What do you think?
Rate this book
Srneća leđa
Šta čini nečiji život vrednim pripovedanja? Neobičnost. U redu, takav odgovor je samorazumljiv, uobičajen, predvidljiv, očekivan… Da bi se pripovedalo o bilo čemu, regularni poredak tog „bilo čega“ mora biti poremećen, iščašen, „ispao iz zgloba“. Mora se, dakle, pričom potvrditi njegova neregularnost, i tu priliku nije propustio nijedan pisac otkad je sveta i veka, i svrbljive potrebe da se ljudske misli skrase na papiru, u nekakvoj vražijoj formi.
Ali, šta sa običnošću? Kako o njoj pripovedati? Kako učiniti junacima (ako je to dobar pojam, jer tu nikakvog „junaštva“ nema) one koji se ni po čemu ne izdvajaju, one koji ne privlače ničiju pažnju nego čame u svojim malim, anonimnim životima, avaj, tako nalik životu svakog od nas? Ana Marija Grbić se u knjizi fascinantnih, maštovitih priča iz ljudske svakodnevice, sa obećavajuće iznađenom, iznenađujućom kovanicom u naslovu jednog od ciklusa „Skorosmrtnica“ (na sreću, ni današnji pesnici, poput AMG, nisu zaboravili na obavezu da „kuju reči“), sva predala nastojanju da u običnosti vidi uzvišenost, tragičnost, grotesku, komičnost, smeh u suzama, prepuštajući se gotovo karnevalskoj raspojasanosti jezika. O čemu god da pripoveda, a neizostavno je reč o neobičnoj običnosti (to je iskupljujuća sintagma), Ana Marija Grbić čini to sa inventivnošću poetske mikroskopije života. I za rezultat imamo knjigu Srneća leđa koja se čita od korica do korica, u jednom dahu, pa opet iz početka. Da bi se, u krajnjem zbiru, i u slučaju Srnećih leđa potvrdilo prastaro pravilo da je uspela kratka priča mnogo duža nego što na prvi pogled izgleda. Takoreći roman, sveden na svoju suštinu. – Mihajlo Pantić
Ana Marija Grbić (1987), živi u Beogradu gde radi kao mentor kreativnog pisanja, književni urednik, radio-voditelj i ilustrator. U vreme objavljivanja ove knjige pohađa doktorske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tri zbirke poezije: Da, ali nemoj se plašiti (2012), Venerini i ostali bregovi (2014), Zemlja 2.0 (2018) i oralnu biografiju benda Idoli (Idoli i poslednji dan, 2019). Osnivač je književnog udruženja ARGH. Članica je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.
Ali, šta sa običnošću? Kako o njoj pripovedati? Kako učiniti junacima (ako je to dobar pojam, jer tu nikakvog „junaštva“ nema) one koji se ni po čemu ne izdvajaju, one koji ne privlače ničiju pažnju nego čame u svojim malim, anonimnim životima, avaj, tako nalik životu svakog od nas? Ana Marija Grbić se u knjizi fascinantnih, maštovitih priča iz ljudske svakodnevice, sa obećavajuće iznađenom, iznenađujućom kovanicom u naslovu jednog od ciklusa „Skorosmrtnica“ (na sreću, ni današnji pesnici, poput AMG, nisu zaboravili na obavezu da „kuju reči“), sva predala nastojanju da u običnosti vidi uzvišenost, tragičnost, grotesku, komičnost, smeh u suzama, prepuštajući se gotovo karnevalskoj raspojasanosti jezika. O čemu god da pripoveda, a neizostavno je reč o neobičnoj običnosti (to je iskupljujuća sintagma), Ana Marija Grbić čini to sa inventivnošću poetske mikroskopije života. I za rezultat imamo knjigu Srneća leđa koja se čita od korica do korica, u jednom dahu, pa opet iz početka. Da bi se, u krajnjem zbiru, i u slučaju Srnećih leđa potvrdilo prastaro pravilo da je uspela kratka priča mnogo duža nego što na prvi pogled izgleda. Takoreći roman, sveden na svoju suštinu. – Mihajlo Pantić
Ana Marija Grbić (1987), živi u Beogradu gde radi kao mentor kreativnog pisanja, književni urednik, radio-voditelj i ilustrator. U vreme objavljivanja ove knjige pohađa doktorske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tri zbirke poezije: Da, ali nemoj se plašiti (2012), Venerini i ostali bregovi (2014), Zemlja 2.0 (2018) i oralnu biografiju benda Idoli (Idoli i poslednji dan, 2019). Osnivač je književnog udruženja ARGH. Članica je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.
