What do you think?
Rate this book
Sabrane pesme i fragmenti
301 pages, Paperback
Published January 1, 2015
About the author
Sappho
316 books2,059 followersWork of Greek lyric poet Sappho, noted for its passionate and erotic celebration of the beauty of young women and men, after flourit circa 600 BC and survives only in fragments.
Ancient history poetry texts associate Sappho (Σαπφώ or Ψάπφω) sometimes with the city of Mytilene or suppose her birth in Eresos, another city, sometime between 630 BC and 612 BC. She died around 570 BC. People throughout antiquity well knew and greatly admired the bulk, now lost, but her immense reputation endured.
https://en.wikipedia.org/wiki/Sappho
Ancient history poetry texts associate Sappho (Σαπφώ or Ψάπφω) sometimes with the city of Mytilene or suppose her birth in Eresos, another city, sometime between 630 BC and 612 BC. She died around 570 BC. People throughout antiquity well knew and greatly admired the bulk, now lost, but her immense reputation endured.
https://en.wikipedia.org/wiki/Sappho
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 4 of 4 reviews
December 1, 2024
čitajući ovo duša mi je istovremeno lebdjela (zamalo napisah lezbjela, što bi bilo odgovarajuće) u ritmu stihova o ljubavi i požudi, ali i bila skrhana činjenicom kakvo smo bogatstvo izgubili zbog ljudskog nemara i divljaštva. ali, ovo je moj prvi susret sa njenom poezijom (ili onim što je ostalo od nje) i ovo izdanje mi je zaista pomoglo u razumijevanju konteksta (hvala podgoričkom sajmu knjiga što je imao ovo izloženo)
tako, sad odoh da plačem što ljudi nisu smatrali bitnim da sačuvaju poeziju koja je 2500 godina ispred svog vremena (ili smo mi iza njenog vremena?)
tako, sad odoh da plačem što ljudi nisu smatrali bitnim da sačuvaju poeziju koja je 2500 godina ispred svog vremena (ili smo mi iza njenog vremena?)
February 3, 2021
Jedna od najvećih tragedija u istoriji, ne samo istoriji književnosti, već uopšte, jeste ta što je najveći deo Sapfine poezije izgubljen. Ipak, svaki sačuvani stih, i svaka sačuvana reč jesu magija sami po sebi, i više su nego dovoljni da prenesu lepotu i emocije o kojima deseta muza peva.
April 13, 2022
„Za trenutak te pogledam i više ne mogu da progovorim ni reč", napisala je Sapfo (Σαπφώ) na ostrvu Lezbos. Usudila se da bude poetesa. Kad se čovek usudi, usud ga podržava i dozvoljava da mu menja prvobitnu volju. Sapfo je podržavala Afrodita (Αφροδίτη), boginja putenosti.
Znala je da je poetesa, kako je Platon (Πλάτων) govorio, imala „krhku snagu desete muze" i da je lako lahorastoj duši „slomiti jezik jer joj „vatra gori pod kožom". No, i bogovi i filozofi znaju da su, u stvari, najjači oni koji izgaraju. Nije jak onaj ko se nikada nije pretvorio u prah već onaj ko je iz praha umeo da se podigne, prethodno sagorevši jer je pratio svoju strast. Sapfo je napisala: „Najlepše je ono što ljubimo sa slutnjom u duši". Zato je filozof Solon želeo da nauči napamet nekoliko njenih najlepših stihova da bi ih „zapamtio i potom umro".
U večnosti ostaje samo umetnost onih ljudi koji se ne štede i koji joj daju svoje iskrene iskre. Čak i kad se rode između 625. i 612. godine pre nove ere. Pesnikinja sa Lezbosa je pisala o svojim osećanjima, dajući im božansku notu autentičnom formom stiha. Individualno se može prići božanskom, ali samo onda kada je senzualnost samosvojna, hrabra i nesputana. Dokazala je da poezija nije samo univerzalni greben od zvezda nad nama već naći u sebi kopču sa svemirom. Kao učiteljica mladim devojkama (na njenoj akademiji su se izučavale poezija i muzika) bila je u prilici da im posvećuje svoje stihove. Bila je bisekusalna a njene pesme često izražavaju tugu zbog udaje štićenice, divljenje, ljubomoru. Šta kažu bogovi na to? Kažu – daj nam svoju dušu, ma kakva da je; neki je skrivaju a ti je, Sapfo, otkrivaš i ne stidiš je se! Bogovi su takođe rekli – bićeš priznata i za života zbog svoje svileno jarke strasti, te su na Lezbosu kovani novčići sa njenim likom a oslikavana je i na vazama.
