What do you think?
Rate this book
Zidanje ambisa
Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo.
U manastirskoj tami Visokih Dečana, skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara. Ovo je priča o tom grehu.
Veliki kralj Stefan Uroš III Nemanjić, kome je božjim čudom vraćen vid, počinje 1327. godine da gradi zadužbinu – manastir Dečani.
Dok se smenjuju glasovi trojice junaka – glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja – senka nečeg strašnog nadviće se nad kamenim zidovima tek započete Crkve Svetog Spasa, senka bolesti protiv koje nema dobrog oružja.
Trojica junaka kreću na strašnog neprijatelja – da pobede ili da nestanu. U tome će im pomoći čudni, slepi prosjak i jedna pesma. A pre svega zavet njihovog prijateljstva.
Izvanredno satkana priča sa poetskim nabojem, Zidanje ambisa je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi.
U manastirskoj tami Visokih Dečana, skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara. Ovo je priča o tom grehu.
Veliki kralj Stefan Uroš III Nemanjić, kome je božjim čudom vraćen vid, počinje 1327. godine da gradi zadužbinu – manastir Dečani.
Dok se smenjuju glasovi trojice junaka – glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja – senka nečeg strašnog nadviće se nad kamenim zidovima tek započete Crkve Svetog Spasa, senka bolesti protiv koje nema dobrog oružja.
Trojica junaka kreću na strašnog neprijatelja – da pobede ili da nestanu. U tome će im pomoći čudni, slepi prosjak i jedna pesma. A pre svega zavet njihovog prijateljstva.
Izvanredno satkana priča sa poetskim nabojem, Zidanje ambisa je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi.
264 pages, Paperback
Published March 22, 2021
About the author
Branislav Janković
17 books64 followersBranislav Janković je rođen u zimu 1969. godine u Nišu. Godinama se bavi novinarstvom. U izdanju Lagune objavio je roman O vukovima i senkama (2011). Suze Svetog Nikole je njegov drugi roman.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 16 of 16 reviews
Did Not Finish
April 28, 2021Odustala na pedesetoj strani...
Ničim me ne zadržava u priči, a delovalo mi je kao nešto po mojoj meri. Videćemo kako će proći njegovi raniji romani.
Ničim me ne zadržava u priči, a delovalo mi je kao nešto po mojoj meri. Videćemo kako će proći njegovi raniji romani.
April 1, 2021
Poznat po svojim motivima koje je i ovde upleo u priču Bane u ovom romanu gradi priču iz tri ugla; Vite, Vidoja i Srđa.
June 12, 2022
Iako naši savremeni pisci ne mogu da se otrgnu smještanja radnje u period srednjeg vijeka i u priču upletu malo trilera i red magije, meni se ovaj roman dopao.
December 16, 2022
Moram da priznam da sam čitajući ovaj divni roman sve vreme osećala neku teskobu i mučninu u stomaku. Osećaj jeze nije popuštao. Ova povest o zidanju manastira Visoki Dečani me je razbila na komadiće. Dugo sam je i mučno čitala. Nemojte pogrešno da me shvatite, roman mi se veoma dopao. Samo su me mnogo pogodile sudbine likova. Plakala sam kao malo dete. Scena koja će mi zauvek ostati u sećanju i zbog koje se i sad naježih, je ona kada zvone zvona i kada se taj zvuk prenosi kroz vekove kako bi nekoga spasao od ledene grobnice.
Teška je ova knjiga. Ponajviše kada shvatite da je i danas sve isto kao i onda.
Zbog ove knjige još uvek ne smem da se usudim da započnem neku drugu Jankovićevu knjigu iako me radoznalost ubi.
Preporuka!
Teška je ova knjiga. Ponajviše kada shvatite da je i danas sve isto kao i onda.
Zbog ove knjige još uvek ne smem da se usudim da započnem neku drugu Jankovićevu knjigu iako me radoznalost ubi.
Preporuka!
