog nehaja i nebrige i reka sećanja može presušiti, baš kao i sama Jezava.
November 6, 2020
Pročitao sam knjigu ,,Jezava'' autora Mladena Milosavljevića. Odavno mi jedna domaća knjiga fantastike nije tako dobro ,,legla''.
Mladen je u domaćoj žanrovskoj fantastici poznat kao veliki ljubitelj, i uspešan pisac pre svega folklorne fantastike. I u ovom delu ide tim stazama, mada je ova knjiga mnogo više od čistog žanrovskog određenja.
Čitajući ovo delo, stekao sam utisak da je Jezava njegovo najzrelije i najkvalitetnije delo, što znači da je apsolutno sazreo kao pisac i da nam još bolje od njega sledi.
Mladen je uspešno postigao da Jezava u potpunosti, sto posto bude naša, domaća, lokalna priča; svime-krajolikom, atmosferom, jezikom, dijalektima, mitovima, legendama. Ovo je ,,domaća'' knjiga u pravom smislu te reči. Njom promiču sablasti, zduhaći, talasoni, osmanski zulumćari, krvave svadbe, fantomska groblja...ali pored tog lokalizma, itekako u njoj ima opšteg, univerzalnog i neke dubine u čoveku. Ovo je knjiga koja spaja i prati niti vremena, istoriju i budućnost, sadašnjost i prošlost, pretke i potomke, i kazuje nam da ne možemo pobeći od toga ko smo i šta smo, i da nećemo razumeti ni sebe ni druge ako ne znamo ni vlastitu prošlost.
Uživao sam u čitanju. Sve preporuke, Mladene, samo tako nastavi!
Mladen je u domaćoj žanrovskoj fantastici poznat kao veliki ljubitelj, i uspešan pisac pre svega folklorne fantastike. I u ovom delu ide tim stazama, mada je ova knjiga mnogo više od čistog žanrovskog određenja.
Čitajući ovo delo, stekao sam utisak da je Jezava njegovo najzrelije i najkvalitetnije delo, što znači da je apsolutno sazreo kao pisac i da nam još bolje od njega sledi.
Mladen je uspešno postigao da Jezava u potpunosti, sto posto bude naša, domaća, lokalna priča; svime-krajolikom, atmosferom, jezikom, dijalektima, mitovima, legendama. Ovo je ,,domaća'' knjiga u pravom smislu te reči. Njom promiču sablasti, zduhaći, talasoni, osmanski zulumćari, krvave svadbe, fantomska groblja...ali pored tog lokalizma, itekako u njoj ima opšteg, univerzalnog i neke dubine u čoveku. Ovo je knjiga koja spaja i prati niti vremena, istoriju i budućnost, sadašnjost i prošlost, pretke i potomke, i kazuje nam da ne možemo pobeći od toga ko smo i šta smo, i da nećemo razumeti ni sebe ni druge ako ne znamo ni vlastitu prošlost.
Uživao sam u čitanju. Sve preporuke, Mladene, samo tako nastavi!
February 14, 2021
Suvišno je bilo šta reći o Mladenovom stvaralaštvu, liku i delu. Najpre me je iznenadio svojim prvencem, knjigom Kal Juga, da bi me sa ovom zbirkom priča, koja se može čitati i kao roman, totalno uverio da je pisac vredan pažnje, čitanja i divljenja.
Pojedinim pričama me je vratio u detinjstvo gde sam ne trepćući pomno slušao priče moje pokojne bake. Urbane legende, stara verovanja i priče iz davnina. Sve ih se rado sećam, kao da je juče bilo, a prošle su godine. Mladen barata odličnim stilom pisanja, toliko te uvuče u sam srž knjige da se osetiš u jednom trenutku kao da si deo nje.
Moja najtoplija moguća preporuka!
Mladene, samo napred! Vrediš mnogo!
Pojedinim pričama me je vratio u detinjstvo gde sam ne trepćući pomno slušao priče moje pokojne bake. Urbane legende, stara verovanja i priče iz davnina. Sve ih se rado sećam, kao da je juče bilo, a prošle su godine. Mladen barata odličnim stilom pisanja, toliko te uvuče u sam srž knjige da se osetiš u jednom trenutku kao da si deo nje.
Moja najtoplija moguća preporuka!
Mladene, samo napred! Vrediš mnogo!
February 12, 2025
"Кроз очи сваког човека милион његових предака гледају у тебе. Пази! Кроз уста сваког човека милион његових предака говори. Ослушни!"
- Владика Николај Велимировић -
Ако сте љубитељ фолклорне фантастике онда са овом књигом сигурно нећете погријешити. Ако то и нисте опет мислим да са читањем ове књиге нећете погријешити. А зашто? Па сви ми волимо то нешто магично, мистериозно те неке ствари које буде машту и велику знатижељу у нама. То нешто да тако кажем натприродно. Јесте да се данас у овом времену то полако губи и те старе приче и вјеровања заједно са селима која изумиру и оне изумиру. Онда овакве књиге не дају да тај дио наше историје али и идентитета оду у стални заборав.
Младен нам овде доноси једну занимљиву књигу која иако има 12 прича ипак су повезане и чине једну целину. Можемо рећи да је то 12 судбина које су повезане. Оно што је овдје занимљиво да те приче иду уназад и доносе судбине породица од неког садашњег ка прошлом времену и оно што још их све веже је ријека Језава. Тако и ми читајући ову књигу можемо да кажемо да путујемо у прошлост. А Младен је кроз своје ликове у књизи ту прошлост у потпуности оживио и приказао скроз идентичним за подручје које нам описује у књизи.
Ако сте имало упознати са периодом о којем нам Младен овде пише, а који је то период па за то морате да прочитате књигу, знате да тај период у Србији је био прилично мистериозан, мистичан и можемо рећи необјашњив. Ипак наш народ је одрастао на тим причама и вјеровањима кроз вјекове али многима данас ово све звучи као нереално и нестварно. Ипак тај период не би требало да оде у заборав јер можемо слободно рећи представља културно и историјско наслеђе. Представља оно наше ја.
Књига веома читљива, држи пажњу и када дођете до краја жалите што нема још која прича и још страница за читање. Моје све препоруке за читање ове књиге која старије може да присјети неких сличних прича које су слушали везано за њихов крај а млађима покаже један дио наше историје и идентитета.
- Владика Николај Велимировић -
Ако сте љубитељ фолклорне фантастике онда са овом књигом сигурно нећете погријешити. Ако то и нисте опет мислим да са читањем ове књиге нећете погријешити. А зашто? Па сви ми волимо то нешто магично, мистериозно те неке ствари које буде машту и велику знатижељу у нама. То нешто да тако кажем натприродно. Јесте да се данас у овом времену то полако губи и те старе приче и вјеровања заједно са селима која изумиру и оне изумиру. Онда овакве књиге не дају да тај дио наше историје али и идентитета оду у стални заборав.
Младен нам овде доноси једну занимљиву књигу која иако има 12 прича ипак су повезане и чине једну целину. Можемо рећи да је то 12 судбина које су повезане. Оно што је овдје занимљиво да те приче иду уназад и доносе судбине породица од неког садашњег ка прошлом времену и оно што још их све веже је ријека Језава. Тако и ми читајући ову књигу можемо да кажемо да путујемо у прошлост. А Младен је кроз своје ликове у књизи ту прошлост у потпуности оживио и приказао скроз идентичним за подручје које нам описује у књизи.
Ако сте имало упознати са периодом о којем нам Младен овде пише, а који је то период па за то морате да прочитате књигу, знате да тај период у Србији је био прилично мистериозан, мистичан и можемо рећи необјашњив. Ипак наш народ је одрастао на тим причама и вјеровањима кроз вјекове али многима данас ово све звучи као нереално и нестварно. Ипак тај период не би требало да оде у заборав јер можемо слободно рећи представља културно и историјско наслеђе. Представља оно наше ја.
Књига веома читљива, држи пажњу и када дођете до краја жалите што нема још која прича и још страница за читање. Моје све препоруке за читање ове књиге која старије може да присјети неких сличних прича које су слушали везано за њихов крај а млађима покаже један дио наше историје и идентитета.
December 4, 2021
"Čovek može da bude opako il' blago, ali je posve slabašno živinče. Napinje se, batrga i 'oće, al' može samo onol'ko koliko mu je dato od Boga i sudbinu."
Još od ranog detinjstva, imao sam priliku da slušam predanja starijih ljudi i saznam neke narodne običaje, od kojih me je prožimala jeza tokom noći, a sada, posle mnogo godina, ponovo sam se susreo sa nekim običajima čitajući ovu knjigu koja je uspela da oživi uspomenu na sada već pokojne ljude, koji su bili sjajni i uverljivi pripovedači, kao što je i sam autor ove knjige. Milosavljević je uspeo da nam narodskim jezikom približi mentalitet ljudi iz romana, a slikovitim opisima je stvorio još uverljiviji doživljaj mračne atmosfere i seoskog ambijenta, premestivši nas iz udobne fotelje u daleku prošlost, ispunjenu avetima koje vrebaju na ukletim mestima, ali možemo osetiti i strah sujevernih meštana od lokalnih legendi koje se prenose s kolena na koleno.