A Sapfo im je uzvraćala, još štedrije, naročito Afroditi („šarotronoj, besmrtnoj, veštoj kćeri Divova"), priznajući joj da joj je srce „mahnito" i moleći je da postigne „onoliko koliko njeno srce želi da postigne". „Vlažnija sam od trave", ispoveda se Sapfo i divi se telesnom. „Ne vidim očima i ne čujem". Bogovi je čuju i šapuću joj da to nije ni potrebno srcu koje traži da se ispuni žeženo hodočašće.
Stvarala je na svom maternjem dijalektu – eolskom grčkom. O njoj su se ispredale priče, legende, klevete, informacije o kultovima, te se ne zna sa sigurnošću šta je od svega, kroz vekove prepričanog, istina. No, zna se šta se oseća dok se čitaju njeni stihovi. Lirska poezija je njeno drugo ime.
Sapfo u pesmama hoda u „zlatnim sandalama" dok „zora kao lopov pada na nju" a „ljubav je protresla njeno srce kao planinski vihor". I sada možemo da zamislimo zlatne zore koje je dočekivala posle slobodnih ljubavnih avantura u kojima je, kroz telo ljubavnika ili ljubavnice, dodirivala oblake. Srce nam staje dok čitamo koliko je smelo pisala o „blasfemijama". Sapfo, na primer, kaže da je sigurna da će doživeti poetsku besmrtnost i da je romantična ljubav ništa manje bitna od ratova. Sapfo se ne stidi, ona piše poeziju džinovskom rukom. Toliko džinovskom da je identična Afroditinoj. Sapfo nam saopštava sve detalje svoje erotske želje tako senzualno da osećamo prvobitnu morsku penu iz koje se boginja ljubavi rodila. Intima i potencija sa kojom nam se Sapfo obraća zaustavljaju rad srca na trenutak i uvode nas u srećno, puteno grotlo.
Bila je voljena kao pionirka – prva pesnikinja i „učena žena" (prva žena koja je završila studije umetnosti). Poticala je iz ugledne i bogate porodice koja joj je obezbedila raskoš još od detinjstva.
Sapfo na Lezobsu „gde poljupci, puni plahe moći, vreli kao sunca, rujni kao vina, čine ukras dana i pobednih noći" živi, uživa i pati (izjeda je ljubomora jer je devojka koju voli u ljubavnom zagrljaju muškarca).
Pisala je i svadbene pesme (i svojim učenicama, kada bi se udavale), himne i molitve božanstvima a darivala je stihove i članovima svoje porodice. Ona priznaje da joj je „srce ludo". Otvoreno govori o fizičkim manifestacijama osećanja (na primer, u fragmentu „phainetai moi" ("čini mi se"). Priseća se meke postelje, prijatnih trenutaka, zadovoljenja žudnje a gajevi i plodovi su verovatno metafora za seksualni čin. Njoj „od tuge i jada srce puca".
Sapfo je u svojoj žudnji sebična, ali ko nije? Naročito kad je goni raspomama: „Za čim mi srce čezne daj mi da se ispuni!" Sapfo nema tajni, ona priznaje: „Čim te vidim samo za trenut jedan, glas mi se gubi, jezik mi se osuši, pa me nežna celim telom ljubavna vatra prožme, niti vidim očima...znoj mi čelo obliva, sva se tresem, kao šiba, žuća sam nego trava".
Piše i o ženama („slatka je rumena jabuka ona na grani visokoj") i o muškarcima („momče vitko zanelo me") a uvek je isto: „Ponovo ljubav srce mi potresa ko bura u gori kad zahvati hrast".
Piše o zaljubljenosti, realnoj iluziji, davanju...“Čini mi se da bogova naklonost ima svako ko sedi kraj tebe", „Srce mi igra u grudima svaki put kad pogledam te na tren", „jezik mi se veže", „čini mi se tek malo nedostaje da mrem".
Neki su je smatrali skaradnom, a neki su se iščuđavali kako žena može da pomisli da bude umetnik. Ali, to su uvek „neki". Nju su zanimali ostali „mnogi" iz sadašnjosti i budućnosti (svoje pesme je nazivala „besmrtne kćeri"). Razvila je svoju posebnu metriku koja se naziva „sapfična strofa" (sapphic stanza) pevajući o erotičnosti i ekstazi.
Da li je Sapfo počinila samoubistvo? Legenda kaže da je skočila sa litice zbog neuzvraćene ljubavi prema mladom mornaru Faonu. Možda je to samo igra njenih stihova? Istorija kaže da je verovatno umrla kao starica (prethodno se udavši, rodivši bar jednu kćerku i vrativši se iz izgnanstva u Sirakuzi). Kako god da je umrla, znalo se zašto je živela – da senzualno, ludo, nerazumno (a koju moć ima razum kada je strast među prstima?) i „preterano" voli.