- GenresShort Stories
125 pages, Paperback
First published January 1, 2021
6 people are currently reading
63 people want to read
About the author
Ana Marija Grbić
13 books17 followersAna Marija Grbić (1987), živi u Beogradu gde radi kao mentor kreativnog pisanja, književni urednik, radio-voditelj i ilustrator.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 25 of 25 reviews
May 11, 2021
U blurbu na poleđini zbirke, Mihalo Pantić ističe kako Ana Marija Grbić neguje 'pesničku obavezu da se reči kuju'. Svakako, ali bih na to dodao da ono šta je mene ovde pre kupilo je, ne toliko kako se pojmovi kuju, već koliko se otkivaju, rastavljaju dok ne dobiju neki novi asocijativni smisao; istrzajući već toliko poznate i uobičajene reči, pojmove, smislove, pa na kraju krajeva i životne sudbine - dok ne budemo u stanju da im se na potpuno nov način približimo i doživimo ih iz jednog drugačijeg ugla.
Stil je prepun prezanimljivih asocijativnih kratkih spojeva, pod čime mislim na sudar dve različite pojmovne celine, raskivajući novu dimenziju (da ne kažem valentnost) početnih pojmova. Svaka od priča ima strukturu pojmovnih mreža od takvih kratkih spojeva, smeštajući svoje likove između aporetičnih među svetova (domaćinstvo/institucije, selo/grad, domaćinsko uzgajanje/šoping, putovanje/samovanje...) u kojima pokušavaju da se smeste i pronađu svoje mesto u tom svetu; asocijativno bacajući čitaoca iz jednog u drugi kratak spoj - prošivajući te inače razlučene svetove, šokantnim/komičnim/grotesknim/potresnim slikama (na primer: "[...] ljudi se kote kao da ih džinovska trudna krmača neprekidno izbacuje iz svoje utrobe, pa ih krmeljive baca po stolicama. Svi su sivo-žutih očiju...", "Za njom se vukao pregaženi dan kao podgojeni debeli pas."... ima ih more još i jačih).
Time što se koristi likovima koji su nam ili opšte poznati, ukoliko nismo neki od njih, i sučeljavajući ih sa Događajima koji su određujući u našim životima time što se oko njih vrte sve ostale stavri od značaja koje čine naše živote, AMG štedi svoje vreme ne pripovedajući o tome šta bi sve te stavri trebalo da znače ili ko su ti ljudi. Te stavri mi znamo i dovoljno nam je sugerisano kroz podnaslove ciklusa. Ono čime se, barem po meni, najviše bavi je ne značenjem već značajom. Koji značaj prizori i događaji imaju za ljude i kako da ih, onaj ko taj život ne živi, doživi jednako autentično. Bez moralnih lekcija i patronizacije, samo dživljaj i emocija.
Po meni je AMG u tom zadatku i više nego uspela, bilo je ovo čitanje sa uživanjem.
