What do you think?
Rate this book
Put svih stvari: tao priče
Tokom duge i fascinantne istorije Kine, znatan njen deo obeležen je borbom za prevlast između dva pristupa životu. Prvi, poznat pod imenom konfučijanizam, stavljao je naglasak na razum,
tradicionalnu moralnost i strogi poredak. Drugi, taoizam, isticao je intuiciju, mističko poistovećivanje s prirodom i beskonačnost promene. Razumljivo je, otuda, što je prvi svoj izraz pretežno nalazio u filosofiranju i komentarisanju, a drugi u umetnosti, književnosti, poeziji. Sam procvat taoizma i njegove književnosti trajao je bezmalo hiljadu petsto godina, počevši od rođenja Lao Cua.
tradicionalnu moralnost i strogi poredak. Drugi, taoizam, isticao je intuiciju, mističko poistovećivanje s prirodom i beskonačnost promene. Razumljivo je, otuda, što je prvi svoj izraz pretežno nalazio u filosofiranju i komentarisanju, a drugi u umetnosti, književnosti, poeziji. Sam procvat taoizma i njegove književnosti trajao je bezmalo hiljadu petsto godina, počevši od rođenja Lao Cua.
234 pages, Unknown Binding
Published January 1, 2014
6 people want to read
About the author
Anonymous
791k books3,375 followersBooks can be attributed to "Anonymous" for several reasons:
* They are officially published under that name
* They are traditional stories not attributed to a specific author
* They are religious texts not generally attributed to a specific author
Books whose authorship is merely uncertain should be attributed to Unknown.
See also: Anonymous
* They are officially published under that name
* They are traditional stories not attributed to a specific author
* They are religious texts not generally attributed to a specific author
Books whose authorship is merely uncertain should be attributed to Unknown.
See also: Anonymous
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
February 2, 2021
Nisam uspeo da nađem englesko izdanje po kojem je rađen srpski prevod, a baš me je zanimalo ko je radio odabir tekstova. U svakom slučaju, zanimljiva zbirka taostičke književnosti gde se uviđa i raznolikost tradicije, a opet i monolitnost onoga što bi bio tao. Plus kako odoleti ovakvoj naslovnici na kojoj je nežna ptičica na grani japanske mušmule (Bukefal ima najlepši dizajn korica).
Prva trećina knjiga su kineske folklorne tao priče, te se one i mogu čitati kao bajke i novele, sasvim nevezano za religijsko-filozofski kontekst u kome su nastajale. Barem sam ih ja tako čitao. Postoji u njima sve ono što se vezuje za kinesku fantastiku: kineski alhemičari, džinovkse raspričane žabe i druge glagoljive životinje, lokalni bogovi, šareno oslikane slike u kojima se čovek može nastaniti, i naravno, carstvo duhova sa svojim posebnim klasifikacijama i ekosistemima (a da je tu reč o posebnom carstvu života svedoči što pojedini kineski duhovi mogu i da umru). Ovako raznolik i neočekivano zabavan folklor me je podsećao na Mo Jena, ne samo po tome što je Jen očigledno izrastao iz ovakve tradicije, nego je siže priče gde se junak priseća svojih prošlih života u kojima je bio uvek različita životinja, identičan sižeu njegovog romana „Umoran od života i smrti”.
U središnjem delu se nalazi enciklopedijski prikaz taoističkog pakla. Fascinatno je koliko je pakao birokratski složen; podeljen na 10 krugova, a svaki do njih na 16 tamnica sa svojim mukama (meni se dopada tamnica gde grešnicima vade mozak da bi im u lobanju ubacili ježeve). Nisam baš siguran koliko se vremenski u kojem krugu boravi, niti sam uvek razumeo iz kog kruga se prelazi u koji, ali svi putevi kazne i patnje bi na kraju trebalo da dovedu do ponovnog rađanja na zemlji - neke vrste popravnog ispita za duše. Samo što su i autor i službenici-đavoli ukapirali da pakleni sistem za duševnu popravku i ne funkcioniše baš najbolje pošto se duše redovno vraćaju sa zemlje još grešnije. Tako da je kineski pakao kao i svaki drugi zastareli sistem – mnogo birokratije, malo rezlutata. I da, pošto mi je ovo prvi susret sa nekim kineskim enciklopedijskim tekstom, sad mi je jasno zašto je Borhes u njima pronalazio svoju inspiraciju za tvrđenje da su taksinomije uvek proizvoljne i plod kulture. Shodno tome, u taopaklu imamo izdvojene sasvim neočekivane grehe: oni koji hule kada pada kiša, tutore koji nisu bili dovoljno strogi te su tako pogrešno usmeravali svoje učenike, osobe koje lažu koliko imaju godina na venčanju, oni koji skrnave ili cepaju knjige koje čoveka uče kako da bude dobar, oni koji kradu knjige i slike koje su im poverene na čuvanje pa se onda prave da su ih izgubili, itd. Mada ima ovde i taksonomija koje su sasvim univerzalne, čak i univerzalne na neočekivan način. Evo recimo, prašta se napasniku devojčica i dečaka ako se zamonaši; izgleda da sve religije smatraju da zakonu protiv pedofilije ne moraju da podležu sveštena lica. :/
Treći deo knjige obuhvata parabole i anegdote u kojima su junaci vodeći učitelji taoizma: Lao Ce, Čuang Cu, Su-Tung Po i Huai-Nan Cu. Za razliku od hrišćanskih, pa i konfučijanskih parabola, koje u centar stavljaju etičko ponašanje, taoističke parabole insitiraju na narativima koji bi trebali da prošire čovečje vidike, da ukinu dihotomiju, donese sumnju u pojavni svet, omoguće sagledavanje stvari iz neočekivanog ugla i dovedu do naglog prosvetljenja i tao spoznaje . A šta je tao? Pa teško ga je diskurzivno objasniti, posebno je teško objasniti nešto što nema ni njušku ni rep. Tao je između bića i nebića, imenovanog i neimenovanog, nešto što donosi perspektivu gde se udvojene stvari ispostvaljaju identičnim. Tao podseća da čovek nema unapred datu bit sa kojom se mora u svom egzistiranju izjednačiti. Življenje i postojanje u životu uvek prevazilazi pojedinca smeštajući ga u veliki, kosmički, ekstatični i sveprožimajuči tao.
