What do you think?
Rate this book
The Book of Milutin
Novel is about Milutin, Serbian peasant and former soldier who tells his story from jail after World War II. He talks to imaginary listener about tragic fate of Serbian people, his family and Serbia. Translation from the original Serbian into English by Svetlana Milošević.
190 pages, Paperback
First published January 1, 1985
43 people are currently reading
595 people want to read
About the author
Danko Popović
15 books13 followersDanko Popović was a Serbian writer. He graduated from the University of Belgrade's Law School, where he spent the biggest part of life and where he started his literary work. Danko, however, also returned regularly to his home town and property under the Bukulja. He was the author of several novels, radio dramas, screenplays and essays.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 104 reviews
November 30, 2021
Zašto ovo nije u lektiri? To je to. To je recenzija.
April 4, 2016
Izneli su tolike ratove na svojim plećima, borili se, krvarili i živote dali za našu slobodu. Vredno su radili i obrađivali zemlju, poštovali Boga, a još više datu reč i čast. Prevalili su preko svojih leđa sve ono što mnogi danas ne bi mogli. Bili su bez škola, ali sa ogromnim žitonim znanjem. Bili su ljudi sa sela, bili su čestiti domaćini, bili su kao Milutin..
Ovo je priča o Milutinu, autentičnom srpskom seljaku i priča o njegovoj životnoj epopeji. Knjiga je vredna pohvala. Ova knjiga je "neka vrsta trebnika etičnosti, priručnika ljudske samilosti..."
Ovo je priča o Milutinu, autentičnom srpskom seljaku i priča o njegovoj životnoj epopeji. Knjiga je vredna pohvala. Ova knjiga je "neka vrsta trebnika etičnosti, priručnika ljudske samilosti..."
April 25, 2015
Roman koji bi trebao biti u skolskoj lektiri u Srbiji. Slika naseg mentaliteta i istorijskih zabluda.
November 10, 2021
"Bože, mislim se, kako sad mora da se laže, toliko smo se na laž navikli da više niko u istinu ne veruje." Da bog sačuva.
May 1, 2023
Podržavam predlog da Knjiga o Milutinu bude deo školske lektire.
August 28, 2021
U neimenovanom zatvoru, čiča Milutin, obradovan posetom slušaoca koga oslovljava sa "sinovče", besedi svoju životnu priču. Nedeljom prepodne, tamničarska avlija postaje crkva, dvorišna klupa-ispovedaonica, a knjiga-svojevrsna ispovest, kao da je šumadijski ratar primio na sebe sve grehe življa i svojih savremenika. Preispitujući istoriju naroda u prvoj polovini dvadesetog veka, delo dobija formu antiratnog romana. Apsurdnost rata, naivnost ubijenih mladića poslatih u prve redove fronta, gorki plodovi i porodične tragedije, dobijaju na težini kad je pripovedač onaj koji je u ratovima izgubio najviše.
5-
5-
December 5, 2021
Knjiga o Milutinu je priča o jednom prosečnom, vrednom i dobrom srpskom seljaku, koji priča svoje životno iskustvo isprepleteno sa značajnim događajima u domaćoj istoriji, poput balkanskih ratova ili Prvog i Drugog svetskog rata. Na vrlo prost način iznosi suštinu o mnogim životnim pitanjima i lakoća sa kojom je sve izneseno daje poseban efekat. Malo mi je falilo da zaplačem na deo vezan za njegovog sina. Iako su mi od početka događaji bili nekako "nabacani", vrlo brzo sam se vezala za likove i saživela, pa je bilo koja ocena sem 5 bila skoro nemoguća. Slušala sam audio - knjigu sa zvučnim efektima u izvedbi Petra Božovića, što je naravno, doprinelo doživljaju.
August 22, 2019
Pročitao sam je jer sam u školi vešto izbegavao lektiru, te sam sad, usled novonastale rasprave o uvodjenju ove knjige u lektiru, uzeo i pročitao... Oduševljen sam, jezik je sjajan, naški, tečan, govorni. Dobar je i ritam. Epizodice su brutalne, teške. Ovo je pravi patriotski roman, a još je i antiratni, pa gde ćeš bolje.