Read
April 9, 2021Odustao sam na 65% pročitane knjige. Nakon solidnog uvoda počinju moji problemi sa ovim romanom. Deluje mi kao da je pisan pod pritiskom, ugovorom ili željom moram-nešto-da-napišem. Pomešana je epika, folklor, samopreispitivanje likova, misterija, fantastika, ljubavni jadi... bez nekog reda na meni vrlo nezanimljiv način.
Ipak, možda je problem ova dva dana bio u meni i mom raspoloženju tako da trenutno nisam dao ocenu ovom romanu verujući da ću mu se uskoro vratiti i ponovo probati pročitati.
Ipak, možda je problem ova dva dana bio u meni i mom raspoloženju tako da trenutno nisam dao ocenu ovom romanu verujući da ću mu se uskoro vratiti i ponovo probati pročitati.
May 27, 2021
Perfekna prica sa mnogo pouka.
Tri coveka koji razlicito veruju, ali istom stazom koracaju. Pazljivo birajte svoje staze, neke neminovno vode u ambise.
Tri coveka koji razlicito veruju, ali istom stazom koracaju. Pazljivo birajte svoje staze, neke neminovno vode u ambise.
July 24, 2021
На крају се упорност исплати. Ипак, од наше традиције до права жена је велики пут и мислим да је мало ту скренуо са пута.
June 24, 2026
Branislav Janković- ''Zidanje ambisa''
Sa Branislavovim pisanjem upoznala sam se pre više od deset godina čitajući „O vukovima i senkama“ i već tada je bilo jasno da je reč o autoru čiji glas ne prolazi neprimećeno.
Branislav je medju piscima koji iza svake rečenice ostavljaju trag, poput otiska stopala u blatu koje dugo zadržava oblik onoga ko je njime prošao. Nakon prve knjige usledile su „Suze svetog Nikole“, „Peta žica“ i „Bezimeni“, a posle „Zidanja ambisa“ gotovo da nema sumnje da će njegove knjige ostati trajni stanovnici polica moje biblioteke.
Pre ove knjige, na mene najjači utisak je ostavio roman „Bezimeni“, verovatno zato što nisam imuna na književnost koja se bavi filozofijom, večitim preispitivanjem postojanja, prirodom čovekovog duha, moralom i svrhom života. Upravo zbog toga sam i „Zidanje ambisa“ dočekala kao knjigu koja mi se obraća na jeziku koji razumem.
Radnja je smeštena u srednjovekovnu Srbiju, u vreme podizanja Visokih Dečana. U tom prostoru susreću se monasi, zanatlije, učenjaci i obični ljudi, okupljeni oko velikog poduhvata koji bi na prvi pogled mogao delovati isključivo istorijski. Međutim, Janković vrlo brzo pokazuje da ga zidovi manastira zanimaju manje od zidova koje ljudi grade u sebi.
Posle spaljene crkve, misterije o tome ko bi mogao biti odgovoran za takav čin i potrebe da se iskopa bunar, priča polako uvlači čitaoca u svet koji postaje mnogo složeniji nego što se na početku čini.
Naizgled bezazleni događaji prerastaju u slojevitu filozofsku raspravu o veri i neveri, o etici i licemerju, o čoveku koji pokušava da pronađe Boga, ali istovremeno ne uspeva da pronađe sebe.
Priča najvećim delom teče između Vidoja potočara, Srđa klesara, Fra Vita i kovača Radoja, ali bi bilo nepravedno reći da su oni samo likovi. Oni su ideje, sumnje, strahovi i nade koje se sukobljavaju na stranicama romana. Njihovi razgovori često podsećaju na filozofske rasprave prerušene u svakodnevicu, a njihova dela otkrivaju mnogo više od onoga što su spremni da izgovore.
Roman je duboko alegoričan i ispisan izuzetno bogatom prozom. Ono što ga čini nesvakidašnjim jeste činjenica da se bavi najprizemnijim delovima ljudske prirode, a da pritom u središte postavlja crkvu, ideale, veru i srednjovekovni svet.
Između svetog i blatnjavog, između uzvišenog i pokvarenog, Janković ne bira stranu.