Stil je prepun prezanimljivih asocijativnih kratkih spojeva, pod čime mislim na sudar dve različite pojmovne celine, raskivajući novu dimenziju (da ne kažem valentnost) početnih pojmova. Svaka od priča ima strukturu pojmovnih mreža od takvih kratkih spojeva, smeštajući svoje likove između aporetičnih među svetova (domaćinstvo/institucije, selo/grad, domaćinsko uzgajanje/šoping, putovanje/samovanje...) u kojima pokušavaju da se smeste i pronađu svoje mesto u tom svetu; asocijativno bacajući čitaoca iz jednog u drugi kratak spoj - prošivajući te inače razlučene svetove, šokantnim/komičnim/grotesknim/potresnim slikama (na primer: "[...] ljudi se kote kao da ih džinovska trudna krmača neprekidno izbacuje iz svoje utrobe, pa ih krmeljive baca po stolicama. Svi su sivo-žutih očiju...", "Za njom se vukao pregaženi dan kao podgojeni debeli pas."... ima ih more još i jačih).
Time što se koristi likovima koji su nam ili opšte poznati, ukoliko nismo neki od njih, i sučeljavajući ih sa Događajima koji su određujući u našim životima time što se oko njih vrte sve ostale stavri od značaja koje čine naše živote, AMG štedi svoje vreme ne pripovedajući o tome šta bi sve te stavri trebalo da znače ili ko su ti ljudi. Te stavri mi znamo i dovoljno nam je sugerisano kroz podnaslove ciklusa. Ono čime se, barem po meni, najviše bavi je ne značenjem već značajom. Koji značaj prizori i događaji imaju za ljude i kako da ih, onaj ko taj život ne živi, doživi jednako autentično. Bez moralnih lekcija i patronizacije, samo dživljaj i emocija.
Po meni je AMG u tom zadatku i više nego uspela, bilo je ovo čitanje sa uživanjem.
Read
March 26, 2021Knjiga dana je zbirka priča „Srneća leđa“ (Geopoetika, 2021) koju je napisala moja draga poznanica Ana Marija Grbić. Ana Marija je jedna savremena i prodorna mlada žena, uz to veoma ženstvena i ljupka, tako da je njena nova knjiga dobro reprezentuje.
Podeljene u cikluse, kratke priče „Srnećih leđa“ su poetizovane pripovesti o ljudima, njihovim sudbinama, srećama i razočaranjima, sunovratima i usponima. Priče su veoma kratke, protežu se najčešće na 4-5 stranica, a ima i trostranih, što ih, kada se u obzir uzme i stil, približava poeziji u prozi - što i ne čudi previše imajući u vidu da je AMG pre svega poznata kao pesnikinja i da joj je ovo, koliko je meni poznato, prvi prozni uradak.
U centru svake priče je (najčešće) po jedan lik koji je bačen u ovaj veliki svet i suočen sa nekim problemom ili situacijom. Naboj je izrazito poetski, sa dosta igre rečima, a često se oseti i komični upliv, tačnije: crnohumorni, više ili manje gorak, ali nikada toliko intenzivan da oprži nepce. AMG ima beskrajno puno razumevanja za svoje junake i njihove mane, ona ih ne grdi već samo beleži, razigrano i sažeto, ono šta im se dešava, ugrađujući jednu po jednu kockicu u svoj mozaik vaskolikog života.
Priče unutar ciklusa imaju određene zajedničke motive, od kojih su neki prilično mračni (smrt, bolnice), dok je zbirka dobila ime po ciklusu „Srneća leđa“ u kome se, u raznim kontekstima, pominju poslastice (šnenokle, vanilice, sladoled sa voćnim punjenjem...). Priče često nemaju zaplet i rasplet, ne u onom klasičnom smislu, već često donose i oslikavaju neko stanje ili situaciju (ponekad uz kratke uvide u prošlost i budućnost), atmosferične su i narativno ekonomične, a istovremeno krcate ukrasima i detaljima.
Sve to na 125 stranica.
🧁🍬🍨🍦🍩
Izvolite, poslužite se!