December 6, 2017
Knjiga bez slova 'h'.
Teška ko i ova naša, krvlju natopljena zemlja.
Teška ko i ova naša, krvlju natopljena zemlja.
June 25, 2018
Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drugčiji, ljute se na mali dobitak, hule na boga kad im na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni i gubitkom, presrećni što nesreća nije veća.
July 24, 2025
Slika i prilika SRBENDE! Ne mogu reći da mi je knjiga toliko za peticu koliko mi je sam Milutin za peticu, pa ne mogu niže.
Podseća me na ‘Petrijin venac’, pa ko voli nek izvoli. Primedba koju imam: Bog se piše velikim slovom. Druga primedba koju imam: ko god da je kucao ovaj tekst mogao je malo BOLJE da ga iskuca, ovo izdanje je puno slovnih grešaka.
Izvol’te citate što me napesničiše:
“…nije glava kapa da je podigneš kad spadne.”
“Čuvaj glavu - carevi i kraljevi za tobom zaplakati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.”
“Dobro veli čovek, tvoj grob - pa jel’ tako, šta ti je sinovljev grob nego i tvoj grob.”
“Njega je, barem, imo ko da izda, mene ni da izda nema ko.”
“… ne možeš ti apsiti seljake a da ti oni u zatvoru budu gospoda; kaki ti je narod taki su ti i zatvorenici; ne možeš ti nama uzeti slobodu a da ne uzmeš naše vaške, to ide jedno s drugim.”
“I, kad smrači, ja sve ko da nisam sama, sve ko da će sad - nabanuti moji, Radoje i Milutin, sve ko da su tu negde za poslom.”
i poglavlje Boškovi sinovi!
Podseća me na ‘Petrijin venac’, pa ko voli nek izvoli. Primedba koju imam: Bog se piše velikim slovom. Druga primedba koju imam: ko god da je kucao ovaj tekst mogao je malo BOLJE da ga iskuca, ovo izdanje je puno slovnih grešaka.
Izvol’te citate što me napesničiše:
“…nije glava kapa da je podigneš kad spadne.”
“Čuvaj glavu - carevi i kraljevi za tobom zaplakati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.”
“Dobro veli čovek, tvoj grob - pa jel’ tako, šta ti je sinovljev grob nego i tvoj grob.”
“Njega je, barem, imo ko da izda, mene ni da izda nema ko.”
“… ne možeš ti apsiti seljake a da ti oni u zatvoru budu gospoda; kaki ti je narod taki su ti i zatvorenici; ne možeš ti nama uzeti slobodu a da ne uzmeš naše vaške, to ide jedno s drugim.”
“I, kad smrači, ja sve ko da nisam sama, sve ko da će sad - nabanuti moji, Radoje i Milutin, sve ko da su tu negde za poslom.”
i poglavlje Boškovi sinovi!
April 19, 2025
Kao što Bata Stojković ispriča vic u filmu Idemo dalje: bili jednom, u jednom avionu, jedan Englez, jedan Bugarin, Francuz i jedan Srbin... E sad, ne znam baš kako je to sve išlo po redu, samo na kraju, Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.
Ova knjiga do poslednjih 20 strana funkcioniše na potpuno isti način. I više nego tužna i tragična, odlično ispričana priča o najvećoj generaciji, gde glavni lik uvek ima pravu reč, uvek on zna da odgovori svima i svakome, što vrlo brzo postaje zamorno.
Ova knjiga do poslednjih 20 strana funkcioniše na potpuno isti način. I više nego tužna i tragična, odlično ispričana priča o najvećoj generaciji, gde glavni lik uvek ima pravu reč, uvek on zna da odgovori svima i svakome, što vrlo brzo postaje zamorno.