Verovatno vam je poznat običaj da se one večeri uoči sahrane, noći pokraj pokojnika, i da se pokrivaju sva ogledala u kući, a postoji i verovanje da se nakon sahrane ne okrećete ka grobu, već da se zaputite pravo gde ste krenuli, ne osvrtajući se iza sebe, kao i ono verovanje koje je prikazano u filmu "Leptirica", da kada tokom noći vodenični točak prestane da se okreće, na taj način najavljuje prisustvo nečastive sile. Ako spadate u onu grupu ljudi koji na dan praznika ne obavljaju nikakve poslove koji podrazumevaju fizički rad, plašite se filmova "Leptirica" i "Sveto mesto", ili se osećate neprijatno kada vam crna mačka pređe put, Jezava će vam sasvim sigurno stvoriti osećaj jeze u svakoj priči.
Iako je podeljena na priče, Jezava je zapravo roman, koji prati životni tok meštana sela, smeštenog pokraj reke Jezave, za koju decenijama kruže raznorazne priče u kojima ima elemenata onostranog. Prva priča je smeštena u sadašnjost i prati starog novinara koji odlučuje da poseti selo u kome je odrastao, ali zbog gubitka sina i supruge koji su tamo sahranjeni, nije imao snage da se godinama suoči sa tim bolom izbliza. Umesto mlina, i seoskog groblja smeštenog u njegovoj blizini, zateći će ogromnu rupu što će u njemu izazvati šok, jer nije upoznat sa novošću da je neka firma izabrala tu lokaciju da na njoj izgradi hidro elektranu. Skrhan bolom i ispunjen gnevom, prizvaće u pomoć nečastivu silu želeći da sprovede brzu i bolnu osvetu. Svaka sledeća priča vraća vreme unazad, oživljavajući pretke glavnih likova, spomenute u prethodnim pričama, i na taj način dolazimo do razrešenja misterije nekih njihovih postupaka. Iako je svaka priča podjednako jeziva, ipak bih posebno izdvojio priču o petlu i onu sa sablasnim svatovima, jer su mi one ostavile najveći utisak. Umesto čuvene rečenice "ovu knjigu nemojte čitati noću", reći ću upravo suprotno - potrudite se da ovu knjigu čitate isključivo noću kako bi piščevo pripovedanje oživelo, kao i same aveti prikazane u knjizi. Samo na taj način ćete se uveriti u istinitost Kingove čuvene rečenice: knjige su jedinstvena prenosiva magija.
Još od ranog detinjstva, imao sam priliku da slušam predanja starijih ljudi i saznam neke narodne običaje, od kojih me je prožimala jeza tokom noći, a sada, posle mnogo godina, ponovo sam se susreo sa nekim običajima čitajući ovu knjigu koja je uspela da oživi uspomenu na sada već pokojne ljude, koji su bili sjajni i uverljivi pripovedači, kao što je i sam autor ove knjige. Milosavljević je uspeo da nam narodskim jezikom približi mentalitet ljudi iz romana, a slikovitim opisima je stvorio još uverljiviji doživljaj mračne atmosfere i seoskog ambijenta, premestivši nas iz udobne fotelje u daleku prošlost, ispunjenu avetima koje vrebaju na ukletim mestima, ali možemo osetiti i strah sujevernih meštana od lokalnih legendi koje se prenose s kolena na koleno.
Verovatno vam je poznat običaj da se one večeri uoči sahrane, noći pokraj pokojnika, i da se pokrivaju sva ogledala u kući, a postoji i verovanje da se nakon sahrane ne okrećete ka grobu, već da se zaputite pravo gde ste krenuli, ne osvrtajući se iza sebe, kao i ono verovanje koje je prikazano u filmu "Leptirica", da kada tokom noći vodenični točak prestane da se okreće, na taj način najavljuje prisustvo nečastive sile. Ako spadate u onu grupu ljudi koji na dan praznika ne obavljaju nikakve poslove koji podrazumevaju fizički rad, plašite se filmova "Leptirica" i "Sveto mesto", ili se osećate neprijatno kada vam crna mačka pređe put, Jezava će vam sasvim sigurno stvoriti osećaj jeze u svakoj priči.
Iako je podeljena na priče, Jezava je zapravo roman, koji prati životni tok meštana sela, smeštenog pokraj reke Jezave, za koju decenijama kruže raznorazne priče u kojima ima elemenata onostranog. Prva priča je smeštena u sadašnjost i prati starog novinara koji odlučuje da poseti selo u kome je odrastao, ali zbog gubitka sina i supruge koji su tamo sahranjeni, nije imao snage da se godinama suoči sa tim bolom izbliza. Umesto mlina, i seoskog groblja smeštenog u njegovoj blizini, zateći će ogromnu rupu što će u njemu izazvati šok, jer nije upoznat sa novošću da je neka firma izabrala tu lokaciju da na njoj izgradi hidro elektranu. Skrhan bolom i ispunjen gnevom, prizvaće u pomoć nečastivu silu želeći da sprovede brzu i bolnu osvetu. Svaka sledeća priča vraća vreme unazad, oživljavajući pretke glavnih likova, spomenute u prethodnim pričama, i na taj način dolazimo do razrešenja misterije nekih njihovih postupaka. Iako je svaka priča podjednako jeziva, ipak bih posebno izdvojio priču o petlu i onu sa sablasnim svatovima, jer su mi one ostavile najveći utisak. Umesto čuvene rečenice "ovu knjigu nemojte čitati noću", reći ću upravo suprotno - potrudite se da ovu knjigu čitate isključivo noću kako bi piščevo pripovedanje oživelo, kao i same aveti prikazane u knjizi. Samo na taj način ćete se uveriti u istinitost Kingove čuvene rečenice: knjige su jedinstvena prenosiva magija.
Read
January 9, 2021Prilično ambiciozno osmišljena knjiga (autor je imao dovoljno veštine da tu ambiciju isprati!). 12 pripovesti koje funkcionišu kao poglavlja romana, a radnja ide unazad, od današnjih dana pa u prošlost, pritom otkrivajući i korene problema i zađevica koje se prenose sa generacije na generaciju.
Kompleksno, vešto ukomponovano, vešto isprepleteno, folklorna fantastika koju piše neko kome je posao da je poznaje (što se vidi)... Fali nam više ovakvih knjiga. Ili fale meni.
Kompleksno, vešto ukomponovano, vešto isprepleteno, folklorna fantastika koju piše neko kome je posao da je poznaje (što se vidi)... Fali nam više ovakvih knjiga. Ili fale meni.
October 31, 2023
Ne znam da li me je Ninoslav Mitrović razmazio svojim bajkovitim i atmosferičnim pristupom domaćem folkloru i hororu, ali nisam se nijednom zaista uplašila čitajući „Jezavu“, a baš sam želela! (Pre neki dan sam, u skladu sa time što se približava Noć veštica, uzela da ponovo pročitam omiljenu mi „Izbu na kokošjim nogama“ i neverovatno je kako sam krenula da cvilim uz opise pomeranja kvake na vratima i pokušaja da nečista sila uđe u zaključanu sobu.)
No, da se vratim na „Jezavu“ i da joj ne kradem spotlight. Forma je specifična, formalno je roman, ali svako poglavlje može da se posmatra kao pripovetka. Likovi su povezani porodičnim stablom, prostorom i istorijskim zbivanjima. Neosporno je Milosavljevićevo poznavanje srpske mitologije, predanja i običaja, ali i istorije. Naročito me oduševilo baratanje jezikom specifičnim za podneblje i vreme. Autor povezuje natprirodno sa hororima naše istorije vodeći nas hronološki unazad, od potomaka ka precima. Važno je da čitalac obraća pažnju na detalje, jer se ispostavi da su ponovo spomenuti i iskorišćeni u narednom poglavlju. Folklorna fantastika je u srži, ali opet kažem, iz nekog razloga me nije pomerilo niti prenelo istinski jezivu atmosferu, prosto nije odgovaralo sasvim mom senzibilitetu. Možda je i do toga što mi je, pored svega natprirodnog, najmanje realno bilo da u okviru jedne loze bude toliko nesreća. Nekako je sve previše fatalistički i u svakom poglavlju postoji neminovnost stradanja, a kada znam da je osmišljeno tako da likovi nemaju šanse, nekako mi zainteresovanost za njihove sudbine opada.
No, da se vratim na „Jezavu“ i da joj ne kradem spotlight. Forma je specifična, formalno je roman, ali svako poglavlje može da se posmatra kao pripovetka. Likovi su povezani porodičnim stablom, prostorom i istorijskim zbivanjima. Neosporno je Milosavljevićevo poznavanje srpske mitologije, predanja i običaja, ali i istorije. Naročito me oduševilo baratanje jezikom specifičnim za podneblje i vreme. Autor povezuje natprirodno sa hororima naše istorije vodeći nas hronološki unazad, od potomaka ka precima. Važno je da čitalac obraća pažnju na detalje, jer se ispostavi da su ponovo spomenuti i iskorišćeni u narednom poglavlju. Folklorna fantastika je u srži, ali opet kažem, iz nekog razloga me nije pomerilo niti prenelo istinski jezivu atmosferu, prosto nije odgovaralo sasvim mom senzibilitetu. Možda je i do toga što mi je, pored svega natprirodnog, najmanje realno bilo da u okviru jedne loze bude toliko nesreća. Nekako je sve previše fatalistički i u svakom poglavlju postoji neminovnost stradanja, a kada znam da je osmišljeno tako da likovi nemaju šanse, nekako mi zainteresovanost za njihove sudbine opada.