Podeljene u cikluse, kratke priče „Srnećih leđa“ su poetizovane pripovesti o ljudima, njihovim sudbinama, srećama i razočaranjima, sunovratima i usponima. Priče su veoma kratke, protežu se najčešće na 4-5 stranica, a ima i trostranih, što ih, kada se u obzir uzme i stil, približava poeziji u prozi - što i ne čudi previše imajući u vidu da je AMG pre svega poznata kao pesnikinja i da joj je ovo, koliko je meni poznato, prvi prozni uradak.
U centru svake priče je (najčešće) po jedan lik koji je bačen u ovaj veliki svet i suočen sa nekim problemom ili situacijom. Naboj je izrazito poetski, sa dosta igre rečima, a često se oseti i komični upliv, tačnije: crnohumorni, više ili manje gorak, ali nikada toliko intenzivan da oprži nepce. AMG ima beskrajno puno razumevanja za svoje junake i njihove mane, ona ih ne grdi već samo beleži, razigrano i sažeto, ono šta im se dešava, ugrađujući jednu po jednu kockicu u svoj mozaik vaskolikog života.
Priče unutar ciklusa imaju određene zajedničke motive, od kojih su neki prilično mračni (smrt, bolnice), dok je zbirka dobila ime po ciklusu „Srneća leđa“ u kome se, u raznim kontekstima, pominju poslastice (šnenokle, vanilice, sladoled sa voćnim punjenjem...). Priče često nemaju zaplet i rasplet, ne u onom klasičnom smislu, već često donose i oslikavaju neko stanje ili situaciju (ponekad uz kratke uvide u prošlost i budućnost), atmosferične su i narativno ekonomične, a istovremeno krcate ukrasima i detaljima.
Sve to na 125 stranica.
🧁🍬🍨🍦🍩
Izvolite, poslužite se!
November 27, 2021
Tako obicni a tako neobicni zivoti u svojoj obicnosti. Savrsena zbirka kratkih prica koje na momente deluju kao poezija u prozi.
September 27, 2024
This is 100% depression in a so little pages. I really do not know how to make review for this book. The style is clear, sentences are quite understandable, but when you finished it, you have feeling that something stuck in your throat, that everything is darkest than black, that in this world there is only death. My regards to author's idea to write for ordinary, simple people, for their ordinary life, but there are too much unhappy people, too much tears, too much black, dark pages for my taste. I still have feeling that some big dark stone lay on my chest.....
Read
June 26, 2021Ana Marija Grbić je autorka nove generacije koja je do sada na književnoj sceni bila prisutna kroz tri zbirke poezije, da bi se sa zbirkom priča „Srneća leđa“ predstavila i kao prozajista.
Inspirisana „običnim čovekom“ iz dela njenog omiljenog domaćeg živog pisca Vladana Matijevića, Ana Marija Grbić nam u svojim kratkim i lirski svedenim pričama portretiše upravo te male, obične, ljude.
Nekada i nas ili, makar, iz komšijske avlije poznate nam sudbine.
„Srneća leđa“ svojom empatijom, usredsređenošću na unutrašnje živote junaka, na detalje, kombinacijom komičnih i tragičnih elemenata… upućuje i na jednog od najvećih majstora kratke priče – Antona Pavloviča Čehova. Čak i sama autorka nam prstom daje taj znak, jer junakinja jedne od njenih priča živi upravo u ulici Antona Čehova.
Zbirka je tematski podeljena na nekoliko celina, poglavlja, u kojima su priče, grubo rečeno, podeljene na one koje se bave provincijom, ordinacijom, porodicom, radničkom klasom, Erosom i Tanatosom i, na koncu, NATO bombardovanjem SRJ.
Zanimljivo je da je proces pisanja započet tokom petočasovnog čekanja na red u Institutu za kožne i infektivne bolesti. Nije mnogo romantično, ali na najbolji način objašnjava priče ove zbirke. Čak se jedna priča i dešava upravo u ovoj čekaonici.
Takođe je zanimljiv i način nastanka naslovnog odeljka posvećenog smrti (i životu). Naime, autorka je na Fejsbuku pitala ljude da sa njom podele sećanje na trenutak kada su saznali da im je neko drag preminuo. Njihove ispovesti bile su inspiracija i temelj ovih priča.