July 23, 2022
Plakala sam uz knjigu. Jako sam slaba na ratove i stradanja, a pogotovo sam slaba na stradanja našeg naroda. Knjiga je odlična, nadam se da će jednog dana ubaciti i u lektiru mislim da svako treba da je pročita.
February 9, 2024
Veliki Danko Popović napravio je delo koje je proglašeno nacionalističkim. Suštinski, ova knjiga ukazuje na sav besmisao rata i sudbinu jednog „malog“, običnog čoveka, seljaka koji je usmeren na puko preživljavanje u oluji koja ga je, sasvim nespremnog obujmila. Život srpskog seljaka Milutina, sa svim njegovim mudrostima i kazivanjima, Danko Popović je pretočio u stranice „Knjige o Milutinu“. Potcenjivan, uvek ostavljan po margini, srpski seljak je preživljavao kako je umeo.
“Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mlogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli. Bogami, kažem ti – oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l’ tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l’ su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.”
U ovom romanu, Milutin prepričava svoj život činovniku zatvora u kome se našao. Upoređujući posledice javne istorije na privatni život, Milutin jasno iskazuje ono svoje domaćinsko, seljačko i time uspeva da ukaže na sudbinu naroda kome pripada. Sećajući se Prvog svetskog rata i silnih, nedužnih ljudi stradalih od ruku Arnauta, Nemaca i Austrougara, on sumnja u neophodnost sopstvene žrtve za ljude koje nikada nije upoznao. Tako dolazimo do stvaranja žrtvenog identiteta naroda čiji je glas razuma naš književni (ali i kolektivni) junak, Milutin, dok nas Popović navodi na osvešćivanje i izlazak iz vešto skrojenih zabluda istorije.
Vraćanjem u prošlost i pripovedanjem svih događaja koji su se desili nakon dana kada su sva zvona zvonila, pozivajući ljude u rat, Milutin pokušava da pronađe odgovore na pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina. On govori u ime mnogih koji su brinuli zbog istih stvari: u čemu je smisao rata? Kako je moguće da ljudi, uglavnom omladina stavljena u prve redove, lakoverno ostavlja porodice, imanja, stoku i povedeni nekim njima neshvatljivim idejama, odlaze u rat, boreći se za neke „više“ ciljeve? Za ovakva razmišljanja zaista nije potrebno obrazovanje koga inače naš Milutin ni ne poseduje već isključivo zdrav razum. I tako, bez obzira na ordenje na grudima, on biva neshvaćen i bez ikakve pomoći ostavljen da se, nakon rata, bori sam, zajedno sa mnogim „malim“ ljudima.
Ovaj antiroman započinje oduševljenjem, a sasvim suprotnim osećanjem zatvara svoj krug. Pravo lice rata se uviđa tek na bojištu. Oni koji, pak, uspeju da se svojim porodicama vrate jednog dana, gledaće kako budući naraštaji ginu za isti neki glupavi ideal, koji im neće doneti apsolutno ništa! A uzeće im sve. I svaki sledeći mir koji se potpiše biće rukom onoga ko bojište sa vojnicima nije delio, zemlju svojom krvlju nije natapao, a čije će se ime naći u knjigama istorije kao pobedničko.
"Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi."
I tako, Milutin, trunući u zatvoru, priželjkujući dan kada će se ponovo sresti sa svojim prvencem, ostavlja ženu da sama kod kuće sedi, iščekujući smrt. A jedino je ona sigurna...
“Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mlogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli. Bogami, kažem ti – oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l’ tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l’ su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.”
U ovom romanu, Milutin prepričava svoj život činovniku zatvora u kome se našao. Upoređujući posledice javne istorije na privatni život, Milutin jasno iskazuje ono svoje domaćinsko, seljačko i time uspeva da ukaže na sudbinu naroda kome pripada. Sećajući se Prvog svetskog rata i silnih, nedužnih ljudi stradalih od ruku Arnauta, Nemaca i Austrougara, on sumnja u neophodnost sopstvene žrtve za ljude koje nikada nije upoznao. Tako dolazimo do stvaranja žrtvenog identiteta naroda čiji je glas razuma naš književni (ali i kolektivni) junak, Milutin, dok nas Popović navodi na osvešćivanje i izlazak iz vešto skrojenih zabluda istorije.