April 18, 2022
Sjajno! Knjigu sam progutala, nakon čega ju je moj brat oteo jer je i njega interesovala. Pošto nemam knjigu pred sobom, oprostićete mi ako se ne sećam konkretnih detalja, a sad, na kratka zapažanja:
Likovi su izuzetno živopisni i vrlo jasno izgrađeni. Svako ima svoj glas, svoj karakter, svako se ističe. U svakoj priči sam htela da ostanem duže. To mi je i jedina zamerka, mogla sam da pročitam još 500 strana, samo da smo zašli u sve likove koji su me zainteresovali i da smo videli sve što sam želela da vidim.
Omiljena priča mi je bila priča Jeličinog i Nikitinog oca. Prosto sam mogla da zamislim tog divnog čoveka, punog ljubavi i strepnje, i da ga volim, makar i samo na tih 20ak stranica.
Oduševili su me i drugi detalji, kao momenti gde, dok zalazimo u prošlost nekoga koga smo već upoznali, njihova priča dobija nove detalje. Kako se legende i predanja provlače i održavaju, na tom jednom mestu, među tim jednim ljudima, vekovima. Kako svako poglavlje ima svoj glas, svoj jezik, i kako se jezik knjige vremenom menja.
Očigledno je mnogo ljubavi i truda ušlo u pisanje ove knjige, prosto se izliva sa svake stranice.
Likovi su izuzetno živopisni i vrlo jasno izgrađeni. Svako ima svoj glas, svoj karakter, svako se ističe. U svakoj priči sam htela da ostanem duže. To mi je i jedina zamerka, mogla sam da pročitam još 500 strana, samo da smo zašli u sve likove koji su me zainteresovali i da smo videli sve što sam želela da vidim.
Omiljena priča mi je bila priča Jeličinog i Nikitinog oca. Prosto sam mogla da zamislim tog divnog čoveka, punog ljubavi i strepnje, i da ga volim, makar i samo na tih 20ak stranica.
Oduševili su me i drugi detalji, kao momenti gde, dok zalazimo u prošlost nekoga koga smo već upoznali, njihova priča dobija nove detalje. Kako se legende i predanja provlače i održavaju, na tom jednom mestu, među tim jednim ljudima, vekovima. Kako svako poglavlje ima svoj glas, svoj jezik, i kako se jezik knjige vremenom menja.
Očigledno je mnogo ljubavi i truda ušlo u pisanje ove knjige, prosto se izliva sa svake stranice.
March 19, 2022
"Ljudi snuju, a zivot i Bog kuju."
Ja ne znam da li sam skoro naisao na neku ovako kratku recenicu o kojoj se moze raspredati danima. . .savrseno, narodski, sujeverno, aktuelno.
Takodje jedna od knjiga koja je samo to, knjiga. Nema filma, nema predstave, ne moze ni biti. Mora biti knjiga inace ne bi licilo ni na sta, ovako je savrseno. Toliko kompleksnog preplitanja zanrova, govora, perioda i opet uklopljeno sa smislom plus interesantan nacin da se od sadasnjice ide unazad i sto procitah negde u komentarima ovo bi moglo da se cita od poslednje glave prema prvoj bez problema. Mozda ce ostaviti drugaciji utisak, videcemo. Dve knjige u jednoj. Bravo!
Ja ne znam da li sam skoro naisao na neku ovako kratku recenicu o kojoj se moze raspredati danima. . .savrseno, narodski, sujeverno, aktuelno.
Takodje jedna od knjiga koja je samo to, knjiga. Nema filma, nema predstave, ne moze ni biti. Mora biti knjiga inace ne bi licilo ni na sta, ovako je savrseno. Toliko kompleksnog preplitanja zanrova, govora, perioda i opet uklopljeno sa smislom plus interesantan nacin da se od sadasnjice ide unazad i sto procitah negde u komentarima ovo bi moglo da se cita od poslednje glave prema prvoj bez problema. Mozda ce ostaviti drugaciji utisak, videcemo. Dve knjige u jednoj. Bravo!
Read
October 13, 2023Одлична!
Дугујем општирнији приказ, па чим нађем времена.
Са изузетком прве приче која помало шкрипи, чим се аутор преабаци у прошлост - језик, стил, приповест... све постаје савршено, као да је и сам саврменик сваке од секвенци описаних епоха. Изузетно дело и вредна историјско-фолклорна грађа.
Дугујем општирнији приказ, па чим нађем времена.
Са изузетком прве приче која помало шкрипи, чим се аутор преабаци у прошлост - језик, стил, приповест... све постаје савршено, као да је и сам саврменик сваке од секвенци описаних епоха. Изузетно дело и вредна историјско-фолклорна грађа.
October 13, 2020
Preplet istorije, legende i stvarnosti srž je romana "Jezava”. Mladen Milosavljević je izabrao težak zadatak da kroz priču o potomcima dve porodice, istog porekla, pokaže tri veka posrtanja na ovim prostorima. Priča o članovima tih porodica, njihovim antagonizmima, ništa manje i o njihovim postupcima koji će promeniti živote ljudi koji će doći posle njih, nimalo nije laka i jednostavna. Baš kao što ni istorija na ovim prostorima nije nimalo laka i jednostavna. Mladen Milosavljević se hrabro hvata u koštac sa njom. Slikajući tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević stvara galeriju upečatljivih likova, ali i uzbudljiv, izuzetno književno vredan roman, delo koje zavređuju istinsko divljenje, onakvo kakvo našoj literaturi već odavno nedostaje.
February 3, 2021
Jezava je zbirka priča uklopljenih u roman, gde kroz čitanje praktikujemo spuštanje niz „istorijske merdevine". Krećemo se od savremenog sveta u kome živimo, pa se lagano spuštamo niz te merdevine, gde svaka ručka predstavlja jedan vremenski period i trenutak. Zajedno sa brojnim likovima prolazimo kroz godine, decenije, pa i vekove, a sve vreme ispod ovih „lestvi” protiče reka Jezava, koja je okosnica i oko koje gravitiraju sve priče u ovom romanu. Sa ovim spuštanjem dolazimo i do spoznaja koje nam pružaju mogućnost da steknemo uvid u razloge zašto su se neke stvari dogodile, što fabulu čini zanimljivom sve do kraja.
Toj dinamičnosti u velikoj meri doprinose prikazi elemenata folklora, narodnih verovanja, mitologije i istorije koji su utkani u priču, a koji oslikavaju svakodnevnicu u selu Livat, naslonjenom na reku Jezavu, a na kojoj se nalazi i vodenica (čest prikaz) i pored koje se nalazi staro groblje. Onostrana realnost koja se u narodnoj mašti poprilično ovaplotila, dovela je do toga da su srpski seljaci sa lakoćom uočavali i prepoznavali onaj drugi, nama neobičan i nepoznat svet. Taj „nevidljivi” svet vradžbina, bajalica, duhova, mitskih bića, demona, amajlija, talismana, biljaka, vode i životinja, uparen sa mostovima, raskršćima, kućama, putevima, grobljima, vodenicama i šumama donosi nam priču o našem narodu i našim verovanjima, što je Mladen maestralno izveo i izneo. On ne piše samo priču o jednom selu u Šumadiji, Jezavi i ispletenosti sudbina dveju lokalnih porodica, već nam pripoveda o nečemu što dolazi iz našeg naroda, a ne bi trebalo da bude otrgnuto od zaborava, baš zbog svoje specifičnosti i mnogostruke šarenolikosti.
I ne mogu a da se ne otrgnem iz utiska, da su pojedine priče ostavile snažan utisak na mene, naročito zbog toga što volim da istražujem ovu oblast. Možda još posebniji utisak je to što sam neke stvari o kojima Mladen piše, iskusio i na sopstvenoj koži. Moram i da napomenem da me je u par navrata hvatala poprilična jeza. Naročito kada sam neke od priča čitao u kasne večernje sate.
Više detalja i utisaka će biti na sajtu www.knjigosaurus.com
Toj dinamičnosti u velikoj meri doprinose prikazi elemenata folklora, narodnih verovanja, mitologije i istorije koji su utkani u priču, a koji oslikavaju svakodnevnicu u selu Livat, naslonjenom na reku Jezavu, a na kojoj se nalazi i vodenica (čest prikaz) i pored koje se nalazi staro groblje. Onostrana realnost koja se u narodnoj mašti poprilično ovaplotila, dovela je do toga da su srpski seljaci sa lakoćom uočavali i prepoznavali onaj drugi, nama neobičan i nepoznat svet. Taj „nevidljivi” svet vradžbina, bajalica, duhova, mitskih bića, demona, amajlija, talismana, biljaka, vode i životinja, uparen sa mostovima, raskršćima, kućama, putevima, grobljima, vodenicama i šumama donosi nam priču o našem narodu i našim verovanjima, što je Mladen maestralno izveo i izneo. On ne piše samo priču o jednom selu u Šumadiji, Jezavi i ispletenosti sudbina dveju lokalnih porodica, već nam pripoveda o nečemu što dolazi iz našeg naroda, a ne bi trebalo da bude otrgnuto od zaborava, baš zbog svoje specifičnosti i mnogostruke šarenolikosti.