„Radije bih videla njen skladni hod i dragu iskru njenog lepog lica nego sve konje i oružje Lidije", pisala je smelo.
Njene pesme su prepisivane sve do 1000. godine nove ere kada su neki ljutiti sveštenici u Rimu i Konstantinopolju javno spalili njene spise po naredbi pape Grgura VIII. Zato su preživeli samo fragmenti. No, i oni su dovoljni da osetimo njen žar, koga niko ne može spaliti, jer je u sazvežđu sa bogovima.
Moj esej za https://www.infoprevodi.com/sapfo-bog...
Znala je da je poetesa, kako je Platon (Πλάτων) govorio, imala „krhku snagu desete muze" i da je lako lahorastoj duši „slomiti jezik jer joj „vatra gori pod kožom". No, i bogovi i filozofi znaju da su, u stvari, najjači oni koji izgaraju. Nije jak onaj ko se nikada nije pretvorio u prah već onaj ko je iz praha umeo da se podigne, prethodno sagorevši jer je pratio svoju strast. Sapfo je napisala: „Najlepše je ono što ljubimo sa slutnjom u duši". Zato je filozof Solon želeo da nauči napamet nekoliko njenih najlepših stihova da bi ih „zapamtio i potom umro".
U večnosti ostaje samo umetnost onih ljudi koji se ne štede i koji joj daju svoje iskrene iskre. Čak i kad se rode između 625. i 612. godine pre nove ere. Pesnikinja sa Lezbosa je pisala o svojim osećanjima, dajući im božansku notu autentičnom formom stiha. Individualno se može prići božanskom, ali samo onda kada je senzualnost samosvojna, hrabra i nesputana. Dokazala je da poezija nije samo univerzalni greben od zvezda nad nama već naći u sebi kopču sa svemirom. Kao učiteljica mladim devojkama (na njenoj akademiji su se izučavale poezija i muzika) bila je u prilici da im posvećuje svoje stihove. Bila je bisekusalna a njene pesme često izražavaju tugu zbog udaje štićenice, divljenje, ljubomoru. Šta kažu bogovi na to? Kažu – daj nam svoju dušu, ma kakva da je; neki je skrivaju a ti je, Sapfo, otkrivaš i ne stidiš je se! Bogovi su takođe rekli – bićeš priznata i za života zbog svoje svileno jarke strasti, te su na Lezbosu kovani novčići sa njenim likom a oslikavana je i na vazama.
A Sapfo im je uzvraćala, još štedrije, naročito Afroditi („šarotronoj, besmrtnoj, veštoj kćeri Divova"), priznajući joj da joj je srce „mahnito" i moleći je da postigne „onoliko koliko njeno srce želi da postigne". „Vlažnija sam od trave", ispoveda se Sapfo i divi se telesnom. „Ne vidim očima i ne čujem". Bogovi je čuju i šapuću joj da to nije ni potrebno srcu koje traži da se ispuni žeženo hodočašće.
Stvarala je na svom maternjem dijalektu – eolskom grčkom. O njoj su se ispredale priče, legende, klevete, informacije o kultovima, te se ne zna sa sigurnošću šta je od svega, kroz vekove prepričanog, istina. No, zna se šta se oseća dok se čitaju njeni stihovi. Lirska poezija je njeno drugo ime.
Sapfo u pesmama hoda u „zlatnim sandalama" dok „zora kao lopov pada na nju" a „ljubav je protresla njeno srce kao planinski vihor". I sada možemo da zamislimo zlatne zore koje je dočekivala posle slobodnih ljubavnih avantura u kojima je, kroz telo ljubavnika ili ljubavnice, dodirivala oblake. Srce nam staje dok čitamo koliko je smelo pisala o „blasfemijama". Sapfo, na primer, kaže da je sigurna da će doživeti poetsku besmrtnost i da je romantična ljubav ništa manje bitna od ratova. Sapfo se ne stidi, ona piše poeziju džinovskom rukom. Toliko džinovskom da je identična Afroditinoj. Sapfo nam saopštava sve detalje svoje erotske želje tako senzualno da osećamo prvobitnu morsku penu iz koje se boginja ljubavi rodila. Intima i potencija sa kojom nam se Sapfo obraća zaustavljaju rad srca na trenutak i uvode nas u srećno, puteno grotlo.
Bila je voljena kao pionirka – prva pesnikinja i „učena žena" (prva žena koja je završila studije umetnosti). Poticala je iz ugledne i bogate porodice koja joj je obezbedila raskoš još od detinjstva.