Priče su veoma kratke, svaka je smeštena na ne više od dve-tri strane, ali je ta dužina sasvim dovoljna da autorka kaže ono što želi.
Nisam neki preterani ljubitelj kratke forme, ali ove priče su mi baš dobro legle. One su pre svega lepo i tehnički savršeno napisane. Iz ovih priča čovek može da uči kako se piše. Sve je na svom mestu, a, opet, ništa nije izveštačeno, ne oseća se nikakav grč tokom čitanja, već reči, rečenice i priče sa lakoćom klize jedne za drugima.
Inspirisana „običnim čovekom“ iz dela njenog omiljenog domaćeg živog pisca Vladana Matijevića, Ana Marija Grbić nam u svojim kratkim i lirski svedenim pričama portretiše upravo te male, obične, ljude.
Nekada i nas ili, makar, iz komšijske avlije poznate nam sudbine.
„Srneća leđa“ svojom empatijom, usredsređenošću na unutrašnje živote junaka, na detalje, kombinacijom komičnih i tragičnih elemenata… upućuje i na jednog od najvećih majstora kratke priče – Antona Pavloviča Čehova. Čak i sama autorka nam prstom daje taj znak, jer junakinja jedne od njenih priča živi upravo u ulici Antona Čehova.
Zbirka je tematski podeljena na nekoliko celina, poglavlja, u kojima su priče, grubo rečeno, podeljene na one koje se bave provincijom, ordinacijom, porodicom, radničkom klasom, Erosom i Tanatosom i, na koncu, NATO bombardovanjem SRJ.
Zanimljivo je da je proces pisanja započet tokom petočasovnog čekanja na red u Institutu za kožne i infektivne bolesti. Nije mnogo romantično, ali na najbolji način objašnjava priče ove zbirke. Čak se jedna priča i dešava upravo u ovoj čekaonici.
Takođe je zanimljiv i način nastanka naslovnog odeljka posvećenog smrti (i životu). Naime, autorka je na Fejsbuku pitala ljude da sa njom podele sećanje na trenutak kada su saznali da im je neko drag preminuo. Njihove ispovesti bile su inspiracija i temelj ovih priča.
Priče su veoma kratke, svaka je smeštena na ne više od dve-tri strane, ali je ta dužina sasvim dovoljna da autorka kaže ono što želi.
Nisam neki preterani ljubitelj kratke forme, ali ove priče su mi baš dobro legle. One su pre svega lepo i tehnički savršeno napisane. Iz ovih priča čovek može da uči kako se piše. Sve je na svom mestu, a, opet, ništa nije izveštačeno, ne oseća se nikakav grč tokom čitanja, već reči, rečenice i priče sa lakoćom klize jedne za drugima.
May 21, 2021
Бес, незадовољство, узнемиреност, неправда, огорченост... - врцају са страница ове књиге прича.
Као да их пише тинејџерка у налету хистерије због осујећених планова за летњи распуст, а не млада девојка (жена) која намерава да буде члан интелектуалног крема - одевајући се титулом доктора наука (ограда: не мислим да др наука треба да буду уштиркани и софистицирани, да с мрким погледом осуђују употребу вулгаризама, али мислим да неко ко има намеру да се попење на врх, треба да има и лепоте у себи, животне радости и полета, а ја то уопште нисам осетила у овој омаленој збирци прича).
Стичем утисак да је добар део млађих аутора заинтересован да свет прикаже као пакао на земљи.
Мало ме је и страх... Да ли публика то заиста жели? Да ли смо престали да се радујемо малим стварима? Да ли би те мале ствари - за свакога другачије - могле бити претворене у речи, записане? Зар не би била плоднија потрага за заборављеним речима (а има их тушта и тма), него ли ређање описа употребом колоквијалних израза који не доводе до обогаћивања речника, него до његовог разграђивања и уништавања...?