I ne mogu a da se ne otrgnem iz utiska, da su pojedine priče ostavile snažan utisak na mene, naročito zbog toga što volim da istražujem ovu oblast. Možda još posebniji utisak je to što sam neke stvari o kojima Mladen piše, iskusio i na sopstvenoj koži. Moram i da napomenem da me je u par navrata hvatala poprilična jeza. Naročito kada sam neke od priča čitao u kasne večernje sate.
Više detalja i utisaka će biti na sajtu www.knjigosaurus.com
July 6, 2024
Dve su mi misli na pameti bile tokom čitanja “Jezave”, pored beskrajne zahvalnosti na tome što srpska književnost ima fantastične predstavnike koji se poput Mladena Milosavljevića vraćaju korenima, predanjima i folkloru na najlepši mogući način.
Jedna je citat voljenog Janka Veselinovića: “Putuj, putniče! Putuj po ovoj tvojoj otadžbini! Mala je ona, ali je veličanstvenija od najvećih carevina. To što gaziš, nije samo zemlja to je krv tvojih dedova i pradedova, njom je ona orošena… Jer samo iz krvi može da udari ovakva bujina!” (Ašikov grob, J.V.) Ovaj zavet ispunjava Mladen i svi mi kojima se njegova proza iskreno dopada.
Druga je sećanje na profesora Sretena Petrovića, njegova predavanja o magiji i srpskoj mitologiji, ali i demonologiji. Reč magija odmah priziva u sećanje Frejzerovu definiciju da je to ono što nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka još nemoćnog da shvati one dublje, unutrašnje veze među pojavama sveta. Na tom temelju, okrećem se nepoznatim, nečastivim silama u ovoj posebno uzvišenoj folklornoj fantastici, poetičnoj i dobro konstruisanoj, ne da bih se jezom hladila u vrele letnje dane, kako sam se u početku šalila, već da proniknem dublje u svet spram razuma o kome sam od detinjstva slušala. Jer, imala sam i ja baku koja je pričala o vešticama koje napuštaju svoje telo i uzimaju oblik leptira da bi pohodile one koji su im se nekako zamerili i davile ih u snu. Ta je baba bila Mačvanka, ali u Mačvi, kao u Jankovim pričama i strašne i krvave pripovesti postaju nekako romantične. Deda s majčine strane, Šumadinac, imao je, pak, neke svoje priče. Posadio bi nas u krilo na stepeništu kuće i dok nas četvoro unučadi naprežemo oči da vidimo bilo šta u mraku, on priča o Búki, strašnom crnom stvoru koji spava pod dunjom ili šljivom, ponekad se srdi i plaši nevaljalu decu, a ponekad ih čuva. Da li ga je izmislio na temelju predačkih priča ili tek onako, ko će ga znati!
Elem, narativ nas ‘nosi’ u poseban kraj, u selo kojeg više nema, kraj reke koja je ispresecana i pregrađena i više ne postoji takva kakva je bila. Ali postoje sujeverja i priče strave iz Livata, kraj Jezave, tj. iz stare vodenice pokraj starog groblja. Vrebaju nas odatle pripovesti o urocima i mađijama, vilama, sablastima, sanđamama, jaudima i drugim priviđenjima, mrtvim svatovima, đavoljim jarugama, zduhačima i talasonima, Todorovim konjanicima…
Struktura “Jezave” vrlo interesantna. U dvanaest celina, 12 novela, smestila se čitava istorija Livata. Radnja se odvija u obrnutom vremenskom sledu, pa se iz 2020. postepeno vraćamo u prošlost prateći taj stravom nabijen rodoslov i sudbine vrlo upečatljivih likova od kojih svaki kroz svoju priču otključava tajanstvena vrata porodične istorije i uvodi na scenu određenog pretka, opet snažnog lika, sve dok ne dođemo do oberkapetana Staniše Markovića Mlatišume na početku 18.veka, da bismo u poslednjoj priči sreli velmožu Pavla Bakića 1525. godine. Svaka, vrlo uspešno, stilski i jezikom odiše vremenom u kom se radnja odvija. Pripoveda se ovde opšta jedna istorija zla, o borbi Đavola koji čuči i čeka posrnule duše da ih iskuša i uzme i onih koji pokušavaju da se odupru. Pravednici stradaju, nekad zato što su nešto nagazili ili dotakli vradžbinu, na nečiji grob iz neznanja seli, a često nagrabuse zaslepljeni pohlepom ili obuzeti besom. Čak i zduhač biva pobeđen, a jezu izazivaju svi oni koji Đavolu služe. Ako se raspišem dalje, previše ću otkriti, zato ovde završavam i naglašavam da su obe knjige zaslužile punu pažnju i iskreno oduševljenu čitalačku publiku.
✒️“Pored sebe je imala samo njega a ispred sebe čitavu večnost.”
✒️“Beše prilično hladno za ranu i tek pristalu jesen pa je starac, oslanjajući se na štap od višnjevog drveta, povremeno zaostajao trljajući dlanove i prebiirajući po sećanju. Za skoro šezdeset godina, koliko beše napabirčio u kostima i oko očiju, nije zapamtio da je mraz počeo ovako rano. Iako beše tek dva dana oko Miholjdana, prozori su obnoć već bivali išarani sumrazicom, te su se stariji ljud krstili i čudili čudu, govoreći o nesrećama i lošem znamenju.”
✒️“Onomad si mi, na Jezavu, došao sa buklijom pred kuću i ja, pošto bejah zvat, dođoh ti u svatove. Lepo ste me ugostili pa hoću da ti uzvratim gostoprimstvo i pozovem te kod mene. U ovu nedelju ženim sina pa te zovem da dođeš.”
Jakov pretrnu, setivši se da je bukliju kojom se pozivaju svatovi okačio na krst bezimenog groba kraj Jezave.”
Jedna je citat voljenog Janka Veselinovića: “Putuj, putniče! Putuj po ovoj tvojoj otadžbini! Mala je ona, ali je veličanstvenija od najvećih carevina. To što gaziš, nije samo zemlja to je krv tvojih dedova i pradedova, njom je ona orošena… Jer samo iz krvi može da udari ovakva bujina!” (Ašikov grob, J.V.) Ovaj zavet ispunjava Mladen i svi mi kojima se njegova proza iskreno dopada.
Druga je sećanje na profesora Sretena Petrovića, njegova predavanja o magiji i srpskoj mitologiji, ali i demonologiji. Reč magija odmah priziva u sećanje Frejzerovu definiciju da je to ono što nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka još nemoćnog da shvati one dublje, unutrašnje veze među pojavama sveta. Na tom temelju, okrećem se nepoznatim, nečastivim silama u ovoj posebno uzvišenoj folklornoj fantastici, poetičnoj i dobro konstruisanoj, ne da bih se jezom hladila u vrele letnje dane, kako sam se u početku šalila, već da proniknem dublje u svet spram razuma o kome sam od detinjstva slušala. Jer, imala sam i ja baku koja je pričala o vešticama koje napuštaju svoje telo i uzimaju oblik leptira da bi pohodile one koji su im se nekako zamerili i davile ih u snu. Ta je baba bila Mačvanka, ali u Mačvi, kao u Jankovim pričama i strašne i krvave pripovesti postaju nekako romantične. Deda s majčine strane, Šumadinac, imao je, pak, neke svoje priče. Posadio bi nas u krilo na stepeništu kuće i dok nas četvoro unučadi naprežemo oči da vidimo bilo šta u mraku, on priča o Búki, strašnom crnom stvoru koji spava pod dunjom ili šljivom, ponekad se srdi i plaši nevaljalu decu, a ponekad ih čuva. Da li ga je izmislio na temelju predačkih priča ili tek onako, ko će ga znati!