On posmatra čoveka onakvim kakav jeste.
Posebno me je fascinirala simbolika koja se provlači kroz roman. Ždralovi se pojavljuju kao nemi svedoci prolaznosti i večite čežnje za nečim višim, gotovo kao glasnici između zemlje i neba.
Zmije nisu samo simbol zla, već i iskušenja, mudrosti, preobražaja i svega onoga što čovek pokušava da potisne u sebi. A čovek od blata, koji se neprestano nazire između redova, postaje podsetnik da smo svi sazdani od iste krhke materije, sklone raspadanju, grehu i padu.
U ovom romanu noćne more nisu obični snovi. One deluju kao proročanstva, kao pukotine kroz koje stvarnost otkriva svoje skriveno lice. Granica između sna i jave često postaje toliko tanka da čitalac više nije siguran šta je predskazanje, a šta sećanje, šta je istina, a šta strah koji je poprimio oblik.
Ima u ovom pisanju prizemnosti Meše Selimovića, satire Saramaga, pripovedačke smirenosti Andrića i ponegde onog tihog, gotovo sudbinskog pesimizma Danila Kiša. Pa ipak, ovo nije književnost koja podseća na druge autore. Naprotiv. Dovoljno je nekoliko stranica da prepoznate Branislava Jankovića među desetinama savremenih pisaca.
Moja slaba tačka oduvek su bila preispitivanja ljudskog duha, borba sa sopstvenim ponorima, nemir koji dolazi iz onoga što ne razumemo i senke koje se kriju iza svakog čoveka.
Zato me je ova knjiga osvojila gotovo od samog početka. Iako nosi teskobnu atmosferu i povremeno veoma tragične preokrete, poseduje pripovedačku snagu koja ne dopušta čitaocu da zastane.
Svih 262 stranice pročitala sam u jednom dahu. Prva iznenađenja stigla su već oko tridesete stranice, a zatim su se nizala jedno za drugim. Neprijatni osećaji, jezivi prizori, filozofske rasprave i stalno prisustvo nečega neizrečenog stvarali su atmosferu zbog koje sam neprestano želela da okrenem još jednu stranicu.
Ovakva dela i jesu stvorena da ostave trag. Taj trag neće uvek biti uteha niti srećan kraj. Ponekad će vas sprovesti kroz sama vrata pakla, suočiti sa vašim noćnim morama, strahovima, čežnjama i ludilom. Ponekad će vas naterati da pogledate u ambis, a zatim da se zapitate da li i on gleda u vas.
„Zidanje ambisa“ istovremeno je priča o čoveku koji je čoveku vuk i priča o čoveku koji uprkos svemu pruža ruku drugome. To je roman o veri, ali i o sumnji. O moralu, ali i o njegovom odsustvu. O istoriji, ali i o onome što se nikada ne nalazi u istorijskim knjigama.
Delo je prepuno metafora, simbola i raskoraka sa stvarnošću, što mu daje gotovo metafizičku dimenziju. Istorijski okvir služi samo kao pozornica za mnogo veća pitanja: da li je čovek po prirodi dobar, da li moral može postojati bez vere, šta se događa kada izgubimo sposobnost da verujemo bilo u Boga, bilo u čoveka, i da li se dobrota rađa u nama ili je svakodnevno moramo graditi poput manastira od kamena.
Dugo nisam pročitala knjigu koja je za sobom ostavila toliko pitanja. Nakon poslednje stranice nisam dobila odgovore. Dobila sam nešto mnogo vrednije - potrebu da nastavim da razmišljam.
Vrata koja „Zidanje ambisa“ otvara teška su, mračna i veličanstvena. Ona vode ka svetu, ali i ka nama samima. A možda je upravo to najveća vrednost književnosti - da nas ne promeni tako što će nam dati odgovore, već tako što će nas naučiti da postavljamo bolja pitanja.
Volela bih da među našim savremenim piscima ima više ovako dubokoumnog, hrabrog i filozofski izazovnog pisanja. Jer knjige poput ove ne završavaju se poslednjom stranicom. One nastavljaju da žive dugo nakon što ih zatvorimo.
