Маргиналци, полусвијет, магла и дим, комшилук и башибозлук, нису тек мизансцен Тодоровићевих трагања за приповиједачким изразом којим жели насликати нутрину свијета у којем Свако има своју муку. Сликајући необично и о обичним људима куша сам себе питајући се, можда чак и искрено, У шта ми живот прође. Можда би стога ову збирку требали читати као сан о срећи или Искупљење, у чекању Док се све не збуде. "Иако је осјећао да се у посљедњих неколико година свака мисао претаче у ту реченицу, да се њом описује сваки покрет, када би се ипак обликовала у свијести, он би се зачудио. Изненађивало га је то што се увијек појављује некако подмукло, као да га стеже и дави; да га она обузима као туђа рука, туђи језик да му је шапуће, а да је ипак само његова и истинита."