Elem, narativ nas ‘nosi’ u poseban kraj, u selo kojeg više nema, kraj reke koja je ispresecana i pregrađena i više ne postoji takva kakva je bila. Ali postoje sujeverja i priče strave iz Livata, kraj Jezave, tj. iz stare vodenice pokraj starog groblja. Vrebaju nas odatle pripovesti o urocima i mađijama, vilama, sablastima, sanđamama, jaudima i drugim priviđenjima, mrtvim svatovima, đavoljim jarugama, zduhačima i talasonima, Todorovim konjanicima…
Struktura “Jezave” vrlo interesantna. U dvanaest celina, 12 novela, smestila se čitava istorija Livata. Radnja se odvija u obrnutom vremenskom sledu, pa se iz 2020. postepeno vraćamo u prošlost prateći taj stravom nabijen rodoslov i sudbine vrlo upečatljivih likova od kojih svaki kroz svoju priču otključava tajanstvena vrata porodične istorije i uvodi na scenu određenog pretka, opet snažnog lika, sve dok ne dođemo do oberkapetana Staniše Markovića Mlatišume na početku 18.veka, da bismo u poslednjoj priči sreli velmožu Pavla Bakića 1525. godine. Svaka, vrlo uspešno, stilski i jezikom odiše vremenom u kom se radnja odvija. Pripoveda se ovde opšta jedna istorija zla, o borbi Đavola koji čuči i čeka posrnule duše da ih iskuša i uzme i onih koji pokušavaju da se odupru. Pravednici stradaju, nekad zato što su nešto nagazili ili dotakli vradžbinu, na nečiji grob iz neznanja seli, a često nagrabuse zaslepljeni pohlepom ili obuzeti besom. Čak i zduhač biva pobeđen, a jezu izazivaju svi oni koji Đavolu služe. Ako se raspišem dalje, previše ću otkriti, zato ovde završavam i naglašavam da su obe knjige zaslužile punu pažnju i iskreno oduševljenu čitalačku publiku.
✒️“Pored sebe je imala samo njega a ispred sebe čitavu večnost.”
✒️“Beše prilično hladno za ranu i tek pristalu jesen pa je starac, oslanjajući se na štap od višnjevog drveta, povremeno zaostajao trljajući dlanove i prebiirajući po sećanju. Za skoro šezdeset godina, koliko beše napabirčio u kostima i oko očiju, nije zapamtio da je mraz počeo ovako rano. Iako beše tek dva dana oko Miholjdana, prozori su obnoć već bivali išarani sumrazicom, te su se stariji ljud krstili i čudili čudu, govoreći o nesrećama i lošem znamenju.”
✒️“Onomad si mi, na Jezavu, došao sa buklijom pred kuću i ja, pošto bejah zvat, dođoh ti u svatove. Lepo ste me ugostili pa hoću da ti uzvratim gostoprimstvo i pozovem te kod mene. U ovu nedelju ženim sina pa te zovem da dođeš.”
Jakov pretrnu, setivši se da je bukliju kojom se pozivaju svatovi okačio na krst bezimenog groba kraj Jezave.”
October 4, 2022
Jezava se može odrediti dvojako, kao zbirka priča, i kao roman podeljen u dvanaest poglavlja. Protagoniste međusobno povezuje njihovo porodično stablo. Paralelno se račvaju priče o dve porodice koje imaju zajedničkog pretka, poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića, i njegovog potomka kneza Simu. Nakon nekoliko generacija sa jedne strane su potekli Pudarevići, a sa druge Hristići i Sibinovići. Na početku romana naveden je detaljan rodoslov protagonista, orijentir koji služi kako bi lakše ispratili sve likove ( kojih zaista ima mnogo), od poslednjeg izdanka loze do prvog pretka iz sela Livat. Prednost je što se roman može čitati obrnutim redosledom, od njegovog kraja, shodno tome, pri sledećem čitanju ( jer ovo nije knjiga za jednokratnu upotrebu), krenuću od njegovog kraja, kako bih lakše povezao sve događaje, prateći primarni vremenski tok.
Iako nisam preterani ljubitelj mešanja različitih žanrova, ovde mi to nije zasmetalo. Mladen, pored toga što je pisac, on je diplomirani etnolog i antropolog. Vešto je kao glavnu odrednicu izabrao reku Jezavu, koja se uliva kod Smederevske Palanke ( odakle je rodom), i u nju utkao istorijske likove, činjenice, dodajući im folklorne elemente, narodna verovanja.Verujem da je za nastanak jednog zahtevnog romana kao što je ovaj, potrebno mnogo vremena, konsultacija sa drugim etnolozima, i antropolozima, korišćenja mnogobrojnih stručnih literatura, kako bi sve izgledalo verodostojno.
Mladen slika seoski ambijent, svet prepun vradzbina, bajalica, duhova, mitskih bića, demona, koji se pojavljuju na raskršćima, mostovima, vijugav put koji vodi do zabačenog seoskog groblja. Vodenica, smeštena unutar šume, čiji kamen kada zastane je znak za susret sa vampirom.
Napisana narodskim jezikom, uspela je da dočara mentalitet ljudi iz ruralnih sredina, njihova verovanja, strahove.
Tema dela je prolaznost ljudskog života i večnost reke. Kao što je kod Andrićevog romana "Na Drini ćuprija," glavni lik i nosilac radnje most, ovde je to reka simboličnog naziva čiji tok preseca ljudske sudbine, grehe, činjenja, nečinjenja, što dovodi do nesagledivih posledice koje ostavljaju na potomstvo. Oni su smrtni, i prolazni, a reka je večna. Na kraju, ona je ta koja je tihi svedok istorijskih previranja, međusobnih sukoba, njihovog bivstvovanja.
Knjiga me je na trenutak vratila u detinjstvo, kada sam bezbrižne dane provodio kod bake deke. Baka je bila majstor pripovedanja strašnih priča, legendi i mitova od kojih me je podilazila jeza. Jedva sam čekao da padne mrak, da se ušuškam u topao krevet, zaštićen od svih, prepušten bakinom umešnom pripovedanju. Svaka njena priča je budila živu sliku, trudila se da do sitnih detalja opiše, i oživi atmosferu, izazivajući jezu kod slušaoca. Ona mi je ispričala i za jezive običaje, verovanja, koji su duboko ukorenjeni u narodu.
Sigurno je svima poznat običaj da se veče uoči sahrane noći kraj pokojnika, čuva se i pazi kako ga ne bi preskočila mačka, jer postoji verovanje ukoliko mačka pređe preko pokojnika, da će se povampiriti. Sva ogledala u kući se pokrivaju kako pokojnikova duša ne bi ostala zauvek zarobljena u ogledalu, jer se veruje da je ogledalo portal, kao i voda. Isto tako, voda u kojoj se okupa pokojnik ne sme nipošto da se prospe u kući, već se to čini negde izvan, uglavnom u neku reku, ili potok, kako bi voda odnela sve što je loše.
Da li ste čuli za verovanje da se nečija senka može uzidati u kuću? Osoba čija senka biva uzidana u kuću, polako kopni i vene, sve dok na kraju potpuno ne svene. Sve ovo me je nateralo da spavam sa upaljenom stonom lampom pored kreveta, osluškujući svaki šum. Preporuka svima koji žele da se naježe od glave do pete.
Iako nisam preterani ljubitelj mešanja različitih žanrova, ovde mi to nije zasmetalo. Mladen, pored toga što je pisac, on je diplomirani etnolog i antropolog. Vešto je kao glavnu odrednicu izabrao reku Jezavu, koja se uliva kod Smederevske Palanke ( odakle je rodom), i u nju utkao istorijske likove, činjenice, dodajući im folklorne elemente, narodna verovanja.Verujem da je za nastanak jednog zahtevnog romana kao što je ovaj, potrebno mnogo vremena, konsultacija sa drugim etnolozima, i antropolozima, korišćenja mnogobrojnih stručnih literatura, kako bi sve izgledalo verodostojno.
Mladen slika seoski ambijent, svet prepun vradzbina, bajalica, duhova, mitskih bića, demona, koji se pojavljuju na raskršćima, mostovima, vijugav put koji vodi do zabačenog seoskog groblja. Vodenica, smeštena unutar šume, čiji kamen kada zastane je znak za susret sa vampirom.
Napisana narodskim jezikom, uspela je da dočara mentalitet ljudi iz ruralnih sredina, njihova verovanja, strahove.
Tema dela je prolaznost ljudskog života i večnost reke. Kao što je kod Andrićevog romana "Na Drini ćuprija," glavni lik i nosilac radnje most, ovde je to reka simboličnog naziva čiji tok preseca ljudske sudbine, grehe, činjenja, nečinjenja, što dovodi do nesagledivih posledice koje ostavljaju na potomstvo. Oni su smrtni, i prolazni, a reka je večna. Na kraju, ona je ta koja je tihi svedok istorijskih previranja, međusobnih sukoba, njihovog bivstvovanja.
Knjiga me je na trenutak vratila u detinjstvo, kada sam bezbrižne dane provodio kod bake deke. Baka je bila majstor pripovedanja strašnih priča, legendi i mitova od kojih me je podilazila jeza. Jedva sam čekao da padne mrak, da se ušuškam u topao krevet, zaštićen od svih, prepušten bakinom umešnom pripovedanju. Svaka njena priča je budila živu sliku, trudila se da do sitnih detalja opiše, i oživi atmosferu, izazivajući jezu kod slušaoca. Ona mi je ispričala i za jezive običaje, verovanja, koji su duboko ukorenjeni u narodu.
Sigurno je svima poznat običaj da se veče uoči sahrane noći kraj pokojnika, čuva se i pazi kako ga ne bi preskočila mačka, jer postoji verovanje ukoliko mačka pređe preko pokojnika, da će se povampiriti. Sva ogledala u kući se pokrivaju kako pokojnikova duša ne bi ostala zauvek zarobljena u ogledalu, jer se veruje da je ogledalo portal, kao i voda. Isto tako, voda u kojoj se okupa pokojnik ne sme nipošto da se prospe u kući, već se to čini negde izvan, uglavnom u neku reku, ili potok, kako bi voda odnela sve što je loše.