Vraćanjem u prošlost i pripovedanjem svih događaja koji su se desili nakon dana kada su sva zvona zvonila, pozivajući ljude u rat, Milutin pokušava da pronađe odgovore na pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina. On govori u ime mnogih koji su brinuli zbog istih stvari: u čemu je smisao rata? Kako je moguće da ljudi, uglavnom omladina stavljena u prve redove, lakoverno ostavlja porodice, imanja, stoku i povedeni nekim njima neshvatljivim idejama, odlaze u rat, boreći se za neke „više“ ciljeve? Za ovakva razmišljanja zaista nije potrebno obrazovanje koga inače naš Milutin ni ne poseduje već isključivo zdrav razum. I tako, bez obzira na ordenje na grudima, on biva neshvaćen i bez ikakve pomoći ostavljen da se, nakon rata, bori sam, zajedno sa mnogim „malim“ ljudima.
Ovaj antiroman započinje oduševljenjem, a sasvim suprotnim osećanjem zatvara svoj krug. Pravo lice rata se uviđa tek na bojištu. Oni koji, pak, uspeju da se svojim porodicama vrate jednog dana, gledaće kako budući naraštaji ginu za isti neki glupavi ideal, koji im neće doneti apsolutno ništa! A uzeće im sve. I svaki sledeći mir koji se potpiše biće rukom onoga ko bojište sa vojnicima nije delio, zemlju svojom krvlju nije natapao, a čije će se ime naći u knjigama istorije kao pobedničko.
"Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi."
I tako, Milutin, trunući u zatvoru, priželjkujući dan kada će se ponovo sresti sa svojim prvencem, ostavlja ženu da sama kod kuće sedi, iščekujući smrt. A jedino je ona sigurna...
January 19, 2019
Književnost nije historija. I ne smije biti sredstvo indoktrinacije.
October 6, 2025
Dovoljno puta je sve rečeno o ovoj knjizi.
Remek-delo književnosti.
Remek-delo književnosti.
February 24, 2025
"Ја знам да се за заборавног човека каже да је излапио, не знам шта се каже за забораван народ."
Слово о посртању и аутентичним српским страдањима - залудним и неразборитим. У ретроспективном приповедању из првог лица, у форми исповести затворском чувару, сапатник Милутин Остојић казује нешто.
То нешто нек не значи ништа и нек га ветар развеје, а нама се ваља усредсредити на то што смо ми победници и то значи и говори силније него што би шумадијски сељак, носилац Вождове звезде и Албанске споменице могао. Кад нас поставе на Божији кантар превагнуће ти тријумфи и судија ће да нас здружи са саборцима у вечној слави којом се окитисмо на понос и рапидни заборав наследника. Што смо остали инокосни у оваквим успесима само је доказ наше надмоћи. Наше ловорике су гробови. Са њима ћемо пригрлити немаштину и расејање, глад и девастацију - нашу оваплоћену велику победу.
Слово о посртању и аутентичним српским страдањима - залудним и неразборитим. У ретроспективном приповедању из првог лица, у форми исповести затворском чувару, сапатник Милутин Остојић казује нешто.
То нешто нек не значи ништа и нек га ветар развеје, а нама се ваља усредсредити на то што смо ми победници и то значи и говори силније него што би шумадијски сељак, носилац Вождове звезде и Албанске споменице могао. Кад нас поставе на Божији кантар превагнуће ти тријумфи и судија ће да нас здружи са саборцима у вечној слави којом се окитисмо на понос и рапидни заборав наследника. Што смо остали инокосни у оваквим успесима само је доказ наше надмоћи. Наше ловорике су гробови. Са њима ћемо пригрлити немаштину и расејање, глад и девастацију - нашу оваплоћену велику победу.
August 9, 2023
"Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi."