Sa Branislavovim pisanjem upoznala sam se pre više od deset godina čitajući „O vukovima i senkama“ i već tada je bilo jasno da je reč o autoru čiji glas ne prolazi neprimećeno.
Branislav je medju piscima koji iza svake rečenice ostavljaju trag, poput otiska stopala u blatu koje dugo zadržava oblik onoga ko je njime prošao. Nakon prve knjige usledile su „Suze svetog Nikole“, „Peta žica“ i „Bezimeni“, a posle „Zidanja ambisa“ gotovo da nema sumnje da će njegove knjige ostati trajni stanovnici polica moje biblioteke.
Pre ove knjige, na mene najjači utisak je ostavio roman „Bezimeni“, verovatno zato što nisam imuna na književnost koja se bavi filozofijom, večitim preispitivanjem postojanja, prirodom čovekovog duha, moralom i svrhom života. Upravo zbog toga sam i „Zidanje ambisa“ dočekala kao knjigu koja mi se obraća na jeziku koji razumem.
Radnja je smeštena u srednjovekovnu Srbiju, u vreme podizanja Visokih Dečana. U tom prostoru susreću se monasi, zanatlije, učenjaci i obični ljudi, okupljeni oko velikog poduhvata koji bi na prvi pogled mogao delovati isključivo istorijski. Međutim, Janković vrlo brzo pokazuje da ga zidovi manastira zanimaju manje od zidova koje ljudi grade u sebi.
Posle spaljene crkve, misterije o tome ko bi mogao biti odgovoran za takav čin i potrebe da se iskopa bunar, priča polako uvlači čitaoca u svet koji postaje mnogo složeniji nego što se na početku čini.
Naizgled bezazleni događaji prerastaju u slojevitu filozofsku raspravu o veri i neveri, o etici i licemerju, o čoveku koji pokušava da pronađe Boga, ali istovremeno ne uspeva da pronađe sebe.
Priča najvećim delom teče između Vidoja potočara, Srđa klesara, Fra Vita i kovača Radoja, ali bi bilo nepravedno reći da su oni samo likovi. Oni su ideje, sumnje, strahovi i nade koje se sukobljavaju na stranicama romana. Njihovi razgovori često podsećaju na filozofske rasprave prerušene u svakodnevicu, a njihova dela otkrivaju mnogo više od onoga što su spremni da izgovore.
Roman je duboko alegoričan i ispisan izuzetno bogatom prozom. Ono što ga čini nesvakidašnjim jeste činjenica da se bavi najprizemnijim delovima ljudske prirode, a da pritom u središte postavlja crkvu, ideale, veru i srednjovekovni svet.
Između svetog i blatnjavog, između uzvišenog i pokvarenog, Janković ne bira stranu.
On posmatra čoveka onakvim kakav jeste.
Posebno me je fascinirala simbolika koja se provlači kroz roman. Ždralovi se pojavljuju kao nemi svedoci prolaznosti i večite čežnje za nečim višim, gotovo kao glasnici između zemlje i neba.
Zmije nisu samo simbol zla, već i iskušenja, mudrosti, preobražaja i svega onoga što čovek pokušava da potisne u sebi. A čovek od blata, koji se neprestano nazire između redova, postaje podsetnik da smo svi sazdani od iste krhke materije, sklone raspadanju, grehu i padu.
U ovom romanu noćne more nisu obični snovi. One deluju kao proročanstva, kao pukotine kroz koje stvarnost otkriva svoje skriveno lice. Granica između sna i jave često postaje toliko tanka da čitalac više nije siguran šta je predskazanje, a šta sećanje, šta je istina, a šta strah koji je poprimio oblik.
Ima u ovom pisanju prizemnosti Meše Selimovića, satire Saramaga, pripovedačke smirenosti Andrića i ponegde onog tihog, gotovo sudbinskog pesimizma Danila Kiša. Pa ipak, ovo nije književnost koja podseća na druge autore. Naprotiv. Dovoljno je nekoliko stranica da prepoznate Branislava Jankovića među desetinama savremenih pisaca.