Da li ste čuli za verovanje da se nečija senka može uzidati u kuću? Osoba čija senka biva uzidana u kuću, polako kopni i vene, sve dok na kraju potpuno ne svene. Sve ovo me je nateralo da spavam sa upaljenom stonom lampom pored kreveta, osluškujući svaki šum. Preporuka svima koji žele da se naježe od glave do pete.
June 10, 2022
Nisam ljubitelj istorije. O hororima i da ne pričam.
Ali... Ljudi moji, kakvo je uživanje bilo čitati ove priče!
Napominjem da ovde horor nije primaran žanr, više ćete čitati o fantastici, mitskom i narodskim predanjima, ali za nekoga ko do sada nije čitao ništa strašnije od "Šaptaca" ili "Čoveka od kestena" recimo, ova doza strave, makar bila i plod mašte, mi je taman.
Verujem da ste još kao mali slušali priče i predanja vaših baka i deka o raznim stvorenjima, čudnim događajima, neobjašnjivim pojavama. Imate sigurno u okolini onu jednu kuću pored koje se svi plaše da prođu, pogotovo noću. U mom kraju su zastupljene omaje, ako ne znate šta je to ukratko ću vam reći - priviđenja koja vas teraju da radite nešto što ne biste u svesnom stanju. Plašila sam se kao mala, a bogami i sada mi nije prijatno da čujem takve priče. E, takve nam je priče o čitavim generacijama stanovnika Livata, Mladen pretočio u roman svojoj "Jezavi", ostavljajući nam materijala za predanja našim potomcima.
Priče o sudbinama stanovnika iz Livata možda nekome neće biti strašne, ali mene je podilazila jeza, u skladu sa nazivom knjige, pogotovo kada čitam uveče pred spavanje, pa me priča ponese, ne daj Bože da nešto šušne u tim trenucima 😃
Toliko je lepo stilski napisano, meni je to jedan od glavnih aduta ove knjige. Vremenski tok ide unazad, od sadašnjosti ka prošlosti, a u svakoj priči pronaći ćete mali trag oko kojeg će se raspredati nova u sledećem poglavlju. Ukoliko vam je pak, potrebna dodatna pomoć za objašnjenja povezanosti između likova, u tome će vam pomoći rodoslov koji se nalazi na početku knjige. Mladen nas svakim poglavljem vraća unazad za jednu generaciju pripovedajući o sudbinama protagonista narodskim jezikom, što doprinosi autentičnosti priča. Elementi fantastike, pomalo horora i natprirodnog u ovim pričama su me očarali, a i istoriju su mi privoleli.
Sve priče je povezao stari mlin na reci Jezavi i groblje pored mlina, koje je stanovnicima Livata kao ona kuća koju vam pominjah na početku. Mnogo je voda Jezavom proteklo odnoseći sa sobom priče o potomcima kneza Sime, ostavljajući eho narodskih verovanja i predanja. Čitaćete o omajama, vilama, zduhaćima, narodnim verovanjima, ali i o čuvenoj Kočinoj krajni koja je prethodila Prvom srpskom ustanku, dobu pod Turcima, napretku jedne loze i o tome kako su sudbine predaka povezane sa sudbinama onih u sadašnjosti.
Ova knjiga je blago i jedna je od onih koje će se prenositi kroz generacije!
Velika preporuka! 5🌟
Ali... Ljudi moji, kakvo je uživanje bilo čitati ove priče!
Napominjem da ovde horor nije primaran žanr, više ćete čitati o fantastici, mitskom i narodskim predanjima, ali za nekoga ko do sada nije čitao ništa strašnije od "Šaptaca" ili "Čoveka od kestena" recimo, ova doza strave, makar bila i plod mašte, mi je taman.
Verujem da ste još kao mali slušali priče i predanja vaših baka i deka o raznim stvorenjima, čudnim događajima, neobjašnjivim pojavama. Imate sigurno u okolini onu jednu kuću pored koje se svi plaše da prođu, pogotovo noću. U mom kraju su zastupljene omaje, ako ne znate šta je to ukratko ću vam reći - priviđenja koja vas teraju da radite nešto što ne biste u svesnom stanju. Plašila sam se kao mala, a bogami i sada mi nije prijatno da čujem takve priče. E, takve nam je priče o čitavim generacijama stanovnika Livata, Mladen pretočio u roman svojoj "Jezavi", ostavljajući nam materijala za predanja našim potomcima.
Priče o sudbinama stanovnika iz Livata možda nekome neće biti strašne, ali mene je podilazila jeza, u skladu sa nazivom knjige, pogotovo kada čitam uveče pred spavanje, pa me priča ponese, ne daj Bože da nešto šušne u tim trenucima 😃
Toliko je lepo stilski napisano, meni je to jedan od glavnih aduta ove knjige. Vremenski tok ide unazad, od sadašnjosti ka prošlosti, a u svakoj priči pronaći ćete mali trag oko kojeg će se raspredati nova u sledećem poglavlju. Ukoliko vam je pak, potrebna dodatna pomoć za objašnjenja povezanosti između likova, u tome će vam pomoći rodoslov koji se nalazi na početku knjige. Mladen nas svakim poglavljem vraća unazad za jednu generaciju pripovedajući o sudbinama protagonista narodskim jezikom, što doprinosi autentičnosti priča. Elementi fantastike, pomalo horora i natprirodnog u ovim pričama su me očarali, a i istoriju su mi privoleli.
Sve priče je povezao stari mlin na reci Jezavi i groblje pored mlina, koje je stanovnicima Livata kao ona kuća koju vam pominjah na početku. Mnogo je voda Jezavom proteklo odnoseći sa sobom priče o potomcima kneza Sime, ostavljajući eho narodskih verovanja i predanja. Čitaćete o omajama, vilama, zduhaćima, narodnim verovanjima, ali i o čuvenoj Kočinoj krajni koja je prethodila Prvom srpskom ustanku, dobu pod Turcima, napretku jedne loze i o tome kako su sudbine predaka povezane sa sudbinama onih u sadašnjosti.
Ova knjiga je blago i jedna je od onih koje će se prenositi kroz generacije!
Velika preporuka! 5🌟
October 13, 2022
Autor je žanrovski pred sebe postavio veoma ambiciozan zadatak, pa dodatno zabiberio izuzetno kompleksnom strukturom, brojnim likovima, kao i dugačkom vremenskom linijom koja se proteže unazad sve do šesnaestog veka. Uzevši pritom u obzir i to da je mnoge istorijske ličnosti uklopio u svoju imaginacijsku šemu, spojio ih na istoj lokaciji, sa gomilom potpuno izmišljenih karaktera, Milosavljević je na verovatno najteži mogući način utemeljio žanr, tako da se razlike između realnog i fiktivnog stapaju taman u toj meri da postaje nebitno šta je izmišljeno, jer sve postaje deo autorove pažljivo građene paradigme.
U pisanju je uvek veliki problem kada se stvarnim likovima u interakciji dodaju fiktivni, jer ponašanje i jednih i drugih može postati neprirodno. U Jezavi to nije slučaj, budući da su svi likovi nastali na potki koju čine prepletaji nekoliko dihotomija poput religiozno-mitološko, htonsko-solarno, odnosno realno-fiktivno, čiji je prirodni sukob prvo izražen i akcentovan dramaturški, zatim pomiren i doveden na nivo kohabitacije u žanrovskom momentu. Može se reći da autor gradi sopstvenu viziju fantastike kroz preplitanje istorije i fikcije, odakle stvara najširu perspektivu, da bi se na dalje lako ulazilo u žanrovske momente, kad god je to zahtevano u gradnji fabule.
Ostatak prikaza možete pronaći ovde: https://fantasticnivodic.com/na-pola-...
U pisanju je uvek veliki problem kada se stvarnim likovima u interakciji dodaju fiktivni, jer ponašanje i jednih i drugih može postati neprirodno. U Jezavi to nije slučaj, budući da su svi likovi nastali na potki koju čine prepletaji nekoliko dihotomija poput religiozno-mitološko, htonsko-solarno, odnosno realno-fiktivno, čiji je prirodni sukob prvo izražen i akcentovan dramaturški, zatim pomiren i doveden na nivo kohabitacije u žanrovskom momentu. Može se reći da autor gradi sopstvenu viziju fantastike kroz preplitanje istorije i fikcije, odakle stvara najširu perspektivu, da bi se na dalje lako ulazilo u žanrovske momente, kad god je to zahtevano u gradnji fabule.
Ostatak prikaza možete pronaći ovde: https://fantasticnivodic.com/na-pola-...
June 4, 2021
Very interesting composition of the story, where each chapter is historically/chronologically before the one that is in front of it in the book (kind of a "rewind" approach), gives the book a particular twist and significant amount of "a-ha moments". And the details level is great, like language that changes as time "rewinds". The only problem I had with the book was that it felt too ambitious in pulling all of the possible mythical creatures and legends of Serbia, even thought this mythical aspect is the key of the book. But certain book chapters were too predictable due to this.