November 7, 2018
Knjiga za sva vremena. Must read
January 20, 2019
Divna knjiga o srpskom seljaku i njegovoj sudbini kroz istoriju, napisana jednostavnim i emocionalno intenzivnim rečenicama.
October 2, 2025
Во се држи за рогове, а човек за реч. Колико ли је само пута погажена, када је опстанак наших људи у питању. Док се историја прекраја и брише, нови домови ничу. Док се једни хапсе и протерују, други изданци се рађају. Док се сеје страх, одјекује дечја граја.
Тешка књига. Тешка тема. Потресна.. а какво чојство, Боже драги!
Тешко је бити Србин. Тешко је, али је лепо. Најлепша ствар на свету је ако се некоме десило да се роди као Србин.
А да умре - због кукуруза.
Мушкарци који смеју да се боре за православље и православну породицу - на првом месту.
Ово је књига без слова "х".
Ја сам слушала аудио верзију, читање Петра Божовића, па мислим да нисам могла бољу одлуку да донесем! Феноменално.
Тешка књига. Тешка тема. Потресна.. а какво чојство, Боже драги!
Тешко је бити Србин. Тешко је, али је лепо. Најлепша ствар на свету је ако се некоме десило да се роди као Србин.
А да умре - због кукуруза.
"Која је то рачуница?" ... "Не ничу људи ко печурке."Језа ме пролази.
И, кад смрачи, ја све к’о да нисам сама, све к’о да ће сад – набанути моји, Радоје и Милутин, све к’о да су ту негде за послом.Ово је препорука свакоме.
Мушкарци који смеју да се боре за православље и православну породицу - на првом месту.
Ово је књига без слова "х".
Ја сам слушала аудио верзију, читање Петра Божовића, па мислим да нисам могла бољу одлуку да донесем! Феноменално.
December 10, 2017
Mislim da mi je ovo bilo trece citanje, a svaki put iznova fascinantno.
April 19, 2025
Milutine, kako te nije sramota, - opet će Lazar - ko to može da zaboravi! Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?
A Vasilije, onako, sa strane, odgleda…
Ja znam da se za zaboravnog čoveka kaže da je izlapio, - veli Vasilije - ne znam šta se kaže za zaboravan narod.
Da ne bismo bilo zaboravan narod kao što jesmo, nadam se da će ovo biti lektira
A Vasilije, onako, sa strane, odgleda…
Ja znam da se za zaboravnog čoveka kaže da je izlapio, - veli Vasilije - ne znam šta se kaže za zaboravan narod.
Da ne bismo bilo zaboravan narod kao što jesmo, nadam se da će ovo biti lektira
November 9, 2021
Милутин своју причу започиње у тренутку када је његов живот, у извесном смислу, завршен: Први светски рат, Албанија, излазак на море, Кајмакчалан, сукоб са начелницима старе Југославије, априлски слом, погибија сина на сремском фронту; све је то остало за њим, али и у њему.
June 2, 2025
Knjiga koja se čita sa grčem na licu.
October 22, 2023
Teško je sagledati ovu knjigu iz perspektive sadašnjosti. Ako je tada ovo bilo otkopavanje grobova iz prošlosti, do danas su već čitava groblja preorana. Radnja stavlja glavnog lika u razne odsudne istorijske momente i mislim da je to u službi sentimenta i ideje autora. Glavni lik ima dosta neuverljiva poimanja sveta i situacije, a sve to je izraženo jednostavnim seljačkim jezikom.
Stereotipni prizori i emotivno nabijene slike muke i stradanja se stavljaju u kontrast sa pomirljivim stavom Milutina i drugih Solunaca koji smatraju da deci ne treba ostaviti mržnju u amanet. Mislim da je to najbolji aspekt ove knjige, gde stari ratnici ne žele rat, i ne romantizuju ga, a odbijaju svaku osvetu.
Nažalost, ova knjiga me dosta podseća na političke govore i zloupotrebe prošlosti od strane nazadno-desničarskih snaga našeg društva. Verujem da se knjiga pojavila u "pogrešno" vreme i da je zato kod nekih ljudi na zlom glasu.