Moja slaba tačka oduvek su bila preispitivanja ljudskog duha, borba sa sopstvenim ponorima, nemir koji dolazi iz onoga što ne razumemo i senke koje se kriju iza svakog čoveka.
Zato me je ova knjiga osvojila gotovo od samog početka. Iako nosi teskobnu atmosferu i povremeno veoma tragične preokrete, poseduje pripovedačku snagu koja ne dopušta čitaocu da zastane.
Svih 262 stranice pročitala sam u jednom dahu. Prva iznenađenja stigla su već oko tridesete stranice, a zatim su se nizala jedno za drugim. Neprijatni osećaji, jezivi prizori, filozofske rasprave i stalno prisustvo nečega neizrečenog stvarali su atmosferu zbog koje sam neprestano želela da okrenem još jednu stranicu.
Ovakva dela i jesu stvorena da ostave trag. Taj trag neće uvek biti uteha niti srećan kraj. Ponekad će vas sprovesti kroz sama vrata pakla, suočiti sa vašim noćnim morama, strahovima, čežnjama i ludilom. Ponekad će vas naterati da pogledate u ambis, a zatim da se zapitate da li i on gleda u vas.
„Zidanje ambisa“ istovremeno je priča o čoveku koji je čoveku vuk i priča o čoveku koji uprkos svemu pruža ruku drugome. To je roman o veri, ali i o sumnji. O moralu, ali i o njegovom odsustvu. O istoriji, ali i o onome što se nikada ne nalazi u istorijskim knjigama.
Delo je prepuno metafora, simbola i raskoraka sa stvarnošću, što mu daje gotovo metafizičku dimenziju. Istorijski okvir služi samo kao pozornica za mnogo veća pitanja: da li je čovek po prirodi dobar, da li moral može postojati bez vere, šta se događa kada izgubimo sposobnost da verujemo bilo u Boga, bilo u čoveka, i da li se dobrota rađa u nama ili je svakodnevno moramo graditi poput manastira od kamena.
Dugo nisam pročitala knjigu koja je za sobom ostavila toliko pitanja. Nakon poslednje stranice nisam dobila odgovore. Dobila sam nešto mnogo vrednije - potrebu da nastavim da razmišljam.
Vrata koja „Zidanje ambisa“ otvara teška su, mračna i veličanstvena. Ona vode ka svetu, ali i ka nama samima. A možda je upravo to najveća vrednost književnosti - da nas ne promeni tako što će nam dati odgovore, već tako što će nas naučiti da postavljamo bolja pitanja.
Volela bih da među našim savremenim piscima ima više ovako dubokoumnog, hrabrog i filozofski izazovnog pisanja. Jer knjige poput ove ne završavaju se poslednjom stranicom. One nastavljaju da žive dugo nakon što ih zatvorimo.
September 24, 2025
"Jедноставно је владати људима-збуни их. Дај им хлеб па их удри. Или их пребиј па им завој ране. Људи се не разликују пуно од паса. Увек ће се вратити да лизну руку која им је барем једном дала коску, колико год их та рука тукла. Убеди их да све што радиш радиш због њих и да у ствари њихове грешне душе спашаваш, јер од самог Бога ти је дато да владаш."
Зидање амбиса је једна веома занимљива прича о љубави и животима малих обичних људи. Први пут се сусрећем са писањем Бранислава Јанковића и морам рећи да сам одушевљен. Прича у овом роману прати три лика. Иако различитих погледа и схватања они су на истом задатку да саграде манастир за краља најљепши и највећи до сада. Задатак им неће бити нимало лак и бројни изазови их на том путу чекају. На крају заједништвом успјевају да савладају све изазове и све препреке.