There is a personal touch here, as it's central point (and also the title) is the river that goes through a village I frequently visit. And the river where my son learned fishing with his grandad :) I never though that such a small river would get such a great book.
There is a personal touch here, as it's central point (and also the title) is the river that goes through a village I frequently visit. And the river where my son learned fishing with his grandad :) I never though that such a small river would get such a great book.
May 27, 2021
Impresivno izvedena ideja da se ova vrsta narodnih predanja, hajde da ih nazovemo strašne priče uz ognjište, umesto u nezavisne priče, uplete u roman. Lep, odmeren, gospodski pripovedački ton.
Malo mi je zasmetalo na početku što je scena moralno i ekonomsko silovanje koje doživljavamo svi zajedno kao narod i kao zemlja (od čega se i sklanjam u knjige), ali kako se ispostavlja, brzo počinje putovanje nazad kroz vreme i kreću prave priče.
S druge strane, atmosfera koja se nadalje razvija čuda obećava, a očekivanje ispunjava.
Struktura je zanimljiva i zahteva koncentraciju, dok plete nit unazad u prošlost, povezujući likove i dogadjaje. Rodoslov sa početka je zaista neophodan!
Malo mi je zasmetalo na početku što je scena moralno i ekonomsko silovanje koje doživljavamo svi zajedno kao narod i kao zemlja (od čega se i sklanjam u knjige), ali kako se ispostavlja, brzo počinje putovanje nazad kroz vreme i kreću prave priče.
S druge strane, atmosfera koja se nadalje razvija čuda obećava, a očekivanje ispunjava.
Struktura je zanimljiva i zahteva koncentraciju, dok plete nit unazad u prošlost, povezujući likove i dogadjaje. Rodoslov sa početka je zaista neophodan!
November 16, 2024
Централни мотив свих прича је Језава,митска река која у имену носи проклетство. Око ње се живи и умире. Приче се преносе са колена на колено а увек је Језава ту.
Сликовито је приказана свакодневница српског села где су бајалице, врачаре, смрт и онострано редовни гости за трпезом.
У овој књизи фолклорне фантастике јављају се мотови који су својствени само словенској митологији (здухаћ, напрата, таласон, виле...)
Свака прича је о једном јунаку, наизглед нису повезане, међутим заједно чине целину која нас наводи на размишљање.
Јесмо ли свесни својих поступака, својих греха, свесних и несвесних?!?
Наплата дође кад-тад, а најчешће то буде генерацијама касније...
Сликовито је приказана свакодневница српског села где су бајалице, врачаре, смрт и онострано редовни гости за трпезом.
У овој књизи фолклорне фантастике јављају се мотови који су својствени само словенској митологији (здухаћ, напрата, таласон, виле...)
Свака прича је о једном јунаку, наизглед нису повезане, међутим заједно чине целину која нас наводи на размишљање.
Јесмо ли свесни својих поступака, својих греха, свесних и несвесних?!?
Наплата дође кад-тад, а најчешће то буде генерацијама касније...
December 25, 2020
Asocijacija na neke domaće mitske horor priče i mesta koja izazivaju jezu su napuštena vodenica, potok u blizini šume i staro groblje. Ako uz sve to dodamo autentični jezik srpskog seljaka ili arhaičnu naraciju sa ponekim turcizmom, osetićemo se kao da smo deo prošlosti. Nemi posmatrač iz priče koji će razbiti čaroliju ako ispusti bilo kakav glas.
Mladen je uspeo da postigne to da ovu knjigu ne doživimo kao slova na papiru, već priču koju nam pripoveda neki mudri starac, naš predak koji je uspeo da preživi.
Mladen je uspeo da postigne to da ovu knjigu ne doživimo kao slova na papiru, već priču koju nam pripoveda neki mudri starac, naš predak koji je uspeo da preživi.
February 18, 2021
Imala sam sreću da uređujem ovaj roman i da budem svjedok procesa njenog nastajanja. Ova knjiga je, kao i sve drugo što Mladen radi, rezultat potrebe da se ispripovijeda nešto lično, koliko i univerzalno, duboko intimno, a zapravo istorijsko; ambicija autora nije odvela u samozadovoljnost, već u analitičnost. Rezultat te posvećenosti je knjiga koja neizostavno ima svoj značaj, svoju širinu i težinu, a u sadejstvu sa prethodnim Mladenovim romanom "Kal juga", bogme i svoje autentično mjesto u srpskoj književnosti.
March 9, 2022
Remek-delo!
May 7, 2024
Genijalni Mladen još jednom oduševljava. Narativni stil me podsjeća pomalo na Gatalicu a deskriptivni misticizam na Bulgakova. Sjajna knjiga u svakom pogledu.
April 4, 2022
Ne pamtim kad sam poslednji uživao čitajući neku knjigu domaćeg autora - zapravo pamtim, mislim da je to bila "Strah i njegov sluga" Mirjane Novaković pre nekih 6-7 godina, a i tada je uživanje bilo polovično, jer je drugi deo nekako zbrzan, haotičan i generalno za jednu stepenicu niže od nadahnute prve polovine. Na pomen "domaćeg folk horora" ili "folklorne fantastike" zaigra mi svaka ćelija u telu - radujem se pre svega mogućnostima koje jedno takvo ogromno, neistraženo i potentno polje može da iznedri – liminalnim prostorima koje moze ponovo da otvori, značenjima koje može ponovo da uspostavi, sudbinama koje ce moći ponovo da proživi, rastumači i zapečati kroz dramatičnu formu mita. Na žalost, skoro svaki put sve moje fantazije su bile izneverene – uglavnom su to bili neki jadni, palp pokušaji koketiranja, gde o nekom ozbiljnijem poniranju u materiju nije bilo ni govora.
I onda se desila "jezava", koja je premasila sva moja očekivanja.
"Jezava" je taj mracni, predacki zagrljaj o kojem smo svi maštali još od kad smo prvi put videli "Leptiricu" ili čitali Glišića - u njoj folklorna fantastika konačno ostvaruje svoj pun potencijal (za razliku od Glišićevih priča gde prvenstveno služi da potcrta socijalne. politicke ili kulturološke aspekte). I "folk horor" u njoj funkcionise baš kako treba - sugestivno - ne postoji veći užas od onog koji pravilno postavljen arhetip može da trigeruje. Pritom, daleko od toga da je ovo "žanrovsko" delo - ovo je jedna vrlo kompleksna, ambiciozna proza. Doduše, prvih osamdesetak strana (koje se odvijaju u sadašnjosti) je možda u tom smislu slabije - sve malo podseća na fandomsku prozu iz 90-ih. Ali, to nije ni bitno, jer ostatak RAZVALJUJE. Uostalom, sadašnjost je ionako bleda i neautentična - i u knjizi služi samo da iskoračimo u prošlost, u kojoj je sve stvarno - i ljudi, i jezik, i sudbine, pa čak i utvare i sablasti.
A konačno, ponovo su stvarne i naše veze sa njima. Hvala, Mladene.
I onda se desila "jezava", koja je premasila sva moja očekivanja.
"Jezava" je taj mracni, predacki zagrljaj o kojem smo svi maštali još od kad smo prvi put videli "Leptiricu" ili čitali Glišića - u njoj folklorna fantastika konačno ostvaruje svoj pun potencijal (za razliku od Glišićevih priča gde prvenstveno služi da potcrta socijalne. politicke ili kulturološke aspekte). I "folk horor" u njoj funkcionise baš kako treba - sugestivno - ne postoji veći užas od onog koji pravilno postavljen arhetip može da trigeruje. Pritom, daleko od toga da je ovo "žanrovsko" delo - ovo je jedna vrlo kompleksna, ambiciozna proza. Doduše, prvih osamdesetak strana (koje se odvijaju u sadašnjosti) je možda u tom smislu slabije - sve malo podseća na fandomsku prozu iz 90-ih. Ali, to nije ni bitno, jer ostatak RAZVALJUJE. Uostalom, sadašnjost je ionako bleda i neautentična - i u knjizi služi samo da iskoračimo u prošlost, u kojoj je sve stvarno - i ljudi, i jezik, i sudbine, pa čak i utvare i sablasti.
A konačno, ponovo su stvarne i naše veze sa njima. Hvala, Mladene.
January 28, 2023
Младен се овом књигом, заснованом на темељним антрополошким, историјским и фолклорним истраживањима, још једном потврдио као озбиљан писац фолклорне фантастике и слободно га можемо назвати Милованом Глишићем или Илијом Вукићевићем 21. века. "Језава" је много више од приче о једној митској реци. Већ у самом симптоматичном наслову књиге наслућује се њена доминантна атмосфера, значењски аспекти дела и његова поента. Књига се може читати двојако: и као роман и као збирка прича, а овом играријом је Младен показао да одлично познаје књижевне форме и технике приповедања.