Prva trećina knjiga su kineske folklorne tao priče, te se one i mogu čitati kao bajke i novele, sasvim nevezano za religijsko-filozofski kontekst u kome su nastajale. Barem sam ih ja tako čitao. Postoji u njima sve ono što se vezuje za kinesku fantastiku: kineski alhemičari, džinovkse raspričane žabe i druge glagoljive životinje, lokalni bogovi, šareno oslikane slike u kojima se čovek može nastaniti, i naravno, carstvo duhova sa svojim posebnim klasifikacijama i ekosistemima (a da je tu reč o posebnom carstvu života svedoči što pojedini kineski duhovi mogu i da umru). Ovako raznolik i neočekivano zabavan folklor me je podsećao na Mo Jena, ne samo po tome što je Jen očigledno izrastao iz ovakve tradicije, nego je siže priče gde se junak priseća svojih prošlih života u kojima je bio uvek različita životinja, identičan sižeu njegovog romana „Umoran od života i smrti”.
U središnjem delu se nalazi enciklopedijski prikaz taoističkog pakla. Fascinatno je koliko je pakao birokratski složen; podeljen na 10 krugova, a svaki do njih na 16 tamnica sa svojim mukama (meni se dopada tamnica gde grešnicima vade mozak da bi im u lobanju ubacili ježeve). Nisam baš siguran koliko se vremenski u kojem krugu boravi, niti sam uvek razumeo iz kog kruga se prelazi u koji, ali svi putevi kazne i patnje bi na kraju trebalo da dovedu do ponovnog rađanja na zemlji - neke vrste popravnog ispita za duše. Samo što su i autor i službenici-đavoli ukapirali da pakleni sistem za duševnu popravku i ne funkcioniše baš najbolje pošto se duše redovno vraćaju sa zemlje još grešnije. Tako da je kineski pakao kao i svaki drugi zastareli sistem – mnogo birokratije, malo rezlutata. I da, pošto mi je ovo prvi susret sa nekim kineskim enciklopedijskim tekstom, sad mi je jasno zašto je Borhes u njima pronalazio svoju inspiraciju za tvrđenje da su taksinomije uvek proizvoljne i plod kulture. Shodno tome, u taopaklu imamo izdvojene sasvim neočekivane grehe: oni koji hule kada pada kiša, tutore koji nisu bili dovoljno strogi te su tako pogrešno usmeravali svoje učenike, osobe koje lažu koliko imaju godina na venčanju, oni koji skrnave ili cepaju knjige koje čoveka uče kako da bude dobar, oni koji kradu knjige i slike koje su im poverene na čuvanje pa se onda prave da su ih izgubili, itd. Mada ima ovde i taksonomija koje su sasvim univerzalne, čak i univerzalne na neočekivan način. Evo recimo, prašta se napasniku devojčica i dečaka ako se zamonaši; izgleda da sve religije smatraju da zakonu protiv pedofilije ne moraju da podležu sveštena lica. :/
Treći deo knjige obuhvata parabole i anegdote u kojima su junaci vodeći učitelji taoizma: Lao Ce, Čuang Cu, Su-Tung Po i Huai-Nan Cu. Za razliku od hrišćanskih, pa i konfučijanskih parabola, koje u centar stavljaju etičko ponašanje, taoističke parabole insitiraju na narativima koji bi trebali da prošire čovečje vidike, da ukinu dihotomiju, donese sumnju u pojavni svet, omoguće sagledavanje stvari iz neočekivanog ugla i dovedu do naglog prosvetljenja i tao spoznaje . A šta je tao? Pa teško ga je diskurzivno objasniti, posebno je teško objasniti nešto što nema ni njušku ni rep. Tao je između bića i nebića, imenovanog i neimenovanog, nešto što donosi perspektivu gde se udvojene stvari ispostvaljaju identičnim. Tao podseća da čovek nema unapred datu bit sa kojom se mora u svom egzistiranju izjednačiti. Življenje i postojanje u životu uvek prevazilazi pojedinca smeštajući ga u veliki, kosmički, ekstatični i sveprožimajuči tao.
Displaying 1 of 1 review