Једна одлична прича, која се дотиче историје и показује нам да заједништво без обзира на вјеровања и различитост може да побједи све препреке. Аутор нам овде такође даје одличне слике обичних људи. Мада прича иде далеко у историју гледајући данас неке ствари могли би да кажемо да су ти животи исти и у ово вријеме данашњице. Прича иде веома глатко и течно и веома је да тако кажем, питка и држи пажњу цијело вријеме и буди знатижељу шта је на слијдећим страницама. Једна веома занимљива књига и моје препоруке за читање.
Зидање амбиса је једна веома занимљива прича о љубави и животима малих обичних људи. Први пут се сусрећем са писањем Бранислава Јанковића и морам рећи да сам одушевљен. Прича у овом роману прати три лика. Иако различитих погледа и схватања они су на истом задатку да саграде манастир за краља најљепши и највећи до сада. Задатак им неће бити нимало лак и бројни изазови их на том путу чекају. На крају заједништвом успјевају да савладају све изазове и све препреке.
Једна одлична прича, која се дотиче историје и показује нам да заједништво без обзира на вјеровања и различитост може да побједи све препреке. Аутор нам овде такође даје одличне слике обичних људи. Мада прича иде далеко у историју гледајући данас неке ствари могли би да кажемо да су ти животи исти и у ово вријеме данашњице. Прича иде веома глатко и течно и веома је да тако кажем, питка и држи пажњу цијело вријеме и буди знатижељу шта је на слијдећим страницама. Једна веома занимљива књига и моје препоруке за читање.
July 5, 2021
Nesvakidasnja prica iz doba zidanja Visokih Decana; arhaicno pisano, dubokosmisleno, na momente toliko tesko da moras da ostavis knjigu i da joj se vratis tek za dan-dva; trebalo mi je vreme dok sam stigla do poslednje strane; zavrsila sam je sa suzama u ocima ali ne zbog tuge nad likovima iz knjige vec zbog muke jer je tako verovatno bilo u ta davna, mracna vremena.
September 5, 2024
Imao sam velika očekivanja poznajući opus autora, ispunjena su.
Odlična premisa, jaki likovi, (ne)romantiziranje srednjeg veka, koketiranje s paganštinom i turobna atmosfera.
Suma sumarum, najbolje piščevo delo još od "Vukova" a usuduo bih se reći da ga i prevazilazi.
Bravo Bane!
Odlična premisa, jaki likovi, (ne)romantiziranje srednjeg veka, koketiranje s paganštinom i turobna atmosfera.
Suma sumarum, najbolje piščevo delo još od "Vukova" a usuduo bih se reći da ga i prevazilazi.
Bravo Bane!
April 3, 2021
Dobio ono što sam očekivao. Janković, kao i uvek, ume da "ubode" interesantne likove. Preporuka.
September 1, 2021
Priča koja nas vodi na razmisljanje
February 7, 2025
Ne drži mi uopšte pažnju, dosadna... Mnogi su je hvalili, meni se uopste ne dopada. Jedino od njega nije loša Peta Žica.
November 13, 2022
Visoki planinski masiv, planina bliža nebu nego zemlji, obrubljena moćnim rekama koje večno putuju na dve suprotne strane je vekovima bila odredište stočarima koji su tokom letnjih meseci stizali i do njenih najvećih vrhova. Zbog divljine, surove klime i opasnosti koje su vrebale od divljih životinja nazvali su ovaj masiv proklete planine, a kasnije ih je narod radi lakšeg izgovora nazvao Prokletije. Prokletije plene prostranstvom, surovošću i mistikom. Nije ni čudo što su njene duboke doline, nazubljeni teško pristupačni vrhovi i lednička jezera privukle samog Stefana Dečanskog koji je u njenom podnožju, na levoj obali Bistrice započeo izgradnju crkve Hrista Pantokratora (Svedržitelja) pod vođstvom glavnog majstora, katoličkog monaha fra Vita iz Kotora.
I kule u vazduhu su zidanje. I naše misli i želje su zidanje. I san se može ozidati. Kao i ambis.