August 17, 2022
"Језава" је роман састављен од 12 језивих прича пуних мађија, љубавних враџбина, ритуала,народних веровања и неверовања, обичаја, испаштања грехова......свега у шта верујеш или не верујеш, нешто ти се можда већ десило, а нешто ће ти се тек десити.....или да молиш Бога да ти се ипак не деси....да те поштеди, да те заобиђе...
Приче теку од потомка ка претку, од садашњости ка прошлости и тако долазиш до сазнања да је ово роман о две породице чији су се животи испреплели....роман о једном породичном стаблу испричаном посебним стилом писања и дијалектом што даје додатну моћ и лепоту овом роману...
Дуго сам чекала да читам ову књигу, а нашла да читам баш ту недељу када сам радила ноћну смену.....онако причу- две пред полазак на посао.......и да вам кажем, није ми било свеједно, ни тада ни сада.....а неће ни вама бити....али ипак прочитајте, јер књига је фенооооменална.......суђено вам је да прочитате и пожурите, јер.....пази сад....наставак ускоро следи, ако све буде како треба у септембру, тако писац обећао !!!!
"Бог ће да вам врати за све ово што ми урадисте. За сву вашу несрећу и мртву децу не треба да кривите мене, него ову ћуприју и оног ко је изгради. Светињу сте разградили и газите по њој а 'оћете да вам се добрим врати! Ово ни Турци нису радили шта урадисте ви. Делајте како 'оћете, сад кад вас је допала сила. Има онај ко нас све гледа и тура у рабош па ће свак..."Језава" је роман састављен од 12 језивих прича пуних мађија, љубавних враџбина, ритуала,народних веровања и неверовања, обичаја, испаштања грехова......свега у шта верујеш или не верујеш, нешто ти се можда већ десило, а нешто ће ти се тек десити.....или да молиш Бога да ти се ипак не деси....да те поштеди, да те заобиђе...
Приче теку од потомка ка претку, од садашњости ка прошлости и тако долазиш до сазнања да је ово роман о две породице чији су се животи испреплели....роман о једном породичном стаблу испричаном посебним стилом писања и дијалектом што даје додатну моћ и лепоту овом роману...
Дуго сам чекала да читам ову књигу, а нашла да читам баш ту недељу када сам радила ноћну смену.....онако причу- две пред полазак на посао.......и да вам кажем, није ми било свеједно, ни тада ни сада.....а неће ни вама бити....али ипак прочитајте, јер књига је фенооооменална.......суђено вам је да прочитате и пожурите, јер.....пази сад....наставак ускоро следи, ако све буде како треба у септембру, тако писац обећао !!!!
"Бог ће да вам врати за све ово што ми урадисте. За сву вашу несрећу и мртву децу не треба да кривите мене, него ову ћуприју и оног ко је изгради. Светињу сте разградили и газите по њој а 'оћете да вам се добрим врати! Ово ни Турци нису радили шта урадисте ви. Делајте како 'оћете, сад кад вас је допала сила. Има онај ко нас све гледа и тура у рабош па ће свак...."
💙💙💙
Приче теку од потомка ка претку, од садашњости ка прошлости и тако долазиш до сазнања да је ово роман о две породице чији су се животи испреплели....роман о једном породичном стаблу испричаном посебним стилом писања и дијалектом што даје додатну моћ и лепоту овом роману...
Дуго сам чекала да читам ову књигу, а нашла да читам баш ту недељу када сам радила ноћну смену.....онако причу- две пред полазак на посао.......и да вам кажем, није ми било свеједно, ни тада ни сада.....а неће ни вама бити....али ипак прочитајте, јер књига је фенооооменална.......суђено вам је да прочитате и пожурите, јер.....пази сад....наставак ускоро следи, ако све буде како треба у септембру, тако писац обећао !!!!
"Бог ће да вам врати за све ово што ми урадисте. За сву вашу несрећу и мртву децу не треба да кривите мене, него ову ћуприју и оног ко је изгради. Светињу сте разградили и газите по њој а 'оћете да вам се добрим врати! Ово ни Турци нису радили шта урадисте ви. Делајте како 'оћете, сад кад вас је допала сила. Има онај ко нас све гледа и тура у рабош па ће свак..."Језава" је роман састављен од 12 језивих прича пуних мађија, љубавних враџбина, ритуала,народних веровања и неверовања, обичаја, испаштања грехова......свега у шта верујеш или не верујеш, нешто ти се можда већ десило, а нешто ће ти се тек десити.....или да молиш Бога да ти се ипак не деси....да те поштеди, да те заобиђе...
Приче теку од потомка ка претку, од садашњости ка прошлости и тако долазиш до сазнања да је ово роман о две породице чији су се животи испреплели....роман о једном породичном стаблу испричаном посебним стилом писања и дијалектом што даје додатну моћ и лепоту овом роману...
Дуго сам чекала да читам ову књигу, а нашла да читам баш ту недељу када сам радила ноћну смену.....онако причу- две пред полазак на посао.......и да вам кажем, није ми било свеједно, ни тада ни сада.....а неће ни вама бити....али ипак прочитајте, јер књига је фенооооменална.......суђено вам је да прочитате и пожурите, јер.....пази сад....наставак ускоро следи, ако све буде како треба у септембру, тако писац обећао !!!!
"Бог ће да вам врати за све ово што ми урадисте. За сву вашу несрећу и мртву децу не треба да кривите мене, него ову ћуприју и оног ко је изгради. Светињу сте разградили и газите по њој а 'оћете да вам се добрим врати! Ово ни Турци нису радили шта урадисте ви. Делајте како 'оћете, сад кад вас је допала сила. Има онај ко нас све гледа и тура у рабош па ће свак...."
💙💙💙
November 2, 2020
Jedna izuzetna knjiga za sve ljubitelje folkorne fantastike. Roman sadrži dvanaest poglavlja, zapravo pripovedaka koje su celine same za sebe, ali protagoniste istih povezuje osim porodičnog stabla i reke Jezave, i njihovo činjenje i nečinjenje, misli, grehovi. Roman ide u obrnutom hronološkom sledu što nam daje uvid u uzrok kasnijih dešavanja. Dve porodice koje imaju zajedničkog pretka se vekovima prepliću a njihovi postupci utiču ne samo na njih, već i na sva buduća pokolenja. Kroz roman, kako se vreme vraća unazad, tako se i raspliće klupko, stvari bivaju jasnije, čini se da dolazi sve na svoje mesto, da je tako bilo predodređeno i da je tako pravično.
Govor protagonista je prilagođen vremenu u kom se dešava radnja a atmosfera tog vremena je opipljiva i dočarana običajima i verovanjima, kao i živopisnom patnjom i radošću nekih običnih ljudi koji imaju samo goli život i nastoje da ga sačuvaju uprkos brojnim ovozemaljskim ali i onostranim iskušenjima. Vodenica, uslužni duh, zduhaći, legende o zakopanim ćupovima sa zlatom, talasoni, običaji prilikom gradnje kuće, veštice, vračare, anateme i prokletstva samo su deo ove pripovesti o vremenu koje kao reka neumitno teče, a i mi sa njim. Šta ostavljamo u amanet potomcima?
Govor protagonista je prilagođen vremenu u kom se dešava radnja a atmosfera tog vremena je opipljiva i dočarana običajima i verovanjima, kao i živopisnom patnjom i radošću nekih običnih ljudi koji imaju samo goli život i nastoje da ga sačuvaju uprkos brojnim ovozemaljskim ali i onostranim iskušenjima. Vodenica, uslužni duh, zduhaći, legende o zakopanim ćupovima sa zlatom, talasoni, običaji prilikom gradnje kuće, veštice, vračare, anateme i prokletstva samo su deo ove pripovesti o vremenu koje kao reka neumitno teče, a i mi sa njim. Šta ostavljamo u amanet potomcima?
September 9, 2022
Ova knjiga je mozaik, sastavljen od dvanaest priča folklorne fantastike, protkane jezovitim mitovima i legendama koje smo mogli čuti od naših predaka u zabačenim mestima Srbije. "Jezava" je skup povezanih priča, ispričanih ruralnim jezikom prostodušnih seljaka, čije crne sudbine mogu funkcionisati kao priče za sebe, ali tek u celosti, dobijamo pun kapacitet i istoriju malog mesta, ovenčanog tragičnom aurom.
Mladen izuzetno dobro vlada dijalektom, ambijentom i samim vođenjem priče, čineći da radnja "teče" glatko i stvara dalju neizvesnost u knjizi. Eksponencijalno, kako otkrivamo povezanost likova, raste i "kletva" same strave u "Jezavi".
Svaka preporuka za ovu knjigu, a za one koji se premišljaju, poslušajte na YT radio dramu "Zduhać", maestralno pročitanu. Razbiće vam sve nedoumice.
Mladen izuzetno dobro vlada dijalektom, ambijentom i samim vođenjem priče, čineći da radnja "teče" glatko i stvara dalju neizvesnost u knjizi. Eksponencijalno, kako otkrivamo povezanost likova, raste i "kletva" same strave u "Jezavi".
Svaka preporuka za ovu knjigu, a za one koji se premišljaju, poslušajte na YT radio dramu "Zduhać", maestralno pročitanu. Razbiće vam sve nedoumice.
Displaying 1 - 30 of 50 reviews