Давала сам шансу млађим ауторима, али... Полагано одустајем.
Као да их пише тинејџерка у налету хистерије због осујећених планова за летњи распуст, а не млада девојка (жена) која намерава да буде члан интелектуалног крема - одевајући се титулом доктора наука (ограда: не мислим да др наука треба да буду уштиркани и софистицирани, да с мрким погледом осуђују употребу вулгаризама, али мислим да неко ко има намеру да се попење на врх, треба да има и лепоте у себи, животне радости и полета, а ја то уопште нисам осетила у овој омаленој збирци прича).
Стичем утисак да је добар део млађих аутора заинтересован да свет прикаже као пакао на земљи.
Мало ме је и страх... Да ли публика то заиста жели? Да ли смо престали да се радујемо малим стварима? Да ли би те мале ствари - за свакога другачије - могле бити претворене у речи, записане? Зар не би била плоднија потрага за заборављеним речима (а има их тушта и тма), него ли ређање описа употребом колоквијалних израза који не доводе до обогаћивања речника, него до његовог разграђивања и уништавања...?
Давала сам шансу млађим ауторима, али... Полагано одустајем.
November 9, 2021
Preporuka za knjigu priča Ana Mariije!
Nema uljuljkavanja, ulepšavanja, ogoljena istina bez nade u boljitak. Priče malih ljudi koje nema ko da spasi, koji se u trci pacova snalaze najbolje što umeju. Bolno istinita, predivna u svojoj direktnosti.
Uporedo sam čitala i priče Moj muž Bužarovske, i mnogo mi se dopala, ali Anamarija je za jedno koplje bolja.
Nema uljuljkavanja, ulepšavanja, ogoljena istina bez nade u boljitak. Priče malih ljudi koje nema ko da spasi, koji se u trci pacova snalaze najbolje što umeju. Bolno istinita, predivna u svojoj direktnosti.
Uporedo sam čitala i priče Moj muž Bužarovske, i mnogo mi se dopala, ali Anamarija je za jedno koplje bolja.
November 17, 2021
najbolja knjiga koja je ikada nastala u mom domaćinstvu
May 24, 2021
Sjajni opisi mentaliteta, procitala u jednom dahu. Radujem se novim pricama.
March 19, 2022
Svaka priča je o-dli-čna! Da ne znam, ne bih rekla da je ovo autorkina prva knjiga. Svaka čast! Priče su stilski bogate i neobične. Izdvojila bih omiljene priče - koje, čini mi se, zavise od čitalaca - svaka može biti omiljena - Ana Marija Grbić piše o svim temama koje nas svakodnevno dotiču.
Dakle, izdvajam: priču o Vidi koja ide na glasanje, priča o majkama, priča o studentkinji Marini i poslednju priču, priču o Stani.
Dakle, izdvajam: priču o Vidi koja ide na glasanje, priča o majkama, priča o studentkinji Marini i poslednju priču, priču o Stani.
November 2, 2021
Autentično, neobično i duhovito!
July 18, 2021
Ma fenomenalno!
October 15, 2022
Collection of short stories where protagonists are ordinary people. In some stories there are pretty nasty details that some readers might find very unpleasant.
But, unfortunately that is the reality.
But, unfortunately that is the reality.
October 23, 2021
Uopšte mi nije legla, zapravo uopšte je nisam doživela kao nešto posebno. Možda je loš tajming za crnilo i beznađe koje izbija iz ovih priča, ali čitala sam tematski slične, a mnogo bolje.
Read
February 11, 2025Nisam je završila, niti se mogu prisetiti ni jedne priče nakon prvih koji su me pošteno šokirale.