Mistika Prokletija udružena sa tamnom senkom koja se nadvija nad izgradnjom Dečana koju kao da po svaku cenu želi da osujeti je nit priče koja ispričana je iz tri ugla - glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja. Tri vere, tri duše, tri čoveka koji idu istom putanjom koju im je sudbina odredila, koračajući bore se protiv ličnih demona pitajući se idu li ka spasenju ili ka ambisu.
Koliko dugo se zbog greha ispašta? Da li se gresi predaha bezuslovno prenose na buduće naraštaje? Da li, i u kojoj meri greh jednog čoveka utiče na sudbinu drugog? Koliko ljudi mogu da budu mali i truli iznutra? Koliko žene mogu da budu jake i iznad vremena u kojem žive? Može li vera, pa u kojeg god Boga bila, da nađe pravi put između ovozemaljskog i onozemaljskog tako da pobedi nečastivi sile, ali i onu posebnu vrstu zla - zlo u samom čoveku?
Posle svega ostaje pitanje:
Koliko tuge i smrti zbog jedne ljubavi. Vredi li?
Kada nada počne da nestaje - poput svetlosti kada se bunar urušava, u bitku protiv tame kreću tri čoveka, različite vere, ali istog, čistog srca uz pomoć jedne pesme i slepog prosjaka, a nakon bitke shvatismo da su među nama veće zveri nego što ih pakao šalje.
* * *
Skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara i tajnu zidanja ambisa
I kule u vazduhu su zidanje. I naše misli i želje su zidanje. I san se može ozidati. Kao i ambis.
Mistika Prokletija udružena sa tamnom senkom koja se nadvija nad izgradnjom Dečana koju kao da po svaku cenu želi da osujeti je nit priče koja ispričana je iz tri ugla - glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja. Tri vere, tri duše, tri čoveka koji idu istom putanjom koju im je sudbina odredila, koračajući bore se protiv ličnih demona pitajući se idu li ka spasenju ili ka ambisu.
Koliko dugo se zbog greha ispašta? Da li se gresi predaha bezuslovno prenose na buduće naraštaje? Da li, i u kojoj meri greh jednog čoveka utiče na sudbinu drugog? Koliko ljudi mogu da budu mali i truli iznutra? Koliko žene mogu da budu jake i iznad vremena u kojem žive? Može li vera, pa u kojeg god Boga bila, da nađe pravi put između ovozemaljskog i onozemaljskog tako da pobedi nečastivi sile, ali i onu posebnu vrstu zla - zlo u samom čoveku?
Posle svega ostaje pitanje:
Koliko tuge i smrti zbog jedne ljubavi. Vredi li?
Kada nada počne da nestaje - poput svetlosti kada se bunar urušava, u bitku protiv tame kreću tri čoveka, različite vere, ali istog, čistog srca uz pomoć jedne pesme i slepog prosjaka, a nakon bitke shvatismo da su među nama veće zveri nego što ih pakao šalje.
* * *
Skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara i tajnu zidanja ambisa
August 24, 2021
Počeh zidati dom Gospodu Bogu svome Svedržitelju, i sazidavši ukrasih ga svim lepotama unutrašnjim i spoljašnjim.
Stefan Uroš III Nemanjić
Prostor ograđen bedemom ojačanim kulama – manastirski grad – i u njemu veličanstveni Dečani. Izranjaju iz zemlje kao da žele da dodirnu nebo. Rukom iskusnog zidara Đorđa vođeni, uz pomoć braće Dobroslava i Nikole, dok je Hrista Pantokratora gradio i reljefima ukrasio protomajstor, veliki fra Vita iz Kotora. Ovo je priča, između ostalih, i o njemu.
Podno Prokletija, nadomak Dečaske Bistrice, susreću se fra Vita kotorski, mladi kesar Srđ iz Hilandara i lokalni bunardžija Vidoje. Svako sa svojom pričom, svako sa svojom sudbinom, pažljivo gradi redove ovog romana. Ukrštaju se tri vere, tri sasvim različita karaktera u jednu naizgled nezamislivu celinu, a sve zarad istog cilja, cilja koji će ih povezati neraskidivim vezama.
