Züricher Novellen

Züricher Novellen #1-5

by Gottfried Keller

This scarce antiquarian book is a facsimile reprint of the original. Due to its age, it may contain imperfections such as marks, notations, marginalia and flawed pages. Because we believe this work is culturally important, we have made it available as part of our commitment for protecting, preserving, and promoting the world's literature in affordable, high quality, modern editions that are true to the original work.

Genres: Fiction, Classics, German Literature, 19th Century, Short Stories

Paperback

First published January 1, 1877

About the author

Gottfried Keller (* 19. Juli 1819 in Zürich; † 15. Juli 1890 in Zürich) war ein Schweizer Dichter und Politiker.

Seine Lyrik regte eine Vielzahl von Musikern zur Vertonung an, mit seinen Novellen "Romeo und Julia auf dem Dorfe" und "Kleider machen Leute" hatte er Meisterwerke der deutschsprachigen Erzählkunst geschaffen. Schon zu seinen Lebzeiten galt er als einer der bedeutendsten Vertreter der Epoche des bürgerlichen Realismus.

Reviews

[Brodolomi · Rating 5 out of 5]

Keler deluje kao da je zaista bio dobrodušan čovek – u njegovom književnom svetu ima samilosti, i to one široke, osunčane: greje sve, pa i one likove čije je osobine zasigurno duboko prezirao. Novele odišu starinskim duhom. Staromodnost ne u negativnom, nego u značenju lepih antikvarnih predmeta vrlo bogate izrade. Iako je reč o razvijenoj, poetski stilizovanoj i vrhunski vođenoj prozi 19. veka, u njoj se još jasno osećaju starija nasleđa: i folklora, i renesansne novele, i baroka, i bajke, i poučnih priča I svega onog što im prethodi. To su novele onako kako su pisane pre Čehova – strukturisane, sa jasno ucrtanim moralnim obrisima, a ipak otvorene za nežnost, dosta ironije, satire i sveprisutne topline.

"Ciriške novele" obuhvataju šest novela okupljenih okvirnom pričom, koja sama po sebi ima punokrvan i duhovit zaplet. U njoj upoznajemo presimpatičnog Žaka, mladog malograđanina iz Ciriha, koji posle besane noći, potresen jednom rečenicom iz pronicljive knjige – rečenicom koja tvrdi da u svetu ne postoje iskonski, originalni ljudi, već samo oni s beznačajnim mogućnostima – kreće u potragu za sopstvenom posebnosti. Je li, svi smo mi (bili) Žak. Njegov staloženi kum, međutim, odgovara nizom priča – odnosno novela – koje bi, u teoriji, trebalo da ga pouče o istinskoj prirodi originalnog duha I, indirektno, o idealu građanina. Te novele su uslovno istorijska fikcija, barem u pozadini, te obuhvataju istorijske znamenite događaje iz ciriške istorije od srednjeg veka do 19. veka. Ono što Žak, naravno, nije očekivao jeste da iz njih izvuče pogrešne pouke, pa svaku završava novom zabludom. Taj ironični obrt – gde se didaktika izvrće u komiku – razvija se sa neskrivenom toplinom. Za razliku od Kelerove poznatije zbirke “Ljudi iz Seldvile”, u ovim novelama postoji težnja ka hepiendovima i ka sveopštem izmirenju, čak i onda gde sam se kao čitalac pitao a šta bi ovde slavite tačno? To je ta opšta osunčanost ove zbirke o kojoj sam govorio.

Od svih novela iz zbirke, meni je najlepša „Grajfenzeški namesnik“ iliti neka vrsta švajcarske varijante večitog mladoženje. Zanimljivo je da je ova Kelerova novela objavljena iste godine kada i Ignjatovićev roman “Večiti mladoženja”, ali su i zaplet i karakterizacija junaka potpuno različiti. Salomon Landolt, u svojim ranim četrdesetim, odlučuje da pozove u svoj dvor svih pet žena koje su ga nekada odbile kada im je zaprosio. Svakoj je nadenut nadimak – Češljugar, Lakrdijaš, Kapetan, Grmuša, Kos – i ceo događaj postaje neka vrsta igre, svečane i teatralne, ali melanholične u svojoj srži. Zaplet je pun komike pa i slavlja, ali ispod površine… šta znam, nekako ne mogu da se otmem osećaju da je Salomonu učinjena velika nepravda. Kao i kod Ignjatovićevog Šamike, i kod Kelera se rađa složen, kontradiktoran osećaj. Ti likovi bude istovremeno sažaljenje i divljenje. S jedne strane, to su ljudi koji su, čini se, promašili život – usamljeni, i pomalo uzaludni. A s druge strane, njihov život poseduje dostojanstvo, neku uzvišenost, čak i slobodu. Neka tužna savršenost života. Baš neki kontradiktoran osećaj koji sam retko susretao u književnosti.