Pod oba Sunca

by Ognjen Spahić

Branimir Bato Lončar, ražalovani kapetan JNA i njegova supruga Danica žive na svetioniku na Jadranu. Nasukani po kazni, nakon Batovog protivljenja zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, Boka Kotorska, razoreni i ličnom tragedijom Danicine neuspele trudnoće okončane sterilitetom, obrastaju sve dublje u drače koji ih okružuju, i fizički i metaforički, dok se iznenada u njihovom dvorištu ne pojavi dvoje mladih ljudi, kampera, u potrazi za slamkom koja će spasiti njihov raspadajući brak. Pod oba Sunca minuciozno i psihološki precizno oslikava likove, njihova stanja i osećanja, ogledana u tišini, ćutanju i neizrečenom. Ognjen Spahić ispisuje veliku temu o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima, o promeni političkog i društvenog sistema koji je legitimisao zločine i obračune sa onima koji su se usprotivili bezumlju. Koristeći mladi bračni par kao antipod, roman pokreće i pitanja motivacije bračnih odnosa, ostanka ili odlaska.

140 pages, Paperback

Published January 1, 2020

About the author

Ognjen Spahić was born in 1977 in Podgorica, Montenegro. He is the best-known member of the young generation of Montenegrin writers to have emerged since the collapse of former Yugoslavia. Spahić has published two collections of short stories: Sve to (All That, 2001) and Zimska potraga (Winter Search, 2007). His novel Hansenova djeca (Hansen’s Children, 2004) won him the 2005 Meša Selimović Prize for the best new novel from Croatia, Serbia, Montenegro and Bosnia-Herzegovina. It also won the 2011 Ovid Festival Prize, an award for literature translated into Romanian.
To date, Hansenova djeca has been published in Slovenian, Romanian, Hungarian and Macedonian editions. Spahić’s short stories have been translated into Czech, Greek, Turkish, Romanian, Bulgarian, English, Albanian and German. His short story “Raymond is No Longer with Us—Carver is Dead” was included in the anthology Best European Fiction 2011 published by Dalkey Archive Press in the USA. Spahić lives in Podgorica.

Reviews

[Brodolomi · Rating 2 out of 5]

Pre sedam-osam godina dok sam čitao Bulatovićeve „Ljude sa četiri prsta”, negde kod pasusa gde se vagina poredi sa auspuhom, shvatio sam da nemam strpljenja za jugoslovenske pisce koji pišu knjige čiji junaci smrde, pokreću ih sadistički impulsi, viču, podriguju, muče životinje, ubijaju, mašu noževima i stalno su pijani. Nemam strpljenje ne zato što ja ne volim da čitam o zlu, nego zato što ta agresivna estetika nasilja Balkana, po kojoj svi imaju duševne bolesti, ne prija mom čitalačkom nepcu. Dosadna mi je. Roman Ognjena Spahića pripada toj liniji i negde je još pre početka čitanja bilo jasno da nisam idealan čitalac za ovakvo štivo.
Zaplet prve polovine romana neočekivano podseća na jedan australijski ljubavni roman „Svetlo između okeana”, koji nisam čitao, ali zaplet mi je poznat na osnovu filmske adaptacije iz 2016. Sasvim je nevažno da li je Spahić svesno preuzeo priču ili je reč o slučajnosti (između ostalog: u oba romana bračni par živi izolovano u svetioniku, glavni lik je istraumatizovan ratom, a pokretač njihove bračne nesreće u oba slučaja je činjenica da ne mogu da dobiju potomke). Naposletku, to nije ni zabranjeno ni neubičajno. Tim pre što, dok zaplet prati tu matricu - negde do polovine - Spahićev roman je čitljiv, doduše meni i dalje odbojan, ali čitljiv. U trenutku kada uvođenjem u radnju mlađeg bračnog para, još alkohola i sudbonosne večere svađa i psovki, „Pod oba sunca“ počinje da liči na crnogorsku verziju Olbijevog komada „Ko se boji Virdžinije Vulf?”, dok sami likovi postaju potpuno over the top i to ne na dobar način. Recimo, junakinja se seća kako je svog dečka dovela na grob svog oca i tu na mermernoj ploči imala seks ili, još veći bizar trenutak, kad se naljutila što je kolega Rajković nije silovao, pa je, eto, u njenim očima on sad „pizda nad pizdama”.
Takođe me je nerviralo što svi likovi pričaju isto. U dijalozima, koji su brojni ali minimalistički, to i nije toliko važno, ali smeta kada su unutrašnji monolozi sva četiri junaka identični pripovedanju u trećem licu. Tim pre, što su svi oni ispripovedani karverovskim posni majonez stilom – dovoljno gusti i masni da klize, a nedovoljno hranljivi da bi omogućili iluziju razlikovanja pet različitih glasova.

[Ratko · Rating 2 out of 5]

Ух, ух, и овде имамо једну занимљиву тему, како на личном плану главних јунака, тако и на тзв. општедруштвеном плану. Ражаловани капетан ЈНА избачен је из службе зато што није желео да окрвави руке у рату (иако их је, заправо, нехотице окрвавио). Због тога је, заједно са супругом, практично протеран у црногорску недођију, како би се старао о светионику. Лични живот овог брачног пара, обојен је тиме да немају деце и та самоћа и јаловост, промашени живот главни су генератор спутаног незадовољства и немира. Трачак промене унеће случајна посета двоје туриста, млађег (наизглед складног) брачног пара, са истим проблемом бездетства и са неким својим другим проблемима. Није тешко погодити да ту неће бити никаквог хепи ендинга.