Sapfo na Lezobsu „gde poljupci, puni plahe moći, vreli kao sunca, rujni kao vina, čine ukras dana i pobednih noći" živi, uživa i pati (izjeda je ljubomora jer je devojka koju voli u ljubavnom zagrljaju muškarca).
Pisala je i svadbene pesme (i svojim učenicama, kada bi se udavale), himne i molitve božanstvima a darivala je stihove i članovima svoje porodice. Ona priznaje da joj je „srce ludo". Otvoreno govori o fizičkim manifestacijama osećanja (na primer, u fragmentu „phainetai moi" ("čini mi se"). Priseća se meke postelje, prijatnih trenutaka, zadovoljenja žudnje a gajevi i plodovi su verovatno metafora za seksualni čin. Njoj „od tuge i jada srce puca".
Sapfo je u svojoj žudnji sebična, ali ko nije? Naročito kad je goni raspomama: „Za čim mi srce čezne daj mi da se ispuni!" Sapfo nema tajni, ona priznaje: „Čim te vidim samo za trenut jedan, glas mi se gubi, jezik mi se osuši, pa me nežna celim telom ljubavna vatra prožme, niti vidim očima...znoj mi čelo obliva, sva se tresem, kao šiba, žuća sam nego trava".
Piše i o ženama („slatka je rumena jabuka ona na grani visokoj") i o muškarcima („momče vitko zanelo me") a uvek je isto: „Ponovo ljubav srce mi potresa ko bura u gori kad zahvati hrast".
Piše o zaljubljenosti, realnoj iluziji, davanju...“Čini mi se da bogova naklonost ima svako ko sedi kraj tebe", „Srce mi igra u grudima svaki put kad pogledam te na tren", „jezik mi se veže", „čini mi se tek malo nedostaje da mrem".
Neki su je smatrali skaradnom, a neki su se iščuđavali kako žena može da pomisli da bude umetnik. Ali, to su uvek „neki". Nju su zanimali ostali „mnogi" iz sadašnjosti i budućnosti (svoje pesme je nazivala „besmrtne kćeri"). Razvila je svoju posebnu metriku koja se naziva „sapfična strofa" (sapphic stanza) pevajući o erotičnosti i ekstazi.
Da li je Sapfo počinila samoubistvo? Legenda kaže da je skočila sa litice zbog neuzvraćene ljubavi prema mladom mornaru Faonu. Možda je to samo igra njenih stihova? Istorija kaže da je verovatno umrla kao starica (prethodno se udavši, rodivši bar jednu kćerku i vrativši se iz izgnanstva u Sirakuzi). Kako god da je umrla, znalo se zašto je živela – da senzualno, ludo, nerazumno (a koju moć ima razum kada je strast među prstima?) i „preterano" voli.
„Radije bih videla njen skladni hod i dragu iskru njenog lepog lica nego sve konje i oružje Lidije", pisala je smelo.
Njene pesme su prepisivane sve do 1000. godine nove ere kada su neki ljutiti sveštenici u Rimu i Konstantinopolju javno spalili njene spise po naredbi pape Grgura VIII. Zato su preživeli samo fragmenti. No, i oni su dovoljni da osetimo njen žar, koga niko ne može spaliti, jer je u sazvežđu sa bogovima.
Moj esej za https://www.infoprevodi.com/sapfo-bog...
July 13, 2025
'Oštećena poezija? Ne, nego poezija o oštećenosti: emocije i strast izazvani nekom oštećenošću u želji, ljubavi i životu, oštećenošću koja može biti očajanje, bespomoćnost, kao i briga.'
Kako divan opis Sapfinih pjesama. Mali broj njih je u cjelini, dosta je fragmenata ali i ti fragmeniti često 'gađaju' u srž emocije.
Jer 'I patim i žudim' je savršeno, kao i pjesme posvećene Afroditi.
Divno je što imamo mogućnost da čitamo poeziju ženske pjesnikinje nastale prije više od dvije ipo hiljade godina, i da i dalje rezonuju sa ženskim unutrašnjim bićem(makar mojim) je takva predivna povezanost.
Kako divan opis Sapfinih pjesama. Mali broj njih je u cjelini, dosta je fragmenata ali i ti fragmeniti često 'gađaju' u srž emocije.
Jer 'I patim i žudim' je savršeno, kao i pjesme posvećene Afroditi.
Divno je što imamo mogućnost da čitamo poeziju ženske pjesnikinje nastale prije više od dvije ipo hiljade godina, i da i dalje rezonuju sa ženskim unutrašnjim bićem(makar mojim) je takva predivna povezanost.
Displaying 1 - 4 of 4 reviews