A šta se događa kada zidanje ove svetinje krene po zlu? Pred kakva iskušenja nas, sve skupa, Svevišnji stavlja? Koliko vera zapravo određuje sudbinu čoveka od krvi i mesa? Hoće li nam se suditi, možemo li dobiti oprost? Jer, mrak se nadvio nad Dečane, a zlo u vidu najokrutnije pedofilije, ženomrzaca, krunom zaštićenih tlačitelja običnih ljudi pokazuje svoje kandže...
„Ponekad sklonište postane klopka ili zatvor. Bežeći od potere zatamničimo sami sebe i čekamo da napadači odu. To čekanje se oduži i mi shvatimo da smo negde izgubili ključeve tamnice u koju smo se sakrili i da smo zaboravili kako je bilo pre nego što su varvari došli.“
I spojiše se vere, ličnosti, životi i nadanja, satkani drugačijim nitima, nekim drugim željama: spojiše se i prkosno stajaše pred silama nečastivim. Krenuše na palog anđela, Onog čije se ime ne pominje, a sve zarad onog prijateljskog, onog bratskog. A ambisi ih vuku, oni unutrašnji, nevidljivi, kidaju nečujno i polako i smetaju na putu istine i pravde.
"Oluje nisu ljudi, ali su ljudi oluje!"
A vi, možete li pobediti sebe, možete li se izvući iz sopstvenih ambisa ili vam manjka hrabrosti? Jer, ambis je tu i preti da vas proguta. Šta ćete učiniti?
Stefan Uroš III Nemanjić
Prostor ograđen bedemom ojačanim kulama – manastirski grad – i u njemu veličanstveni Dečani. Izranjaju iz zemlje kao da žele da dodirnu nebo. Rukom iskusnog zidara Đorđa vođeni, uz pomoć braće Dobroslava i Nikole, dok je Hrista Pantokratora gradio i reljefima ukrasio protomajstor, veliki fra Vita iz Kotora. Ovo je priča, između ostalih, i o njemu.
Podno Prokletija, nadomak Dečaske Bistrice, susreću se fra Vita kotorski, mladi kesar Srđ iz Hilandara i lokalni bunardžija Vidoje. Svako sa svojom pričom, svako sa svojom sudbinom, pažljivo gradi redove ovog romana. Ukrštaju se tri vere, tri sasvim različita karaktera u jednu naizgled nezamislivu celinu, a sve zarad istog cilja, cilja koji će ih povezati neraskidivim vezama.
A šta se događa kada zidanje ove svetinje krene po zlu? Pred kakva iskušenja nas, sve skupa, Svevišnji stavlja? Koliko vera zapravo određuje sudbinu čoveka od krvi i mesa? Hoće li nam se suditi, možemo li dobiti oprost? Jer, mrak se nadvio nad Dečane, a zlo u vidu najokrutnije pedofilije, ženomrzaca, krunom zaštićenih tlačitelja običnih ljudi pokazuje svoje kandže...
„Ponekad sklonište postane klopka ili zatvor. Bežeći od potere zatamničimo sami sebe i čekamo da napadači odu. To čekanje se oduži i mi shvatimo da smo negde izgubili ključeve tamnice u koju smo se sakrili i da smo zaboravili kako je bilo pre nego što su varvari došli.“
I spojiše se vere, ličnosti, životi i nadanja, satkani drugačijim nitima, nekim drugim željama: spojiše se i prkosno stajaše pred silama nečastivim. Krenuše na palog anđela, Onog čije se ime ne pominje, a sve zarad onog prijateljskog, onog bratskog. A ambisi ih vuku, oni unutrašnji, nevidljivi, kidaju nečujno i polako i smetaju na putu istine i pravde.
"Oluje nisu ljudi, ali su ljudi oluje!"
A vi, možete li pobediti sebe, možete li se izvući iz sopstvenih ambisa ili vam manjka hrabrosti? Jer, ambis je tu i preti da vas proguta. Šta ćete učiniti?
Displaying 1 - 16 of 16 reviews