July 17, 2023
У причама где сваки лик има пуно име и презиме, Ана Марија Грбић представља читаоцу мале личне судбине, уоквирене у неименоване емоције. То умеће да дугачку реченицу испуни приповедачким тоном, ауторка користи да нам прикаже све оно што остаје за нама док одлазимо, и све оно што измиче док се трудимо да останемо. Нетрпељивост ка птицама и завидност ка мотиву слободе, док се ватра на старом Смедеревцу мора непрестано одржавати као на огњишту, тако се протежу у корацима ликова кроз ходнике чекања између два живота. Тешке, личне теме и свакодневне рањавости људи се увек називају обичнима, зато ликови ове збирке прича и јесу јунаци. А напослетку нас сваки њен књижевни јунак пита где смо остали, у времену иза себе или смо пошли укорак са собом. Посебан утисак остављају емоције које врве кроз ауторски стил, а које нису именоване и наметнуте, но читалац сам одлучује коју емоцију црпи из које приче.
***
In stories where each character has a full name and surname, Ana Marija Grbić presents the reader with small personal destinies, framed in unnamed emotions. This ability to fill a long sentence with a lively narrative tone, the author uses to show us everything that remains behind us when we leave, and everything that slips away while we try to stay. Intolerance towards birds and envy towards the motif of freedom, while the fire in the old Smederevac must be constantly maintained as in a traditional home hearth, thus extend in the steps of the characters through the corridors of waiting between two lives. Difficult, personal themes and everyday vulnerabilities of people are always called ordinary, that's why the characters of this collection of stories are the heroes. And in the end, each of her literary heroes asks us where we are, in the time behind us or have we kept up with ourselves. A special impression is made by the emotions that are overflowing through the author's style, which are not named and imposed, but the reader decides for himself which emotion he draws from which story.
***
In stories where each character has a full name and surname, Ana Marija Grbić presents the reader with small personal destinies, framed in unnamed emotions. This ability to fill a long sentence with a lively narrative tone, the author uses to show us everything that remains behind us when we leave, and everything that slips away while we try to stay. Intolerance towards birds and envy towards the motif of freedom, while the fire in the old Smederevac must be constantly maintained as in a traditional home hearth, thus extend in the steps of the characters through the corridors of waiting between two lives. Difficult, personal themes and everyday vulnerabilities of people are always called ordinary, that's why the characters of this collection of stories are the heroes. And in the end, each of her literary heroes asks us where we are, in the time behind us or have we kept up with ourselves. A special impression is made by the emotions that are overflowing through the author's style, which are not named and imposed, but the reader decides for himself which emotion he draws from which story.
September 23, 2023
Маестрално
December 14, 2024
Vrlo jak,slojevit pisac ! Ima dosta potencijala
November 20, 2022
VAU.
Prvi put se susrećem sa prozom ovakvog tipa.
Knjiga ima svega 125 strana i svaka priča je napisana na maksimalno 2 do 3 strane.
Svaka priča ima glavnog junaka koji može biti bilo ko od nas. Neki kažu da su priče mračne, deprsivne.. meni su samo realne i veoma zanimljive. Zanimljive, jer čitajući svaku od njih ili pronađem sebe lično ili se setim nekih ljudi koje znam. Radnja svake priče je smeštena u nekom delu Srbije i u nekom periodu, koji uglavnom mi srbi dobro znamo...
Veoma česte i teške sudbine ljudi stavljene u 125 strana i opisane na slikovit i krajnje ironičan način.
Ako bih morala da u jednoj reči opišem ovo delo, rekla bih NEOBIČNOST. To je reč koja se prožima kroz svaku priču, ne ne, kroz svaku rečenicu ove proze.
Zaista sam uživala čitajući, i radujem se prvom autorkinom romanu! :)
Prvi put se susrećem sa prozom ovakvog tipa.
Knjiga ima svega 125 strana i svaka priča je napisana na maksimalno 2 do 3 strane.
Svaka priča ima glavnog junaka koji može biti bilo ko od nas. Neki kažu da su priče mračne, deprsivne.. meni su samo realne i veoma zanimljive. Zanimljive, jer čitajući svaku od njih ili pronađem sebe lično ili se setim nekih ljudi koje znam. Radnja svake priče je smeštena u nekom delu Srbije i u nekom periodu, koji uglavnom mi srbi dobro znamo...