Мени је Спахићев стил деловао прилично исфорсирано, свака мрачна сцена потцртана је до апсурда, намећу се симболи и праве паралеле, као да писац говори „Хеј, види шта ја све знам и како могу да напишем књигу са „дубљим“ значењем“. Све је то лепо, али нека хвала. Да не говорим о томе да је све у позадини идеолошки обојено, те је вероватно због тога и прошао у најужи избор овогодишњих чланова жирија (али то је једна потпуно друга тема, а и више је политика, није за оваква места). Осим тога, нисам могао да поднесем и разбацивање изразима попут „Махала је сабљама придјева сијекући моје одсуство.“ (ма дај)

Да је писац био за нијансу (или две-три нијансе) мање амбициозан, сигуран сам да би ми се више допало.

[Tijana]

Ovaj roman ima dosta paralela s "Jazom" Darka Tuševljakovića: pre svega postavkom likova (dva para, jedan stariji a jedan uslovno mlađi), jadranskim ambijentom i nekim problemima s kojima se likovi nose - tako je kod oba autora glavni fokus na mužu u starijem paru, koji je vojno lice u penziji (u post-Yu književnosti to je otprilike isti narativni signal kao da se zove Satanailo, gore je samo ako je policajac u penziji), ali se osim razračunavanja s tim nasleđem autori bave i nekim problemima tipičnijim za mlađe generacije (seksualna orijentacija kod Tuševljakovića, životna nesnađenost i sterilitet kod Spahića). I šta još? A da, starije supruge su patrijarhalne žrtve kod kojih se budi prvi znak pobune, a mlađe supruge su seksualno emancipovane ali traumirane. I sve to čini da oba teksta doživljavam kao solidno karakteristična za datu generaciju postjugoslovenskih autora.

E sad, Spahić se upinje da u tekstu nevelikog obima koji možda i ne dobacuje do romana iznese četiri ružne životne priče i progovori o nekim Relevantnim i Aktuelnim Pitanjima. I sad. Možda je pravi trenutak da se pomirim s time da me je vreme pregazilo jer me svi naši/regionalni pisci koji su poslednjih godina (decenija?...) pisali o Relevantnim i Aktuelnim Pitanjima beskrajno smaraju svojim neosporno plemenitim naporima. Uzmem da čitam i lepo vidim kako štrikljiraju kućicu po kućicu: patrijarhat, mizoginiju, ratne zločine, kapitalizam, tranziciju, savremeno društvo, šta god (ne) volite i šta god da je aktuelno poslednjih šest meseci. Kažem ovo uz dužno poštovanje prema dobrim namerama i angažmanu: stvarno bih volela da se neko koncentriše na pisanje a ne na poruku.

Drugi problem, i opet, mene je vreme pregazilo! Evo priznajem! - ali kad autor zalegne da me ubedi u svoje junake mooožda može nekad da se zaustavi na vreme. Mali predlog - ako želi da okarakteriše ženski lik i da pruži uverljiv ženski glas, neka razmisli da li mu je neophodno da:

- uvod u karakterizaciju bude priča junakinje o tome kako je mama bacila kera sa terase jer je to bio ker tatine švalerke (ima i neko neuverljivo objašnjenje otkud pas kod njih ali je očito samo zalepljeno na sliku psa koji leti u nepovrat)
- nastavak uključuje izjave "poželela sam da mi ispod vrata izrastu velike sise" i stručnu procenu da je mama s 44 godine "i dalje imala uske kukove i zategnuto dupe"
- dalji nastavak opisuje divlji seks na očevom grobu jer zašto da ne
- još nešto dalje se opisuje beskrajno siva i turobna sadašnjost sa nesrećnim brakom i nezadovoljenim seksualnim fantazijama koji bukvalno kao da pripadaju drugoj osobi
- i sve to se ne uklapa u radnju koja se odvija u sadašnjosti, niti je za nju bitno, niti uspostavlja vezu s ostalim narativima.

I eto toliko od mene :/

[Olivera · Rating 3 out of 5]

01/01/2022

Mali apdejt. Za 6. broj časopisa Odiseja pisala sam prikaz ovog romana: https://www.odiseja.rs/casopis/odisej...


---


"Pod oba sunca" je književni ekvivalent onoga kad za nekog kažete da ima lepe crte lica, samo pogrešno raspoređene. U svom romanu Spahić stvarno ima dobru priču, jedino što ona nekako ostaje zakopana time što ti kvalitetni elementi nisu strukturno kako treba razmešteni. Umesto da pogađa pravo u centar, čini mi se da ga malčice maši time što u prvoj polovini toliko landara.

U idealnom svetu, ova knjiga bi grafički imala formu: 4, 3, 2, 1.

No, u ovom realnom, to je više 3, 3, 3, 4, 3, 2, 1 ili već nešto slično, što je stvarno prava šteta kad malo o tome razmislim.

U svakom slučaju, iako je ovo za mene neka dosta jaka trojka (ili 3,75🌟 ako ćemo da budemo precizni), ne mogu da kažem da mi ovaj crnogorski autor nije privukao pažnju. Bacila sam oko i na "Hansenovu djecu", pa se nadam da će mi ta za nijansu više leći. Sačekaće, verovatno, Sajam knjiga, ali needless to say, čitaćemo se još.

PS. Ako iko uspe da me ubedi da Nevena nije autorova seksualna fantazija i da takve žene stvarno postoje, dođem jedno pivo (možda čak i dva).

[Ivana Maksić · Rating 5 out of 5]

desetka za dijaloge. takođe, majstorske rečenice.
sve ostale "mane" lakše se praštaju.

[Marko Mravunac · Rating 5 out of 5]

“…razočaran sopstvenim razočaranjem.”

[millie___s. · Rating 3 out of 5]

Sirovost likova, nabreklo intenzitetom zivotnih tragedija i grube (auto)destruktivnosti