Stereotipni prizori i emotivno nabijene slike muke i stradanja se stavljaju u kontrast sa pomirljivim stavom Milutina i drugih Solunaca koji smatraju da deci ne treba ostaviti mržnju u amanet. Mislim da je to najbolji aspekt ove knjige, gde stari ratnici ne žele rat, i ne romantizuju ga, a odbijaju svaku osvetu.
Nažalost, ova knjiga me dosta podseća na političke govore i zloupotrebe prošlosti od strane nazadno-desničarskih snaga našeg društva. Verujem da se knjiga pojavila u "pogrešno" vreme i da je zato kod nekih ljudi na zlom glasu.
March 24, 2021
Izuzetan roman... Sve vreme o ratu, a potpuno antiratni...
March 27, 2023
Lakonski rečeno, nama, Srbima, od nas samih gorih neprijatelja nema..
July 6, 2024
Knjiga je kratka. Mislio sam da ću je završiti baš brzo, ali mnogo se sporo čita. Često sam je ostavljao nakon pet ili deset stranica. Nisam mogao više da čitam, bilo je previše teško i mučno. Sudbina Milutina Ostojića, kao i ostatka njegove generacije veoma je teška. Međutim ono što je posebno teško i mučno u ovoj knjizi, jeste spoznaja da se nije mnogo toga promenilo.
Mislim da bi svi trebali da pročitaju ovu knjigu.
Zaboraviće se, jašta ée, mislim se — ko će da opisuje ove nesrenike sto pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opise ove zbegove sto se vuku za vojskom koja je munija i slabija od nji! Ko će da pise o onoj četi daka što je zalutala u snežnim vijavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opise? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi ovaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.
E pa sad, tako je vreme doslo, velim, Srbi oće da pobede Srbe. Prošla su ona vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su pro branili otadžbinu pa posle sodili račune političke. Sad je drugo vreme, sad oće okupaciju da iskoriste da bi se međd sobom obracčnali politički, taka je sad računica, ne misli se na obraz nego na pobedu.
Pošteno da ti kažem, sinovče, nisam budala, vidim što vidim, naoblačilo se grdno; opet jeka od svatova, opet se neko »carstvo nebesko« spominje i neko Kosovo priprema - stra me, politika je kurva, svaka kuka sebi vuče, za mene je bolja ona koja manje košta i manje krvi proliva, bojim se plitke pameti i praznog junaćenja, stalno su mi pred oćima gomile mrtvi i ranjeni u prošlim ratovima, pa pomišljam: možda se to i knezu Pavlu tako javija. Videću, valjda ću i doznati, moraće to sve na videlo.
Mislim da bi svi trebali da pročitaju ovu knjigu.
Zaboraviće se, jašta ée, mislim se — ko će da opisuje ove nesrenike sto pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opise ove zbegove sto se vuku za vojskom koja je munija i slabija od nji! Ko će da pise o onoj četi daka što je zalutala u snežnim vijavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opise? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi ovaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.
E pa sad, tako je vreme doslo, velim, Srbi oće da pobede Srbe. Prošla su ona vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su pro branili otadžbinu pa posle sodili račune političke. Sad je drugo vreme, sad oće okupaciju da iskoriste da bi se međd sobom obracčnali politički, taka je sad računica, ne misli se na obraz nego na pobedu.
Pošteno da ti kažem, sinovče, nisam budala, vidim što vidim, naoblačilo se grdno; opet jeka od svatova, opet se neko »carstvo nebesko« spominje i neko Kosovo priprema - stra me, politika je kurva, svaka kuka sebi vuče, za mene je bolja ona koja manje košta i manje krvi proliva, bojim se plitke pameti i praznog junaćenja, stalno su mi pred oćima gomile mrtvi i ranjeni u prošlim ratovima, pa pomišljam: možda se to i knezu Pavlu tako javija. Videću, valjda ću i doznati, moraće to sve na videlo.
Displaying 1 - 30 of 104 reviews