Veoma česte i teške sudbine ljudi stavljene u 125 strana i opisane na slikovit i krajnje ironičan način.
Ako bih morala da u jednoj reči opišem ovo delo, rekla bih NEOBIČNOST. To je reč koja se prožima kroz svaku priču, ne ne, kroz svaku rečenicu ove proze.
Zaista sam uživala čitajući, i radujem se prvom autorkinom romanu! :)
July 9, 2023
Nelagodnost koja vam steže stomak, ali i susreti sa osmesima.
Ova knjiga pruža svoje ranjive ruke, jake ruke, izbrazdane ruke, čitaocima. Ovde ćete čitati o običnim ljudima, nailaziti na smešna prezimena, upoznavati živote koji pred vama rastu ili se urušavaju. Oduševiće vas način na koji humor upliva u priču, poredjenja, epiteti. Sve će vas obuzeti.
Sve što napišem ne može da dočara moje oduševljenje knjigom, potrebno je da je osetite. Osećam da ću se uvek vraćati ovim likovima da proverim kako su. I možda pitam: "Šta je još ostalo?"
Ova knjiga pruža svoje ranjive ruke, jake ruke, izbrazdane ruke, čitaocima. Ovde ćete čitati o običnim ljudima, nailaziti na smešna prezimena, upoznavati živote koji pred vama rastu ili se urušavaju. Oduševiće vas način na koji humor upliva u priču, poredjenja, epiteti. Sve će vas obuzeti.
Sve što napišem ne može da dočara moje oduševljenje knjigom, potrebno je da je osetite. Osećam da ću se uvek vraćati ovim likovima da proverim kako su. I možda pitam: "Šta je još ostalo?"
November 20, 2024
Најтеже је писати о свакодневици. И и читати. Бити обичан боли.
January 6, 2023
Nije mi se dopala knjiga. Najpoštenije je da odmah tako kažem, pošto je samo pisanje veoma korektno i, ako uopšte treba isticati neki ''objektivni'' nedostatak, onda je to odsustvo priče kod ovih kratkih ili nešto dužih poetskih slika. Sad, možda za mnoge čitaoce bez klasičnih zaplet-rasplet očekivanja to neće predstavljati problem.
Činjenica je da nijedna priča mene nije emotivno dotakla niti mi je probudila želju da je pročitam još koji put.
Činjenica je da nijedna priča mene nije emotivno dotakla niti mi je probudila želju da je pročitam još koji put.
October 18, 2023
Zbirka kraćih priča grupisanih po tematskim celinama.
Iako priznajem da ih nisam sve razumeo, stil mi se dopao i prepoznavao sam sebe i svoju okolinu u licima i događajima.
Iako priznajem da ih nisam sve razumeo, stil mi se dopao i prepoznavao sam sebe i svoju okolinu u licima i događajima.
November 19, 2025
•Moj kratak osvrt na ovu, stranicama rečeno, kratku zbirku priča, ali, sadržajem, dovoljno gorku, da bi, čitanjem, zaostajala njena gorčina u duši...
•6 priča, strukturno podeljene u više manjih, koje nose istu temu, ali različite aktere, imenovane i stigmatizovane sopstvenom pričom i sopstvenim bolom...
•Ovde vidimo da je bol tako univerzalna stvar... Da život, u surovosti, može crtati različite sudbine, a da mi, možemo biti i posmatrači, ali i akteri istih...
•6 priča, strukturno podeljene u više manjih, koje nose istu temu, ali različite aktere, imenovane i stigmatizovane sopstvenom pričom i sopstvenim bolom...
•Ovde vidimo da je bol tako univerzalna stvar... Da život, u surovosti, može crtati različite sudbine, a da mi, možemo biti i posmatrači, ali i akteri istih...
Displaying 1 - 25 of 25 reviews